"Spasi sam sebe, i oko tebe će biti hiljade spašenih."
Serafim Sarovski
Prije svega, ja sam
ezoterik pa tek onda psiholog. Dugi niz godina tražila sam odgovore na
pitanja: Zašto ja živim? U čemu je smisao mog postojanja? Zašto svijet
funkcioniše baš tako, a ne onako kako mi želimo? Šta raditi da se bude
zdrav i srećan? Kako živjeti u miru sa samim sobom?
I obično su mi dolazili odgovori u kojima se govorilo o ljubavi. Ali ići
putem bezuslovne ljubavi nije tako jednostavno, kao što možda izgleda. I
uprkos očiglednom napretku, svi moji napori nijesu mi donosili
unutrašnje zadovoljstvo. Ezoterija i religija uče da se odustne od svog
Ja, da se rastvori svoj Ego u toku ljubavi prema bližnjem. Ali u
stvarnosti, sve to dovodi samo do periodične depresije i suicidalnih
misli. Zašto? Daleko od toga da svi znaju glavnu tajnu postizanja
bezuslovne ljubavi. To je ključ koji otvara vrata ka harmoniji.
U čemu je tajna? Bez ljubavi prema samom sebi čovjek je slab i osjeća
se nesrećno. Stvar je u tome da energija bezuslovne ljubavi ne može
slobodno da teče kroz čovjeka, ako on prvo ne prihvati i ne zavoli samog
sebe! Ovo je kamen temeljac na putu ka Bogu, voljeti samog sebe i
bližnjeg svog kao samog sebe.
Mi smo navikli da
mislimo da je ljubav prema sebi sebičnost, i zato je treba osuditi.
Ljubav prema sebi se često miješa sa nadmenošću, gordošću, arogancijom,
itd. A ne znaju svi da je gordost i arogancija, zaštita od dubokog
neprihvatanja samog sebe. A drugi paradoks je u tome, da stidljivi,
stisnuti i konformni ljudi takođe mogu biti puni gordosti. Ne voljenje
sebe to je uvijek gordost. Jer čovjek ne prihvata najvažniji dar Božji -
svoju sopstvenu suštinu. Ako želite da se oslobodite gordosti, zavolite
sebe!
Naravno, svako može ubijediti sebe, da on stvarno voli sve. Takvim,
autotreningom obično se bave ljudi na početku puta duhovnog razvoja.
Ali, u stvari, često je sve to samoobmana, poseban oblik psihološke
zaštite. Vjerovatno ste primijetili kako neki "prosvijetljeni" ljudi
izazvaju razdraženje kod okruženja. Jer se licemjerje odmah pročita na
podsvjesnom nivou. Istinski prosvijetljeni ne mogu izazvati razdraženje,
oni svojim prisustvom harmonizuju prostor i ljude oko sebe.
Kada čovjek dolazi bezuslovnoj ljubavi prema sebi:
Svijet se doživljava kao rezultat velike Božanske promisli, i to se dešava lako i prirodno.
Srce se otvara, kroz čovjeka bez prepreka prolaze tokovi Ljubavi.
Kod čovjeka sa ljubavi prema sebi je ugrađeno poštovanje prema svim ljudima, čak i onim koji ne liče na njega.
U ljudima iz okruženja on primjećuje više dobrog, on počinje da vidi svjetlost njihove istinske duše.
Pomoć onima kojima je potrebna, nije zbog toga što tako treba, već zato što to postaje prirodna potreba.
Usklađuju se uzajamni odnosi sa ljudima, posebno sa bliskim. Čak se mogu riješiti i dugogodišnji konflikti.
Čovjek lako može reći "ne" kao odgovor na to što mu se ne sviđa.
S druge strane, lako pušta u svoj život pozitivne promjene i razne darove Univerzuma.
Usklađuje se samopoštovanje, osećaj sopstvenog dostojanstva, samouvažavanja, ali zajedno sa tim i skromnost.
Više se ne želi ratovati sa nesavršenstvima ovog svijeta.
Nestaje bijes, razdraženje, depresija.
Nestaju mnoge psihosomatske bolesti.
Neki ljudi su rođeni sa ljubavlju u srcu, ali mnogi moraju da to nauče.
