Psihosomatika ramena: Želim ili treba

 
"Brak je teški jaram na ramenima žene.", "Ne diži ruke.", "Drži leđa pravo, izgleda samouvjereno." "Titani drže nebo na ramenima.", "Na ramenima problemi leže." "Odakle ti ruke rastu?" " Zagrli svoja ramena." 

Pa, ko još nije čuo slične izjave! Primijetili ste, da malo ko govori da ramena bole zbog nedostatka vježbanja.
Ispravan način života nikome ne šteti, ali stres, uništavanje svog ega dovodi do bolesti češće nego bilo šta drugo. ​Ramena sa tačke gledišta psihosomatike su odgovorna za vječno pitanje "želim ili treba?".
To je glavno pitanje u Hamletu: "Biti ili ne biti.".
Ako su ramena problematična, tada čovjek živi kako zahtijeva društvo i bliski, potpuno zaboravljajući i umanjujući svoje želje.
Ako je osovina ravna, a ramena teže da se pretvore u krila, tada čovjek živi po svojoj istinskoj prirodi, živi po principu "želim".

Ramena, to je prelaz od samog početka, začetka i izvora do ostvarenja, ka dejstvima. Na ramenima čovjek "nosi" težinu postojanja, obaveze i svoju neostvarenost.
Istovremeno, ramena su odgovorna za protok emocionalne energije srca, jer uz pomoć ruku možemo da prihvatimo, grlimo i milujemo.
Naime u ramenima se razvija želja za stvaralaštvom, samoizražavanjem i stvaranjem. Ako čovjek ide protiv svojih želja, tada će njegova ramena postati zategnuta i ograničena. Kao da stavlja na svoja ramena teret izdaje samog sebe.
Riječ "treba" mora da se pojavi u leksikonu, zajedno sa drugim riječima i da izgleda otprilike ovako, "a da li mi to treba?".

Čovjek prvo treba da voli samog sebe, čak ga i Biblija tome uči. A potom ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Lanac je: na početku čovjek i njegove želje, a onda želje okruženja.
Kada čovjek ide protiv svog "želim", i pri tom sputava sebe i trpi, tada napetost u ramenima postaje još jača.  

Čovjek osjeća svoju krivicu, jer unutar njega je počeo bunt, kojeg on potiskuje i boji se da to neko ne primijeti. Ako čovjek živi tako iz godine u godinu, tada se mišići prilagode takvim emocijama i kao posledica toga, deformišu se ramena. Sjetite se pogrbljenih žena sa kesama. Čak i ako im neko uzme kese, ramena će i dalje biti spuštena.
Ponekad ljudi suprotno imaju ramena napeta i podižu ih visoko. Ovo ukazuje da je čovjek često zabrinut i ne zna odgovor na životna pitanja. Zato čovjek tokom diskusije, kada ne znam šta da kaže, podiže ramena gore.
Ako čovjek zabacuje ramena unazad i prsi se, tada želi da pokaže samo svoj spoljašnji oklop i ne pušta sagovornika u dušu. Zatvorena za sve duša obavezno dovodi do slabe i krive kičme.

Često se životna energija "zaglavi" upravo u području ramena, jer ona tu nastaje, ali ne dobija izlaz, kao posledica neudovaljavanju sopstvenim željama.
Napeta ramena sa lijeve strane, odgovorna su za žensku energiju.
​

 
Ako je lijeva strana napeta kod žene, znači da je ona "zaboravila" na svoju ženstvenost, odrekla se seksualnog zadovoljstva, ne živi sa tim koga voli, itd.
Ako je napeta lijeva strana kod muškarca, znači da ima problem sa ženama, možda je "mamin sin" ili "papučar". Napeta ramena sa desne strane su odgovorna za mušku energiju, odnosno, za snagu, moć i agresiju.

Ako je napeta desna strana kod žene, to znači da je postala igračka u rukama tiranina, nju koristi jači. Ako je kod muškarca, znači da je previše preuzeo odgovornosti na sebe, i ne može da izađe na kraj sa tim.

Ramena odlično rade u sistemu gestikulacije i izražavanja svojih osjećanja i emocija.
Čovek sliježe ramenima, ako je teško odgovoriti, okreće se od loše situacije ili neprijatnog čovjeka, a podiže ramena u znak poziva.
"Smrznuto" rame ili ramena može da simbolizuje hladnoću, ravnodušnost i opustošenje, jer su emocije "zamrznute" i ne uspijevaju da se formiraju.
A ako čovjek slomi rame, onda je to jasan signal za to da je uporno godinama živio nepravilno, sasijecajući u korjenu svoje želje i u cjelosti živio za društvo. U momentu kada " unutrašnje ja" takvog čovjeka više ne može da izdrži da ga uništavaju, slomi se rame.
 
Nemojte ići protiv Boga i sebe i čuvajte svoja ramena!

Autor: Viktorija Šteljmak
Prevod teksta: econet.ru 
Prevela: Beba Muratović  - Bebamur.com

. Biti žena...

  
Šta znači biti prava žena? 

​To znači biti dovoljno slaba, da bi imala pored sebe jakog muškarca. I dovoljno mudra da bi bila slaba. Ne tražiti široka leđa, već široko srce. Ne udati se iz računa, već računajući na ljubav.
Neko je rekao da muškarac treba da bude muško, a žena - udata?

​Žena treba da bude srećna. I ona više nikome ništa nije dužna.
​Postoje - prave žene. I postoje - žene. Koja da budemo - svaka od nas sama bira.
Što se tiče žena - sve je jasno. To su žene koje ne koriste svoja krila, već više vole da lete na metli. Njima uvijek nešto nedostaje, svi su im nešto dužni. Komunicirajući sa njima shvatiš da ako je zmija otrovnica, onda apsolutno nema razlike - da li je mršava ili debela.
Biti žena - znači misliti, osjećati i ponašati se kao žena. Dotjerati se, lijepo obući, hirovito ponašati. Voljeti, rađati, praštati. Služiti, ugađati, potčinjavati. Vladati, podsticati, zavoditi. Biti lijepa toliko da se svidi sebi. Biti talentovana toliko da bude priznata od drugih. Raditi kao da novac nije potreban. I voljeti - kao da ćeš sjutra umrijeti.
​​Prava žena je bolesna od zvjezdane bolesti i ne žuri da se izliječi. U njenim servisima uvijek postoji zdjela sa plavim obodom. Omiljeno jelo joj je - Mana nebeska. Ona se druži sa višim silama. I ne očekuje od života ništa drugo do dobro. Zbog toga se kod nje ne ostvaruju samo snovi već i iluzije.

