Проф. др Радован Биговић: Свештенство је чесудесна служба

О месту и улози Цркве данас пишете у својој новој књизи „Црква у савременом свету". Да ли је Црква добила место које јој припада у нашем друштву?

Црква је данас слободна у свом деловању и мисији и то је веома важно. Односи на релацији Црква - држава и друштво углавном су добри. У границама могућности постоји узајамна помоћ и сарадња. Захваљујући једној позитивној атмосфери, Црква се у великој мери опоравила од траума из периода комунизма. Њен живот и рад знатно су унапређени и то на свим плановима. Она готово никад није имала толики број образованих епископа, свештеника, монаха, верника. Никада тако квалитетну црквену литературу. Томе би требало додати и велику наклоност јавног мнења. То не значи да нема још отворених питања и да неке ствари не би требало променити и поправити. Постоје одређени центри моћи који имају веома негативан и недобронамеран однос према Црквама и верским заједницама. Црква се налази на удару једног агресивног и милитатног лаицизма. Њен реални утицај на друштвене токове много је мањи него што се мисли. Хришћанског духа, етоса и морала све је мање у јавном животу.

Који су највећи изазови православља данас?

Има их много: спољашних и унутрашњих. На првом месту то је питање: шта је то што чини идентитет Православља. Они који данас себе саморазумевају као православне, немају исти одговор на ово питање. Понекад ми се учини као да верујемо у различитог Бога, да припадамо различитим световима. Како помирити јединство и саборост (различитост) Цркве? Како успоставити равнотежу између једног и многих у Цркви и како да функционише међузависност свих црквених служби? Ту су још изазови: секуларизама, глобализације, моралног релативизма, сексуалне етике. Како да се успостави етика љубави и служења у 21. веку? Како сачувати планету од самоуништења? То су нека од питања која траже одговор.

Каква је улога жене, мајке у оквиру Цркве?

Ако погледамо суштину хришћанског и Црквеног учења и ако с друге стране анализирамо реалне историјске токове, доћи ћемо до два различита става о овом питању. Ако погледамо саму суштину хришћанства и црквеног погледа на свет, онда је недвосмислено јасно да су мушки и женски пол апсолутно изједначени пред Богом. У животу Цркве, жена је чак мало фаворизована. Не постоји ни једно људско биће које је толико прослављено у цркви као што је Богородица. Она је жена, од крви и меса, мучила ју је свака људска мука као и нас. После Христа њој је посвећено највише празника, Богородичин пост, велики број храмова. Сви смо свесни да су жене током историје и те како заслужне за мисију Цркве у свету. У нашој новијој историји женско монаштво је одиграло важну улогу, о чему се недовољно зна. Међутим, током историје хришћанство је попримало различита схватања и представе из реалног живота. И ако жену из те реалне историје посматрамо, можемо доћи до закључка да је она у појединим периодима била у много чему неравноправна и подређена. Мора се водити рачуна да не треба изједначавати, а ми то често радимо, равноправност и једнакост. То су две потпуно различите ствари. Ако ви покушавате да учините једнаким мушки и женски пол, онда сакатите и један и други, то је често узрок неравноправности. Сви они који се боре за равноправност жена, имају у Цркви искрене савезнике.

Повратак религији: мода, пркос или искрена вера?

Има свега по мало.

Који су највећи изазови који стоје пред једним свештеником?

Како да победи егоизам и да отвори своје срце, цело биће, према Богу и људима који су му поверени на бригу. Како да живи за друге а не за себе. Како у епохи хипериндивидуализма, када се распадају све заједнице, да изграђује заједницу и дух заједништва тј. Цркву. Данас би требало свештенике припремати да уједињују људе, да стварају црквене заједнице (парохије), да буду оци и пријатељи људима а не „стручњаци" за обреде или гуруи. Црква је начин живота људи а не „религиозни сервис" за задовољавање религиозних потреба.

Шта је с породицом? Да ли је и она као заједница у кризи?

Суочени смо с распадом свих традиционалних форми заједништва и заједнице. Томе не би требало приступати панично, већ тражити начин како да се заједница и дух заједништва поново обнове и поврате. То није лако, није једноставно. Чини ми се да управо Црква ту може да да значајан допринос савременој цивилизацији. У вековном антрополошком искуству Цркве, могу се пронаћи драгоцени одговори на питања како исцелити заједницу и душу заједништва, што јесте суштински проблем. Код нас још има заједништва и саборости. Да га нема, верујем, овај народ би престао да постоји. Криза у којој се налазимо превазилази се неком врстом солидарности.

Да ли је спас у вери?

Хришћани верују да је Христос спаситељ и да је Он спасење света. Није спас у свакој вери и сваком веровању. Постоје и патолошки облици вере. Постоје
лажна веровања која човека воде у пропаст.

Шта мислите, чему се Срби надају?

