Pojedini crkveni hroničari ostavili su zapise o izgledu Majke Božje i njenim duševnim osobinama. Uz njihovu pomoć, iz života Bogorodice možemo saznati kojim se načelima rukovodila Presveta Majka Božja, kako je izgledala i na koji način su joj tekli dani posle Vaznesenja Gospoda, gde je boravila i ko se o njoj brinuo.
Prema predanju zasnovanom na rečima sveštenomučenika Dionisija Aeropagita i svetog Ignjatija Bogonosca, sveti Amvrosije Milanski u spisu “O devstvenicama” piše o Majci Božjoj sledeće:
“Nije ona bila samo Djeva telom, nego i duhom, smirena srcem, obazriva u reči, blagorazumna, nemnogorečiva, bogomudra, ne brza na reči, stalno je čitala Sveto Pismo, bila je neumorna u trudovima, celomudrena u razgovorima, govoreći sa ljudima kao pred Bogom.
Njeno pravilo je bilo: nikoga ne uvrediti, želeti svima dobro, poštovati starije, ne zavideti drugima, izbegavati hvalisanje, biti zdravomislen, voleti vrline. U njenim očima nije bilo ničeg surovog, nesmotrenog u reči, ničeg nepriličnog u delima – skromni pokreti tela, tih nastup, glas ujednačen, telesne oči bile su kod nje izraz duše, otelovljenje čistote.
Sve dane svoje ona je posvetila postu. Snu se predavala samo koliko je nužno, ali i tada, kako je njeno telo bilo smireno, duh je bio bodar, ponavljajući u snu ono što je pročitano ili razmišljajući o sprovođenju u delo postavljenih ciljeva ili, pak, planirajući nove. Iz kuće je izlazila samo u crkvu i to u prisustvu srodnika. Uostalom, mada je i izlazila iz svoga doma u društvu drugih, najbolja straža za sebe bila je ona sama. Drugi su čuvali samo telo njeno, a o svom karakteru brinula je ona sama…“, piše sveti Amvrosije Milanski.
Na osnovu predanja, koje je zabeležio crkveni istoričar Nikifor Kalist, Bogorodica je “bila srednjeg rasta ili, kako drugi smatraju, nešto viša od srednjeg. Boja njenog lica bila je kao boja pšeničnog zrna. Njena kosa je bila svetlosmeđa i malo zlatasta, bistre oči boje zrele masline, obrve povijene i tamne, nos malo izdužen, usta boje lica i ispunjena slatkim rečima, lice nije okruglo niti oštro, nego nekako izduženo, šake i prsti dugački…
U govoru sa drugima čuvala je uravnotežnost, nije se smejala niti zbunjivala, a posebno se nikada nije gnevila… Uvek jednostavna, bez i najmanjeg pritvorstva, bez mekuštva. Ona u isto vreme bejaše oličenje najuzvišenije smirenosti. Haljine njene behu jednostavne, bez ikakvih ukrasa, kao što to pokazuje njen svešteni pokrov na glavi koji se do danas sačuvao. Ukratko rečeno, u svemu njenom beše prisutna ogromna blagodat”, beležio je istoričar Nikifor Kalist.
Света Петка Ђунис
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.