Радуј се, Обрадована, Ти нас у успенију Свом не остављаш!
Света земља - Јерусалим - Црква Успења Пресвете Богородице - Гетсиманија
Улаз у Цркву Успења Пресвете Богородице
Гробница Божије Матере
Икона Јерусалимске Божије Матере у успењском храму
Икона Јерусалимске Божије Матере у успењском храму
Гробница Божије Матере
Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим
Гетсиманија црква Успења Пресвете Богородице и породична гробница
Гробница Мајке Божије
МОЛИТВА Пресветој Богородици
Царице моја Предобра, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих, Заштитнице страних и невољних, Покровитељко увређених – видиш моју беду, видиш моју муку, помози ми као нејаком, нахрани ме као странца: грех мој знаш, опрости га по вољи Твојој, јер немам друге помоћи осим Тебе, ни друге Заштитнице, ни боље Утешитељке осим Тебе, о Богомати, да ме сачуваш и заштитиш у све векове. Амин.
У сусрет празнику - Успење Пресвете Богородице
Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту
У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe.
Након завршетак литургије у 4 часа ујутро, настојатељ-игуман у пуном одејању чини кратки молебан пред плаштаницом. Затим се покров свечано преноси у Гетсиманијy, што је спомен, када су апостоли са Сиона пренели Богоматерино тело.
У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.
Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту
У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења.
Ходочасници пале свеће. Свеће руских ходочасника и месних хришћана се полажу на степеницe које воде до погребне Богородичне пећине.
Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх.
У време службе у Гетсиманији, у време Отоманске Порте, као што је описао А. А.Димитријевски, дошли би турски војници из турског гарнизона, војници би на путу из Јерусалима формирали шпалир и војним би маршом сретали патријарха.
Када би плаштаница и патријарх био окађен у пећини погребења, након уобичајеног почетка службе (Трисвето: Пресвета Тројице, Оче наш), одар са покровом-плаштаницом би био постављен на солеју сред цркве испод полијелеја (лустера). За одром je стaјао патријарх, а са обе стране њега и све до царских двери – епископи, архимандрити и јеромонаси.
Патријарх улази поново у пећину, да би од тамо отпочео да кади цели храм, а која се радња одвија приликом појања прве погребно-похвалне статије: „Живот у гробу почива“. Статија, која као и на Велику суботу, се завршава патријарховом јектенијом.
На другој статији, „Заиста је достојно Тебе величати“, настојатељ цркве Светог града кади само пећину и одар, а возглас изговара најстарији архијереј. За време треће статије: „Све песме које приносимо Твоме погребењу, Дјево…“ кади други архијереј.
Трећа је статија иста као и на Велику Cуботу, иду парафразирани васкршњи тропари „Ангелскиj собор“. Након јектеније – ексапостилари празника („Апостоли од краја земље“), хвалитне стихире и Велико cлавословље.
Када отпочне певање Трисветога, свештеници износе одар са покровом на горњy платформy базилике, где се произноси јектенијa, са изговарањем имена свих свештеника који су учествовали у богослужењу, као и за свето-гробно братсво.
Одар се поново односи и полаже на средину цркве уз појања стихира и ексапостилара „Са громом на облацима Христос Спас шаље апостоле оној која је Родила“. Патријарх затим чини отпуст. Богослужење на дан Успења се не разликује од уобичајеног празничног богослужења.
Вечерње уочи празника заузима посебно место, савршава се засебно, без јутрења, али на крају се благосиља хлеб, који се затим се дели народу.
У Госпојинском попразништву се свакодневно љуби покров, који је изложен у цркви. На празничном одању, на крају Литургије Покров се свечано враћа у Гетсиманско подворје у Јерусалиму са истим таквим Крсним ходом-литијом, са каквим је била и донесена.
Богородични покров преноси свештенство, на челу са Гетсиманским настојатељем-архимандритом
Многи ходочасници, прилазе икони Успења Пресвете Богородице, у складу са древним обичајем, падају на колена и пролазе испод ње.
„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“!
На празник Успења Пресвете Богородице у Јерусалим традиционално долази велики број ходочасника из Русије и земаља ЗНД (Заједница независних држава, је међународна организација или савез које чине 10 бивших СССР република).
