🙂🍷🌟💝🙏💖🎄🥰😘😘🎉🎉🎉

  

Не тражим много од лета. Тек да ми медитерански поветарац проструји кроз косу, да у ваздуху осетим мирис соли, осетим песак под ногама, а испред мене само плаво. Па није много, зар не? Да додам још мало? Хајде да ми иза леђа буде један град са великим тргом и моћном катедралом и вијугавим улицама у којима могу да лутам...

Ко ће да ме води на тај пут?

Веровања на Часне вериге: Од Верижица (Верижњака) настаје блаже време, а ево шта НИКАКО не смете радити на овај дан

   

На дан када се обележавају Часне вериге спомиње се се свети апостол Петар због чудесног избављења из верига у које је био окован по наредби цара Ирода.

 

Управо због тог чудесног избављења верује се да вериге имају велику исцелитељску моћ. Такође, у нашем народу постоји много обичаја везаних за овај празник, а једно се чак везује и за нашег највећег светитеља, Светог Саву.

Народно предање каже да је једном и Свети Сава био окован у вериге па је по ослобођењу, сачувао вериге и њима лечио. Једном се, тако, сусретне са Светим Петром, и размени са њим окове. Сава је Петру дао хладне, а Петар Сави вруће. Да нису тако урадили, народу би лети било превруће, а зими прехладно.

   

По народном веровању, од Верижица (Верижњака, Часних верига) настаје блаже време, јер Бог усијаним веригама почне да загрева земљу.

У многим местима Србије, Вериге се сматрају великим празником. Ево шта НИКАКО не смете радити на овај дан!

У Поповом пољу Срби на тај дан не раде теже послове, а жене посте. У Горњој Пчињи празнују овај дан због града. На Косову и Метохији празнују Вериге да не буде куге, сточари да стока напредује, и пре зоре захвате неначету воду на извору и са њом прскају стоку. Ратари то исто раде са житом у кошу, да би здраво изгурали зиму до краја. На овај дан звери не нападају људе, и не шију се одела. Ко носи одело које је шивено на Часне Вериге, верује се да ће погинути од грома.


Часне вериге се прослављају 16. јануара по старом јулијанском календару, а 29. јануара по грегоријанском календару.   

Опанак.рс

 

Часне вериге Светог апостола Петра

 

„И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку" (Дела. Ап. 12, 7).

Овај дан посвећен је спомену на тај догађај. Хришћани су часне вериге Светог апостола Петра чували и због њихове целебне моћи. Јерусалимски патријарх Свети Јувенал дао их је царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови и једну половину посла цркви Светих Апостола у Цариграду, а другу кћерки царици Евдоксији, Валентијановој жени, у Риму.

 

Евдоксија подиже у Риму цркву Светог апостола Петра и у њу положи ове вериге, а са њима и оне у које је га је оковао Нерон непосредно пре него је распет на крст.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

Славски Тропар Часне вериге Светог апостола Петра

                      

Тропар Часним веригама Светог Апостола Петра
(глас 4):

Риме не
остављ, к нама пришел јеси честними веригами јаже носил јеси, апостолов
первопрестолне; имже вјероју поклањајушчесја, молимесја: твојими к Богу
молитвами даруј нам велију милост.

¨✿✿¸.•✽*´¨✿✿¸.•✽*´¨✿✿¸.•✽*´¨✿✿¸.•✽*´¨✿☆*🍃🌺🍃✫¸¸.•*❥••❥

''Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже. Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. Тешко ћеш рећи, и не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, што осветљава и греје душу твоју." -

 Свети владика Николај

  

Срећан празник - Свети Сава, први Архиепископ Српски - САВИНДАН! Срећна слава Светосавцима широм васељене!

Молитва прва светом САВИ СРБСКОМ

О свештена главо, преславни чудотворче, Светитељу Христов Саво, србске земље првопрестолниче, чувару и просветитељу, а свих православних хришћана добронадежни пред Господом заступниче, Теби припадамо и молимо се: дај нам да будемо учесници љубави твоје према Богу и ближњима, којом је душа твоја за живота испуњена била. Озари нас истином, просвети ум и срце наше светлошћу Божанствене Науке. Научи нас да, по примеру Твоме, љубимо Бога и ближњега свога, и заповести Господње непогрешиво да испуњавамо, да будемо и ми чеда твоја, не само по имену, него и по целом животу свом. Моли се, Свети Архијереју, за Свету Православну Цркву и отаџбину твоју земаљску, која Те увек са љубављу поштује. Погледај милостиво на сваку душу верних твојих поштовалаца, који траже милост и помоћ твоју. Буди нам свима у болестима лекар, у јадима посетилац, у бедама и невољама помоћник, а у часу смртном милостиви покровитељ и заштитник, да се помоћу светих твојих молитава удостојимо и ми грешни да задобијемо вечно спасење и наследимо Царство небеско. Да, Свече Божји, не постиди уздање наше, које на Тебе чврсто полажемо, него нам укажи твоју многомоћну заштиту, да славимо и појемо дивнога међу Светима Својима Оца и Сина и Светога Духа свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.

    

Молитва друга светом САВИ СРБСКОМ

Велики украсе међу Светитељима, богомудри оче Саво, молимо Ти се ми, слуге твоје, и припадајући вапијемо Ти: не остави своје деце, оче, но буди свагда с нама, као што си обећао, да Ти и ми по дужности појемо, да Те славимо, да прослављамо величину и силу твоју, и да Ти принесемо достојну песму вапијући и говорећи: Тебе славимо, Светитељу; Тебе појемо, Светилниче; Теби се клањамо, оче Саво. Моли - молимо Ти се - да се спасу они, који славе свету успомену твоју. Амин.

  

Штап Светог Саве, из манастира Света Тројица у Пљевљима

Свети Сава као Архиепископ

У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило. По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку), међу којима и Жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима. 

  

Свети Сава, први Архиепископ Српски - Савиндан

Свети Сава је био син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Мирио браћу своју, завађену око власти. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 27. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду 1594. године.

Тропар други, глас 8.
Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Свети Саво премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

  

Лева рука Светог Саве

Кондак, глас 8.
Као великог просветитеља и друга Апостола, прославља те Црква твог народа, преподобни. Но, као онај који има слободу пред Христом, молитвама својим спаси нас од свих невоља, да би ти клицали: Радуј се, оче Саво богомудри!

