U
ovoj iskrenoj i istinitoj priči o kneginji Milici moći ćete da
pronađete celine i delove priča o sebi, o svojim precima, o mnogim
obrascima i programima roda koji se ponavljaju iz generacije u
generaciju. Neki nam služe na korist ali dosta njih nas sprečavaju da
živimo autentično svoj život punim plućima, svoju sudbinu i svoju
životnu svrhu. Ovaj tekst pišem kako bismo osvestili te štetne programe i
svesno napravili pokret napred, ka promeni unutar sebe. Za najviše
doro nas samih, naše porodice i bližnjih. Ovaj tekst nastao je kroz moje
celoživotno lično duhovno iskustvo, formalno obrazovanje, istraživanje
istorijskih izvora. Odgovorno, svesno i savesno stojim iza svake reči,
umom i srcem.
Ulažem
ljubav i trud da vam opišem smisao i lepotu: Sile Roda, predanja i
predaka, tradicije, duhovnosti, intimne (porodične) narodne istorije.
Pišem o meni najbitnijim stvarima: o ljubavi, porodici, duhovnim i
kulturnim vrednostima, o konstelacijskim dinamikama koje nas sve
povezuju i dotiču, a koje su negde iste ili vrlo slične kroz sva vremena
i sve epohe. Priča koju ću podeliti sa vama dragocena je, veoma lična i
može da vam izuzetno koristi.
Istorija naših predaka je jako zanimljiva, često dramatična i može nas mnogo toga korisnog naučiti. U našem narodu je bilo svega, i dobrog i lošeg. Naši preci su živeli svoje sudbine kako su najbolje umeli i znali. Oni su voleli, stvarali, veselili se i slavili, patili, preživljavali ratove, glad, bolesti, ginuli i stradali. Naše kolektivno polje naroda sve to pamti i nosi kao zapis u našem DNK sistemu. Mi, sve i da hoćemo, ne možemo da se odreknemo svojih predaka i njihovog uticaja. Sila roda deluje i utiče na naše živote više nego što možete i da zamislite, verovali vi u to ili ne, sasvim svejedno. To je prosto jedan od kosmičkih zakona.
Svako ko iskreno i posvećeno radi na svom duhovnom razvoju dolazi do tog mesta da treba da zaceli traume i bolne programe koje dolaze iz vlastitog porodičnog sistema, kao i iz polja svog na-roda (ili od više različitih naroda) od koga osoba potiče. Takođe, važno je znati da je SEĆANJE (pamjat) roda jedna podržavajuća snaga koja dolazi kroz blagoslove naših predaka. Iz tog polja možemo da primamo blagoslove za uspeh, zdravlje i sreću na svim životnim poljima. U praktičnom i edukativnom programu koji vodim ANĐEOSKO OZDRAVLJENJE - SILA RODA, na seminarima i radionicama uspešno radimo na oslobađanju od negativnih uticaja unutar našeg roda. Ljudi se najčešće ponašaju po automatizmu, bivajući stalno nezadovoljni, neprestano ponavljajući tragičnu i-storiju svojih predaka. Zato sam uloživo mnogo svog vremena, znanja, edukacija i iskustva kako bi mogao sa ljudima da radim ove teme. Smisao je da osvestimo sve te programe koji nas koče da ostvarujemo svoju sudbinu i svoj uspeh po meri duše, da se izbavimo od tereta i automatizma prošlosti. Najzad, da omogućimo da poteče reka ljubavi i blagoslova između nas i naših predaka. Srećom, postoje uspešni načini i metode koji nam mogu pomoći da to postignemo. Ali o tome opširnije govorim na radionicama koje vodim (o seminarima i radionicama više pročitajte ovde).
Kroz poznati i veoma voljeni istorijski lik i sudbinu srpske kneginje Milice, paralelno ću izneti i veoma značajne programe roda sa kojima se svi susrećemo i koji snažno i aktivno, najčešće automatski i nesvesno, utiču na naš život, na naše destruktivno ponašanje, na odluke i izbore koje donosimo.
Nikako i nipošto se ove teme ne smeju pomešati sa političkim fenomenima koji štete duši: nacionalizmi, ideologije, verski fanatizam, ekstremizam i tome slično, koji su prisutni svuda i u svakom narodu. Postoje mnogi štetni programi koji nas sputavaju, razboljevaju i koče na putu Božanske i međuljudske ljubavi. Pomenuti društveni fenomeni su svakako neki od njih. Dok je SILA RODA lekovita energija koja nas hrani i povećava svekoliku ljubav i zdravlje. Dejstvuje prvenstveno preko vlastitog porodičnog poretka, 7 generacija unazad i šire. Takođe, veliki značaj i uticaj ima istorijski zapis unutar naroda kome pripadamo, od rodonačelnika pa do danas. U to spada narodni jezik, vera, običaji, tradicija, kulturna i sveukupna duhovna baština.
Ako pročitate tekst u celosti uvidećete koliko sve ima smisla. Možete da pronađete izlaz iz neprijatnih i bolnih životnih situacija inspirisani jednom predivnom ženom i svetiteljkom, kneginjom Milicom.
Istorija naših predaka je jako zanimljiva, često dramatična i može nas mnogo toga korisnog naučiti. U našem narodu je bilo svega, i dobrog i lošeg. Naši preci su živeli svoje sudbine kako su najbolje umeli i znali. Oni su voleli, stvarali, veselili se i slavili, patili, preživljavali ratove, glad, bolesti, ginuli i stradali. Naše kolektivno polje naroda sve to pamti i nosi kao zapis u našem DNK sistemu. Mi, sve i da hoćemo, ne možemo da se odreknemo svojih predaka i njihovog uticaja. Sila roda deluje i utiče na naše živote više nego što možete i da zamislite, verovali vi u to ili ne, sasvim svejedno. To je prosto jedan od kosmičkih zakona.
Svako ko iskreno i posvećeno radi na svom duhovnom razvoju dolazi do tog mesta da treba da zaceli traume i bolne programe koje dolaze iz vlastitog porodičnog sistema, kao i iz polja svog na-roda (ili od više različitih naroda) od koga osoba potiče. Takođe, važno je znati da je SEĆANJE (pamjat) roda jedna podržavajuća snaga koja dolazi kroz blagoslove naših predaka. Iz tog polja možemo da primamo blagoslove za uspeh, zdravlje i sreću na svim životnim poljima. U praktičnom i edukativnom programu koji vodim ANĐEOSKO OZDRAVLJENJE - SILA RODA, na seminarima i radionicama uspešno radimo na oslobađanju od negativnih uticaja unutar našeg roda. Ljudi se najčešće ponašaju po automatizmu, bivajući stalno nezadovoljni, neprestano ponavljajući tragičnu i-storiju svojih predaka. Zato sam uloživo mnogo svog vremena, znanja, edukacija i iskustva kako bi mogao sa ljudima da radim ove teme. Smisao je da osvestimo sve te programe koji nas koče da ostvarujemo svoju sudbinu i svoj uspeh po meri duše, da se izbavimo od tereta i automatizma prošlosti. Najzad, da omogućimo da poteče reka ljubavi i blagoslova između nas i naših predaka. Srećom, postoje uspešni načini i metode koji nam mogu pomoći da to postignemo. Ali o tome opširnije govorim na radionicama koje vodim (o seminarima i radionicama više pročitajte ovde).
Kroz poznati i veoma voljeni istorijski lik i sudbinu srpske kneginje Milice, paralelno ću izneti i veoma značajne programe roda sa kojima se svi susrećemo i koji snažno i aktivno, najčešće automatski i nesvesno, utiču na naš život, na naše destruktivno ponašanje, na odluke i izbore koje donosimo.
Nikako i nipošto se ove teme ne smeju pomešati sa političkim fenomenima koji štete duši: nacionalizmi, ideologije, verski fanatizam, ekstremizam i tome slično, koji su prisutni svuda i u svakom narodu. Postoje mnogi štetni programi koji nas sputavaju, razboljevaju i koče na putu Božanske i međuljudske ljubavi. Pomenuti društveni fenomeni su svakako neki od njih. Dok je SILA RODA lekovita energija koja nas hrani i povećava svekoliku ljubav i zdravlje. Dejstvuje prvenstveno preko vlastitog porodičnog poretka, 7 generacija unazad i šire. Takođe, veliki značaj i uticaj ima istorijski zapis unutar naroda kome pripadamo, od rodonačelnika pa do danas. U to spada narodni jezik, vera, običaji, tradicija, kulturna i sveukupna duhovna baština.