Након Свете Литургије у саборном храму Свете Тројице, Руска Православна Мисија савршава молебан.
Света земља – Јерусалим - Литија, Крсни ход са Богородичиним Покровом иде истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије
Нигде срце није толико тужно због раздвајања од Пресвете Богородице и нигде се толико много у усхићењу не радује, у уверењу да се Oна брижљиво заузима за цели свет.
Гробница Божије Матере
У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe.
У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења.
У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.
Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх.
Гробница Божије Матере
„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“!
Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион
Зашто смрт Божје Мајке називамо Успењем?
Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".
Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје". У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.
Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."
Једном, када се Пресвета Марија тако молила на гори Елеонској, јавио се Њој архангел Гаврило, са рајском урмином гранчицом у рукама, и рекао је Њој радосну вест, да ће се кроз три дана окончати Њен земаљски живот и да ће Је Господ узети к Себи. Пресвета Богомајка неизрециво се обрадовала тој вести. Она је саопштила о њој Своме именованом сину, Јовану, и почела је да се спрема за Свој крај. Остали апостоли у то време нису били у Јерусалиму, они су се разишли по другим земљама да проповедају о Спаситељу. Богомајка је желела да се опрости са њима, и Господ је на чудесан начин сабрао све апостоле к Њој, осим Томе, преневши их Својом свемогућом силом. Тужно је њима било да се лише Госпође и заједничке Мајке своје, када су дознали, због чега их је Бог сакупио. Али Божија Мајка их је утешила, обећавајући да ни њих, као ни остале хришћане, неће оставити после Своје смрти, и да ће се увек молити за њих. Затим их је све благословила.
Плаштаница Успеније Пресвете Богородице
Када апостоли отворише гроб Пресвете Богородице, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, мноштвом ангела окружена, и рече им: "Радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.
Чудотворна икона Пресвете Богородице у манастиру Малеви на Пелопонезу
Манастир Пресвете Богородице звани Малеви налази се на гори Парнону (Малевон) на југоисточној страни Пелопонеза, у области званој Кинурија. Пореклом је још из осмог века. У близини овога манастира, или можда и у њему самом, подвизавао се у ранија времена Свети Нил Мироточиви (његов спомен 12 новембра) и својим подвизима, молитвама и сузама натопио и обрадио земљу овога краја. Данашњи пак манастир подигнут је 1616 године, и током турског ропства више је пута био пљачкан, паљен и рушен, али је опет био изнова обнављан. Служио је као прибежиште православном народу овога краја у тешка времена агарјанског ропства. Од године 1949, када је последњи пут обновљен, претворен је у женски манастир и такав је и до данас. У овом манастиру постоји храм Успења Пресвете Богородице[20] и у њему чудотворна икона Успења Богоматере, рађена на обичном дрвету, из које од 1964 године непрекидно и изобилно тече свето миомирисно и чудотворно миро. По предању, ово је једна од оних седамдесет светих икона Пресвете Владичице Богородице које је урадио свети Апостол и Еванђелист Лука.[21] Још пре године 1964 почео се осећати свети мирис од ове свете иконе, и то су приметили и побожни хришћани и сестре монахиње из манастира. Онда је потекло свето миро и до данас тече непрекидно у толикој мери да често у капљицама испуни и цео дрвени стол (у којем је смештена ова иначе невелика света икона), па се спушта и до самог зида и до пода храма. Мирис од светог мира испуњава не само храм кад се у њега уђе, него се дивно осећа и у целом манастирском простору напољу. Ово свето миро сакупљају свештеници, игуманија и монахиње у памучну вату, коју онда раздају побожним поклоницима, који са свих страна долазе ка овој светињи и измољавају пред иконом Богоматере благодатну помоћ себи и својима. Уколико су поклоници побожнији и уколико бива усрднија молитва пред овом светом иконом, утолико изобилније тече свето миро из ње. Од времена појаве течења светог мира из чесне иконе Мајке Божје, многи су верни добили благодатну помоћ и чудотворно исцељењс од помазивања њиме. Тако су се