Lako je reći: "Volim sebe!". Sada je postalo moderno davati ovaj
savjet. A kako to raditi u praksi? Obično u popularnim člancima,
psiholozi savjetuju da se brine o svom tijelu, ugađa sebi, i podiže
svoja samoocjena. Ali obično, te preporuke ne rade same po sebi, ako ne
postoji dobar stručnjak pored. I ako rade, tada je to sporo i teško.
Neophodan je dublji rad sa svojim stanjima. Potrebni su najveći pravi
"iskopi", koji omogućavaju da se dospije do najglavnijeg.
Kada sam počela da radim sa ljudima pomoću emocionalno-slikovne terapije,
otkrila sam da u 90 % slučajeva uzrok nesrećnog života i bolesti je
intrapersonalni konflikt, kada se Unutrašnje dijete ne čuje, nije
dovoljno voljeno, negira, osuđuje. Unutrašnje dijete to je naše pravo
Ja, to je taj dio ličnosti koji nam omogućava da doživimo pravu radost,
zadovoljstvo, ispoljavanje iskrenosti i spontanosti, da damo slobodu
stvaralaštvu.
Ako se uspostavi dogovor sa svojim Unutrašnjim Djetetom, tada mnogi
problemi nestaju sami od sebe. Sada sam uvjerena da se većina pitanja
može riješiti seansama ljubavi prema sebi, prema svom Unutrašnjem
Djetetu. I ja tome učim svoje klijente. Rezultati ponekad iznenađuju čak
i mene.
Jedan čovjek, optimista i tolerantan prema okruženju, je u stanju da izbalansira negativ 90 hiljada ljudi sa niskom energetikom.
После свршетка Другог светског рата
српска национална историја се све мање предаје и учи у школама.
Преовладало је мишљење да ученици треба да се „растерете“ па је тако
сведено на минимум поглавље преисторије и ране историје Срба, а већина
српских владара пре династије Немањића се уопште не
спомиње. Владари и светитељи, чији живот и рад не погодују тренутним
идеологијама носилаца власти, бивају гурнути у страну и запостављени у
настави, иако је њихова заслуга за српски народ огромна.
У току комунистичке диктатуре у
Југославији у настави националне историје нагласак је стављан на тзв.
„непријатељске офанзиве“ и догађаје из борбе комуниста за освајање
власти. Истовремено, политички идеолози су захтевали да се да подједнак
простор у настави Хрватима, Словенцима, муслиманима, Албанцима и
другима, па за историју Срба више није било места. У садашње време,
после пада комунизма, завладала је нова идеологија која тежи да се
национална историја потисне из наставе, а да се више учи заједничка
историја народа који живе у Европској заједници. Увођењем информативне
технологије у наставу ученицима се пружа само оно знање које садржи
амерички и „европски“ школски програм. Полако се остварује тежња да у
целој Европи сви ученици постану незналице историје сопственог народа.
Са друге стране, непрестано се развија и
стимулише туризам. Све више људи путује, посећује археолошка налазишта,
музеје, бројне цркве и манастире. Ту се срећу са споменицима, гробовима
и моштима владара-светитеља за које никада нису чули. О њима ништа нису
учили у школи. Остају запањени када им чувари светиња, или пак мање или
више стручни водичи изнесу податке о неком владару или светитељу о коме
баш ништа не знају.
Циљ овог текста је да помогне
заинтересованима да добију бар извесне, иако веома оскудне, податке о
српским владарима-светитељима, чији се гробови и мошти чувају у бројним
црквама и манастирима широм Србије. На овај начин заинтересовани,
индивидуални посетиоци, као и учесници организованих путовања, моћи ће
да усмере своје интересовање према одређеним местима, и моћи ће нешто
више да сазнају о својим владарима-светитељима пре него што дођу на
поклоњење њиховим моштима или у обилазак њихових гробова.
СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР
Великомученик Јован Владимир (Владимир је презиме), чудотворац, кнез Дукље од 998. (?) убијен је на Преспи 22. маја 1015. године. Рођен је у једном дебарском селу удаљеном два и по дана хода од Елбасана,
у садашњој Албанији. Код Клбасана је Подигао манастир, који Албанци
зову Син-Ђон, јер су тако звали Светог Јована Владимира. Према
византијским изворима, свети Јован Владимир је био добар, мудар,
праведан, мирољубив и прави светитељ. На позив македонског цара
Владислава дошао је на Преспу, где га је, док се молио у цркви, овај на
превару убио. Свети Јован Владимир је подигао поред свог двора, у месту
Крајина, цркву посвећену Пресветој Богородици, коју је назвао Пречиста
Крајинска. Његово тело је пренето са Преспе и сахрањено у овој цркви.
