Беседа пред плаштаницом

Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге.   

 

    

Ево краја земаљског труда Сина Божијег, Који није учинио грех и Који ни за шта није био крив. Љубав према људима довела Га је с неба на земљу, а људска злоба Га је одвела на муке. Али он није само убијен, већ је прво осуђен, при чему је злочин заоденут у закон. И није једноставно погубљен, већ је злостављан и мучен, људи су Му се ругали и били су злуради, као да посредством својих дела објављују сродство с демонима.

Свему долази крај. Дошао је крај и страдањима Праведника. Ево, Он лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен.

Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова.

И Његове рукс су замрле. Руке, које је Јосиф од детињства научио да држе тестеру и стругу. Пре него што су се на њима појавиле ране од ексера, на њима су били жуљеви какве столари обично имају. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада народа; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера, искривио их је дрхтај.

Затвориле су се очи које су скроз виделе сву тајну људског срца; очи, чији директан поглед избегава лукави грешник. И пре смрти Христове очи су биле затворене због хематома задобијених од удараца песницом, замагљене од туге и крваве од рана које им је задао трнов венац.

Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је такође слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем.

Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша, да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била потребна тако велика и страшна жртва?» - Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.»

«Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» - каже Христос искупљеном човеку.

На Крсту је немоћан и у гробу не дише. Али иза гроба, тамо где се наставља живот, који не види људско око, Он делује. Он побеђује пакао. «Отворите капије, кнезови демонски, и ући ће Цар славе.» Ко је овај Цар славе? Господ, моћан и снажан у борби, Он је Цар славе! И док ганути стојимо покрај гроба, Христос – силан и непомирљив – гази тоцила јарости на местима на којима су се мучиле везане душе.

Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана.

Али зашто славимо ове дане из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволели свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се:

Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе,

Исусе, дај ми руке да Те загрлим.

Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу.

Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог.

Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни.

Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу».

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

15 / 04 / 2017

Извор pravoslavie.ru