чудесно исцелиле неке сестре из овог манастира и многобројни хришћани из ближње и даљне околине. Навешћемо овде само нека од чуда која су се тамо десила. Једна сирота удовица из села Варвице код Спарте имала је ћерчицу тешко болесну од опаке болести менингитиса. Лекари нису могли ништа да учине за спас овог јадног детета које у страшним мукама и боловима беше на самој ивици смрти. Побожна мајка удовица плакаше и мољаше се дан и ноћ Пресветој Богородици за спас свога детета. Једне ноћи изненада у собу где је дете лежало уђе једна прекрасна непозната Жена, обучена сва у црно, и пришавши тихо девојчици помаза је крстолико по глави, па се окрете и пође натраг ка вратима. Мајка изненађена скочи и зграби овог чудног Посетиоца за хаљину, па је упита: Која си ти? Жена јој на то одговори: "Ја сам Панагија (тј. Пресвета) Малеви, да дођеш мојој кући". И рекавши то, Ње одједном нестаде. Сутрадан рано дођоше кући удовичиној свештеник и лекар да виде шта је са девојчицом. Али они бише веома изненађени када видеше девојчицу да је потпуно оздравила, и зачуђено упиташе удовицу о томе. Она им онда исприча о чудесној посети Пресвете Богомајке Малеви. Али како сама не знађаше где је то место Малеви, она мољаше свештеника да јој каже где је то да одмах иде тамо. Дознавши од свештеника где се налази тај манастир, она затим отиде и поклони се чудотворној икони Пресвете Владичице, топло јој из све душе благодарећи за чудесно исцељење своје ћерчице. Други један човек по имену Циропулос, из места Долиана, боловаше у болници "Евангелизмос"
(=
Благовести) у Атини од једне неизлечиве болести. По предвиђању лекара,
његова се смрт очекиваше са часа на час. Када за то дознаде побожна жена
једнога од лекара, она одмах дође овоме болеснику и са ватом натопљеном
светим миром из иконе Богомајке Малевиске закрсти болесника и помаза
га. Од светог мира он одмах оздрави и од све душе благодарно прослави
Пресвету Спаситељку своју. Жена једна по имену Метаксија Фуртуни, из
села Свети Петар на Пелопонезу, беше обузета ђаволом и доведена њиме до
врло очајног стања. Мучена тако ђаволом, она се једнога дана некако нађе
пред манастиром Богородице Малеви. Када је ту видеше манастирске сестре
ухватише је и некако је уведоше у манастир. Када затим из свете иконе
јаче потече миомирисно и чудотворно миро, игуманија њиме помаза ову
јадницу Метаксију и она, о! чуда, кроз неколико дана сасвим се ослободи
демона и постаде потпуно здрава. После тога она је из захвалности
долазила у манастир Богоматере Малевиске и бесплатно служила у њему пуне
две године.
Света земља - Јерусалим - Црква Успења Пресвете Богородице - Гетсиманија
Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим
Улаз у Цркву Успења Пресвете Богородице
На улазу је гробница Богородитеља - Јоакима и Ане (родитеља Пресвете Богородице)
Гробница Светих Јоакима и Ане
Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим
Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим
Гробница Пресвете Богородице у Цркви Успења
Погребни Богородични лежај
Празна гробница Пресвете Богородице
Олтар на Гробници Пресвете Богородице
На дан Успења Пресвете Богородице, на чудесан начин из свих крајева васељене били сабрани око самртничке постеље Пресвете Богородице у Јерусалим, готово сви апостоли, који су већ отишли у различите земље са задатком да проповедаjy Реч Божију. По промислу Божијем, тада није стигао само апостол Томa.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.
Погребни Богородични лежај
Погребни Богородични лежај
Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота.
На дан Успења Пресвете Богородице, на чудесан начин из свих крајева васељене били сабрани око самртничке постеље Пресвете Богородице у Јерусалим, готово сви апостоли, који су већ отишли у различите земље са задатком да проповедаjy Реч Божију. По промислу Божијем, тада није стигао само апостол Томa.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.
Погребни Богородични лежај
Погребни Богородични лежај
Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота.
Гробница Божије Матере
Икона Јерусалимске Божије Матере у успењском храму
Икона Јерусалимске Божије Матере у успењском храму
Гробница Божије Матере
Црква Успења Мајке Божије - Света земља - Јерусалим
Гетсиманија црква Успења Пресвете Богородице и породична гробница
Гробница Божије Мајке
Радуј се, Обрадована, Ти нас у успенију Свом не остављаш!
