Onima koji nam mnogo znače

Ovo je jedna od onih tužnih noci. Noć kada se sećam. Pre nekoliko godina, u ovim trenucima, ostao sam bez majke. Znam, reći ćete, to je veoma lično. Jeste, najličnije sto moze. I neizmerno teško i tužno. Zato bih i voleo da pročitate ovaj tekst, koji sam i ja svojevremeno pronašao na jednom blogu. Dirnuo me je i voleo bih da ga podelim sa vama.

"Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene. Vrlo brzo i lako zaboravljate sve svadje i nesporazume i pamtite samo lepe trenutke sa njima. Njihova ljubav je vase tajno oruzje za kojim posezete kada vam je najteze. Oni su vase ogledalo i vasi navigatori kada treba.

Cesto smo nepravedni prema njima i zaboravljamo ih jer znamo da njihova ljubav prema nama nikada nece izbledeti dok mi pokusavamo da zadobijemo jos neciju ljubav. Oni samo sede po strani i cekaju da im se vratomo, jer to uvek cinimo. Obicno im se vracamo potroseni, izranavljeni i iscrpljeni od kojekakvih zivotnih bitaka a oni nas lece toplim supama i toplim recima. Kada nas tako poprave, osveze i osnaze, mi opet odlutamo u svet da dalje bijemo svoje bitke. A oni....i dalje strpljivo cekaju da im se vratimo.

 

Nikada ne znamo kada ce biti poslednji put da ih vidimo jer zivot je tako tanka nit i prekida se vrlo lako. I onda, jednog dana, u pola koraka dobijete vest da te osobe vise nema. Vasa sigurna baza vise ne postoji. Mozete sebe na razlicite nacine pripremiti na takvu vest, ali nista na ovom sveti vas ne moze pripremiti na emociju koja sledi. To je nivo bola koji vas totalno otupljuje i prekida racionalno razmisljanje. Nivo vaseg delovanja se svodi na instinktivne radnje. Ne mozete sebi da nadjete mesto jer navigatora vise nema. Tesko vam je da zamislite svoj zivot u buducnosti jer ste upravo izgubili znacajan sastojak svog zivota za koji ste mislili da je neophodan....ali gle...zivot ide dalje! Zbunjujuca situacija. Ali najgore od svega je sto se tek onda setite da je ostalo jos mnogo stvari koje ste zeleli da im kazete ali niste iz kojekakvih bezveznih razloga. Setite se da ste planirali mnogo lepih iznenadjenja za njih ali ih nikada niste realizovali zbog isto tako bezveznih razloga. Svatate da ce te im vecito ostati duzni!!!

Kada vam se jadanput taj bol uvuce u srce nikada vas nece ostaviti. Postace deo vas i vi cete morati da naucite da zivite sa njim.

Cuvajte vase drage osobe jer nikada ne znate koliko ce vam trajati. Ovo je pokusaj da u vama probudim svest o vasim mamama, bakama, dekama, ocevima, stricevima, sestrama, braci, deci i svima onima koji vam toliko znace u zivotu a niste im to kazali i pokazali. Ucinite to zbog sebe a ne zbog njih.

Meni to niko nije rekao. Zato i pisem ovaj blog u nadi da ce to moja mama tamo gore razumeti....mada znam da je kasno....prekasno...."


Izvinjavam se autorki ako sam je na bilo koji nacin povredio prenosenjem ovog teksta. Prosto, zeleo sam da ga i vi procitate. Ove noci to mi je, razumecete, bilo bitno. Ovaj post posvecujem svima onima koji nam mnogo znace. Posebno, ako vise nisu sa nama... Nadam se da cete me razumeti.

http://astrosajt.blogspot.com/