 Света Петка Ђунис

СВЕТИ САВА : HOMO UNIVERSALIS – протојереј Радован Биговић

 

Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа.

Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. 

 
Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”.

Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. 

Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. 

Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманиј а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. 

Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. 

За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе.


Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! 

Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се!


Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. 

 
Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. 

Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечнији?

У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу.

Протојереј-ставрофор Радован Биговић 

Проф. др Радован Биговић: Свештенство је чесудесна служба

О месту и улози Цркве данас пишете у својој новој књизи „Црква у савременом свету". Да ли је Црква добила место које јој припада у нашем друштву?

Црква је данас слободна у свом деловању и мисији и то је веома важно. Односи на релацији Црква - држава и друштво углавном су добри. У границама могућности постоји узајамна помоћ и сарадња. Захваљујући једној позитивној атмосфери, Црква се у великој мери опоравила од траума из периода комунизма. Њен живот и рад знатно су унапређени и то на свим плановима. Она готово никад није имала толики број образованих епископа, свештеника, монаха, верника. Никада тако квалитетну црквену литературу. Томе би требало додати и велику наклоност јавног мнења. То не значи да нема још отворених питања и да неке ствари не би требало променити и поправити. Постоје одређени центри моћи који имају веома негативан и недобронамеран однос према Црквама и верским заједницама. Црква се налази на удару једног агресивног и милитатног лаицизма. Њен реални утицај на друштвене токове много је мањи него што се мисли. Хришћанског духа, етоса и морала све је мање у јавном животу.

Који су највећи изазови православља данас?

Има их много: спољашних и унутрашњих. На првом месту то је питање: шта је то што чини идентитет Православља. Они који данас себе саморазумевају као православне, немају исти одговор на ово питање. Понекад ми се учини као да верујемо у различитог Бога, да припадамо различитим световима. Како помирити јединство и саборост (различитост) Цркве? Како успоставити равнотежу између једног и многих у Цркви и како да функционише међузависност свих црквених служби? Ту су још изазови: секуларизама, глобализације, моралног релативизма, сексуалне етике. Како да се успостави етика љубави и служења у 21. веку? Како сачувати планету од самоуништења? То су нека од питања која траже одговор.

Каква је улога жене, мајке у оквиру Цркве?

Ако погледамо суштину хришћанског и Црквеног учења и ако с друге стране анализирамо реалне историјске токове, доћи ћемо до два различита става о овом питању. Ако погледамо саму суштину хришћанства и црквеног погледа на свет, онда је недвосмислено јасно да су мушки и женски пол апсолутно изједначени пред Богом. У животу Цркве, жена је чак мало фаворизована. Не постоји ни једно људско биће које је толико прослављено у цркви као што је Богородица. Она је жена, од крви и меса, мучила ју је свака људска мука као и нас. После Христа њој је посвећено највише празника, Богородичин пост, велики број храмова. Сви смо свесни да су жене током историје и те како заслужне за мисију Цркве у свету. У нашој новијој историји женско монаштво је одиграло важну улогу, о чему се недовољно зна. Међутим, током историје хришћанство је попримало различита схватања и представе из реалног живота. И ако жену из те реалне историје посматрамо, можемо доћи до закључка да је она у појединим периодима била у много чему неравноправна и подређена. Мора се водити рачуна да не треба изједначавати, а ми то често радимо, равноправност и једнакост. То су две потпуно различите ствари. Ако ви покушавате да учините једнаким мушки и женски пол, онда сакатите и један и други, то је често узрок неравноправности. Сви они који се боре за равноправност жена, имају у Цркви искрене савезнике.

Повратак религији: мода, пркос или искрена вера?

Има свега по мало.

Који су највећи изазови који стоје пред једним свештеником?

Како да победи егоизам и да отвори своје срце, цело биће, према Богу и људима који су му поверени на бригу. Како да живи за друге а не за себе. Како у епохи хипериндивидуализма, када се распадају све заједнице, да изграђује заједницу и дух заједништва тј. Цркву. Данас би требало свештенике припремати да уједињују људе, да стварају црквене заједнице (парохије), да буду оци и пријатељи људима а не „стручњаци" за обреде или гуруи. Црква је начин живота људи а не „религиозни сервис" за задовољавање религиозних потреба.

Шта је с породицом? Да ли је и она као заједница у кризи?

Суочени смо с распадом свих традиционалних форми заједништва и заједнице. Томе не би требало приступати панично, већ тражити начин како да се заједница и дух заједништва поново обнове и поврате. То није лако, није једноставно. Чини ми се да управо Црква ту може да да значајан допринос савременој цивилизацији. У вековном антрополошком искуству Цркве, могу се пронаћи драгоцени одговори на питања како исцелити заједницу и душу заједништва, што јесте суштински проблем. Код нас још има заједништва и саборости. Да га нема, верујем, овај народ би престао да постоји. Криза у којој се налазимо превазилази се неком врстом солидарности.

Да ли је спас у вери?

Хришћани верују да је Христос спаситељ и да је Он спасење света. Није спас у свакој вери и сваком веровању. Постоје и патолошки облици вере. Постоје
лажна веровања која човека воде у пропаст.

Шта мислите, чему се Срби надају?

Колико Срба, толико различитих нада. Лак, лагодан и развратан живот без рада - то је сан већине људи данас на овим просторима.

Чему се ви надате?

Надам се да нас Бог неће оставити јер ће многи у овоме народу остати Његови пријатељи. Надам се да овај народ има снаге, да после једне свеопште кризе, пронађе свој изгубљени пут...

Шта највише штети нашем духовном здрављу?

Лажни начин постојања. Лажна духовност. Привидно добро које увек обезбеђује тријумф злу.

Да ли су данас ред изгубиле на свом значају?

Језик је жива ствар. Током историје људске речи мењају своја значења. Ово је време инфлације речи, епоха декаденције језика. Многе људске речи су превредноване и изгубиле су свој смисао. Лепота језика и речи је немогућа тема где тријумфује бестидан живот.

У којој су се мери данас црквени празници „потчинили" модерном схватању празника?

Да, и то у великој мери. Празници све више постају дани досаде и доколице, велике потрошње и разврата. Просто, неко „празно и пусто време". Секуларизацију црквених празника може да заустави само Литургија. Само кроз њу празници могу наново да буду дани радости и обнове живота.