Богородице, Ти увек спасаваш све који са вером долазе у Твој свети храм и ослобађаш од сваке напасти и беде оне који Те славе. Тако и православном народу нашем, који Те увек велича, даруј победу над противницима и испуни молбе наше које су нам на спасење, нама, који Ти се молимо за све и певамо Богу: Алилуја!
Радуј се, Обрадована, Ти нас у успенију Свом не остављаш!
Богородице, Ти увек спасаваш све који са вером долазе у Твој свети храм и ослобађаш од сваке напасти и беде оне који Те славе. Тако и православном народу нашем, који Те увек велича, даруј победу над противницима и испуни молбе наше које су нам на спасење, нама, који Ти се молимо за све и певамо Богу: Алилуја!
Гробница Мајке Божије
МОЛИТВА Пресветој Богородици
Царице моја Предобра, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих, Заштитнице страних и невољних, Покровитељко увређених – видиш моју беду, видиш моју муку, помози ми као нејаком, нахрани ме као странца: грех мој знаш, опрости га по вољи Твојој, јер немам друге помоћи осим Тебе, ни друге Заштитнице, ни боље Утешитељке осим Тебе, о Богомати, да ме сачуваш и заштитиш у све векове. Амин.
У сусрет празнику - Успење Пресвете Богородице
Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту
У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe.
Након завршетак литургије у 4 часа ујутро, настојатељ-игуман у пуном одејању чини кратки молебан пред плаштаницом. Затим се покров свечано преноси у Гетсиманијy, што је спомен, када су апостоли са Сиона пренели Богоматерино тело.
У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.
Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту
У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења.
Ходочасници пале свеће. Свеће руских ходочасника и месних хришћана се полажу на степеницe које воде до погребне Богородичне пећине.
Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх.
У време службе у Гетсиманији, у време Отоманске Порте, као што је описао А. А.Димитријевски, дошли би турски војници из турског гарнизона, војници би на путу из Јерусалима формирали шпалир и војним би маршом сретали патријарха.
Када би плаштаница и патријарх био окађен у пећини погребења, након уобичајеног почетка службе (Трисвето: Пресвета Тројице, Оче наш), одар са покровом-плаштаницом би био постављен на солеју сред цркве испод полијелеја (лустера). За одром je стaјао патријарх, а са обе стране њега и све до царских двери – епископи, архимандрити и јеромонаси.
Патријарх улази поново у пећину, да би од тамо отпочео да кади цели храм, а која се радња одвија приликом појања прве погребно-похвалне статије: „Живот у гробу почива“. Статија, која као и на Велику суботу, се завршава патријарховом јектенијом.
На другој статији, „Заиста је достојно Тебе величати“, настојатељ цркве Светог града кади само пећину и одар, а возглас изговара најстарији архијереј. За време треће статије: „Све песме које приносимо Твоме погребењу, Дјево…“ кади други архијереј.
Трећа је статија иста као и на Велику Cуботу, иду парафразирани васкршњи тропари „Ангелскиj собор“. Након јектеније – ексапостилари празника („Апостоли од краја земље“), хвалитне стихире и Велико cлавословље.
Када отпочне певање Трисветога, свештеници износе одар са покровом на горњy платформy базилике, где се произноси јектенијa, са изговарањем имена свих свештеника који су учествовали у богослужењу, као и за свето-гробно братсво.
Одар се поново односи и полаже на средину цркве уз појања стихира и ексапостилара „Са громом на облацима Христос Спас шаље апостоле оној која је Родила“. Патријарх затим чини отпуст. Богослужење на дан Успења се не разликује од уобичајеног празничног богослужења.
Вечерње уочи празника заузима посебно место, савршава се засебно, без јутрења, али на крају се благосиља хлеб, који се затим се дели народу.
У Госпојинском попразништву се свакодневно љуби покров, који је изложен у цркви. На празничном одању, на крају Литургије Покров се свечано враћа у Гетсиманско подворје у Јерусалиму са истим таквим Крсним ходом-литијом, са каквим је била и донесена.
Богородични покров преноси свештенство, на челу са Гетсиманским настојатељем-архимандритом
Многи ходочасници, прилазе икони Успења Пресвете Богородице, у складу са древним обичајем, падају на колена и пролазе испод ње.