Šta treba pravoj ženi? Da se nađe u prelijepoj zemlji ljubavi. I dobije u toj zemlji boravište, a ne turističku ili radnu vizu. I da joj izabranik bude uporište, a ne rezerva. Hranitelj, a ne vlasnik. Voljeni, a ne sustanar.
A ako je dragi blizu, tada je raj i u kuli od karata, i u šatoru, i u vazdušnom zamku.

 © Jelena Rog
​
Prevod teksta: ​ econet.ru 
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com 

Ako zaista voliš sebe, počni da radiš ove stvari

  

Šta je ljubav prema sebi? Evo najpreciznije definicije koju sam sreo. Ljubav prema sebi je zainteresovanost za razvoj. 

 Skrećem pažnju - na razvoj, a ne na komfor i umirenje svojih osjećanja. Zato što oni dovode do degradacije. Jer, zadovoljstvo se formira iz dvije riječi - zadovoljan, volja. Dakle, ako zaista voliš sebe, počni da radiš ove stvari. 

 Počni da rješavaš svoje probleme
Napiši sve probleme na papir i stavi koliko vremena već ih nosiš u sebi. A mnogi su odavno mogli biti uništeni. Zašto mrziš sebe? Zašto više voliš da kriješ glavu u pijesak i vučeš tu balast godinama? Razmisli i odgovori sebi.
Prestani da žališ sebe
Ako shvataš da će ti to pomoći da postaneš bolji - uradi to. Hladan tuš je neprijatan. Jutarnji džoging dovodi te u zonu nelagodnosti. Ali samo tako ćeš rasti i razvijati se.
Stavi svoju sreću u prvi plan
Ne možeš voljeti druge ako ne voliš sebe. Tvoji bliski će dobiti mnogo više od tebe ako si snažniji i jači. A ako se žrtvuješ za druge, možeš dati samo par procenata svog istinskog potencijala.
Počni da primjećuješ svoje pobjede
Prvo, napiši sve što si već postigao. Stvori od toga dnevnik ličnih dostignuća. Zatim svakog dana na kraju dana, zapiši svoje pobjede u dnevnik dostignuća. Za godinu dana ćeš postati odličan Pregalac.
Prestani spavati na javi
Postavljaj ovo pitanje sebi ujutru, popodne i uveče. I davaj jasne, svjesne odgovore. Život na autopilotu će te dovesti do toga da u starosti shvatiš da si ga proživio uzaludno. Razbuđuj sebe što je moguće češće i mijenjaj svoje postupke ako te odgovori po tom pitanju ne zadovoljavaju.
Prestani kontrolisati ono što je van tvoje kontrole

 Oko tebe je mnogo informacija. A 99% njih nema nikakav odnos na tvoj život. Jer ne možeš uticati na to. Razmisli o tome na šta možeš uticati i počni da utičeš. A na ostale zaboravi.
Završi sa fokusiranjem na crno
U prirodi je sve dualno. Čak i ako imaš problem, uvijek nešto bijelo i pozitivno postoji u njemu. Barem mogućnost da prevaziđeš te teškoće i postaneš jači. Tako uvijek i svuda, traži pluseve - razmišljaj o njima, razvijaj ih. I oni će te izdići na vrh.
Zaboravite na svoje nedostatke
Shvati, nedostatak je odsustvo prirodnih sklonosti. Znači, koliko god da ih razvijaš, ipak ćeš izgubiti od onih, koji imaju te sklonosti. Čak i ako oni malo treniraju. Počni da razvijaš ono u čemu si moćan.
​ 

  

Prestani da radiš ono što ti se ne sviđa
Nađi varijante koje su ti na duši. Ne sviđa ti se posao - promijeni ga. Ne voliš da trčiš - kupu rolere, počni da plivaš ili penjanje na stijene. Zapamti, ako radiš ono što ti se ne sviđa, u tom trenutku jednostavno mrziš sebe.
Ne radi to što te ne razvija
Napiši sve što radiš i izbaci ono što ti ne pomaže da budeš bolji. Zatim dodaj šta te može još razviti. I počni upravo to da radiš.

Prevod teksta: http://www.transurfing-real.ru/2018/02/blog-post_867.html
Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

Народна веровања везана за 29. фебруар: Ако планирате СВАДБУ, посебно обратите пажњу на ОВО!

 
Преступна је година која има 366 дана, дан више од осталих година., а чији месец фебруар има 29 дана.


Све то се дешава због усклађивања календара са астрономском годином. Година која је недавно почела је управо таква, преступна.За сваку преступну годину везују се разна сујеверја, па тако на пример Балканци сматрају да се преступне године не ваља венчавати. Они кажу да ти бракови не опстају дуго.

    

Уколико ипак дође до венчања, пожељно је да девојка запроси момка а ако он одбије мора да јој поклони пољубац и пар свилених рукавица.

Уколико се бавите воћарством, и ви треба да обратите пажњу. Верује се да воће које се посади преступне године рађа сваке друге, па чак и сваке четврте.

Међутим, уколико баш морате ове године да садите воће, веће плодове ћете убрати ако га засадите на пролеће него на јесен.

Занимљиво је и да децу која се роде 29. фебруара називају “преступна деца”, и они рођендан славе сваке четврте године.

Опанак.рс 

Почињу зајмљени дани: Период од 1. марта па до Младенаца има непредвидљиву ћуд…

Зајмљени дани, према веровању наших предака, наступају од 1. марта па до Младенаца тј. 22. марта. Зашто су они зајмљени и због чега их наш народ толико дуго обележава да су постали део традиције и наслеђа, казује следећа прича:


 

Живела једна баба у подножју Старе планине. Крајем фебруара једне године упутила се са својим козама у једно чобанско насеље на Старој планини. Како је фебруар био хладан и са много снега, баба се надала да ће јој март донети лепше време. На пут је пошла обучена у девет кожуха. Међутим, када је дошла до планине, време се променило, дунуо је северац и почела је да пада ситна киша са суснежицом.
Тада је баба рекла: “Се*ем Сечка на брадечка, моји јарићи све педорочићи”.


 
Сечко је стари српски назив за фебруар, а када је месец то чуо, од марта је позајмио девет дана током којих може да пусти кишу и снег и тако казни безобразну бабу.
И тако је лапавица падала наредних девет дана и баба је морала да скида један по један од кожуха које је имала. Сваки би се наквасио и морала би да га баци тако да је на крају остала без заштите па се смрзла и скаменила заједно са својим козама.
У народу важи изрека: “Младенац – последњи бабин јарац”.


 
Народ верује да и  данас тако окамењени стоје на Старој планини, а тако је настала легенда о “зајмљеним данима” током којих, пре него што ће наступити пролеће, време може да буде променљиво, са много кише и снега, али и сунчаних периода.