Над свечевим гробом читане су молитве и многи болесници су били
исцељени. Из његових моштију ширио се светачки мирис. Господар Албаније,
Карло Топија, 1381. године подигао је нови манастир код Елбасана и у
њега је пренео мошти св. Јована Владимира, сахрањене са дрвеним крстом
који је држао у руци у моменту убиства. Тај крст се сада налази у цркви у
селу Вељи Микулићи, на путу Бар-Улцињ. По традицији, православни Срби,
муслимани и католици сваке године на Духове у свечаној поворци иду
носећи овај крст на планину Румију, упућујући молитве за исцељење
Господу и св. Јовану Владимиру.
Култ св. Јована Владимира постоји још од
дана његове погибије. Поред православне цркве, признаје га и католичка,
као и Албанци муслимани. Приче и легенде о животу св. Јована Владимира
нашле су своје место у књигама више писаца и у народним приповеткама.
СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ, СТЕФАН НЕМАЊА
СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ, СТЕФАН НЕМАЊА
Рођен је вероватно 1113, а умро 1200. године. Био је велики жупан српски од 1168. до 1196. године.
Живот Стефана Немање нам је добро
познат. Рођен је у Рибници поред Подгорице као најмлађи син жупана
Завиде. Постоји више његових житија (биографија), од којих је
најпознатија она коју је написао његов најмлађи син — Свети Сава. Друго житије је написао његов средњи син св. краљ Стефан Првовенчани, а треће познато житије написао је хиландарски монах Доментијан. Стефан Немања је умро као монах у манастиру Хиландар на
Светој Гори Атонској на рукама свога сина, Светога Саве, 13. фебруара
1200. године. Осам година после његове смрти отворен је гроб и у њему је
нађено нетакнуто тело из кога је текло миро и ширио се светачки мирис.
Свети Сава је пренео свете мошти свога оца, Светог Симеона, у царску
лавру Студеницу и ту их положио у ћивот 19. феб-руара
1208. године. Према Доментијану, прва служба св. Симеону Мироточивом
одржана је у манастиру Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан св.
Симеона Богопримца. Мошти св. Симеона Мироточивог сада се налазе у манастиру Студеница. У Хиландару се још увек налази лоза коју је засадио св. Симеон,
док је у Студеници увенула. На месту где је постојала лоза у Студеници,
постављена је 1419. године мермерна плоча. Према култу, зрно грожђа из
Хиландара уз пост и молитве св. Симеону помаже нероткињама да добију
потомство. Култ. св. Симеона је дубоко укорењен не само код Срба, већ и
код Руса, Грка, Бугара и Румуна.
СВЕТИ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ
Други син Стефана Немање, на замонашењу
је добио име Симон, а после смрти свети Симон. Умро је 24. септембра
1228. године, када се јавио у сну бугарском цару Борилу и латинском
византијском цару Хенриху Фландријском, који су са својим војскама
продрли до Ниша. Појава св. Симона их је толико преплашила да су
одустали од даљег ратовања. Стефана је за првог српског краља крунисао
његов брат, архиепископ Свети Сава, у манастиру Жичи на Спасовдан 1220.
године. Постоји једно Стефаново писмо папи из марта 1220. у коме себе
назива крунисаним краљем. Постоји више житија Стефана Првовенчаног, а
култ је почео да се успоставља још за време његовог живота. Описано је
како га је Свети Сава васкрсао из мртвих и како се он, три сата после
тога, поново упокојио. Сматра се да је првобитно био сахрањен у земљи,
да је његово тело извађено после пројављивања као светитеља и да су због
ратних прилика 1687. године његове мошти пренете из Сопоћана у Црну Реку, а одатле 1701. године у Студеницу, где и сада почивају.
Једна комисија је у манастиру Фенек 1813. године отворила ковчег св.
Стефана Првовенчаног који је био донет у Фенек из манастира Студенице. У
ковчегу се налазило тело св. Симона и његова окована икона са честицом Часног крста.
По наредби митрополита Стратимировића, ковчег је опет затворен и
запечаћен. Године 1958. ковчег је поново отваран и извршено је
„пресвлачење“ светих моштију које су шириле угодан мирис.