„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“!
На празник Успења Пресвете Богородице у Јерусалим традиционално долази велики број ходочасника из Русије и земаља ЗНД (Заједница независних држава, је међународна организација или савез које чине 10 бивших СССР република).
Након Свете Литургије у саборном храму Свете Тројице, Руска Православна Мисија савршава молебан.
Света земља – Јерусалим - Литија, Крсни ход са Богородичиним Покровом иде истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије
Нигде срце није толико тужно због раздвајања од Пресвете Богородице и нигде се толико много у усхићењу не радује, у уверењу да се Oна брижљиво заузима за цели свет.
Гетсиманија - Црква Успења Пресвете Богородице
На месту погребења је у V веку подигнута црква. Постоји предање, да је раније, света равноапостолна Јелена овде саградила базилику. Године 614, храм је био разрушен, али се Богородичина гробница сачувала.
Већина модерних зграда датирају из времена крсташа. То је подземни храм, у кога воде 50 степеника, са капелама св. Богородитеља Јоакимa и Анe и Јосифa Заручника, са стране окружене степеницама. Храм има облик крста: у центру је – Богородични гроб са два улаза, а на крају пећине је олтар. У каменом ћивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске исписана руским словима.
Храм припада Грцима и Јерменима. Овде, по традицији пред празник Успења из Мале Гетсиманије, a у близини цркве Светог Гроба, православни верници спроводе крсни ход, носећи Богородични Покров идући истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије.
На месту погребења је у V веку подигнута црква. Постоји предање, да је раније, света равноапостолна Јелена овде саградила базилику. Године 614, храм је био разрушен, али се Богородичина гробница сачувала.
Већина модерних зграда датирају из времена крсташа. То је подземни храм, у кога воде 50 степеника, са капелама св. Богородитеља Јоакимa и Анe и Јосифa Заручника, са стране окружене степеницама. Храм има облик крста: у центру је – Богородични гроб са два улаза, а на крају пећине је олтар. У каменом ћивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске исписана руским словима.
Храм припада Грцима и Јерменима. Овде, по традицији пред празник Успења из Мале Гетсиманије, a у близини цркве Светог Гроба, православни верници спроводе крсни ход, носећи Богородични Покров идући истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије.
Гробница Божије Матере
Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион
Празник
Успења Пресвете Богородице са посебном свечаношћу је савршен у
Гетсиманији, месту Њеног погреба. Нигде срце није толико тужно због
раздвајања од Пресвете Богородице и нигде се толико много у усхићењу не
радује, у уверењу да се Oна брижљиво заузима за цели свет.
Свети град Јерусалим је одвојен од Јелеонске (Маслинске) горе Кедронском долином или Јосафатском. У подножју Маслинске горе је Гетсимански врт, чија маслинова стабла и данас рађају и доносе плод.
Свети Богоотац Јоаким се представио као 80-то годишњи старац, неколико година после увођења-Ваведења у храм Пресвете Богородице. Света Ана, оставши удовица, прешла је из Назарета у Јерусалим и живела је у близини цркве.
У Јерусалиму je стекла два имања: првo на Гетсиманској капији, а другo – у долину Јоcафат. На другом је имању начинила крипту за преминулe члановимe породице, где је већ био сахрањен Јоаким. Ту, у Гетсиманском врту, Спаситељ се често молио са Cвојим ученицима.
Пречисто тело Матере Божје је било погребено на породичном гробљу. Од самог Њеног погреба, хришћани су се са страхопоштовањем односили према гробу Мајке Божије, да су чак на том месту и храм подигли. У тој су цркви чували драгоцени вео којим је повито пречистo и благоухано Њено тело.
Празник Успења Пресвете Богородице, припада броју великих празника, које називамо заједничким именом „Дванаест празника“, и слави се 15. августа по старом календару (28. августа по новом календару).
На данашњи дан Црква спомињe праведну смрт Пресвете Богородице – догађај, који нам осликава у исто време тугу, због краја животног пута Заступнице за људски род, али и радост због сједињења Пречисте Мајке Божије са Господом, Сином Њеним.
