Радости моја*

Блажени пустињак, старац из Сарова,
Све овоземаљско презре кô дим.
Радост у невољи Господ му дарова,
Већу но нама у сластима свим.


Омеђен бедемом столетних борова
Пут према Сарову вије се дуг.
Уздигнут умом до ангелских зборова
Старац корача, а штап му је друг.


Погнувши главу поседелу, сребрену,
Слуша он хорова небеских глас.
Молитву понавља у срцу искрену,
Призива молитвом милост на нас.


Није он благодат добио узаман –
Духом он прозире будуће дне,
Види он јаву заливену сузама,
Види он све наше кошмарне сне.


Спреман је старац да утеши бонога,
Слабашно детињство што душом тек зри,
Плашљивог, очајног, па чак и онога
Коме сва душа у гресима ври.


„Радости моја, не тугуј без надања –
Говори старац и добрим и злим –
Но ради Господа трпи сва страдања,
Трпи са осмехом и снагама свим.


Трпи и радуј се богатству некварљивом.
Сва су богатства на земљи кô сен.
Кратког живота време је варљиво –
Спрам Христове вечности обичан трен.“

*Свети Серафим Вирицки присуствовао јепрослављењу Преподобног Серафима
Саровског 1903. године у Сарову. Тада је чуо и за цео живот запамтио претходне
стихове посвећене новопрослављеном светитељу.