Ljubav je vrlo jednostavna…

Mi je zakomplikujemo…podizanjem naših preferencija na nivo moranja…
Kada jednostavno i sasvim ljudsko „baš bi bilo lepo da me voli ova koju volim“…postane „mora da me voli ova koju volim“…a ona to baš i nema u planu…eto patnje…
I mora kognitivnih distorzija koje će iz tog strašnog poraza proisteći…
Da je to smak sveta…i da nikad više nećemo biti srećni…niti ponovo voleti…
Da je to nepodnošljivo…i da nećemo preživeti toliku neprijatnost i bol…zbog neispunjenja naših očekivanja…
I možda i najvažnije…da to što nas neko neće…definitivno dokazuje da nama nešto fali…da smo defektni…i nedovoljno dobri…kao muškarci i žene…i da nas baš zbog toga verovatno ni niko drugi neće hteti…tojest da je naša sudbina da ostarimo sami…
U stvari…
Nikada se mi suštinski ne sekiramo zbog toga što nas neko neće…potpuno je jasno da svako ima pravo na to…već zbog toga kako mi to iznutra obradimo…koje strašna etikete sebi zbog toga nalepimo…i kojim se katastrofičnim zaključcima i predviđanjima zbog toga prepustimo…
Taj nož nas ubija…a ne nož odbijanja…
Ukoliko bi psihoterapeuti imali jednu jedinu rečenicu kojom bi trebalo da posavetuju ljude koji dolaze na psihoterapiju zbog ljubavnih problema…mislim da definitivno ne postoji bolja od one stare koju je napisao premudri Ivo Andrić…
 
„Ljubav se ne može naći tamo gde je nema, niti sakriti tamo gde je ima“…

Eto toliko je jednostavno…
I prosto nema ničeg poštenijeg na ovoj Planeti od toga…
Niti surovijeg…
Niti lepšeg…

Dr Vladimir Djuric