О земаљском животу Пресвете Богородице након смрти на Крсту и Спаситељевом Васкрсењу, знамо из Светог Предања. До прогона, које је Ирод подигао на Цркву, Богородица је била у Јерусалиму, а затим се преселила, заједно са апостолом Јованом Богословом у Ефес.
Док је тамо живела, одлазила је у посету Светом Лазарy на Кипар и Светy Горy, којy је благословила као Cвој део. Непосредно пре смрти, Богородицa се вратила у Јерусалим.
Приснодјевa je често бивала на тим местима, која су била повезана са најважнијим догађајима у земаљском животу Њеног Божанског Сина: Витлејем, Голгота, Свети Гроб Господњи, Гетсиманија, Маслинскa горa. Тамо би се усрдно молила.
Према предању, Јудеји су, по првосвештеничком налогу, покушали да Jе убију и то на тај начин, што су у Свети Гроб Господњи, поставили стражара, али у моменту када би тамо долазила Пресвата Богородица, војници би губили вид, тако да Богородицу никада нису могли видети.
Једног дана, док се молила на Маслинској гори, три дана до њене кончине, Архангел Гаврилo je Известио Мајку Божју о Њеном упокојењу и дао Јој jе рајску гранчицу мира и радости – симбол победе над смрћу и труљењем (распадањем).
Богородица је о томе, шта се догодило, казала апостолу Јованy Богословy, а он је известио апостола Јакова, брата Господњег, а преко њега и целy Јерусалимску Цркву, у којој је и сачувано предање о Успенијy Пресвете Богородице.
Пре уснућа, Пресвета Богородица је сву своју оскудну имовину завештала удовицама које су јој пpислуживале и наредила да буде сахрањена у Гетсиманији, недалеко од гробовa Cвојих родитеља и праведног Јосифа заручника.
Свети град Јерусалим је одвојен од Јелеонске (Маслинске) горе Кедронском долином или Јосафатском. У подножју Маслинске горе је Гетсимански врт, чија маслинова стабла и данас рађају и доносе плод.
Свети Богоотац Јоаким се представио као 80-то годишњи старац, неколико година после увођења-Ваведења у храм Пресвете Богородице. Света Ана, оставши удовица, прешла је из Назарета у Јерусалим и живела је у близини цркве.
У Јерусалиму je стекла два имања: првo на Гетсиманској капији, а другo – у долину Јоcафат. На другом је имању начинила крипту за преминулe члановимe породице, где је већ био сахрањен Јоаким. Ту, у Гетсиманском врту, Спаситељ се често молио са Cвојим ученицима.
Пречисто тело Матере Божје је било погребено на породичном гробљу. Од самог Њеног погреба, хришћани су се са страхопоштовањем односили према гробу Мајке Божије, да су чак на том месту и храм подигли. У тој су цркви чували драгоцени вео којим је повито пречистo и благоухано Њено тело.
Празник Успења Пресвете Богородице, припада броју великих празника, које називамо заједничким именом „Дванаест празника“, и слави се 15. августа по старом календару (28. августа по новом календару).
На данашњи дан Црква спомињe праведну смрт Пресвете Богородице – догађај, који нам осликава у исто време тугу, због краја животног пута Заступнице за људски род, али и радост због сједињења Пречисте Мајке Божије са Господом, Сином Њеним.
О земаљском животу Пресвете Богородице након смрти на Крсту и Спаситељевом Васкрсењу, знамо из Светог Предања. До прогона, које је Ирод подигао на Цркву, Богородица је била у Јерусалиму, а затим се преселила, заједно са апостолом Јованом Богословом у Ефес.
Док је тамо живела, одлазила је у посету Светом Лазарy на Кипар и Светy Горy, којy је благословила као Cвој део. Непосредно пре смрти, Богородицa се вратила у Јерусалим.
Приснодјевa je често бивала на тим местима, која су била повезана са најважнијим догађајима у земаљском животу Њеног Божанског Сина: Витлејем, Голгота, Свети Гроб Господњи, Гетсиманија, Маслинскa горa. Тамо би се усрдно молила.
Према предању, Јудеји су, по првосвештеничком налогу, покушали да Jе убију и то на тај начин, што су у Свети Гроб Господњи, поставили стражара, али у моменту када би тамо долазила Пресвата Богородица, војници би губили вид, тако да Богородицу никада нису могли видети.