Ako pročitate tekst u celosti uvidećete koliko sve ima smisla. Možete da pronađete izlaz iz neprijatnih i bolnih životnih situacija inspirisani jednom predivnom ženom i svetiteljkom, kneginjom Milicom.
O MILICI NAJSAŽETIJE
Milica Nemanjić, udata Hrebeljanović bila je srpska kneginja i svetiteljka, jedna od najobrazovanijih srpkinja. Vladarka, pesnikinja, graditeljka, zadužbinarka, humanitarna radnica, aktivistkinja, čuvena diplomatkinja, žena kneza Lazara, majka osmoro dece, monahinja (pred kraj života). Rođena je 1335. god. a umrla 1405. god. u svojoj zadužbini, u manastiru Ljubostinja. Ćerka je Vratka Nemanjića poznatijeg u narodu kao Jug Bogdan (srpski vojvoda toplički i polimski, župan i knez koji vodi poreklo od Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje). Na dvoru cara Dušana stekla je najviše obrazovanje. Volela je knjige i odlično poznavala umetnost, kulturu i duhovnost. Bavila se spisateljstvom i umetničkim rukotvorinama. Gradila je i obnavljala mnoge crkve, manastire, škole, bolnice.
Dalje u tekstu ćete čitati o njenom ljubavnom životu, radosti i patnji. O njenom stvaralaštvu i izgradnji manastira Ljubostinje. O tome kako je spasila mošti Svete Petke od uništenja i kako ih je čuvala u Srbiji. I mnogo toga još.
KAKO ISCELITI TERET PROŠLOSTI
Neverovatno koliko se ništa suštinski ne menja vekovima. Muče nas isti programi, iste teme, isti duševni nemiri i jadi. Pronalazim vezu između ljudskih sudbina poznatih istorijskih ličnosti i smeštam ih u naš savremeni kontekst. Kao lekciju, poruku, naravoučenije.
Mnogo sam se borio da shvatim i prihvatim našu patrijarhalnu balkansku epiku. Od malena sam bio vrlo duševno osetljiv i senzibilan ali izrazito buntovan u odnosu na odnose, ljude i dinamike u kojima sam odrastao. Mnoge stvari mi nisu imale smisla. Borio sam se protiv ideologije, predrasuda, patrijarhata. Sa druge strane, poštovao sam, voleo i negovao sam tradiciju kao plesač u kulturno umetničkim društvima. Poštovao sam pretke i molitveno negovao odnos sa njima. Istraživao sam običaje, nošnju, istoriju, duhovnost, arheologiju, etnologiju.
Imao sam uvek blagonaklonost mojih žena pretkinja i vrlo strog sud muških članova porodice koji su smatrali da sam suviše sentimentalan, liričan, poetičan, umetnička duša, koja takve osobine mora da odbaci kako bi uspeo u ovom svetu. Posebno ovde na Balkanu svaka liričnost, nežnost i osetljivost nije vrlina koju muškarci treba da pokazuju javno, posebno ne emocije. U ovoj činjenici našao sam odgovor zašto se naši narodi toliko odaju alkoholizmu, možda je tu jedino moguće, kada mehanizmi svesti popuste pod alkoholom, pokazati suze, bol, slabost i muški sevdah. Ali to je druga tema.
Meni nije bila potrebna neka supstanca da bih javno pokazivao svoje emocije, stavove i zapažanja. Nisam želeo da potiskujem i povređujem svoju prirodu, darove i svoj autentičan izraz. Ali isto tako, želeo sam da budem prihvaćen i poštovan od svog roda. To se zove proces odrastanja, duhovnog i psihološkog razvoja. Prihvatanje i uvažavanje sam dobio prvenstveno od mojih pretkinja (prababe, mojih baba i majke), takođe i od naših velikih srpskih svetiteljki, od Svete Petke i Svete kneginje Milice (Evgenije, monaško ime) i od Ane Nemanjić (Svete Anastasije, monaško ime).
Sveta Petka, rođena u 10.veku u gradu Epivatu, koji se nalazio nedaleko od današnjeg Istambula u srpskoj porodici, prema proverenim istorijskim izvorima. Mošti su joj u Rumuniji a deo moštiju se još uvek nalaze u Beogradu, u kapeli njoj posvećenoj na Kalemegdanu. Ana Nemanjić (12.vek, počiva u manastiru Studenica, majka Svetog Save) i moja voljena knjeginja Milica kojoj zahvaljujem što i pored svih izazova ostajem na svom pravom putu duhovnog rasta i kojoj posvećujem ovaj tekst.
Milica Nemanjić, udata Hrebeljanović bila je srpska kneginja i svetiteljka, jedna od najobrazovanijih srpkinja. Vladarka, pesnikinja, graditeljka, zadužbinarka, humanitarna radnica, aktivistkinja, čuvena diplomatkinja, žena kneza Lazara, majka osmoro dece, monahinja (pred kraj života). Rođena je 1335. god. a umrla 1405. god. u svojoj zadužbini, u manastiru Ljubostinja. Ćerka je Vratka Nemanjića poznatijeg u narodu kao Jug Bogdan (srpski vojvoda toplički i polimski, župan i knez koji vodi poreklo od Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje). Na dvoru cara Dušana stekla je najviše obrazovanje. Volela je knjige i odlično poznavala umetnost, kulturu i duhovnost. Bavila se spisateljstvom i umetničkim rukotvorinama. Gradila je i obnavljala mnoge crkve, manastire, škole, bolnice.
Dalje u tekstu ćete čitati o njenom ljubavnom životu, radosti i patnji. O njenom stvaralaštvu i izgradnji manastira Ljubostinje. O tome kako je spasila mošti Svete Petke od uništenja i kako ih je čuvala u Srbiji. I mnogo toga još.
KAKO ISCELITI TERET PROŠLOSTI
Neverovatno koliko se ništa suštinski ne menja vekovima. Muče nas isti programi, iste teme, isti duševni nemiri i jadi. Pronalazim vezu između ljudskih sudbina poznatih istorijskih ličnosti i smeštam ih u naš savremeni kontekst. Kao lekciju, poruku, naravoučenije.
Mnogo sam se borio da shvatim i prihvatim našu patrijarhalnu balkansku epiku. Od malena sam bio vrlo duševno osetljiv i senzibilan ali izrazito buntovan u odnosu na odnose, ljude i dinamike u kojima sam odrastao. Mnoge stvari mi nisu imale smisla. Borio sam se protiv ideologije, predrasuda, patrijarhata. Sa druge strane, poštovao sam, voleo i negovao sam tradiciju kao plesač u kulturno umetničkim društvima. Poštovao sam pretke i molitveno negovao odnos sa njima. Istraživao sam običaje, nošnju, istoriju, duhovnost, arheologiju, etnologiju.
Imao sam uvek blagonaklonost mojih žena pretkinja i vrlo strog sud muških članova porodice koji su smatrali da sam suviše sentimentalan, liričan, poetičan, umetnička duša, koja takve osobine mora da odbaci kako bi uspeo u ovom svetu. Posebno ovde na Balkanu svaka liričnost, nežnost i osetljivost nije vrlina koju muškarci treba da pokazuju javno, posebno ne emocije. U ovoj činjenici našao sam odgovor zašto se naši narodi toliko odaju alkoholizmu, možda je tu jedino moguće, kada mehanizmi svesti popuste pod alkoholom, pokazati suze, bol, slabost i muški sevdah. Ali to je druga tema.
Meni nije bila potrebna neka supstanca da bih javno pokazivao svoje emocije, stavove i zapažanja. Nisam želeo da potiskujem i povređujem svoju prirodu, darove i svoj autentičan izraz. Ali isto tako, želeo sam da budem prihvaćen i poštovan od svog roda. To se zove proces odrastanja, duhovnog i psihološkog razvoja. Prihvatanje i uvažavanje sam dobio prvenstveno od mojih pretkinja (prababe, mojih baba i majke), takođe i od naših velikih srpskih svetiteljki, od Svete Petke i Svete kneginje Milice (Evgenije, monaško ime) i od Ane Nemanjić (Svete Anastasije, monaško ime).