Како тумачите кризу свих митова и божанстава модерне ере: разума, науке, напретка, демократије, нације, људских права?

Постмодерна заиста озбиљно доводи у питање сва божанства модерне, божанства која сте ви поменули. Разлога за то има много. Поменуо бих само релативизам и егоизам који данас царују.


Постоји ли неспоразум између Цркве и грађанског друштва, верујућих и атеиста?

Постоји не само неспоразум, већ и антагонизам. Између Цркве и света постоји једна фундаментална напетост и противречност која је пермантна. Црква је „град који на гори стоји", модел и образац сваког земаљског града и друштва али истовремено нада и суд свету.

Да ли је опрост лек?

Искуство показује да је опраштање најпоузданији лек да се заустави стихија зле воље и најбољи лек да се човек ослободи болних сећања и злих мисли због којих толико људи страдају. Људи данас разумевају праштање најчешће као религиозну категорију. Међутим, оно има изузетан егзистенцијални и друштвени значај. Опраштање једноставно обнавља живот, обнавља и исцељује разорене међуљудске односе. Појединци и народи само кроз праштање и помирење доживљавају своју катарзу. Они су данас неопходни закрвљеним балканским народима као сувој земљи киша.

Код нас многи Цркву доживљавају као једну од националних институција?

Управо тако. Црква је за велики број људи једна, међу многим, национална институција, да служи њеним саможивим интересима. У последња два века, услед експанзије секуларног национализма, дошло је до својеврсне „национализације" вере, Цркве па и самога Христа. Постоје схватања да Црква треба да се нормира према нацији а не обратно. То наноси велику штету Цркви а и самој нацији. Нација је за многе постала „мит", „божанство". Хришћани могу да се одлуче или ће да буду идолопоклоници или да служе Христу. Не може једно и друго, како неки мисле.

Колико су млади људи данас заинтересовани за свештенички позив?

На овим нашим просторима јесу још увек. Највећи број дипломираних теолога код нас желе да буду свештеници. Постоје епархије које имају по сто, двеста кандидата који желе и чекају да постану свештеници. У многим другим срединама то није случај, посебно у Западној Европи. Тамо је рећ о великој кризи кандидата за свештенике.

Шта је утицало да се определите за овај позив?

Немам прави одговор на то питање. У ужој породици нико није био свештеник. Нико ме није терао и наговарао на то. На то ме нису терали ни неки утилитарни разлози. Своје свештенство разумем као незаслужени дар Цркве и највеће признање које сам могао да добијем у живору. Зато сам бескрајно захвалан блаженопочившим патријарсима Герману и Павлу. Први ме је рукоположио за ђакона, други за свештеника. Свестан сам да то не заслужујем и да је моје свештенство дар Божји и израз њихове велике љубави према мени. Суштину свештенства свакодневно животно откривам. То је чудесна служба. То није професија. То је стил живота.

Кратак животопис: Проф. др Радован Биговић рођен је 17. јануара 1956. у Никшићу. Богословију је завршио у манастиру Крка. Дипломирао је на два факултета у Београду: на Православном богословском и Филозофском (група за философију). На првом је докторирао 1993. На истом факултету је изабран за асистента 1986, доцента 1993, ванредног професора 2000. и редовног 2010. У два мандата био је декан тог факултета. Члан је Удружења књижевника Србије. Уредник је филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника" Републике Србије. Поред књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Посебно се бавио односима Цркве и друштва. Ожењен је, отац двоје деце. У свештеничкој служби има звање протојереј-ставрофор. Вршилац је дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Један је од оснива.а Хришћанског културног центра и његов вишегодишњи председник. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда и плакете заслужног грађанина Земуна.

СПЦ.РС 

Postoji jedan znak koji jasno govori: nema ljubavi

Postoji jedan znak koji jasno govori da nema ljubavi. Ni ljubavi, ni prijateljstva, ni simpatije. Iako se sve to može opravdati, poreokrenuti, čak i pred samim sobom. Ali ako se to događa, nema ljubavi. Ponekad postoji skrivena mržnja, čak skrivena i od samog sebe. 

To je kada udaraju po bolnom mjestu. Svi mi ponekad udaramo: riječima i postupcima, naravno. Nije riječ o fizičkom udaranju. A svađe svi imaju, mnogo uvredljivih stvari može se reći u vatri i emocijama. Ali onaj koji voli ne udara u stomak, u pleksos, onaj koji voli nikada neće pogoditi najbolnije mjesto.

Ako neko bolno pati zbog svog fizičkog nedostatka, bliski čovjek to savršeno dobro zna. To dijeli s njim, traži od njega podršku i zaštitu. A ako kaže, na primjer: kako si debeo, izgledaš odvratno! Ne nosi tu suknju sa takvim nogama! Da imaš manji nos, mogla bi se smatrati simpatičnom! - ako tako govori, on njamerno udara direktno u meki stomak, u slabo mjesto.

Ako zna za finansijski neuspjeh koji teško preživljava drugi čovjek, ako je taj čovjek sada zavisan i prisiljen da koristi resurse partnera, onda tuku po bolnom mjestu, podsjećajući na to. „Ja te hranim! Ti si gubitnik, luzer! ”, - ili “sponzoruša”- nije važno. Važno je da se udarci nanose tačno u najslabiju tačku, da bi bilo bolnije. Znajući za ljubomoru - oni će provocirati tu ljubomoru da bi ih natjerali da pate

 Ako znaju za osjetljivost - dovešće ih do suza, a onda će ih nazvati plakčavim i histeričnim. I iz svake od priča o prošlosti će dobiti ono što možete povrijediti. "Ti si kćer alkoholičara," "nije ni čudo što te je majka izbacila iz kuće", "šef te s pravom prezire", bliski čovjek zna mnogo toga. I nepogrešivo udara u najbolnije i najslabije mjesto.

Potom se mogu izviniti. Zašto ne? Odnosi su iz nekog razloga potrebni, korisni, zanimljivi. I treba oprostiti. Ali takve zle udarce ne treba zaboraviti. To je marker, znak nedostatka ljubavi. Signal mržnje. Skrivene, pritajene čak i od samog sebe mržnje, želja da istinski pate, želja za ubijanjem.
​

​Zato što namjerno udaraju u bolno mjesto, kako bi izazvali najveću patnju i na kraju uništili ličnost. To je namjerno uništenje drugog.