Март месец наш народ и иначе замишља као некакву бабу која има непредвидљиву ћуд и лако мења мишљење, па је у овом месецу и време променљиво. Тада, вели народ, “с једне стране лонац ври, а с друге се мрзне”.

Из давних времена остала је народна пословица “Боље да те змија уједе, него мартовско сунце огреје“. 


Извор Опанак.рс

🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸🌺🌸

Goodbye February & Hello March

Ova žena, cio moj svijet

A naša ljutnja je odmah splasnula, postala je smiješna, kao i povod.

Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.

Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje.

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.

Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Tvrđava

Meša Selimović

PAZITE SE, VLADA RANI VRBOPUC: Period kad i onaj ko nije zaljubljive prirode lako izgubi glavu!

“Sav sam ti od ludila nekako s proljeća….” kaže pesma, a ovo preuranjeno buđenje proleća, bogami, čini da svi nakratko doživimo malo tog pozitivnog ludila, neophodnog i lekovitog nakon dosadne zime.

A baš to ludilo u našem narodu odvajkada ima svoj naziv – vrbopuc! Prolećno zaljubljivanje, bujanje hormona i erotike, zanos i sloboda koju osetimo sa prvim zracima sunca… dokazuje da se i mi budimo baš kao i sunce nakon zime, baš kao i proleće! Doslovno, termin “vrbopuc” naši stari koristili su za označavanje nečeg malo drugačijeg, ali vrlo sličnog po smislu…
Trenutak kada vrba ozeleni u našem narodu odvajkada nazivan je “vrbopuc”. Iako je još rano za to, jer se listanje vrbe obično dešava u drugoj polovini marta i prvim danima aprila, kanda iz nedostatka valjanog opravdanja, prvi prolećni zaljubljenici iskoristili su baš ovaj termin kako bi za svoje rano prolećno ludilo okrivili upravo vrbopuc. Ali ne bez razloga!

Čim vrba ozeleni, veruje naš narod, u svima nama dešavaju se neobične stvari. Kod žena naročito. Time se pozabavila i nauka, te je dokazano da period vrbopuca nema samo magične veze, kako su mislili naši stari: Vrba u našem narodu predstavlja značajno drvo kom se pripisuju mnoga lekovita, obredna ali i magijska svojstva. Smatra se drvetom koje podstiče plodnost, raspiruje polnu želju kod žena, te i utiče na proširenje potomstva. U starija vremena vrba je služila u obrednim radnjama u kojima je zvana šibljika života. Ubranoj vrbinoj grančici zasekla bi se prvo kora, a sok života koji bi iz nje počeo da curi trebalo je pokupiti nekom krpicom. Ta krpica služila je potom kao amajlija i čuvala se do narednog proleća.

I nauka je objasnila da je upravo period vrbopuca i prvih prolećnih dana idealno vreme za začeće. Evo i zašto! S prvim sunčanim danima zbacujemo višak odeće sa sebe, pa se samim tim osećamo i mnogo slobodnije, atraktivnije, senzualnije… Popravlja nam se raspoloženje, vedriji smo, druželjubiviji… Bude se sva naša čula, a bogami, i mi budimo tuđa.

Za sve to kriv je vitamin D kog naša koža upija preko sunčevih zraka. On utiče na rad ženskih hormona – progesterona i estrogena, a to je glavni razlog zašto žene baš u tom periodu neće imati problema sa ovulacijom. Naši stari nisu umeli da objasne kako i zašto, ali su se uverili mnogo puta da su žene tokom “vrbopuca” veoma plodne. Još jedan dokaz da nisu bili nimalo naivni niti glupi. I zato, poslušajte naš savet…
Ako planirate potomstvo, ovo je idealno vreme da to i ostvarite. Za one koji se nećkaju kako da osvoje simpatiju, sada je prava prilika da, uz malo veštine, iskoriste period kad hormoni i erotski nagon nadvladavaju razum. Niko neće moći da odoli pravoj romantici u prolećnom pejzažu!

Slobodnjaci, pametno iskoristite buđenje ranog proleća i sve čari vrbopuca koje vam donosi naredni sunčani period. A vi zauzeti, pazite da se ne zaljubite i zanesete… za erotiku prolećnog vrbopuca možda nećete dobiti dovoljno razumevanja od vašeg partnera.

Čim vrba ozeleni, veruje naš narod, u svima nama dešavaju se neobične stvari. A posebno ženama :)

 

 

Srećan nam vrbopuc!

Autor: K. M.



Izvor Opanak.rs

Месяц март — месяц чудес

Здравствуй женский месяц - МАРТ !!! ©

  

Женщина – Весна, как облачко нежна.
Обворожительна! И очень  мила….
В легком плащике, на каблучках…
И в модных солнечных очках…
Женщина – сказка, женщина – мечта!
Гордой походкой пройдется она!
Словно,  солнца  яркий свет…
Все мужчины смотрят вслед…
С перламутровой помадой на губах!
И брэндовой  сумочкой  в руках!
Какой соблазнительный наряд!
А  в глазах - огонечки горят!
На свидание бежит, не обернется,
Только лишь в ответ улыбнется.
 Неповторима, как искусный  букет!
У Женщины - Весны возраста нет!
 
© https://www.livemaster.ru/topic/233473-zdravstvuj-zhenskij-mesyats-mart

Jeste li pronašli svoju “srodnu dušu”?

  

Srodne duše su sve duše, koje nas sa dubokom ljubavlju prate kroz živote, uče nas i uče kroz nas.

Na našem putu kroz inkarnacije uvijek srećemo iste duše koje kroz nas uče ili mi učimo od njih. Taj proces je uvijek obostran. Te duše imaju uvijek određenu karmu s nama i moramo u svakom sljedećem životu vratiti jedni drugome “dugove”.

Srodne duše su svi članovi naše šire i uže obitelji, svi naši prijatelji i poznanici, naši poslovni kolege, susjedi, osobe koje idu s nama u školu, učitelji, i sve ostale osobe koje nam pomažu u ovom životu za naš daljnji razvoj kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu.

Srodna duša mogla bi se definirati i kao osoba koja nas uvijek opravdava pred drugima, koja je naš suučesnik koji u nama vidi ono što drugima promiče. Srodna duša zove nas telefonom baš onda kad smo mi željeli zvati nju. Zna kako se osjećamo, a da ništa ne kažemo, prepoznaje i obraća pozornost na te mini signale koje šalje naše tijelo, a koje samo ona zna pročitati. U nju imamo potpuno povjerenje, znamo da nam govori istinu i da ne postoje skrivena značenja. Čita nam misli, zna unaprijed naše potrebe, pišu u Sensa magazinu.