Sveta Petka, rođena u 10.veku u gradu Epivatu, koji se nalazio nedaleko od današnjeg Istambula u srpskoj porodici, prema proverenim istorijskim izvorima. Mošti su joj u Rumuniji a deo moštiju se još uvek nalaze u Beogradu, u kapeli njoj posvećenoj na Kalemegdanu. Ana Nemanjić (12.vek, počiva u manastiru Studenica, majka Svetog Save) i moja voljena knjeginja Milica kojoj zahvaljujem što i pored svih izazova ostajem na svom pravom putu duhovnog rasta i kojoj posvećujem ovaj tekst.
Kroz
molitve, meditacije i boravak u manastiru Ljubostinji, kneginja Milica
mi je pomogla da uvidim sve ono što nosim u duši a što me muči, što me
blokira i opterećuje. Molio sam joj se molio i tražio odgovor. Godinama.
I odgovorila je. Pomogla mi je da ovaj naš surovi balkanski svet
prihvatim KAKAV JESTE, bez vlastitog trovanja ljutnjom, osudom i
mržnjom. Shvatio sam da bez prihvatanja i epskih i lirskih životnih
ciklusa podjednako, ne može biti prihvatanja Boga i Života.
Došao sam kod Milice u Ljubostinju tužan. Kao i uvek želeo sam iskreno da se požalim i da zamolim da mi pomogne da se oslobodim svega onoga što me muči i što stoji iza moje tuge. Ne samo da mi je pomogla da ublažim svoje raspoloženje i duševno stanje, nego mi je dala oslobođenje i uvide u sve one programe koje nosim unutar sebe a koji potiču od naših predaka.
Pouke su vrlo jasne i podeliću ih sa vama. A važno je znati da nismo sami, da nam pretkinje i preci pomažu. Anđeli i svetitelji naročito. Da bismo našli unutrašnji mir, snagu i osećaj ukorenjenosti, snage i stabilnosti potrebno je da se trudimo:
Da vidimo i prihvatimo Život Kakav Jeste; Da pronađemo mir i lakoću unutar porodičnog, narodnog, istorijskog „haosa“, koje ima toliko nepravde, težine, bola, grubosti, nasilja, povređivanja, zločina, stradanja; Da prihvatimo prošlost baš kako se odigrala i da shvatim određeni istorijski kontekst (ni po babu, ni po stričevima); Da se ne mešamo u sudbinu predaka i svojih bližnjih; Da u svom srcu svakom pretku, bez izuzetka, odamo svoje poštovanje i svoje mesto; Da prihvatimo svakog i sve okolnosti; Da ne ispravljamo više „krive drine“; Da nikoga ne osuđujemo i ne krivimo ni za šta; Takođe, da nikoga ne ulepšavamo, ne obožavamo niti favorizujemo.
Konačno, da redovno čistimo svoju dušu i svoju energetiku od nekorisnim misli i emocija; Da odbacimo nepotrebni teret, osećaj krivice i samoosude.; Da preuzmemo odgovornost samo za svoj vlastiti život i da ga živimo punim plućima, autentično i slobodno, bez samosputavanja, onako kako srce i duša žele; Da izvlačimo pouke, doprinose i viši Božanski smisao iz svake situacije, događaja, odnosa; Da sav teret i energetski sadržaj, sve programe i uzroke naslednih boli predamo Bogu koji jedini može sve to da isceli i pretvori u ljubav; Da negujemo odgovorno, brižno i pažljivo zdravlje svoje duše i tela; Da uvek i u svemu slušamo glas svoje duše (koji je glas božanskog JA u sebi) i dostojanstveno, odlučno i hrabro koračati sopstvenim putem. Da ponosno i dostojanstveno živimo svoj Život!
Sveta kneginja Milica dala mi je potrebnu snagu i samopouzdanje. Sedeo sam dugo pored njenih moštiju osluškujući kada će se pojaviti odgovor, uteha, milost. Svojim unutrašnjim sluhom čuo sam i primio blagoslov svetiteljke i kneginje Milice. Sledeće nežne, majčinske reči jasno sam čuo u svom srcu: „Moguće je živeti i u najužasnijim okolnostima a sačuvati svetlost, mir, radost, veru i ljubav! Ne brini. Oslobodi se tuge. Moguće je da sačuvaš sebe, svoju dušu i svoj autentičan životni izraz tako što ćeš se PREDATI BOŽIJOJ LJUBAVI. Tu sam za tebe u svakom trenutku. Razumem te i duboko poštujem. Predajem ti Ljubav i Božiji blagoslov. Dođi mi opet u Ljubostinju. I moli se neprestano.“
Koji je ovo dar i blagoslov! Pošto su me svetiteljke tako iskreno i sa ljubavlju razumele i prihvatile u celosti, mogao sam tako lakše sam sebe da prihvatim onakvog kakav jesam. To su najčistije energije ljubavi, slobode, poštovanja i prihvatanja. Beskrajno HVALA mile moje pretkinje! Hvala ti Milice na svemu!
Došao sam kod Milice u Ljubostinju tužan. Kao i uvek želeo sam iskreno da se požalim i da zamolim da mi pomogne da se oslobodim svega onoga što me muči i što stoji iza moje tuge. Ne samo da mi je pomogla da ublažim svoje raspoloženje i duševno stanje, nego mi je dala oslobođenje i uvide u sve one programe koje nosim unutar sebe a koji potiču od naših predaka.
Pouke su vrlo jasne i podeliću ih sa vama. A važno je znati da nismo sami, da nam pretkinje i preci pomažu. Anđeli i svetitelji naročito. Da bismo našli unutrašnji mir, snagu i osećaj ukorenjenosti, snage i stabilnosti potrebno je da se trudimo:
Da vidimo i prihvatimo Život Kakav Jeste; Da pronađemo mir i lakoću unutar porodičnog, narodnog, istorijskog „haosa“, koje ima toliko nepravde, težine, bola, grubosti, nasilja, povređivanja, zločina, stradanja; Da prihvatimo prošlost baš kako se odigrala i da shvatim određeni istorijski kontekst (ni po babu, ni po stričevima); Da se ne mešamo u sudbinu predaka i svojih bližnjih; Da u svom srcu svakom pretku, bez izuzetka, odamo svoje poštovanje i svoje mesto; Da prihvatimo svakog i sve okolnosti; Da ne ispravljamo više „krive drine“; Da nikoga ne osuđujemo i ne krivimo ni za šta; Takođe, da nikoga ne ulepšavamo, ne obožavamo niti favorizujemo.
Konačno, da redovno čistimo svoju dušu i svoju energetiku od nekorisnim misli i emocija; Da odbacimo nepotrebni teret, osećaj krivice i samoosude.; Da preuzmemo odgovornost samo za svoj vlastiti život i da ga živimo punim plućima, autentično i slobodno, bez samosputavanja, onako kako srce i duša žele; Da izvlačimo pouke, doprinose i viši Božanski smisao iz svake situacije, događaja, odnosa; Da sav teret i energetski sadržaj, sve programe i uzroke naslednih boli predamo Bogu koji jedini može sve to da isceli i pretvori u ljubav; Da negujemo odgovorno, brižno i pažljivo zdravlje svoje duše i tela; Da uvek i u svemu slušamo glas svoje duše (koji je glas božanskog JA u sebi) i dostojanstveno, odlučno i hrabro koračati sopstvenim putem. Da ponosno i dostojanstveno živimo svoj Život!
Sveta kneginja Milica dala mi je potrebnu snagu i samopouzdanje. Sedeo sam dugo pored njenih moštiju osluškujući kada će se pojaviti odgovor, uteha, milost. Svojim unutrašnjim sluhom čuo sam i primio blagoslov svetiteljke i kneginje Milice. Sledeće nežne, majčinske reči jasno sam čuo u svom srcu: „Moguće je živeti i u najužasnijim okolnostima a sačuvati svetlost, mir, radost, veru i ljubav! Ne brini. Oslobodi se tuge. Moguće je da sačuvaš sebe, svoju dušu i svoj autentičan životni izraz tako što ćeš se PREDATI BOŽIJOJ LJUBAVI. Tu sam za tebe u svakom trenutku. Razumem te i duboko poštujem. Predajem ti Ljubav i Božiji blagoslov. Dođi mi opet u Ljubostinju. I moli se neprestano.“
Koji je ovo dar i blagoslov! Pošto su me svetiteljke tako iskreno i sa ljubavlju razumele i prihvatile u celosti, mogao sam tako lakše sam sebe da prihvatim onakvog kakav jesam. To su najčistije energije ljubavi, slobode, poštovanja i prihvatanja. Beskrajno HVALA mile moje pretkinje! Hvala ti Milice na svemu!