Tako, ne treba imati iluzije. Namjera je jasna. Ako nemate gdje da idete, možete samo da okrenete leđa, zaštitite stomak, naučite da izbjegavate i pazite. Ne opuštajte se, budite na oprezu, ne vjerujte ... Ali to definitivno nije ljubav, ni prijateljstvo. To je mučenje i mržnja za koje se izvinjavaju ...
​
Anna Kirjanova

Prevod teksta: Bebamur.com

 

Ljubav u smislu u kom ju je opisao From: brižnost, odgovornost, poštovanje, razumijevanje

Ponekad me pitaju: „Da li ti je teško, možda, da nađeš muškarca za dugu vezu? Vjerovatno imaš visoke kriterijume ...”. 

Naravno, imam predstavu o tome ko bi mogao postati moj bliski čovjek, sa kojim bi mi bilo udobno. ... U stvari, postoji samo jedan kriterijum - da me muškarac voli.

Ja ljubav shvatam u smislu u kom ju je opisao From: brižnost, odgovornost, poštovanje, razumijevanje.

Brižnost ...

Hoće li te pozvati u restoran, hoće li ti otvoriti vrata auta, da li će plati u kafiću, hoće li pridržati kaput, da li će pitati kako se osjećaš, da li će ponuditi pomoć kada sazna za tvoje probleme, da će te posjetiti kada si bolesna ...

To je dio ponašanja koji opisuju kako muškarac shvata pažnju, da li je to normalno stanje za njega, da li je u stanju da misli o drugom čovjeku. U nekim slučajevima možemo govoriti i o vaspitanju - nijesu učili, na primjer, dječaka da ženi otvara vrata. Tako se i osjećaj  u pažnji u jednoj činjenici ne uskalađuje. Ali žena uvijek zna, odnose li se prema njoj sa pažnjom i potrošnjom.

Odgovornost ...

Ovo je veoma važan kvalitet za muškarce. On je važan i za žene, i za muškarce - jednostavno je bazan. Biti odgovoran za one koje si prihvatio. Sposobnost da se preuzme odgovornost za svoje riječi i djela - je obavezna karakteristika psihološki zrelog čovjeka. To je prirodno praćenje lanca "pomislio - rekao - uradio - odgovorio" - to je pokazatelj cjelovitosti i zrelosti ličnosti. To je garancija pouzdanosti i povjerenja u čovjeka.

Poštovanje ...

Dobro je, kada muškarac osjeća svoje lične granice i štiti svoj lični prostor, ali je jednako važno u ljubavi da poštuje i lični prostor žene. Ovo je, takođe, gotovo odmah jasno po tome kako se muškarac odnosi prema dostignućima, talentima i sposobnostima žene, koliko visoko cijeni njen potencijal, korisnost i neophodnost rada.
​ 

Posebna tema je to kako se muškarac odnosi prema razvoju žene, jer je ljubav - uzajamno kretanje i razvoj. Poštovanje drugih žena je takođe veoma važno (majke, bivše voljene, koleginice, itd) -   riječ je o nedostatku ili iscjeljenju psihološke traume, o tome što garantuje mudar odnos prema ženskim ispoljavanjima i prema različitosti ženskog načela od muškog.
Treba napomenuti da je u ljubavi potrebna, ne samo svijest o svojim i tuđim granicama, već i stremljenje ka bliskosti. Prirodno je da čovjek - želi ljubav, to je bazna potreba. Ako neko kaže da ne zna šta je ljubav, da nikada nije volio, da nije spreman za ljubav i ozbiljan odnos, treba da se zamisli. Može se bez vezivanja biti pored i posmatrati kako će se odvijati događaji. Može se ne čekati da čovjek prođe ovu fazu svog razvoja, sve zavisi od toga koliko ti je interesantan čovjek po svim drugim kvalitetima.

Razumijevanje ...

Ovo je najteža komponenta ljubavi, često razumevanje dolazi samo sa godinama zajedničkog života. Ali, prvi znaci toga da će sve biti uredu, takođe se vide odmah: "Ja ne razumem to sa čime se ti baviš, ali bih veoma volio da mi objasniš." Ovo je o intelektualnoj bliskosti, o raznim instrumentima, pomoću kojih muškarac spoznaje sebe u realnosti.


​Muškarac može mnogo toga da shvati  o ženi i njenom životu tokom vremena, ako želi, ako dozvoljava sebi pusti u svoj  svijet nešto drugo, različito od toga što je već spoznao u životu. Ako su okviri njegovih uvjerenja fleksibilni, sa tim je mnogo lakše živjeti. Spremnost da se sluša i razumije - je sposobnost da se vodi dijalog u svim fazama odnosa. To je veoma važno za stabilnost i harmoniju odnosa.

Naravno, još je važna fizička privlačnost. Ali u određenom uzrastu već prestaješ da razdvajaš fizičko i duhovno, to jeste, bliskost duša muškarca i žene gotovo sigurno stvara privlačnost, a fizička privlačnost odvojena od druge komponente više nije interesantna.

Bezuslovno, ove komponenete ljubavi ne dolaze u potpunosti odmah, ali njihovo odsustvo je vidljivo od prvog dana upoznavanja. Bez njih odnos se pretvara u bol, ali to već nije ljubav. Moje mišljenje je: može se razviti ono, što postoji; ali ako nečega nema, tada ga ni za uši  ne možeš povući.

Ovo se može nazvati velikim očekivanjima. A može i najobičnijim, jer sve što je opisano - je prirodni ispoljavanje cjelovitog, zrelog čovjeka. Na kraju krajeva, ja sam sama takva i sve to dajem drugom čovjeku. Zašto treba da želim manje? U mom koferu sa iskustvima imam dvadeset jednu godinu porodičnog života. Sada je vrijeme da budem srećna sa novim pogledom na svijet i čekam to, što duša traži.
 
Grigorij Pomeranc je napisao da je ljubav jaka, kao smrt, visoka i isprepletana,  ispunjava sve - rijedak i ne bezopasan dar. Ovdje rade više mehanizmi univerzuma, tako da sam spremna na to da se ljubav možda i ne desi u mom životu. Štaviše, uvjerena sam da čak i u tom slučaju neću umrijeti od dosade. Ljubav je više od čulne ljubavi između muškarca i žene, a život je divan i fascinantan sam po sebi.