Ljudi kad kažu srodna duša pretežno misle na osobu koja ispunjava naše srce i koja nas voli i želi podijeliti sve trenutke svoga života s nama. Osoba koja nam daje ljubav i harmoniju, romantiku… Ali ta osoba nije srodna duša nego naša određena srodna duša.

Ta srodna duša je muški ili ženski dio nas. Radi se o ženskom ili muškom aspektu našeg višeg bića, naše više svjesnosti. Svaka osoba, bilo muško ili žensko, ima u sebi mušku i žensku stranu. Desna strana je takozvana ženska ili jing, a lijeva strana je takozvana muška ili jang.

Srodne duše se prepoznaju po boji, mirisu, zvuku, melodiji i međusobno se privlače. Srodne duše su uvijek ista bića! One imaju isti zvuk, miris i iste energije čak i ako izgledaju potpuno drugačije ili ako se jedna duša inkarnirala, a druga ne. Tu energiju naše srodne duše osjećamo u srcu, jer se tu ta frekvencija u svakom slučaju osjeća i mi znamo da postoji naše sjedinjenje.

Slično se dogodi ako se srodne duše sretnu. Onda se prisjetimo vječne ljubavi između nas. Pravi uzrok “ljubavi na prvi pogled” je prepoznavanje voljene osobe u srcu. Kod prepoznavanja srodne duše je osjećaj tako lijep, Božanski i mi mislimo da postoji samo jedna srodna dusa. Ali nije uvijek tako da svoju srodnu dušu odmah prepoznamo. Katkad se dogodi da sretnemo srodnu dušu i tek poslije shvatimo da je ta duša bila kod nas, a mi je nismo prepoznali.

U svakom slučaju se radi o ljubavi. Jer postoje mnoge duše koje se vole, s kojima smo mi bili povezani u mnogim ulogama ( majka-dijete, prijatelji, unuk/a-djed baka…) i s kojima smo odigrali razne uloge života.

Isto tako se može dogoditi da u ovom životu ne sretnete svoju srodnu dušu, ali nemojte zbog toga biti tužni jer ste povezani sa svojom srodnom dušom na duhovnoj razini i nitko nas ne može odvojiti. Dvije srodne duše su povezane vječno.

Srodna duša i danas ostaje enigma. I najvjerojatnije baš zato vjekovima ima toliku moć.

John Lennon, koji je smatrao da je njegova simbiotička i nekonvencionalna veza s Yoko Ono zapravo reinkarnacija snažne ljubavi Napoleona prema Josephini, tu emociju opisao je riječima: „Prije nego što smo se Yoko i ja upoznali, bili smo samo pola osobe. Postoji mit o tome da je svatko od nas jedna polovica, dok druga polovica, koja predstavlja naše ogledalo, luta tko zna kuda. Mi smo bili dvije polovice, a sada smo napokon cjelina.“

Prenosi: alfa-portal.com / Preuzeto sa: atma.hr

Recept za ljubav

U životu postoje samo dve stvari koje se deljenjem umnožavaju: ljubav i sreća. I kao što samo srećan sreću deli, tako samo onaj ko u sebi ljubavnosi, može ljubav i dati.
Ali, šta ako nema kome? Kako pronaći odgovarajućeg partnera i pravu ljubav?
Ne mogu vam dati krila da poletite i sa visine bacate amorove strelena koga želite, al vam mogu dati recept za ljubav koji vam može pomoći da je i zatvorenih očiju pronađete. Jer ljubav se pronalazi samo pogledom iznutra.
 

Dakle, uzmite tri jabuke, dve kruške, jednu bananu, šaku zelenila i malo đumbira. Sve to izblendirajte i popijte. Nazdravlje! Ovaj korak je neophodan da bi zdravi i puni energije dugo uživali u ljubavi!;)

Sledeći korak je malo zahtevniji: morate da dopustite sebi da budete ono što jeste, a drugima da budu to što jesu. To znači da je potrebno da prihvatite sebe sa svim svojim nesavršenostima, a sa drugih uklonite projekciju svojih očekivanja. Srećan je onaj ko to učini u svim oblastima svog života, verujte mi!
Zatim, obavezno se trudite da izbijete sebi iz glave brige i strahove i sva ona grozna pitanja: da li ću ikada naći to što tražim, ma nema šanse da se to meni desi, možda mi nije suđeno, već sam u godinama, itd. Svet je jedno veliko ogledalo i u njemu vidite i dobijate baš to o čemu mislite.

Naviknite se da posmatrate, tražite i pronalazite u ljudima osobine koje vam se dopadaju, ne upoređujte sve sa vama i ne jurite drugima mane. To ne znači da treba da budete slepi kod očiju, već jednostavno svojom namerom usmeravajte svoj svet u željenom smeru.
Vodite aktivan način življenja u kome ne treba samo da se ljuljuškate, nego svesno veslajte u pravcu cilja.

Zapamtite, Bog vam je dao slobodu da delujete, pa mudro uživajte u svojoj slobodi!

Dok primenjujete recept za ljubav, nemojte preterano da mislite osvom ljubavnomcilju ine budite opterećeni time, jer dovoljno je što ste na napred navedeni način „naručili“ ljubav Univerzumu, nemojte da ga pritiskate. Tako budite čika Marfija i stvarate prepreke. Svesno umanjite važnost i prepreke će se same ukloniti, a ako se ne sklone, zaobiđite ih.

I na kraju, poslednji sastojak recepta za ljubav: Otvorite svoje srce, utišajte „ludu“ glavu i nek ljubav u talasima zapljusne sve oko vas!

Onda će se ljubav u duploj meri ivama vratiti, garantujem!
 

Biljana Janković & talasi.org

 

Izvor

Ko gospodari svojim MISLIMA taj gospodari svojim ŽIVOTOM

 

Život je zaista veličanstven u svojoj punoći, punoći emocija koje smo u mogućnosti da osetimo, od sreće preko entuzijazma, oduševljenja, miline, osećaja spokoja, ponosa, do straha, stida, osećaja krivice, tuge itd.
 
Samo latinsko poreklo reči emocija nas i upućuje na neku promenu, kretanje.
Ali, šta sve te naše emocije drži na okupu, odnosno, šta to najviše utiče na naša osećanja?
To su naravno naše misli i zato je vrlo važno da ih osvestimo i da se što više fokusiramo na sadašnji trenutak. 
 
Kada kažem da misli treba osvestiti pod tim prvenstveno mislim da treba da postanemo svesni i onih pozitivnih i negativnih misli koje svakodnevno utiču na naše raspoloženje. Naš um se neprestano u svakom deliću sekunde bavi najrazličitijim stvarima, dovoljan je jedan pogled na neki predmet, neki predeo, a da to u nama izazove buru emocija.