Na grobu Svete kneginje Milice
|
|
Mnogim
ljudima se javlja Sveta kneginja Milica, bez obzira na etničku i versku
pripadnost. Šalje svoje blagoslove, isceljenje, utehu. Mogao bih vam
danima pričati o čudima i čudesnim javljanjima ove svetiteljke. Ogroman
je broj ljudi koji su primili njenu utehu i pomoć, kako bi mogli da
prežive teške i bolne životne trenutke. Sestre (monahinje) u manastiru
Ljubostinji vam to mogu potvrditi i ispričati. One zapisuju čuda i
isceljenja kojima svedoče lično u Ljubostinji ili ko im ispriča od
naroda koji im dođe u posetu.
Važno je napomenuti da je Milica kao žena živela u jednom specifičnom životnom periodu i da je imala svoju ljudsku sudbinu koju je trebala da proživi. A sada, kao svetiteljka, ona je iznad svih naših ljudskih umovanja, razmatranja i tumačenja i može da nam podari, ne samo uvide u duševne programe koje treba lečiti, već šalje rešenje, oslobođenje i isceljenje bolnih situacija i obrazaca koji nam se ponavljaju u životu. To je i poenta ovog teksta. Potrbena je samo naša saradnja. Ovo nije magijski čin u kom nam neko drugi rešava probleme. Ovo je čin slobode i ljubavnog odnosa. Radi se o tome da dobijemo od Boga i svetitelja sve potrebne lekove, pomoć i podršku da promenimo svoj karakter i pogled na život. Potrebno je da izmenimo svoju svest i svoj um. To se zove metanoja (preumljenje). Tada tek možemo govoriti o istinskoj promeni, posle koje sasvim drugačije vidimo, postupamo, drugačije se ophodimo prema sebi i drugima, i na jedan nov i ljubavan način donosimo odluke u svom životu.
NEKI OD PROGRAMI RODA KOJE TREBA MENJATI
Ovog puta samo ću nabrojati dominantne programe koji se mogu zapaziti u našem narodu i u našoj podsvesti. Na njima je potrebno raditi. Dalje u tekstu, kada vam budem pisao o Miličinom životu, moći ćete jasno da ih prepoznate. Opširnije i mnogo dublje bavićemo se na našim radionicama „Programi Roda“ i u nekom od narednih tekstova.
*STRAH OD GUBITKA PARTNERA *STRAH OD GUBITKA DECE I NAJBLIŽIH *UČESTALI NAPADI TUGE *ANKSIOZNOST I NAPADI PANIKE *PREUZIMANJE TERETA CELOG SVETA NA SEBE *MUŽASTVENE ŽENE *RAZLIKOVANJE MUŠKE I ŽENSKE DECE (BALKANSKI MAMINI SINOVI) *ČEŽNJA ZA OCEM *TEŽNJA KA SMRTI I STRADALIM PRECIMA *PROGRAM TEŽINE, MUKE, BORBE I PREŽIVLJAVANJA
A u sledećem odeljku počinjemo sa ljubavnom pričom knjeginje Milice. Uživajte.
LJUBAVNA PRIČA MILICE I LAZARA
Milica se zaljubila u mladog i lepog Lazara koji je bio u službi na dvoru cara Dušana. Ljubav je bila obostrana. Prvi put su se sreli na mestu nadomak Trstenika. Baš na tom mestu Milica je kasnije izgradila svoju predivnu zadužbinu koju je nazvala imenom Ljubavi baš Ljubostinja (stan, mesto, dom ljubavi). Predanje kaže da su se jako voleli i poštovali, da se takva ljubav retko viđala. Car Dušan i carica Jelena kada su saznali da se oni iskreno vole, blagoslovili su njihovu ljubav i ubrzo potom njihov brak. Dakle, nije reč o ugovorenom braku, što je u to vreme, naročito na dvoru bio slučaj. U svemu su bili ravnopravni, s tim što se Milica isticala po mudrosti i znanju, ne samo kulture i umetnosti, nego i političkih veština i protokola sa dvora Nemanjića. Milica je bila najobrazovanija žena toga vremena. Izuzetno je poštovala tradiciju i svoje pretke.
Posle smrti cara Dušana i njegovog sina Uroša, Lazar i Milica dolaze na čelo Srpske države. Srpski dvor i prestonicu sele u grad Kruševac. I dalje i zauvek njihova ljubav je bila beskrajna i besprekorna. Dobili su 5 ćerki i 3 sina. Milica je rodila Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru, Oliveru, Stefana, Vuka i Dobrivoja koji nije preživeo dugo po rođenju. Zajedno su otvarali bolnice, prosvetne ustanove- škole, u kojima su opismenjivali narod. Gradili su brojne zadužbine, crkve, manastire, svratišta za nemoćne i siromašne, domove za stare i decu bez roditeljskog staranja, gostoprimnice za putnike i strance. Održavali su dobre odnose sa susedima o čemu svedoče brojni istorijski izvori (dubrovački, bugarski, srpski letopisi).
Kulturni i obrazovani život je cvetao. Na dvoru su imali najveće biblioteke toga vremena. Po manastirima su se izučavale i prepisivale knjige, učili mnogi umetnički zanati. Najveći svetski umetnici, slikari, vajari, neimari gradili su srpske crkve i manastire po ideji Milice i Lazara. Tako je i nastao čuveni Moravski umetnički stil, potpuno originalan i autentičan i za to vreme, i za sva vremena. Taj stil reprezentuju crkva Lazarica, manastiri Ravanica, Kalenić, Manasija, Ljubostinja.
Važno je napomenuti da je Milica kao žena živela u jednom specifičnom životnom periodu i da je imala svoju ljudsku sudbinu koju je trebala da proživi. A sada, kao svetiteljka, ona je iznad svih naših ljudskih umovanja, razmatranja i tumačenja i može da nam podari, ne samo uvide u duševne programe koje treba lečiti, već šalje rešenje, oslobođenje i isceljenje bolnih situacija i obrazaca koji nam se ponavljaju u životu. To je i poenta ovog teksta. Potrbena je samo naša saradnja. Ovo nije magijski čin u kom nam neko drugi rešava probleme. Ovo je čin slobode i ljubavnog odnosa. Radi se o tome da dobijemo od Boga i svetitelja sve potrebne lekove, pomoć i podršku da promenimo svoj karakter i pogled na život. Potrebno je da izmenimo svoju svest i svoj um. To se zove metanoja (preumljenje). Tada tek možemo govoriti o istinskoj promeni, posle koje sasvim drugačije vidimo, postupamo, drugačije se ophodimo prema sebi i drugima, i na jedan nov i ljubavan način donosimo odluke u svom životu.
NEKI OD PROGRAMI RODA KOJE TREBA MENJATI
Ovog puta samo ću nabrojati dominantne programe koji se mogu zapaziti u našem narodu i u našoj podsvesti. Na njima je potrebno raditi. Dalje u tekstu, kada vam budem pisao o Miličinom životu, moći ćete jasno da ih prepoznate. Opširnije i mnogo dublje bavićemo se na našim radionicama „Programi Roda“ i u nekom od narednih tekstova.
*STRAH OD GUBITKA PARTNERA *STRAH OD GUBITKA DECE I NAJBLIŽIH *UČESTALI NAPADI TUGE *ANKSIOZNOST I NAPADI PANIKE *PREUZIMANJE TERETA CELOG SVETA NA SEBE *MUŽASTVENE ŽENE *RAZLIKOVANJE MUŠKE I ŽENSKE DECE (BALKANSKI MAMINI SINOVI) *ČEŽNJA ZA OCEM *TEŽNJA KA SMRTI I STRADALIM PRECIMA *PROGRAM TEŽINE, MUKE, BORBE I PREŽIVLJAVANJA
A u sledećem odeljku počinjemo sa ljubavnom pričom knjeginje Milice. Uživajte.