Sa ljubavlju, Lilija Ahremčik
​

Prevod teksta:  cluber.com.ua

Prevela Beba Muratović - Bebamur.com


 

Happy Chinese New Year

Postoji nekoliko razloga zbog kojih vas vaša srodna duša ne prepoznaje

 

Upoznavanje srodne duše jedna je od najboljih stvari koje možete doživijeti u životu. 

Ali šta ako nas srodna duša ne prepoznaje? Šta ako ne može prepoznati bezvremensku vezu koja vas ujedinjuje? Znate ko je on/ona i da ste vi njegova/njena srodna duša, ali on/ona to ne vidi.

Prije nego što odustanete i pomislite da je sve samo iluzija, odvojite malo vremena i razmislite.

Ono što osjećaš je stvarno. A ako se to ne dogodi, nije tvoja krivica.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih je srodna duša tako slijepa.

Evo glavnih:

1. Nije pravo vrijeme

Vrijeme je vrlo važno u odnosima srodnih duša. Kada jedan od blizanaca nije spreman za ulazak u vezu, ma koliko se trudili, on vas nije u stanju prepoznati. Oba partnera moraju biti spremna da bi veza funkcionisala. Dajte vremena. Ako ste srodne duše, naći ćete se u budućnosti kada oboje budete spremni i to će biti vrijedno.

2. Još uvijek treba da radi na sebi

Priroda ljude oblikuje na takav način da oni postanu najbolja verzija sebe.
Razlog zašto ljudi nisu u stanju da prepoznaju ljubav i predanost koju im nude drugi je taj što ih nešto unutar njih sprečava.
Oni još uvijek moraju da rade na nekim pitanjima koja bi mogla potencijalno uništiti vezu ako je u to vrijeme započela. Kada se suoče sa svojim strahovima i izliječe svoju prirodu, biće spremni da vide jasnije.  


3. Potrebno mu je loše iskustvo da iz sebe izvuče ono najbolje

Ljudi nauče više iz loših iskustava. Vaša srodna duša mora da nauči lekcije sama i u situacijama kada vi niste dio istih.
Bol, ožiljci i prelomi mogli bi biti poluge koje su potrebne da bi postala idealna osoba za odnos sa vama. Iz ove tame njegova svijetlost će biti osvijetljena i tada će vas moći vidijeti novim očima. Vaše prisustvo bi moglo da dijeluje kao disanje, utjeha i izliječenje. I počeće da prepoznaje pravu ljubav zaklinjući se sobom da vas nikad neće pustiti.

4. Daje vam priliku da se poboljšate

Dok čekate da vas srodna duša prepozna, imate sve vrijeme na svijetu da se poboljšate. Možda ćete trebati da poboljšate svoju ličnost, svoj stav, mentalitet i sve ono što sprečava da budete to što jeste. Ne morate čekati da vas sudbina prepozna. Takođe morate da radite interno da biste privukli ono što volite. Ako ne vidi vašu svijetlost, blistajte svetlije!

Samo je pitanje vremena, konačno će se pitati kako vas nije video/la prije!

Prevod teksta:https://aprilamente.info/4-ragioni-per-cui-la-tua-anima-gemella-non-ti-riconosce/

Prevod i obrada Ana i Jelena Muratović -  Bebamur.com

SVETI SAVA — HOMO UNIVERSALIS

Sveti Sava je naša večita priča, nikad do kraja ispričana i završena. Svi Srbi znaju o njemu ponešto, ali niko ne zna sve, jer je njegova biografija istovremeno biografija Boga i Crkve u svetu i istoriji. U velikoj meri, to je biografija celog ovog naroda.

Sveti Sava je konkretna istorijska ličnost, Srbin od krvi i mesa, stanovnik zemlje, ali i građanin Neba i čovek budućeg veka. On je, kao što je rekao Vladika Nikolaj, "najlepše srpsko dete" koje je darovano Bogu, ali i najlepši srpski lik kroz koji se Bog nama pokazuje. Kroz njega je biće ovog naroda najbolje videlo i predosetilo Carstvo Božije i večni život. Nepoznati i daleki svetovi koji se skrivaju iza zavesa ovog sveta u njemu su se otkrili na najlepši način. Kroz njega je naš duh doživeo najdublju katarzu, a misao najveći uzlet. Naša burna priroda, često sklona razuzdanosti i destruktivnoj stihiji, Svetim Savom se oplemenjivala i pripitomljavala.

Srpski narod nema nesporniju ličnost i većeg prosvetitelja. Sveti Sava se umom uzdizao dokle su stizali najumniji ljudi njegove epohe, a srcem do samog Božanskog prestola. Napustio je carski dvor, odrekao se raskoši i otišao u "zemlju Presvete Bogorodice" da popravi i prosveti sebe, kako bi kasnije mogao da popravlja i prosvećuje druge. Celim bićem je težio ka Nebu, saživljavao se sa čudesnim vasionskim svetovima otkrivajući svet kao čudesnu poemu Večnog umetnika. Život mu je bio neprestana egzistencijalna dijalektika božanskog i čovečanskog. On nije samo "imitirao" Hrista. On je sa Njim u svemu "sarađivao".

Sveti Sava je bio "nebeski angel u telu". U njemu je goreo plamen večne božanske ljubavi. Njegovim bićem su strujale čudotvorne energije Duha Božijeg, širile se večne vrline i misli. Celog života je sakupljao "božanski med", hranio se božanskom hranom, pio "božansko vino", i sve to nesebično davao drugom ne tražeći priznanje, platu i nagradu.

Prema sebi je celog života bio strog, a prema drugima blag. Sve što je imao davao je drugima — živeo je za druge. Za sebe ništa nije tražio, a sve je dobijao i imao. Mogao je mnogima da vlada, ali je on izabrao da služi svima. Što se više odricao od često neograničenih potreba ljudske prirode, to je bolje potvrđivao sebe kao ličnost. Kod njega je sve bilo univerzalno, saborno, svečovečansko i sveobuhvatno — um, volja, osećanja, ljubav. Ljubav je širila njegovo biće do neslućenih razmera. Njome se oslobađao okova smrti, uskosti prirodnog rasta i procesa, ograničenosti nacionalne istorije i ideologije.