Da li je sam predmet imao tu moć da izazove takva osećanja u nama? Pa naravno da nije.
To su, opet ponavljam, naše misli. Od naših misli zavisi puno stvari a da toga nismo ni svesni. Kada čovek nauči da gospodari svojim mislima uspeo je u najvažnijoj bici, bici sa samim sobom. Zato se često i kaže pobedi sebe i pobedio si celi svet.

A sad da vidimo šta to sve zavisi od nas samih i naših misli: pre svega naše zdravlje, naše zdrave misli donose i zdravo telo, svakako od naših misli zavise i međuljudski odnosi, naše ljubavne i prijateljske veze, posao, porodica, materijalni prosperitet, duhovno bogatsvo, inetelektualni napredak i mnoge druge stvari.

Lista je zaista duga, a ja sam nabrojala samo neke segmente našeg života koji su u direktnoj vezi sa našim mislima. Da bi poboljšali sva ova životna polja, ostvarili obilje i prosperitet, važno je pre svega da se pozabavimo sobom.
 
Koliko vremena je potrebno za to, zavisi samo od nas samih. Samo je na nama odluka da krenemo putem promena, a kada jednom kročite na tu stazu i osetite koliko dobrobiti vam ona pruža nećete više nikad poželeti ništa manje, shvatićete da vi zaslužujete i da ste vredni svakog dobra.

Jedna od ključnih reči ovde jeste promena. Videli smo da se i same emocije svojim latinskim poreklom vezuju za promenu i kretanje. Put promene je jedini pravi put, a možemo ga nazvati i put ozdravljenja duše, put pronalaska svog iskonskog bića, traženje sebe, isceljenje duše, jačanje unutrašnjeg bića, put oslobođenja istinske autentičnosti.

Naš unutrašnji svet i naše unutrašnje duhovno bogatstvo privlači i svako drugo bogatstvo, tajna uspeha nalazi se u nama, a naša je dužnost da je svakim danom otkrivamo.

Autor: Suzana Smoljić
Preuzeto sa: novasvest.com

Izvor 

Prestanite trovati srce i glavu s ovih 10 otrova: Jedna misao gora od druge, a tako česte!

 

U nama se neprestano odvija razgovor između nas i našeg uma. Ocjenjivanje onoga što radimo i kako se osjećamo. Mi nismo um. Um je nešto što koristimo, ali kako je vrlo suptilan nije ga lako raspoznati. Poslušajte što vam um govori. Ako vam je um prijatelj, pomoći će vam u životu kao i svaki drugi prijatelj. Ali ako nije onda je stvar malo složenija jer ga se ne možete riješiti kao što to možete učiniti s nekom vanjskom osobom.
Um je uvijek s nama i zato bi ga trebali učiniti svojim prijateljem. Vi možete reći svom umu što da govori o vama i zbog svoje upijajuće prirode on to može prihvatiti. I zato prestanite sebi govoriti slijedeće stvari:

1. “Još uvijek nisam dovoljno dobar.”

Vi možda mislite da niste dovoljno dobri, ali ćete se iznenaditi ako nastavite pokušavati. Vaša prošlost vas ne određuje. Ona vas priprema za ono što ste sposobni postati. Ono što vas u konačnici određuje je način na koji se ustanete nakon pada. Nemojte se nikada bojati dati sebi šansu postati ono što ste sposobni postati. Zaboravite mrzitelje. Nikada ne potcjenjujte ono što jeste i za što ste sposobni. Izvrsnost je rezultat voljenja više nego što drugi misle da je potrebno, sanjanja više nego drugi misle da je praktično, riskiranja više nego drugi misle da je sigurno, i djelovanja više nego što drugi misle da je moguće.

2. “Trebao bih živjeti prema očekivanjima drugih.”

Zapamtite, uvijek je bolje biti na dnu onih ljestvi na koje se želite popeti nego na vrhu onih na kojima ne želite biti. Sreća i uspjeh su stvar življenja svog života na način na koji želite. Uvijek budite ono što jeste i hodajte svojim putem. Nitko vam ne može reći da radite krivo. Svatko ima svoje snove, svoje borbe i drugačiji put koji za njih ima smisla. Vi ste ono što jeste s razlogom.
Ako pogledate iza sebe i uvidite da ste živjeli dosadan i bijedan život ignorirajući sebe i slušajući roditelja, učitelja ili nekog lika s TV-a koji vam je govorio kako da živite, onda nemate koga kriviti nego sebe. Sjetite se da je najpametniji i najhrabriji čin razmišljati na svoj način i slušati svoju intuiciju. Na kraju krajeva, bolje je umrijeti na svoj način nego živjeti nečiju ideju o vašem životu.

3. “Što govore i misle o meni je bitno.”

Što biste radili drugačije kad biste znali da vas nitko neće osuđivati?
Ne dopustite da vam netko drugi uništi snove. Samo jednom učinite nešto što oni misle da ne možete i više nikada nećete ponovo obratiti pažnju na njihovu negativnost. Nemojte otići od tako negativnih ljudi… POBJEGNITE! Dobre se stvari događaju kada se udaljite od negativnosti i ljudi koji je stvaraju.
Tko vam uopće ima pravo suditi? Nitko. Možda su ljudi čuli vaše priče, ali ne mogu osjetiti ono kroz što prolazite; oni ne žive VAŠ život. I zato zaboravite što drugi govore o vama. Fokusirajte se na ono što vi mislite o sebi, i na ono što vi u svom srcu znate da je ispravno.

4. “Kako bih se osjećao vrijednim, potrebno mi je prepoznavanje mojih djela.”

Napravite ono što znate da je ispravno. Integritet znači činiti pravu stvar, bez obzira na sve, čak i onda kada nitko neće saznati što ste učinili ili ne. Život uvijek pronađe svoju ravnotežu. Nemojte očekivati da ćete dobiti zauzvrat sve što dajete. Nemojte očekivati prepoznavanje za svaki trud koji uložite. I nemojte očekivati da će se vaša ljubaznost uvijek prepoznati ili da će vašu ljubav shvatiti svatko koga sretnete.
Ono što se čini ispravnim također može biti i najteža stvar koju ste ikada učinili. Svejedno je napravite. Ukoliko varate sebe nećete dostići ni uspjeh, ni sreću, ni mir uma. Učinite to što želite zato jer vejrujete da je to prava stvar. Učinite pravu stvar čak iako vas nitko ne gleda. Budite jedan od ljudi koji mijenjaju svijet i iza sebe ga ostavljaju boljim i potpunijim nego što su ga našli.

5. “Za mene je prekasno.”