LJUBAVNA PRIČA MILICE I LAZARA
Milica se zaljubila u mladog i lepog Lazara koji je bio u službi na dvoru cara Dušana. Ljubav je bila obostrana. Prvi put su se sreli na mestu nadomak Trstenika. Baš na tom mestu Milica je kasnije izgradila svoju predivnu zadužbinu koju je nazvala imenom Ljubavi baš Ljubostinja (stan, mesto, dom ljubavi). Predanje kaže da su se jako voleli i poštovali, da se takva ljubav retko viđala. Car Dušan i carica Jelena kada su saznali da se oni iskreno vole, blagoslovili su njihovu ljubav i ubrzo potom njihov brak. Dakle, nije reč o ugovorenom braku, što je u to vreme, naročito na dvoru bio slučaj. U svemu su bili ravnopravni, s tim što se Milica isticala po mudrosti i znanju, ne samo kulture i umetnosti, nego i političkih veština i protokola sa dvora Nemanjića. Milica je bila najobrazovanija žena toga vremena. Izuzetno je poštovala tradiciju i svoje pretke.
Posle smrti cara Dušana i njegovog sina Uroša, Lazar i Milica dolaze na čelo Srpske države. Srpski dvor i prestonicu sele u grad Kruševac. I dalje i zauvek njihova ljubav je bila beskrajna i besprekorna. Dobili su 5 ćerki i 3 sina. Milica je rodila Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru, Oliveru, Stefana, Vuka i Dobrivoja koji nije preživeo dugo po rođenju. Zajedno su otvarali bolnice, prosvetne ustanove- škole, u kojima su opismenjivali narod. Gradili su brojne zadužbine, crkve, manastire, svratišta za nemoćne i siromašne, domove za stare i decu bez roditeljskog staranja, gostoprimnice za putnike i strance. Održavali su dobre odnose sa susedima o čemu svedoče brojni istorijski izvori (dubrovački, bugarski, srpski letopisi).
Kulturni i obrazovani život je cvetao. Na dvoru su imali najveće biblioteke toga vremena. Po manastirima su se izučavale i prepisivale knjige, učili mnogi umetnički zanati. Najveći svetski umetnici, slikari, vajari, neimari gradili su srpske crkve i manastire po ideji Milice i Lazara. Tako je i nastao čuveni Moravski umetnički stil, potpuno originalan i autentičan i za to vreme, i za sva vremena. Taj stil reprezentuju crkva Lazarica, manastiri Ravanica, Kalenić, Manasija, Ljubostinja.
Crkva Lazarica
|
Spomenik knezu Lazaru
|
Ostaci srednjevekovnog grada Kruševca
Glavna kula srednjevekovnog Lazarevog grada
|
Grb kneza Lazara
|
Značajno
je znati da je Srbija imala svojevrsnu renesansnu revoluciju u
umetničkom stvaralaštvu pre Đoto-a i Mikelanđela. U 12-om, 13-om i 14-om
veku u Srbiji su stvorena dragocena umetnička dela koja nisu nadmašili
ni potonji poznati velikani u istoriji svetske umetnosti.
Ceo narod je voleo i poštovao Milicu i Lazara, proporcionalno ljubavi koju su oni imali prema svom narodu (što nije slučaj sa savremenim vlastodršcima). Međutim, u jednom trenutku porodična i narodna sreća biva stravično i tragično prekinuta.
TRAGIČAN PREKID LJUBAVNE PRIČE
U pedeset četvrtoj godini Milica je doživela tragičnu Kosovsku bitku 1389. god. i ostala bez svog dragog i voljenog muža Lazara, bez oca Vratka, rođenog brata Nikole koji su poginuli, a na svojevrstan način ostala je i bez najmlađe ćerke Olivere koju je iz dvora u Kruševcu odveo u svoj harem turski sultan Bajazit. Takođe ostaje bez nebrojeno hiljada svojih srpskih vojnika koji su izginuli u kosovskoj bici. Skrhana od bola i tuge našla se ožalošćena sa bezbroj drugih udovica koje su oplakivale mrtve muževe, sinove, braću, očeve. Poznati srednjovekovni književnik Konstantin filosof je zabeležio u istorijsku građu: „ ne beše tada mesta u celoj zemlji srpskoj gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.“ Milica je izgubila svoju srodnu dušu, svog voljenog čoveka, svoju životnu ljubav i svog najvećeg prijatelja.
Posle prenosa moštiju sa Kosova i počasne sahrane kneza Lazara u njegovoj zadužbini u Ravanici, Milica se okreće svojoj deci i svom narodu kog je trebalo voditi. Zvanično je postala vladarka srpske države. U Srbiji je ostala pretužna a opet moćna ženska snaga koja je u tim tragičnim uslovima morala da obuče muško odelo i mušku energiju da bi mogle da prežive, da odgajaju svoju decu i sačuvaju svoje ognjište, veru i tradiciju. Konstantin još naziva Milicu „mužastvena žena“, „Odisej mudri“, dalje piše da ona „uze na sebe revnost mušku i poče hrabro i mudro da vlada Srbijom“. Zajedno sa ostalim ženama tražila je pokojna tela i sahranjivala je izginule muževe, majčinski zbrinjavala siročad i udovice, tešila ucveljene, hranila gladne, odevala nage, brinula o monaštvu i crkvenim potrebama, obnavljala oskrnavljene i oštećene crkve i manastire.
1393.god. predaje vlast sinu Stefanu, monaši se, dobija monaško ime Evgenija i nastavlja da zida svoju zadužbinu Ljubostinju u kojoj će provesti kraj svog života.
KNEGINJA MILICA I SVETA PETKA
Da li ste znali da su mošti velike hrišćanske svetiteljke Svete Petke u Srbiju došle i boravile oko 125 godina u našoj zemlji zahvaljujući kneginji Milici?
Ceo narod je voleo i poštovao Milicu i Lazara, proporcionalno ljubavi koju su oni imali prema svom narodu (što nije slučaj sa savremenim vlastodršcima). Međutim, u jednom trenutku porodična i narodna sreća biva stravično i tragično prekinuta.
TRAGIČAN PREKID LJUBAVNE PRIČE
U pedeset četvrtoj godini Milica je doživela tragičnu Kosovsku bitku 1389. god. i ostala bez svog dragog i voljenog muža Lazara, bez oca Vratka, rođenog brata Nikole koji su poginuli, a na svojevrstan način ostala je i bez najmlađe ćerke Olivere koju je iz dvora u Kruševcu odveo u svoj harem turski sultan Bajazit. Takođe ostaje bez nebrojeno hiljada svojih srpskih vojnika koji su izginuli u kosovskoj bici. Skrhana od bola i tuge našla se ožalošćena sa bezbroj drugih udovica koje su oplakivale mrtve muževe, sinove, braću, očeve. Poznati srednjovekovni književnik Konstantin filosof je zabeležio u istorijsku građu: „ ne beše tada mesta u celoj zemlji srpskoj gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.“ Milica je izgubila svoju srodnu dušu, svog voljenog čoveka, svoju životnu ljubav i svog najvećeg prijatelja.
Posle prenosa moštiju sa Kosova i počasne sahrane kneza Lazara u njegovoj zadužbini u Ravanici, Milica se okreće svojoj deci i svom narodu kog je trebalo voditi. Zvanično je postala vladarka srpske države. U Srbiji je ostala pretužna a opet moćna ženska snaga koja je u tim tragičnim uslovima morala da obuče muško odelo i mušku energiju da bi mogle da prežive, da odgajaju svoju decu i sačuvaju svoje ognjište, veru i tradiciju. Konstantin još naziva Milicu „mužastvena žena“, „Odisej mudri“, dalje piše da ona „uze na sebe revnost mušku i poče hrabro i mudro da vlada Srbijom“. Zajedno sa ostalim ženama tražila je pokojna tela i sahranjivala je izginule muževe, majčinski zbrinjavala siročad i udovice, tešila ucveljene, hranila gladne, odevala nage, brinula o monaštvu i crkvenim potrebama, obnavljala oskrnavljene i oštećene crkve i manastire.
1393.god. predaje vlast sinu Stefanu, monaši se, dobija monaško ime Evgenija i nastavlja da zida svoju zadužbinu Ljubostinju u kojoj će provesti kraj svog života.
KNEGINJA MILICA I SVETA PETKA
Da li ste znali da su mošti velike hrišćanske svetiteljke Svete Petke u Srbiju došle i boravile oko 125 godina u našoj zemlji zahvaljujući kneginji Milici?