Kada je prvi put stigao u manastir Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu, u susret mu je krenula Bogorodica Trojeručica. Ona mu je, prema predanju tog manastira, otključala i otvorila vrata. Tu je ikonu dobio na dar i odneo je u Hilandar gde je postala igumanij a i njegova stalna pokroviteljka i zaštitnica. Jerusalim se nije tako obradovao nijednom strancu, nijednom gostu.

Sveti Sava nije ni mitsko ni "magijsko" biće, niti svetac koji stoji nasuprot "profanim" ljudima. On je samo celovita, ostvarena i dovršena ljudska ličnost koja je svoj ovozemaljski vek proživela crkvenim stilom života. Hristos i Crkva Božija su učinili da bude to što jeste, sveta i neprolazna ličnost, večna "ikona" Hristova. U njemu se Hristos ovaplotio, primila se drevna hrišćanska, ćirilometodijevska i svetogorska filosofija života, nastavila se sva minula hrišćanska pokolenja. Sabrala su se u njemu sva vremena, povezali vekovi, ukrstile se ljudske sudbine, progovorila sva naša pokolenja "jezikom lepšim od jezika i narečjem kojim je Gospod stvorio ovaj čudesni svet". U njemu je isto tako snažno odjeknuo i budući eon. Zato već toliko vekova, uverljivo i ubedljivo, svedoči da Bog "hoda" ovom zemljom i planetom, da je BOG sa nama.

Za života je bio "putujući hram" i apostol, a njegove mošti su bile "lek besmrtnosti". Za života je učinio mnogo, ali je to nesrazmerno malo u odnosu na ono što čini u životu posle života. Kada je umro, kao da se tek rodio i počeo da živi. Tada je sve njegovo dobilo još čudesniju snagu i preobražavajuću moć. Tokom vekova se njegov žig utiskivao na sve što je srpsko. Postao je zaštitni znak celog naroda, njegov duhovni krvotok i ognjeni stub koji spaja narod sa Nebom. Ono što je za Zapad u srednjem veku bio Franja Asiški, to je Sveti Sava za Srbe i za sve balkanske narode.

Kada smo doživljavali najveće udese i pogibije, Savino smo ime prizivali u pomoć!

Sa njegovim imenom na usnama dolazilo se na ovaj svet. U najvećim posrnućima njime smo vaskrsavali. U zlokobnim dobima on je mirio zavađenu braću! U tragičnim seobama njega smo nosili kao najveću svetinju i amajliju i, kako kaže pesnik, "dokle smo se mi rasejali, dotle se njegovo ime proteglo i pepeo razvejao". Nijedno srpsko pokolenje nije bilo bezbrižno i spokojno, ali su ga sva slavila i radovala mu se!

Od Svetog Save niko nas nije lepše svetu predstavio i sa svetom pomirio. Gde se on pojavljivao, tamo su tuđini postajali srodnici, neprijatelji prijatelji, razbraćeni braća.

Sveti Sava je, čini se, po načinu mišljenja savremeniji od naših savremenika. Kao da mi živimo u njegovom, a on u našem vremenu. Zbog toga on nije naša prošlost nego naša budućnost. On je stvarao autentičnu i otvorenu srpsku kulturu, spremnu da od drugih primi sve ono što je dostojno da bude primljeno, ali istovremeno sposobnu da odbaci sve što skrnavi ljudsko dostojanstvo. Cilj mu je bio da njegova zemlja bude zemlja slobodnih, raznolikih i različitih ljudi koji će međusobno da sarađuju. Ideal su mu bili časni i sveti ljudi kojima sve treba da bude podređeno. Cilj mu je bila "sveta", a ne "velika" Srbija, jer je zemlja najveća kada je zemlja svetih i čestitih ljudi.

Načela pravde, prava, slobode, mudrosti i ljubavi ugradio je u temelje srpske države. Njegova politička filosofija je objedinila najbolje političkopravne i državne tradicije Atine, Jerusalima i Rima. Stvarao je državu za potrebe ljudi, a ne ljude za interese države. Nastojao je da se na svim nivoima uspostave prisni lični odnosi, a da se ukinu odnosi zasnovani na principu gospodar — rob i pretpostavljeni — potčinjeni. Gradio je slobodnu zajednicu različitih ličnosti, a borio se protiv prisilne zajednice sačinjene od istih ljudi u različitim grupama koje međusobno ratuju. Gradio je Crkvu Božiju celog života. Zbog svega toga su mnoga pokolenja bila na putu Svetog Save. Njime su se preobražavala i nadahnjivala. On im je bio putokaz, vizija, perspektiva i životna filosofija. Koji bi narodni i društvenopolitički ideali danas bili modernij i, naprednij i, čovečnij i?

U ovom veku se sve preokrenulo. Svetog Savu smo ili umrtvili ili otpisali iz života. Možda je manji greh onih koji ga otpisuju nego onih koji ga umrtvljuju. Za najveći broj Srba Sveti Sava je danas, u najboljem postati sadašnjost i veliko blago za iskorak u budućnost. Obogotvoriti prošlost nije ništa drugo do idolopoklonstvo, a negiranje prošlosti je zločin. Trezveno i odgovorno proučavanje prošlosti, usvajanje onog što je izdržalo proveru vremena i istorije i transponovanje toga u konkretni život — to je ono što čine odgovorni i zreli narodi. Ako svete Božije ljude, poput Svetog Save, posmatramo samo kao ljude prošlosti, a ne kao ljude budućnosti, uzore i ideale kojima težimo, na pogrešnom smo putu.

Protojerej-stavrofor Radovan Bigović 

 

Свети Сава

Из књиге "Живот Св. Саве" владике Николаја Велимировића -

  Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше имe Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету". 