Ne dopustite prošlosti da ukrade vašu sadašnjost. Ne sudite si po prošlosti… tamo više ne živite. Otpustite, rastite i krenite naprijed. Kako starimo i postajemo mudriji, počinjemo shvaćati što nam je potrebno, a što trebamo ostaviti iza sebe. Ponekad je napuštanje korak naprijed. Ponekad je odmor od rutine upravo ono što nam je potrebno. Ako ne pokušate svladati nešto izvan onoga što već znate, osjećati ćete se zauvijek zaglavljeni.
Nemojte izgubiti više nijednu minutu žaleći za onim što ste napravili jučer i počnite raditi što trebate raditi sada tako da sutra ne bi zažalili što ste napravili danas. Nije prekasno. Ako osjećate da jeste, to vas samo lažu vaši unutarnji strahovi. Ali zapamtite, strah ne postoji nigdje osim u vašem umu. Teško je slijediti svoje srce, ali je tragedija ako dozvolite da vas laži straha zaustave.

Izvor Oaza znanja

ZAVEŠTANJE STEFANA NEMANJE: Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati

U čast svetom Simeonu Mirotočivom, jednom od najznačajnijih srpskih vladara, prenosimo najlepše reči i delove Zaveštanja velikog župana srrpskog Stefana Nemanje svom sinu svetom Savi, koje potiče iz pera našeg savremenog publiciste Mileta Medića. Iako nisu originale reči našeg velikog župana, zvuče izvorno nemanjićki, odišu patinom i nose vrlo važnu, lepu i značajnu poruku za ceo srpski rod.


 

Iz ovog obimnog dela, prenosimo vam najlepše rečenice i misli za koje bi se moglo slobodno reći da zvuče poput Nemanjinog istorijskog zapisa.
 

1. Zavještanje zemlje

Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom.
Narod čini zemlja, čedo moje milo.
Narod nije jato ptica ni stado koje se seli s juga na sjever i sa sjevera na jug, pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.
Ljudske horde koje se još uvijek tako kreću kroz prostranstva nisu narod. One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposjednu polja i šume, rijeke i jezera, mora i obale.
…
Zapiši, sine moj, zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju sjeme ostavlja, oplodi je i kome rađa. I zapiši, čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i ponijeti sa sobom na put. Ako hoćeš da zemlja ostane tvoja, moraš na njoj biti i ostati.
Narodi koji zađu u neku zemlju da je opljačkaju, popale i razruše nisu njeni gospodari. Mi smo davno ušli u ove zemlje da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima.
Čedo moje, stotine godina smo već tu, a još se u nama nije smirio lutalački nagon. Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod i otiče na sve strane kao mlado vino.
 

2. Zavještanje krvi

I zapamti, čedo moje, krv i krv čini narod.
 Krv je vječna.
Krv novorođenog djeteta stara je hiljade godina. Djetešce je mlado, a krv u njemu je ona stara krv koja je proticala u žilama njegovih predaka još prije hiljade godina.
Ljudi se rađaju pa nestaju, a krv ostaje. Ona se pretače iz jednoga u drugoga čovjeka.
Šta je onda čovjek nego mali sud u kome se vječna i sveta krv prenosi s pokoljenja na pokoljenje.
Zato krv ne pripada čovjeku nego narodu. I ne lije se nikad za jednoga nego za narod. I zato dođe vrijeme kad se ne pita ko si i kakav si, nego čije si krvi: ili srpske ili ugarske, ili grčke ili avarske. U to strašno vrijeme kad zamuknu svi jezici, krv progovori jezikom svih predaka. I ne pita se ko si i kakav si, nego čije si krvi sobom zaitio.

…
Ničiju krv ne prolivajte zato što je iz tuđega plemena ili naroda. Ali, čedo moje, ljuto branite krv svoju ibo u njoj jest krv predaka naših.
Nikome ne dajte da lije našu krv zato što je srpska.
Mirom na rat idite i ratom mir činite.
Ljubavlju na ljubav idite, ali krvlju krv srpsku branite.

 
3. Zavještanje grobova i kostiju

Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.
Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.
A groblja su, čedo moje, tiha seoca u kojima još uvijek borave pod zemljom naši pokojnici. Grobovi su tihe postelje u kojima zauvijek spavaju, u miru neprobudnom, tijela naših predaka.
Narod ne čine samo oni živi na zemlji, što po njoj hode i tvore, nego i svi mrtvi, svaki na broju koji u njoj počiva. Jer bez onoga pod zemljom, čedo moje milo, onoga najneznatnijeg i bezimenog, ne bi bilo ovoga na zemlji, sada znatnog i imenitog.
Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati.

4. Zavještanje neba i zvijezda

Ali svaki čovjek nad svojom glavom ima svoje nebo, i svaki narod nad sobom ima svoje nebo. Tamo im je sve što im nije na zemlji.
Tamo im je, čedo moje, baš ono što na njivi ne raste, što se u kovačnici ne kuje, u šumi ne lista, u vatri ne gori, u snu ne sniva, jezikom ne izgovara, mišlju ne dosiže, mačem ne ubija, pričom ne priča.
Zaista, tamo im je sve što nije na zemlji. Tamo je sve to moguće. Ali, čedo moje, ne zna to svako i ne vide to svi.
Gore je, čedo moje, sve što ovdje nemamo. Gore je sve što čekamo.
I zapamti, čedo moje, da je čovjekovo tijelo na zemlji, a njegova duša vije se nebom. Tako i tijelo naroda boravi na zemlji, a duša naroda obitava na nebu.
Samo narod koji nema dušu nema ni svoga neba. Nebo nije prazno. Bezdan. Kome je nebo prazno, taj nema duše.
Zato ti kažem, čedo moje milo, nema naroda dok ne zadobije svoje carstvo na zemlji, CARSTVIE ZEMALjSKOE, i nema naroda ako ne zadobije svoje nebo i svoje carstvo nebesko, CARSTVIE NEBESKOE.
Narod uvijek živi između svojih grobova i nebesa svojih.
 

5. Zavještanje jezika

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?
Ne uzimajte tuđu riječ u svoja usta. Uzmeš li tuđu riječ, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju riječ svoga jezika.
Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je riječi potrao i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živjeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmiješaju, oni su kao dvije vojske u bici na život i smrt
Jezik je čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još glagolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smjenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni dio zemlje i naroda opet kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.