Ikona Svete Petke
|
Kapela Svete Petke na Kalemegdanu gde se čuva deo njenih moštiju
|
Ukratko
ću napisati zbog čega hrišćani kao najvredniju relikviju poštuju i
celivaju mošti svetitelja (telesne posmrtne ostatke). Ljudi koji dožive
najviši stepen ljubavi i oboženja Bog ih posle smrti projavi za
svetitelje a crkva samo potvrdi taj čin. Jedan od pokazatelja je
netruležno i miomirisno telo u kome je ostala Božanska svetlost i
povezanost sa dušom svetitelja. To telo ne podlaže uobičajenom biološkom
zakonu propadanja i truljenja. Mošti projavljuju božanske energije ali i
energije svetitelja čije su mošti. Sama reč dolazi od stare srpske reči
u množini moći (moć u jednini) da bi se razvojem jezika reš pretvorila u
termin mošti, koji je opšte prihvaćen. Dakle, reč je o jedinstvenom
fenomenu koji projavljuje božansku moć i čudotvorna dejstva. Bog kroz
mošti svetitelja čoveku daje utehu, isceljenje, blagoslov, osvećenje i
mnoge druge darove. Ma koliko mnogima to delovalo morbidno i bizarno,
ova vrsta običaja datira od početka Hristovog učenja, nalazimo ga i u
starom zavetu, čak i u pojedinim tradicijama budizma i hinduizma.
Posle Lazareve pogibije na Kosovu Milica je kao vladarka Srbije diplomatski pregovara sa Bajazitom o daljoj sudbini svoje države. Da bi sačuvala svoj narod i svoju državu pristaje na vazalni odnos sa Turskom i dopušta Bajazitu da oženi njenu najmlađu, kod svih omiljenu, ćerku Oliveru. Važno je reći da je Olivera dobrovoljno pristala da podnese žrtvu i da pokuša da svojom udajom za turskog sultana, osvajača pomogne svom narodu i svojoj majci. Što je svojom snagom i mudrošću izuzetno uspela. Čudesna je priča o Oliveri ali to nekom drugom prilikom. Dakle, kneginja Milica i njena ćerka Olivera su zadobile simpatije i ugled kod sultana Bajazita i kod ostalih turskih velikaša.
Na srpskom dvoru je postojala još jedna visoko umna i obrazovana žena koja je bila pre svega prijatelj Milice i njene porodice a zatim i diplomata svoje zemlje. Jelena Mrnjavčević poznatija kao monahinja Jefimija, žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u Maričkoj bici. Posle smrti muža Jelena se zamonašila i živela je u Kruševcu na dvoru Milice i Lazara. Učestvovala je u obrazovanju njihove dece, kao i u svim kulturno prosvetnim delatnostima porodice Hrebeljanović. Bila je svedok kosovske bitke i velika podrška Milici i njenoj deci prilikom pogibije Lazara.
Za vreme turskog osvajanja u predelima jugoistočne Evrope i Balkana, za vreme knjeginje Milice, mošti Svete Petke su bile na teritoriji današnje Rumunije, gde je bio stacioniran turski sultan Bajazit (sin sultana Murata koji je poginuo u Kosovskoj bici). Još tada je Sveta Petka bila poznata i poštovana u celom pravoslavnom svetu. Na njenim moštima su se dešavala velika čuda i isceljenja. Davale su ogromnu utehu mnogim narodima. Zbog krstaških, turskih i Hunskih osvajanja monasi da bi sačuvali njene mošti neprestano su ih selili. Iz Trnova u Vidin, i tu su završile kao ratni plen sultana Bajazita.
1398. god. tri mudre Srpkinje ustaju da zaštite mošti Sv.Petke. Olivera (Miličina ćerka udata za Bajazita), kneginja Milica i monahinja Jefimija. Istorijski izvori opisuju taj čuveni događaj kada Milica i Jefimija idu u diplomatsku posetu sultanu Bajazitu u grad Ser da traže mošti Svete Petke. Kolika je to hrabrosti i smelost bila ovih žena da mudro prkose ljudima koji su naneli toliko bola srpskom narodu, unesrećili toliko žena i dece, poubijali srpske vojvode, vojnike i njihove muževe. Sultan Bajazit iznenađen ludom hrabrošću ove tri žene pristaje da ih primi i sasluša. Mislio je da će tražiti pomilovanje Olivere, ili novac, titule, političku dobit ili povlastice. Ne. One su tražile samo jedno, mošti Svete Petke. Kada je Bajazit čuo šta kneginja traži u čudu je uzviknuo: „ Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo suhe kosti? “, (istorijski izvor, Grigorije Camblak, mitropolit i pisac, svedok i očevidac događaja). Bajazit je bio zadivljen sa koliko hrabrosti i ljubavi Srbi brane svoje crkve, manastire i mošti svetitelja.
Srpskim monahinjama je upriličena najveća državna počast i dobile su mošti Svete Petke, koje su odnele u prestoni grad Kruševac. Bile su u crkvi Lazarici, a kažu da su bile i u manastiru Ljubostinja koji je Milica u to vreme zidala. Kada je despot Stefan Lazarević (Miličin i Lazarev sin) preselio prestonicu iz Kruševca u Beograd, u svoj velelepni vladičanski dvor, prenete su i mošti Svete Petke. Za njih su posebno sazidali crkvu, kapelu na Kalemegdanu, gde su se mošti svetiteljke čuvale sve do Turskog osvajanja Beograda 1521. odakle odlaze u Carigrad, potom u 17.veku u grad Jaši gde i danas počivaju.
IZGRADNJA LJUBOSTINJE
Milica je obnavljala i gradila mnoge hramove i manastire. Najznamenitija i najlepša njena zadužbina je manastir Ljubostinja. Milica je intuitivno predosetila velika stradanja koja će doživeti kako lično tako i celokupan njen narod. Izgradnju Ljubostinje započela je godinu dana pre Kosovske bitke. Želela je da se pred kraj svog života primiri i zamonaši u manastiru koji će sama izgraditi i ostaviti svom narodu kao zadužbinu. Ako vam se to čini čudno i strano gledano našim savremenim pogledom, to je tada bila porodična hrišćanska tradicija. Ostala je dosledna svojim pretkinjama i precima Nemanjićima koji su za vreme svog života darivali svom narodu manastire i crkve i pred kraj života se monašili. Veoma su poštovali monaštvo. Znali su da su manastiri centri ne samo duhovnog života, nego i kulturno obrazovnog, a monasi anđeli i duhovni vojnici koji su čuvali, negovali i promovisali najviše vrednosti: ljubav prema Bogu i svom narodu, molitvu, vrlinski život, književnost, filosofiju, kulturu, umetnost.
Dakle, manastir, koji se nalazi u predivnom krajoliku nedaleko od Trstenika, građen je od 1388.god a u celosti je završen i oslikan 1405.god. Građen je u autentično srpskom srednjovekovnom umetničkom izrazu koji se zove Moravski umetnički stil koji su stvorili Milica i Lazar. Glavni hram je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice i po zamisli Milice je ahitektonski tako iskićen da podseća na tradicionalni predački, divan devojački i materinski vez koje su negovale i stvarale i Milica, i Jefimija i sve Miličine ćerke. Graditelj crkve je poznati Rade Neimar (Rade Borović) a vešto ga je živopisao jeromonah Makarije (srpski zograf iz okoline Prilepa).
Posle Lazareve pogibije na Kosovu Milica je kao vladarka Srbije diplomatski pregovara sa Bajazitom o daljoj sudbini svoje države. Da bi sačuvala svoj narod i svoju državu pristaje na vazalni odnos sa Turskom i dopušta Bajazitu da oženi njenu najmlađu, kod svih omiljenu, ćerku Oliveru. Važno je reći da je Olivera dobrovoljno pristala da podnese žrtvu i da pokuša da svojom udajom za turskog sultana, osvajača pomogne svom narodu i svojoj majci. Što je svojom snagom i mudrošću izuzetno uspela. Čudesna je priča o Oliveri ali to nekom drugom prilikom. Dakle, kneginja Milica i njena ćerka Olivera su zadobile simpatije i ugled kod sultana Bajazita i kod ostalih turskih velikaša.