..
. Сава одлучи да се врати у Србију. Учинио је то тешка срца. Двадесет година је прохујало од када се повукао од света и нашао духовни мир на Светој Гори. Иако страна земља, она му је прирасла за срце више од земље својих предака. Али он не беше човек који угађа себи, него Богу. Имајући на уму Христове речи: "Благо онима који мир граде јер ће се синовима Божјим назвати" и обећање дато оцу да ће његово тело пренети у Србију, Сава прикупи сву снагу да поново гази узбурканим таласима света. Само за кратко време, мислио је он.
Када отворише Симеонову гробницу, осам година после смрти, нађоше његово тело цело, сачувано од трулежи. Сава позва неколико најпознатијих отаца Свете Горе да пођу са њим. Узеше ковчег са моштима и кренуше на напорни и далек пут за Србију.
Обавештен о овом, велики жупан Стефан изађе на грчку границу да сретне Саву. Пратили су га његови синови, рашки епископ са много свештенства, племства и државних великодостојника. Браћа падоше у наручје један другоме са нежним осећањем и сузама. Онда се Стефан поклони пред Савом и ковчегом свога оца, као и пред Савиним уваженим пратиоцима, изљуби им руке и замоли благослов. Светогорски оци, навикнути на скромност само међу собом, били су изненађени кад ту исту скромност видеше и међу светским великашима. Због тога су још од првог сусрета заволели Стефана, старијег брата њиховог путовође Саве.
На капији Студенице поворку је дочекало свештенство са игуманом Дионисијем, кога је још Немања поставио на ту дужност. После заупокојене литургије, прослављено тело Светог Симеона сахрањено је у мермерној гробници, коју је он још за живота припремио, приликом градње Студенице. Принц Вукан, са својим синовима и унуцима био је такође присутан. Он је поздравио Саву са великим поштовањем, не као свога брата, већ као свога духовног оца и господара.
После краћег одмора Сава отпоче служење свечаних литургија свакога дана, са усрдним молитвама за покајање и јачу љубав међу браћом. На свакој служби је проповедао, опомињући, упозоравајући, поучавајући и тешећи велике и мале. Светогорски оци су му помагали у овим службама. Они су били одушевљени величином и лепотом мраморне цркве Студенице и очарани љубазношћу и гостопримством српских монаха и народа. По Савиној жељи они су разговарали са српским монасима у свакој згодној прилици о светоме животу који води у спасење и вечни живот. У Студеници се задржаше до следеће славе - Светог Симеона.
У међувремену Сава је разговарао са својом браћом, Стефаном и Вуканом, приватно. Биограф описује резултате тих разговора овако: "Кроз Савино присуство", каже он, "два брата се ујединише у великој љубави". Слушајући светитеља, Вукан се осећао постиђеним, јер се огрешио о заповест свога оца. Он је уверавао, да побуна није била по његовој жељи, већ по наговору његових велможа. Тако престаде непријатељство међу браћом и завађени народ задржа их у успомени као помирену браћу, и наставише да живе у љубави. 

 

... У Србији, као и у Византији, цареви и краљеви који су подигли манастир, ако то желе, имају право, да наименују старешину тога манастира. Немања је то своје право користио у Студеници, својој главној задужбини. А записано је у повељи Студенице, да то право припада и његовом наследнику. Користећи ово наслеђено право, Стефан наименова архимандрита Саву за старешину Студенице не само зато што је он био најдостојнији за тај положај, већ вероватно, што је тиме желео да га што више веже за Србију. Сава преболевши носталгију за Светом Гором баци се свом снагом на посао. Нова околина постаде му врло брзо домаћа и присна.
Пре свега, мора да је био одушевљен ненадмашном лепотом беле мраморне цркве у вечито зеленој јеловој шуми. Он је ту цркву сада први пут видео, јер ју је Немања подигао неколико година по његовом одласку из Србије, а на Светој Гори таква црква није постојала. Студеница је била већа и виша од Хиландара; мешавина византијско-далматинског стила. Поред тога, Немања је завештао многа имања, што је омогућавало духовни и економски развој манастира и издржавање великог братства. И најзад, што је најважније, ту са њим беше и његов свети отац, духовно живи, који је чинио чуда, и са љубављу пратио Савин рад, упућивао га и помагао из другога света. Бела црква стајаше пред њим као прекрасно живо тело, које је дисало духом и светошћу светог Симеона. Присуство оца, дочараваше му присуство целе Свете Горе.
Сава одмах заведе у Студеници хиландарски типик са малим изменама. Он привуче велики број искушеника, како српских племића, тако и оних из сељачког сталежа, који су желели да живе монашким животом. Задржао је у Студеници и неколико угледних светогорских отаца, да би му помагали у припреми нових генерација монаха, да поучавају, исповедају, пишу и преписују књиге, да живопишу цркве и сликају иконе. Прописао је, такође, правило живота за све становнике манастира, госте и посетиоце. То није дисциплина касарне, већ поредак праве Божје духовне породице. Средио је манастирску економију и развио производњу. Вина, меда, рибе и стоке било је довољно не само да би се нахраниле стотине монаха, него и за хиљаде поклоника, ученика, посетилаца и болесника. Тако Студеница постаде најчувенија светиња целе нације. Ништа на свету не може да тако неодољиво привуче људске душе као истинска светиња. Народ је из свих крајева државе хрлио Студеници да се Богу моли, да учи, да тражи опроштај грехова и лека болестима, да види монаха - принца Саву, да присуствује његовим продуховљеним литургијама, да чује његове речи, да прими свето причешће и благослов из његових руку и да буду помазани миром светог Симеона. Многи дођоше да виде нешто што је сасвим необично - како чак и богати могу да уђу у Царство Небеско.

Са благословом игумана манастира Студенице | Задужбине Немањића

Tekst u celosti preuzet sa http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/ 

 

RASTISLAV RASTKO NEMANJIĆ S V E T I S A V A

 

Iznad istorije ratova i država koju stvaraju moćne vojskovođe, u kojoj se pokazuju do mita neustrašivi junaci, stoji istorija ljudske borbe da se čovek, ljudi i narodi što više uzdignu, to jest, istorija ljudskog mira i pregnuća. To je istorija ljudske civilizacije, ta čudesna brojanica kultura naroda. Tu istoriju stvaraju oni koji su umom i duhom najmoćniji. Među njima se, opet, izdvajaju junaci vekova i naroda.

U ukupnoj istoriji srpske kulture posebno se izdvajaju dve ličnosti, dva velika stožera — Sava Nemanjić i Vuk Karadžić. Sava Nemanjić je utemeljitelj duhovne istorije Srba, a Vuk Karadžić obnovitelj.

Delo Save Nemanjića jeste delo da se narod srpski prepoznaje u svojoj državi, u svom uverenju, u svom jeziku, u svojim zakonima i u svojoj pravdi.

