субота, 20. април 2019.

Срећан празник - Лазарева субота - Врбица!

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.

Хришћански празник Лазарева субота празнује се као посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе преко кога се преносила снага зеленила на децу и одрасле. У овом обичају сачувани су остаци веровања у којима врба због свог бујног раста има велики значај у народном животу. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

Fotografija Света Петка Ђунис.   

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег. Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота.

У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:

"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

 Fotografija Света Петка Ђунис.  

Место васкрсења Лазаревог

Тропар, гл. 1.
Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је Благословен Онај Који долази у име Господње!

Кондак, гл. 2.
Радост свих, Господ Христос, Истина, Светлост, Живот и Васкрсење свега, свима се јавио на Земљи Својом добротом, и постао образ Васкрсења, свима дајући Божански опроштај грехова.

Fotografija Света Петка Ђунис.   



Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.



 
 Fotografija Света Петка Ђунис.  

Лазарев гроб

Лазарева Субота (Јн. 11, 1 - 46 )

1. Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом. 3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш. 4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше. 7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. 8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо? 9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета; 10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему. 11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. 13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије. 15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. 16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим. 17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим. 20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома. 21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој. 22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. 24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан. 25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. 26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово? 27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет. 28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта. 31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје. 32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат. 33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35. Исусу ударише сузе. 36. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше. 37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? 38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој. 39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију? 41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. 43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде. 45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега. 46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.
 
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.