Na srpskom dvoru je postojala još jedna visoko umna i obrazovana žena koja je bila pre svega prijatelj Milice i njene porodice a zatim i diplomata svoje zemlje. Jelena Mrnjavčević poznatija kao monahinja Jefimija, žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u Maričkoj bici. Posle smrti muža Jelena se zamonašila i živela je u Kruševcu na dvoru Milice i Lazara. Učestvovala je u obrazovanju njihove dece, kao i u svim kulturno prosvetnim delatnostima porodice Hrebeljanović. Bila je svedok kosovske bitke i velika podrška Milici i njenoj deci prilikom pogibije Lazara.
Za vreme turskog osvajanja u predelima jugoistočne Evrope i Balkana, za vreme knjeginje Milice, mošti Svete Petke su bile na teritoriji današnje Rumunije, gde je bio stacioniran turski sultan Bajazit (sin sultana Murata koji je poginuo u Kosovskoj bici). Još tada je Sveta Petka bila poznata i poštovana u celom pravoslavnom svetu. Na njenim moštima su se dešavala velika čuda i isceljenja. Davale su ogromnu utehu mnogim narodima. Zbog krstaških, turskih i Hunskih osvajanja monasi da bi sačuvali njene mošti neprestano su ih selili. Iz Trnova u Vidin, i tu su završile kao ratni plen sultana Bajazita.
1398. god. tri mudre Srpkinje ustaju da zaštite mošti Sv.Petke. Olivera (Miličina ćerka udata za Bajazita), kneginja Milica i monahinja Jefimija. Istorijski izvori opisuju taj čuveni događaj kada Milica i Jefimija idu u diplomatsku posetu sultanu Bajazitu u grad Ser da traže mošti Svete Petke. Kolika je to hrabrosti i smelost bila ovih žena da mudro prkose ljudima koji su naneli toliko bola srpskom narodu, unesrećili toliko žena i dece, poubijali srpske vojvode, vojnike i njihove muževe. Sultan Bajazit iznenađen ludom hrabrošću ove tri žene pristaje da ih primi i sasluša. Mislio je da će tražiti pomilovanje Olivere, ili novac, titule, političku dobit ili povlastice. Ne. One su tražile samo jedno, mošti Svete Petke. Kada je Bajazit čuo šta kneginja traži u čudu je uzviknuo: „ Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo suhe kosti? “, (istorijski izvor, Grigorije Camblak, mitropolit i pisac, svedok i očevidac događaja). Bajazit je bio zadivljen sa koliko hrabrosti i ljubavi Srbi brane svoje crkve, manastire i mošti svetitelja.
Srpskim monahinjama je upriličena najveća državna počast i dobile su mošti Svete Petke, koje su odnele u prestoni grad Kruševac. Bile su u crkvi Lazarici, a kažu da su bile i u manastiru Ljubostinja koji je Milica u to vreme zidala. Kada je despot Stefan Lazarević (Miličin i Lazarev sin) preselio prestonicu iz Kruševca u Beograd, u svoj velelepni vladičanski dvor, prenete su i mošti Svete Petke. Za njih su posebno sazidali crkvu, kapelu na Kalemegdanu, gde su se mošti svetiteljke čuvale sve do Turskog osvajanja Beograda 1521. odakle odlaze u Carigrad, potom u 17.veku u grad Jaši gde i danas počivaju.
IZGRADNJA LJUBOSTINJE
Milica je obnavljala i gradila mnoge hramove i manastire. Najznamenitija i najlepša njena zadužbina je manastir Ljubostinja. Milica je intuitivno predosetila velika stradanja koja će doživeti kako lično tako i celokupan njen narod. Izgradnju Ljubostinje započela je godinu dana pre Kosovske bitke. Želela je da se pred kraj svog života primiri i zamonaši u manastiru koji će sama izgraditi i ostaviti svom narodu kao zadužbinu. Ako vam se to čini čudno i strano gledano našim savremenim pogledom, to je tada bila porodična hrišćanska tradicija. Ostala je dosledna svojim pretkinjama i precima Nemanjićima koji su za vreme svog života darivali svom narodu manastire i crkve i pred kraj života se monašili. Veoma su poštovali monaštvo. Znali su da su manastiri centri ne samo duhovnog života, nego i kulturno obrazovnog, a monasi anđeli i duhovni vojnici koji su čuvali, negovali i promovisali najviše vrednosti: ljubav prema Bogu i svom narodu, molitvu, vrlinski život, književnost, filosofiju, kulturu, umetnost.
Dakle, manastir, koji se nalazi u predivnom krajoliku nedaleko od Trstenika, građen je od 1388.god a u celosti je završen i oslikan 1405.god. Građen je u autentično srpskom srednjovekovnom umetničkom izrazu koji se zove Moravski umetnički stil koji su stvorili Milica i Lazar. Glavni hram je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice i po zamisli Milice je ahitektonski tako iskićen da podseća na tradicionalni predački, divan devojački i materinski vez koje su negovale i stvarale i Milica, i Jefimija i sve Miličine ćerke. Graditelj crkve je poznati Rade Neimar (Rade Borović) a vešto ga je živopisao jeromonah Makarije (srpski zograf iz okoline Prilepa).
|
|
|
|
|
|
|
|
Ostalo
je zabeleženo i u narodu sačuvano pamćenje o velikoj ljubavi Milice i
Lazara. Nije mogla da preboli njihovo razdvajanje i jako joj je bilo
teško bez njega. Svakodnevno je u molitvama sa njim razgovarala i delila
novosti i ovosvetska dešavanja. Bila je uverena da je on čuje i da joj
odgovara na molitvena obraćanja iz Božijeg Carstva.
Iako je stradanje na Kosovu bilo bolno i dobrovoljno, nije bilo besmisleno i uzaludno. U tom istorijskom kontekstu, u toj eposi i vremenskom okviru taj Lazarev čin je bio velika duhovna pouka da ne postoji ništa važnije nego sačuvati duhovno dostojanstvo, ne pokleknuti pred agresivnijim i oholim osvajačem, nego celim svojim telom i dušom braniti svoju veru i svoj narod. To je potpuno besmisleno i nezamislivo savremenom potrošačkom i narcisoidnom čoveku, koji se odrekao svojih korena, svoje vere i istorije i koji teži globalizaciji koja mu obećava površni građanski materijalni komfor.
Milica se kao monahinja sasvim preselila sa dvora u Ljubostinju i sa njom je prešla i Jefimija. Zanimljivo je da su žene iz naroda veoma poštovale Milicu i gledale su je kao uzor, svoju duhovnu sestru i majku. Nekoliko stotina žena udovica (koje su izgubile muževe u Kosovskoj bici) zamonašile su se u Ljubostinji, i zajedno sa Milicom i Jefimijom svoj život posvetile molitvi i duhovnom životu. Jefimija u manastiru veze čuvenu „Pohvalu knezu Lazaru“, koja je ostala kao uzvišeno srednjovekovno literalno delo. Tada je i počelo negovanje pamćenja na život i herojsko delo kneza Lazara i kosovskih junaka, koji su imali uzvišeni čin, da radije postradaju nego da svoju zemlju, svoj narod, veru, crkve, grobove i manastire dobrovoljno predaju turskim osvajačima koji nisu cenili i poštovali svo to tradicionalno i kulturno nasleđe prilikom nasilnog otimanja i prisvajanja tuđeg.
Takođe naši preci su znali da je važno da se svaki čovek pripremi za odlazak, odnosno prelazak iz ovog života u nebeski. Mogli su da prepoznaju i osete trenutak kada će se upokojiti. Zato je bilo važno da se to vreme posveti molitvi, opraštanju, na neki način svođenju računa. Sumirali su svoj život i nastojali da iz svog srca otpuste sve uvrede, tuge, boli. Bili su najviše usmereni na anđeosku podršku koja će im omogućiti lakši i spokojniji prolazak kroz čas smrti, izvođenje duše u duhovne visine i Božiji lik koji će ih tamo dočekati. Od svoje bake sam naučio, a ona opet od svojih predaka, da se treba duševno i molitveno pripremati za taj prelazak. Od toga da se obezbedi odeća i ostala sredstva za skromnu i dostojanstvenu sahranu do onog najbitnijeg da oprostimo svima koji su nas povredili i da od svih zatražimo oproštaj, da se kod sveštenika ispovedimo i pričestimo. Da iskažemo bližnjima koliko ih volimo i eventualno neku reč zaveštanja. Tako pročišćeni i spremni blaženo su napuštali telo. Tako je Jefimija vrlo brzo, pošto se nastanila u Ljubostinji, upokojila. A Milica i narod su je dostojanstveno ispratili, kao svoju voljenu sestru, prijateljicu, književnicu i učiteljicu brojne srpske dece, među kojima su i deca Milice i Lazara, naročito od svih najdarovitiji: Stefan - poznat kao despot Stefan Lazarević, državnik, književnik, diplomata, vojskovođa, ktitor i zadužbinar, i kneginja Jelena, udata Balšić i naravno kneginja i sultanija Olivera.