Једног дана, док се молила на Маслинској гори, три дана до њене кончине, Архангел Гаврилo je Известио Мајку Божју о Њеном упокојењу и дао Јој jе рајску гранчицу мира и радости – симбол победе над смрћу и труљењем (распадањем).
Богородица је о томе, шта се догодило, казала апостолу Јованy Богословy, а он је известио апостола Јакова, брата Господњег, а преко њега и целy Јерусалимску Цркву, у којој је и сачувано предање о Успенијy Пресвете Богородице.
Пре уснућа, Пресвета Богородица је сву своју оскудну имовину завештала удовицама које су јој пpислуживале и наредила да буде сахрањена у Гетсиманији, недалеко од гробовa Cвојих родитеља и праведног Јосифа заручника.
У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe.
У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења.
Након
завршетка литургије у 4 часа ујутро, настојатељ-игуман у пуном одејању
чини кратки молебан пред плаштаницом. Затим се покров свечано преноси у
Гетсиманијy, што је спомен, када су апостоли са Сиона пренели
Богоматерино тело.
Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту
У
Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој
пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради
поклоњења.
У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.
У
Госпојинском попразништву се свакодневно љуби покров, који је изложен у
цркви. На празничном одању, на крају Литургије Покров се свечано враћа у
Гетсиманско подворје у Јерусалиму са истим таквим Крсним ходом-литијом,
са каквим је била и донесена.
Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх.
Гробница Божије Матере
„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“!
Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион
Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион
Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион
Света земља – Јерусалим. Празник Успења Пресвете Богородице
На
дан Успења Пресвете Богородице, на чудесан начин из свих крајева
васељене били сабрани око самртничке постеље Пресвете Богородице у
Јерусалим, готово сви апостоли, који су већ отишли у различите земље са
задатком да проповедаjy Реч Божију. По промислу Божијем, тада није
стигао само апостол Томa.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.
Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.
Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота.
Зашто смрт Божје Мајке називамо Успењем?
Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".
Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје". У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.
Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."
Једном, када се Пресвета Марија тако молила на гори Елеонској, јавио се Њој архангел Гаврило, са рајском урмином гранчицом у рукама, и рекао је Њој радосну вест, да ће се кроз три дана окончати Њен земаљски живот и да ће Је Господ узети к Себи. Пресвета Богомајка неизрециво се обрадовала тој вести. Она је саопштила о њој Своме именованом сину, Јовану, и почела је да се спрема за Свој крај. Остали апостоли у то време нису били у Јерусалиму, они су се разишли по другим земљама да проповедају о Спаситељу. Богомајка је желела да се опрости са њима, и Господ је на чудесан начин сабрао све апостоле к Њој, осим Томе, преневши их Својом свемогућом силом. Тужно је њима било да се лише Госпође и заједничке Мајке своје, када су дознали, због чега их је Бог сакупио. Али Божија Мајка их је утешила, обећавајући да ни њих, као ни остале хришћане, неће оставити после Своје смрти, и да ће се увек молити за њих. Затим их је све благословила.
Плаштаница Успеније Пресвете Богородице
Када апостоли отворише гроб Пресвете Богородице, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, мноштвом ангела окружена, и рече им: "Радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.