Delo Save Nemanjića jeste krštenica srpskog naroda, svedočanstvo o njegovom punoletstvu, jemstvo kako se podiže dedovina, njegova tapija na srpsku zemlju, testament kojim se nasleđuje otadžbina, dokaz istoriji da je izborio svoje mesto na karti Evrope još pre osam vekova i zavet da mu to mesto niko ne sme i ne može oduzeti. Trajnost ovoga dela koje određuje mesto pod zvezdama, velika je potvrda trajnosti ljudske nade. Veličina tog dela obavezuje nas da ga i zovemo Sveti Sava.

Slaveći Svetog Savu slavimo sebe, stremimo najvišim vrednostima koje potvrđuju jedan narod. Sam spomen na Svetog Savu obaveza je naroda da sve što je izborio i sačuva. Ne zaboravljajući Svetog Savu i njegovo delo mi mislimo na budućnost naroda i naših pokolenja. Svaka pomisao na ovo delo završava se pitanjem: šta je to tako vredno što mi stvaramo i šta ćemo ostaviti?

Sveti Sava je pamćen i slavljen nekoliko vekova, a zaboravljan je i prećutkivan nekoliko decenija. Opravdano je slavljen, neopravdano prećutkivan. Bio je to pokušaj da se preseče večna nit istorije. Pokušaj očito nije uspeo, jer i za ateiste srpskog naroda delo Svetog Save mora biti svetinja.

Milovan Vitezović

9 stvari koje rade žene sa visokim samopoštovanjem

  
Žene koje cijene sebe

 
  Nisko samopoštovanje to je to što nas drži u lošim odnosima, što ometa nove i što nas uništava iznutra. 

Visoko samopoštovanje, naravno, ne garantuje srećne odnose, ali pomaže da se bolje razumije ono što želiš i zaslužuješ, takođe i daje snagu da se ode, ako to ne dobijaš.

Evo 9 stvari koje ljudi sa visokim samopoštovanjem rade drugačije u svojim odnosima:

1. Sigurna žena ne analizira da li se ona sviđa njemu - smatra da mu se sviđa.

Ljudi sa visokim samopoštovanjem vjeruju da su dostojni ljubavi i ne sumnjaju u to da neko i nešto to ne osjeća prema njima. Oni znaju da su dobri, i vjeruju da njihov pravi čovjek to vidi. Njihovo samopoštovanje ne zavisi od toga šta neko misli o njima. Zato što je takva žena ubijeđena da se sviđa muškarcu, i može biti u odnosima ovdje i sada, uživajući u trenutku bez straha i sumnje.


2. Sigurni ljudi shvataju da ako odnosi nijesu uspjeli, znači tako i treba.

Ali ne zbog toga što su učinili nešto pogrešno. Već zato što svi ljudi ne odgovaraju jedni drugima, ponekad su dvije osobe jednostavno nekompatibilne. Niko od njih ne radi loše - jednostavno to se dešava. Sigurna žena ne doživljava lično, kada muškarac ne želi da nastavi odnose.


3. Sigurne žene postavljaju zdrave granice.

Visoko samopoštovanje i zdrave lične granice idu ruku pod ruku. To znači da žena stavlja svoje potrebe i emocije na prvo mjesto i ne preuzima na sebe odgovornost za tuđe potrebe i emocije.

Sigurna žena zna šta će prihvatiti, a šta ne, šta će dozvoliti, a šta ne u odnosima. Ona će se ponašati onako kako želi i smatra da treba. Ona ne krije svoje osobine da bi izgradila odnose. Ili je muškarac želi takvu, ili ne, u suprotnom se ne slaže.

Žena sa zdravim granicama će podržati svoj život, hobije, komunikaciju sa prijateljima i biti u vezi.


4. Sigurne žene vjeruju sebi i svojim odlukama.

One mogu donositi samostalno odluke i biti spremne da se suoče sa bilo kojim njihovim posljedicama. Ljudi sa visokim samopoštovanjem ne sumnjaju u svoje postupke, oni samo rade ono što osjećaju.


5. Sigurne žene ne hvale sebe.

Nemaju potrebu da govore cijelom svijetu koliko su dobre. Samo nesigurni ljudi tajno se osjećaju nedostojnim, stoga kriju ova osjećanja, hvaleći se svojim dostignućima.

Žena koja se postepeno otvara, mnogo je privlačnija od žene koja odmah sve izlaže. Kada smatraš da si vrijedan, ne treba nekome nišata da se dokazuje.

6. Sigurne žene preuzimaju odgovornost.

Za svoje postupke i emocije. One ne krive i ne stide se svog partnera zbog toga ako se osjećaju nesrećno. Oni ne smatraju sebe žrtvom.

 
Shvataju da je njihovo vrijeme njihova odgovornost. Kao rezultat toga, one ne ostaju u lošim odnosima, očekujući da će se na magičan način sve promijeniti. Ne krive svoje bivše, preuzimaju odgovornost za svoje odluke i koriste greške kao priliku da rastu i postanu bolje.

 7. Sigurne žene prihvataju odnose takve, kakvi jesu, a ne takve, kakvi bi trebali biti.
 
Sigurnim ljudima ne trebaju etikete, prsten ili pečat da bi potvrdili svoja osjećanja. Oni mogu biti u odnosima kakvi jesu, i dozvoliti da se sve odvija prirodno, bez pritiska i brzine.

Ovo ne znači da će sigurna žena ostati sa muškarcem koji je ne prosi. Ali to ne treba da radi na određeni način ili u određeno vrijeme. U svakom slučaju, odnosi treba da se razvijaju.

 
8. Sigurne žene ne ostaju u lošim odnosima.

 
One ne tolerišu, kada ih ne poštuju, ne cijene. Ne plaše se da odu, kada nešto nije uspijelo, ne misle da neće moći naći bolje. One mogu odmah da shvate kada odnosi idu u pogrešnom smjeru i kada treba na vrijeme otići.

Samo nesigurni ljudi trpe neprihvatljiv odnos prema sebi, jer na nekom nivou misle da to zaslužuju. Ali kada naučite da cijenite sebe, udaljavate sve one koji vas ne cijene.

9. Sigurne žene biraju mudro.
 
Sigurni ljudi koriste glavu i srce, birajući partnera. Siguran čovjek privlači drugog sigurnog čovjeka.


Prevod teksta:https://econet.ru/articles/176413-9-veschey-kotorye-delayut-zhenschiny-s-vysokoy-samootsenkoy

Prevela Beba Muratović -
Bebamur.com

  ​