Završiću ovaj tekst tako da možete videti da ova veoma bogata i složena priča o našoj kneginji Milici ipak ima srećan kraj. Njen sin Despot Stefan Lazarević stekao je veliki ugled i poštovanje u međunarodnim odnosima i time ojačao srpsku državu, a Milica kao majka je pred kraj svog života doživela najveću sreću da vidi povratak svoje ćerke Olivere iz turskog harema. Naime, sultan Bajazit I je bio napadnut i zarobljen u bici kod Ankare, gde je ubrzo i preminuo. To je iskoristio Despot Stefan Lazarević i uspeo je da oslobodi svoju sestru Oliveru, i da je vrati u Beograd na srpski dvor. Takođe, Milica je prisustvovala i ženidbi svog sina Stefana. Celog života se trudila da njena deca ostanu zdrava i živa i u međusobnoj ljubavi. To je i dočekala. Poznato je i to da su se njena deca i posle njene smrti viđala, poštovala i volela, naročito Stefan, Olivera i Jelena Balšić, koji su negovali izuzetnu bliskost. Nastavili su da pažljivo čuvaju tradiciju i sećanje na ogromno kulturno i duhovno nasleđe koje su im ostavili na čuvanje njihov otac knez Lazar i majka kneginja Milica.
Milica je uspela da završi za svog života sve bitne poslove, da podigne duhovnu i kulturnu svest svoga naroda, da vaspita svoju decu, da sačuva srpsku državu, i da se dostojanstveno pripremi za odlazak sa ovog sveta. Upokojila se u Ljubostinji u novembru 1405. god. u 70-oj godini života. Međutim, danas, je prisutna u svom narodu snažnije nego ikad, i brine o svojoj duhovnoj deci.
Bilo mi je važno da vam ispričam ovu priču, prvo zato što je istinita, iskrena i izuzetno značajna za moj duhovni rast. Verujem da će značiti i vama. Nadam da ste čuli mnoge detalje koje do sada možda niste znali, i da sam uspeo da iskažem značaj sile Roda, predaka i kulturne tradicije našeg naroda.
autor teksta:
Svetislav Vasilić
Iako je stradanje na Kosovu bilo bolno i dobrovoljno, nije bilo besmisleno i uzaludno. U tom istorijskom kontekstu, u toj eposi i vremenskom okviru taj Lazarev čin je bio velika duhovna pouka da ne postoji ništa važnije nego sačuvati duhovno dostojanstvo, ne pokleknuti pred agresivnijim i oholim osvajačem, nego celim svojim telom i dušom braniti svoju veru i svoj narod. To je potpuno besmisleno i nezamislivo savremenom potrošačkom i narcisoidnom čoveku, koji se odrekao svojih korena, svoje vere i istorije i koji teži globalizaciji koja mu obećava površni građanski materijalni komfor.
Milica se kao monahinja sasvim preselila sa dvora u Ljubostinju i sa njom je prešla i Jefimija. Zanimljivo je da su žene iz naroda veoma poštovale Milicu i gledale su je kao uzor, svoju duhovnu sestru i majku. Nekoliko stotina žena udovica (koje su izgubile muževe u Kosovskoj bici) zamonašile su se u Ljubostinji, i zajedno sa Milicom i Jefimijom svoj život posvetile molitvi i duhovnom životu. Jefimija u manastiru veze čuvenu „Pohvalu knezu Lazaru“, koja je ostala kao uzvišeno srednjovekovno literalno delo. Tada je i počelo negovanje pamćenja na život i herojsko delo kneza Lazara i kosovskih junaka, koji su imali uzvišeni čin, da radije postradaju nego da svoju zemlju, svoj narod, veru, crkve, grobove i manastire dobrovoljno predaju turskim osvajačima koji nisu cenili i poštovali svo to tradicionalno i kulturno nasleđe prilikom nasilnog otimanja i prisvajanja tuđeg.
Takođe naši preci su znali da je važno da se svaki čovek pripremi za odlazak, odnosno prelazak iz ovog života u nebeski. Mogli su da prepoznaju i osete trenutak kada će se upokojiti. Zato je bilo važno da se to vreme posveti molitvi, opraštanju, na neki način svođenju računa. Sumirali su svoj život i nastojali da iz svog srca otpuste sve uvrede, tuge, boli. Bili su najviše usmereni na anđeosku podršku koja će im omogućiti lakši i spokojniji prolazak kroz čas smrti, izvođenje duše u duhovne visine i Božiji lik koji će ih tamo dočekati. Od svoje bake sam naučio, a ona opet od svojih predaka, da se treba duševno i molitveno pripremati za taj prelazak. Od toga da se obezbedi odeća i ostala sredstva za skromnu i dostojanstvenu sahranu do onog najbitnijeg da oprostimo svima koji su nas povredili i da od svih zatražimo oproštaj, da se kod sveštenika ispovedimo i pričestimo. Da iskažemo bližnjima koliko ih volimo i eventualno neku reč zaveštanja. Tako pročišćeni i spremni blaženo su napuštali telo. Tako je Jefimija vrlo brzo, pošto se nastanila u Ljubostinji, upokojila. A Milica i narod su je dostojanstveno ispratili, kao svoju voljenu sestru, prijateljicu, književnicu i učiteljicu brojne srpske dece, među kojima su i deca Milice i Lazara, naročito od svih najdarovitiji: Stefan - poznat kao despot Stefan Lazarević, državnik, književnik, diplomata, vojskovođa, ktitor i zadužbinar, i kneginja Jelena, udata Balšić i naravno kneginja i sultanija Olivera.
Završiću ovaj tekst tako da možete videti da ova veoma bogata i složena priča o našoj kneginji Milici ipak ima srećan kraj. Njen sin Despot Stefan Lazarević stekao je veliki ugled i poštovanje u međunarodnim odnosima i time ojačao srpsku državu, a Milica kao majka je pred kraj svog života doživela najveću sreću da vidi povratak svoje ćerke Olivere iz turskog harema. Naime, sultan Bajazit I je bio napadnut i zarobljen u bici kod Ankare, gde je ubrzo i preminuo. To je iskoristio Despot Stefan Lazarević i uspeo je da oslobodi svoju sestru Oliveru, i da je vrati u Beograd na srpski dvor. Takođe, Milica je prisustvovala i ženidbi svog sina Stefana. Celog života se trudila da njena deca ostanu zdrava i živa i u međusobnoj ljubavi. To je i dočekala. Poznato je i to da su se njena deca i posle njene smrti viđala, poštovala i volela, naročito Stefan, Olivera i Jelena Balšić, koji su negovali izuzetnu bliskost. Nastavili su da pažljivo čuvaju tradiciju i sećanje na ogromno kulturno i duhovno nasleđe koje su im ostavili na čuvanje njihov otac knez Lazar i majka kneginja Milica.
Milica je uspela da završi za svog života sve bitne poslove, da podigne duhovnu i kulturnu svest svoga naroda, da vaspita svoju decu, da sačuva srpsku državu, i da se dostojanstveno pripremi za odlazak sa ovog sveta. Upokojila se u Ljubostinji u novembru 1405. god. u 70-oj godini života. Međutim, danas, je prisutna u svom narodu snažnije nego ikad, i brine o svojoj duhovnoj deci.
Bilo mi je važno da vam ispričam ovu priču, prvo zato što je istinita, iskrena i izuzetno značajna za moj duhovni rast. Verujem da će značiti i vama. Nadam da ste čuli mnoge detalje koje do sada možda niste znali, i da sam uspeo da iskažem značaj sile Roda, predaka i kulturne tradicije našeg naroda.
autor teksta:
Svetislav Vasilić
Tekst u celosti preuzet sa sajta Smfonijacentar.com
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.