Чудотворна икона Пресвете Богородице у манастиру Малеви на Пелопонезу
Манастир Пресвете Богородице звани Малеви налази се на гори Парнону (Малевон) на југоисточној страни Пелопонеза, у области званој Кинурија. Пореклом је још из осмог века. У близини овога манастира, или можда и у њему самом, подвизавао се у ранија времена Свети Нил Мироточиви (његов спомен 12 новембра) и својим подвизима, молитвама и сузама натопио и обрадио земљу овога краја. Данашњи пак манастир подигнут је 1616 године, и током турског ропства више је пута био пљачкан, паљен и рушен, али је опет био изнова обнављан. Служио је као прибежиште православном народу овога краја у тешка времена агарјанског ропства. Од године 1949, када је последњи пут обновљен, претворен је у женски манастир и такав је и до данас. У овом манастиру постоји храм Успења Пресвете Богородице[20] и у њему чудотворна икона Успења Богоматере, рађена на обичном дрвету, из које од 1964 године непрекидно и изобилно тече свето миомирисно и чудотворно миро. По предању, ово је једна од оних седамдесет светих икона Пресвете Владичице Богородице које је урадио свети Апостол и Еванђелист Лука.[21] Још пре године 1964 почео се осећати свети мирис од ове свете иконе, и то су приметили и побожни хришћани и сестре монахиње из манастира. Онда је потекло свето миро и до данас тече непрекидно у толикој мери да често у капљицама испуни и цео дрвени стол (у којем је смештена ова иначе невелика света икона), па се спушта и до самог зида и до пода храма. Мирис од светог мира испуњава не само храм кад се у њега уђе, него се дивно осећа и у целом манастирском простору напољу. Ово свето миро сакупљају свештеници, игуманија и монахиње у памучну вату, коју онда раздају побожним поклоницима, који са свих страна долазе ка овој светињи и измољавају пред иконом Богоматере благодатну помоћ себи и својима. Уколико су поклоници побожнији и уколико бива усрднија молитва пред овом светом иконом, утолико изобилније тече свето миро из ње. Од времена појаве течења светог мира из чесне иконе Мајке Божје, многи су верни добили благодатну помоћ и чудотворно исцељењс од помазивања њиме. Тако су се чудесно исцелиле неке сестре из овог манастира и многобројни хришћани из ближње и даљне околине. Навешћемо овде само нека од чуда која су се тамо десила. Једна сирота удовица из села Варвице код Спарте имала је ћерчицу тешко болесну од опаке болести менингитиса. Лекари нису могли ништа да учине за спас овог јадног детета које у страшним мукама и боловима беше на самој ивици смрти. Побожна мајка удовица плакаше и мољаше се дан и ноћ Пресветој Богородици за спас свога детета. Једне ноћи изненада у собу где је дете лежало уђе једна прекрасна непозната Жена, обучена сва у црно, и пришавши тихо девојчици помаза је крстолико по глави, па се окрете и пође натраг ка вратима. Мајка изненађена скочи и зграби овог чудног Посетиоца за хаљину, па је упита: Која си ти? Жена јој на то одговори: "Ја сам Панагија (тј. Пресвета) Малеви, да дођеш мојој кући". И рекавши то, Ње одједном нестаде. Сутрадан рано дођоше кући удовичиној свештеник и лекар да виде шта је са девојчицом. Али они бише веома изненађени када видеше девојчицу да је потпуно оздравила, и зачуђено упиташе удовицу о томе. Она им онда исприча о чудесној посети Пресвете Богомајке Малеви. Али како сама не знађаше где је то место Малеви, она мољаше свештеника да јој каже где је то да одмах иде тамо. Дознавши од свештеника где се налази тај манастир, она затим отиде и поклони се чудотворној икони Пресвете Владичице, топло јој из све душе благодарећи за чудесно исцељење своје ћерчице. Други један човек по имену Циропулос, из места Долиана, боловаше у болници "Евангелизмос"
(=
Благовести) у Атини од једне неизлечиве болести. По предвиђању лекара,
његова се смрт очекиваше са часа на час. Када за то дознаде побожна жена
једнога од лекара, она одмах дође овоме болеснику и са ватом натопљеном
светим миром из иконе Богомајке Малевиске закрсти болесника и помаза
га. Од светог мира он одмах оздрави и од све душе благодарно прослави
Пресвету Спаситељку своју. Жена једна по имену Метаксија Фуртуни, из
села Свети Петар на Пелопонезу, беше обузета ђаволом и доведена њиме до
врло очајног стања. Мучена тако ђаволом, она се једнога дана некако нађе
пред манастиром Богородице Малеви. Када је ту видеше манастирске сестре
ухватише је и некако је уведоше у манастир. Када затим из свете иконе
јаче потече миомирисно и чудотворно миро, игуманија њиме помаза ову
јадницу Метаксију и она, о! чуда, кроз неколико дана сасвим се ослободи
демона и постаде потпуно здрава. После тога она је из захвалности
долазила у манастир Богоматере Малевиске и бесплатно служила у њему пуне
две године.
Радуј се, Обрадована, Ти нас у успенију Свом не остављаш!
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.