6. Zavještanje crkava

Čedo moje, kad sam naumio da gradim Studenicu, imao si samo osam ljeta. Pitao sam protomajstora koliko mu je potrebno ljeta da sagradi crkvu.
– Sedam – odgovorio je kratko.
– Mnogo je, protomajstore!
– Ako ti je gradim najmanje sedam ljeta, trajaće ti najmanje sedam vjekova.
– A za koliko je, protomajstore, ljudi mogu razrušiti?
– Ljudi za sedam dana, vrijeme za sedam vjekova, veliki župane. Ali ni poslije sedam dana, ni poslije sedam vjekova Studenica ti neće nestati jer ću je graditi tako da bude veličanstvena i prelijepa. Nagledao sam se, veliki župane, mnogo ljepših i veličanstvenijih ruševina nego što su građevine koje su tek završene.
Eto, čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite i za vjekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod.


7. Zavještanje države

Država i narod nisu isto.
Narod je stariji od države. On je stariji od svega.
Narod je trajniji od države. Postoji prije države i ostaje poslije nje.
Jedan narod može biti u više država, i jedna država može imati više naroda.
A sada, čuj me, čedo moje, dobro me čuj. Jedan narod, jedna država, to je moj naum bio i ostaje, i ja vam ga predajem u zavjet svima, od sada pa dovijeka.
Šta su velike države nego velike ribe koje su se nagutale malih.
Srbija je, čedo moje, bila premala država u ustima velike Vizantije. Uvijek je virila iz utrobe velikih država. Čim nas je koja od tih grabljivica ispustila ili smo se sami iskoprcali, odmah nas je druga zgrabila.
A najveća nam je nevolja bila što bi svako na svom brijegu i svako u svojoj dolini od svoga vlastelinstva hotio praviti svoje carstvo.
A ja sam, čedo moje, uz sve to odlučio da stvorim državu svih Srba, i stvorio sam je. Nisam stvorio ni kraljevstvo, ni carstvo. To vama ostavljam. Ima nas Srba dovoljno i za kraljevstvo i za carstvo. Ja sam stvorio veliku županiju pred kojom su se zaustavljala i uzmicala velika i mala carstva i kraljevstva.
Bliži se kraj, čedo moje, života mojega, a ja mogu objaviti najradosniju vijest: rađa se veliko čedo moje Srbija!


8. Zavještanje vlasti

Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema…
U Srbiji je, čedo moje, bolje biti prosjak nego car.
Svuda je to tako. Umre car, dođe drugi, njega ubije treći, trećega svrgne četvrti, dok petoga ne svrgne šesti i tako ide redom dok je careva i carstva.
Čedo moje, šta je drugo naša istorija nego neprekidno postavljanje i svrgavanje vladara, bezbroj pokušaja da se uspostavi vlast i država.
Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema. Drugo mi je ime Stefan, onaj koji nosi vijenac, Stefanos, ovjenčani, a na moju glavu nije pao ni vijenac ni kruna. Sada sam Simeon monah, a od sveg imanja ostalo mi ovo oronulo tijelo, a od vlasti gola duša. Sad ovo tijelo predajem zemlji po kojoj je hodilo, a dušu svoju griješnu prepuštam tebi, čedo moje, da je molitvama svojim očistiš od grijehova pred sudijom nebeskim.

 
9. Zavještanje knjige i pisma

Narod koji nema svoje knjige i svoga pisma, svojih knjigopisaca i svojih knjigoljubaca ne može se nazvati narodom.
Izgovori, čedo moje, našu najveću riječ, izgovori SRB, pa mi reci koliko ti u ušima traje. Tren. 
Izgovorena riječ traje dok se izgovara, pa nestaje kao dah iz grudi koji ju je proizveo.
Samo napisana riječ ostaje.
Reci AZ, BUKI, VJEDI, GLAGOLJ, i sve će te riječi odletjeti kao ptice u jatu čim ih izgovoriš. A napiši ih na kamenu, drvetu, na koži jelenjoj ili na trošnome listu papirusa i uvijek ćeš ih naći tu gdje si ih ostavio.
Od nas će, čedo moje, ostati ono što bude zapisano u knjizi.
Sada pipamo po mraku prošlosti i tražimo u dalekoj istoriji nešto o nama Srbima i ne nalazimo nikakvog traga ni glasa o nama. Kao da nas nije bilo. A bili smo i tada. Jer da nismo bili tada, ne bi nas bilo ni sada. I mi Srbi smo Adamova djeca. Bilo nas je, ali nismo zapisani. Samo zapisani narodi ulaze u istoriju.
Čedo moje, ruka ti je vična i vješta peru i hartiji. Bog te je obdario i odredio da nas ti prvi čitko zapišeš u knjige. Zapiši nas u knjigu naroda na ovome svijetu da se zauvijek zna da smo bili, da jesmo i da će nas biti.

10. Zavještanje pjesme i svirke

I pjesma, čedo moje, pjesma i svirka čine narod.
Svaka ptica svojim glasom pjeva. I svaki narod ima svoj glas i svoju pjesmu po kojoj se poznaje.
Kad sretneš stranca, ne pitaj nikada ko je i odakle je. Pusti ga da zapjeva ili zasvira i sve će ti se samo kazati. Odmah ćeš znati da li je Bugarin ili Grk, da li je došao iz ravne Ungarije ili iz prekomorskih zemalja. Ako mu jezik ne možeš razaznati, njegovo pjevanje i sviranje uvijek ćeš razumjeti. Gusle i diple, trube i tambure, svirale i citre govore sve jezike svijeta.
Ali kao što ptica nikad ne iznevjeri svoj pjev, tako ni nijedan narod ne može pjevati tuđim glasom i tuđu pjesmu. Šta bi, čedo moje, bilo da slavuj zagrakće, a lastavica zapućpuriče? Ne bi to bilo prirodno niti Bogu ugodno. Neka uvijek orao klikće, ćuk ćuče, a svaki narod neka pjeva svoju pjesmu svojim glasom.
Nije zlo, čedo moje, čuti i znati tuđu pjesmu. Zlo je zaboraviti i ne znati svoju. Teško onome ko svoju pjesmu ne pjeva.

11. Zavještanje imena srpskih

Čuvajte, čedo moje, srpska imena. I po njima se naš narod poznaje među drugim narodima. Imena naših otaca i matera, naše braće i sestara i naša rođena imena, Rastko sine, sveta su koliko i ova svetačka koja sada nosimo.