Колико Срба, толико различитих нада. Лак, лагодан и развратан живот без рада - то је сан већине људи данас на овим просторима.

Чему се ви надате?

Надам се да нас Бог неће оставити јер ће многи у овоме народу остати Његови пријатељи. Надам се да овај народ има снаге, да после једне свеопште кризе, пронађе свој изгубљени пут...

Шта највише штети нашем духовном здрављу?

Лажни начин постојања. Лажна духовност. Привидно добро које увек обезбеђује тријумф злу.

Да ли су данас ред изгубиле на свом значају?

Језик је жива ствар. Током историје људске речи мењају своја значења. Ово је време инфлације речи, епоха декаденције језика. Многе људске речи су превредноване и изгубиле су свој смисао. Лепота језика и речи је немогућа тема где тријумфује бестидан живот.

У којој су се мери данас црквени празници „потчинили" модерном схватању празника?

Да, и то у великој мери. Празници све више постају дани досаде и доколице, велике потрошње и разврата. Просто, неко „празно и пусто време". Секуларизацију црквених празника може да заустави само Литургија. Само кроз њу празници могу наново да буду дани радости и обнове живота.

Како тумачите кризу свих митова и божанстава модерне ере: разума, науке, напретка, демократије, нације, људских права?

Постмодерна заиста озбиљно доводи у питање сва божанства модерне, божанства која сте ви поменули. Разлога за то има много. Поменуо бих само релативизам и егоизам који данас царују.


Постоји ли неспоразум између Цркве и грађанског друштва, верујућих и атеиста?

Постоји не само неспоразум, већ и антагонизам. Између Цркве и света постоји једна фундаментална напетост и противречност која је пермантна. Црква је „град који на гори стоји", модел и образац сваког земаљског града и друштва али истовремено нада и суд свету.

Да ли је опрост лек?

Искуство показује да је опраштање најпоузданији лек да се заустави стихија зле воље и најбољи лек да се човек ослободи болних сећања и злих мисли због којих толико људи страдају. Људи данас разумевају праштање најчешће као религиозну категорију. Међутим, оно има изузетан егзистенцијални и друштвени значај. Опраштање једноставно обнавља живот, обнавља и исцељује разорене међуљудске односе. Појединци и народи само кроз праштање и помирење доживљавају своју катарзу. Они су данас неопходни закрвљеним балканским народима као сувој земљи киша.

Код нас многи Цркву доживљавају као једну од националних институција?

Управо тако. Црква је за велики број људи једна, међу многим, национална институција, да служи њеним саможивим интересима. У последња два века, услед експанзије секуларног национализма, дошло је до својеврсне „национализације" вере, Цркве па и самога Христа. Постоје схватања да Црква треба да се нормира према нацији а не обратно. То наноси велику штету Цркви а и самој нацији. Нација је за многе постала „мит", „божанство". Хришћани могу да се одлуче или ће да буду идолопоклоници или да служе Христу. Не може једно и друго, како неки мисле.

Колико су млади људи данас заинтересовани за свештенички позив?

На овим нашим просторима јесу још увек. Највећи број дипломираних теолога код нас желе да буду свештеници. Постоје епархије које имају по сто, двеста кандидата који желе и чекају да постану свештеници. У многим другим срединама то није случај, посебно у Западној Европи. Тамо је рећ о великој кризи кандидата за свештенике.

Шта је утицало да се определите за овај позив?

Немам прави одговор на то питање. У ужој породици нико није био свештеник. Нико ме није терао и наговарао на то. На то ме нису терали ни неки утилитарни разлози. Своје свештенство разумем као незаслужени дар Цркве и највеће признање које сам могао да добијем у живору. Зато сам бескрајно захвалан блаженопочившим патријарсима Герману и Павлу. Први ме је рукоположио за ђакона, други за свештеника. Свестан сам да то не заслужујем и да је моје свештенство дар Божји и израз њихове велике љубави према мени. Суштину свештенства свакодневно животно откривам. То је чудесна служба. То није професија. То је стил живота.

Кратак животопис: Проф. др Радован Биговић рођен је 17. јануара 1956. у Никшићу. Богословију је завршио у манастиру Крка. Дипломирао је на два факултета у Београду: на Православном богословском и Филозофском (група за философију). На првом је докторирао 1993. На истом факултету је изабран за асистента 1986, доцента 1993, ванредног професора 2000. и редовног 2010. У два мандата био је декан тог факултета. Члан је Удружења књижевника Србије. Уредник је филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника" Републике Србије. Поред књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Посебно се бавио односима Цркве и друштва. Ожењен је, отац двоје деце. У свештеничкој служби има звање протојереј-ставрофор. Вршилац је дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Један је од оснива.а Хришћанског културног центра и његов вишегодишњи председник. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда и плакете заслужног грађанина Земуна.

СПЦ.РС