Sveštenici tuđi, i grčki i latinski, rado bi nam tuđinska imena ponadijevali. Rado bi nam zatrijeli svako ime srpsko i svako sjeme srpsko.
A šta bi bilo kad bi baš svi Srbi sebi sveta imena ponadijevali? Bojim se da onda više ne bi bilo Srba. A vjera naša nije da uništi Srbe, Srbiju i sve što je srpsko, nego da ih ukrijepi. Prelijepa su srpska imena.
Uzmi čedo moje, bilo kakvo srpsko ime. Uzmi, evo, Dobrašina. Pa šta fali našemu Dobrašinu? Ima u tom imenu, u Dobrašinu, mnogo dobra i nešto više od dobra, jer da nije tako, bio bi prosto Dobro. Tako i naše ime Dobrilo, ne znači samo da je dobar nego i da druge dobri i prodobrava. Šta bi mi, čedo moje bez našeg Dobre i Dobraša, Dobrašina i Dobreše, Dobrice i Dobrihne, Dobrila i Dobromila, Dobrimira i Dobrinka, Dobriše i Dobrivoja, Dobroja i Dobroje, Dobrohvala i Dobroljuba, Dobromira i Dobronje, Dobroslava i Dobrote? Narod koji ima toliko dobrote u svojim imenima može biti samo Božiji narod. Imenima svojim oni čuvaju dobrotu, žude za njom i pronose je svijetom. Ne smijemo im oduzimati tu dobrotu, u dušu ih dirati. U imenima je duša narodna.
Ko bi nas branio da nemamo toliko Branislava. Ko bi od nas zlo odgonio da nam nije Zlogonje. Bilje ne bi se zvalo biljem da nije Biljane. Za blagost ne bismo znali da nije Blaža, Blagoja i Blaženke. Ko bi nam nježnost čuvao da nije Grube, Grubiše i Grubana. Mir nam ne bi imao ko ljubiti da nam nije Miroljuba i Miroslava. Najljepša pjesmarica mogla bi se ispjevati od naših imena, u nisku bi se kao biseri mogla ovako nizati naša imena! A šta mi činimo?
Zato dobro zapamti, čedo moje milo: nikada nećemo biti veći hristjani ako manje budemo Srbi.
Mnogi bi sa istoka i sa zapada da nas kroz hrišćanstvo posvoje i unište, a na nama je, čedo moje, da u hrišćanstvu opstanemo i svoji ostanemo. U tom je smisao naše vjere.
Naša vjera jeste hrišćanska, naše hrišćanstvo je pravoslavno, a naše pravoslavlje je srpsko. Tako je i tako će se zvati. To je moja vjera i moje VJERUJU.

Izvor Opanak.rs

Свети Симеон Мироточиви

Српска православна црква и цркве које се придржавају јулијанског календара обележавају 26. фебруара Светог Симеона Мироточивог, односно Стефана Немање, оснивача српске династије Немањића, који је умро на овај дан 1200. године.    

   

Стефан Немања рођен је у околини данашње Подгорице 1114. године, а владао је источним српским земљама.

Тадашњу српску државу успео је да прошири, активно се борио против богумила и сматра се једним од родоначелника српске православне цркве јер је православље, по византијском моделу, успоставио као државну религију.

Четири године пре смрти, 1196. године, одрекао се престола у корист свог сина Стефана и већ сутрадан се замонашио. Као монах прво је отишао у манастир Ватопед на Светој гори.

"Он је корен српског народа и физички и духовни. Он је показао да се може успети у тешким временима и дао је пример како се то чини. Успео је тако што је себе потпуно дао српском народу", истиче Атанасије Ракита, епископ хвостански.

Стефан Немања умро је у српском манастиру Хиландар, који је основао заједно са својим сином Растком, монахом Савом.

Сава је пренео његове посмртне остатке 1208. године у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт.

Његове мошти су тада положене у његову задужбину, Студеницу, у којој се и данас налазе.

 Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.


Чувар државе, вере и језика

Стефан Немања се сматра великим српским државником, ктитором, али и чуваром језика. Управо је његов брат Мирослав наложио да се напише наш најстарији и највреднији језички споменик - Мирослављево јеванђеље.

Како га Срби славе

Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге крсне славе - славски колач, кољиво и вино, и освештањем које обавља свештеник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан посна. Данашњи празник је непокретан. Крсна је слава Патријаршијске капеле.

                                                                              

Молитва светом СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМ

О, свети Симеоне Мироточиви, оче рода Србскога, теби се молимо и преко тебе од Бога милост просимо, ми убожјаци и просјаци земаљски, ми последњи од последњих што се родише на тужној и грешној земљи овој. Јер ако, благодаћу Божијом, ти и данас проходиш по земљи Србској, онда се сигурно на Небо са сузама и непреболним болом враћаш, и питаш се шта то остаде од свете Србије твоје и од светих Срба твојих. Само страшила од греха и болести огубана, само рањеници и уцвељени јадници, који тумарају по мраку последњих времена.
Да, свети Симеоне, нема више вере на земљи Србској, само лаж и лицемерје. И под мантијом и под мирским оделом вири, не један, него стотине ђавола, који су ту као домаћи, као свој на своме. И да није светих молитава ваших са Небеса, да Господ још не милује одлутало стадо своје, па нас и такве благодаћу својом посећује, да ли би ми и знали да постоји Небески свет, да постоји ишта осим овога блата и прљавштине. А овако, бар на трен, душе нам се отму из помрачине греховне, па завапе ка Небесима, ка вечној отаџбини својој, и са сузама вапијући за помоћ моле.
Зато ми к теби, свети Симеоне, прибегавамо, и молимо те да молиш Господа и Господара нашег, да силом својом свемоћном одагна свако зло од нас, и да нас покрене на нелицемерно покајање и оплакивање грехова наших. И не дај, о свече Небески, да се заносимо, и да маштамо о некој праведности нашој, због понеког доброг дела које учинисмо, већ нам подај сузе покајне и мисао да смо најгори од најгорих, као што заиста и јесмо.
И помози да се Господ смилује на нас, и да нас пусти да уђемо у Царство Небеско, макар и као последњи, на нека мала врата, са стидом и страхом због безбројних сагрешења, и да из прикрајка гледамо на блаженства која задобише они који чисто на земљи поживеше, и који подвигом несхватљивим уму људском душе своје убелише.
Ето, толико молимо од тебе, свети Симеоне, свесни да нисмо достојни ниједне милости Небеске, али, опет, дрско куцамо на врата Неба, не би ли се и нама отворила, не би ли и ми чули глас Христов: Ходите благословени оца Мојега, опроштено вам је све, по молитвама светих, уђите у покој Небеског Јерусалима!
А ако се то и деси, молитвама твојим, свети Симеоне, ориће се Небо од песме наше и од хвале наше Свемогућем Богу, Који у Светој Тројици, у Оцу и Сину и Светоме Духу пребива, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.

Народне приче и обичаји

На овај дан, у спомен на Светог Симона, одржавали су се панађури (вашари), а данас је то само обичај у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човеку, које потиче од његових ратних успеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.

Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.

Наодни обичаји кажу да би  стогана овај дан требало да се помолите светитељу за неустрашивост, здравље и снагу ваше деце, а уколико то учините искрено и од срца, Свети Симеон ће вам услишити молбе. 

 Извор