СВЕТИ САВА, ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРБСКИ
Растко, најмлађи син великог жупана
Стефана Немање, први архиепископ српске цркве, највећи је српски
светитељ. О Светоме Сави је много писано, а његов култ је успостављен у
народу још за његова живота. Свуда, у целом свету, Срби га увек славе и
молитвено му се обраћају у добру и у невољи.
На повратку из Свете земље, у Трнову,
у Бугарској, преминуо је на дан Оданија Богојављења, 13. јануара 1236.
године. Пошто је преминуо на дан када се према типику нико не прославља,
Свети Сава се слави 14. јануара по старом календару, док га Руси славе
12. јануара. Свети краљ Владислав Немањић пренео је из Трнова Савино
нетљено тело, што су посведочили бројни архијереји, у манастир Милешева.
Као дан преноса моштију светитеља установљен је 6. јануар, када је
1237. отворен ковчег у Трнову. Култ Светога Саве свуда је присутан, а у
Трнову, где је првобитно био сахрањен, стално се читају молитве на
његовом гробу. У манастиру Милешева налази се гробница у коју је Свети краљ Владислав положио тело Светога Саве.
Свечани испраћај тела Светога Саве из Бугарске предводио је бугарски
патријарх са архијерејима и свештенством а тело је примио на граници
Србије архиепископ Арсеније са српским свештенством. Према писању
Доментијана, Свети Сава се „јавио“ и рекао да га изваде из гроба и да
његово тело ставе у средину цркве како би га сви могли видети. Тако је и
учињено.
Поред Срба, Светога Саву су увек славили
Руси, Бугари и други православни народи. Католичка црква га никада није
признала за светитеља. Једино се у Дубровнику и околини увек славио овај светитељ. У свету постоји преко сто храмова посвећених Светоме Сави, а највећи и најлепши је спомен храм на Врачару у Београду, који је по величини други православни храм у свету (после Св. Софије у Цариграду).
Култ Светога Саве је био толико јак да је представљао стуб отпора српког народа против Турака. Зато је Синан Паша 1594. године наредио да се тело Светога Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали на Врачару,
да му се пепео разбаца како Срби не би имали више коме да се моле.
Изгледа да спаљивање није било потпуно. Сачуване су обе руке које су
вероватно биле ван средишта ватре. Савину десну руку је откупио Никола
Бошковић 1688. године и предао је језуитима. У Тројици Пљеваљској чува се лева Савина рука. Ђакон Атанасије Даскало пише 1667. да није изгорело цело Савино тело и да су неки делови спасени.
Тешко је побројати све догађаје из
живота Светога Саве, сва његова дела и сва чуда која су се дешавала.
Изгледа да на свакој стопи српске земље, као и у другим земљама и
местима кроз које је пролазио, налазимо трагове његових дела. Свети Сава
је један од највећих српских православних светитеља. Био је хиландарски
монах, имао је седиште у Студеници и Жичи, имао је два гроба — у Трнову
и Милешеви, а пепео му почива на Врачару у Београду.
БЛАЖЕНА КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА
Супруга краља Уроша I, Јелена Анжујска,
из светородне францске владарске породице, удала се за краља Уроша I око
1250. године. После мужевљеве смрти, замонашила се у цркви св. Николе у Скадру. Она је прва српска краљица која је подизала цркве и манастире у своје име. Основала је прву девојачку школу и сиротиште поред свог двора у Брњацима на извору реке Ибар.
Ту је и умрла 8. марта 1314. године. Још за живота народ ју је прозвао
Света Јела. Сахрањена је у Брњацима на веома свечан начин. Краљ Милутин
је дошао на сахрану из Скопља, тадашње српске престонице, архиепископ
Сава III стигао је из Пећи, а служио је епископ рашки Павле и многи
други. Три године после смрти (1317) јавила се Јелена Анжујска у визији
једном монаху у својој задужбини, манастиру Градац, и
рекла да се њено тело извади из блата и стави пред посетиоце. После
свеноћног бденија рашки епископ Павле је отворио гроб и нашао њено
нетакнуто тело из кога се ширио миомирис. Тада је пренета и сахрањена у
десној гробници у манастиру Градац. Седамдесетих година XX века
Републички завод за заштиту споменика културе Србије вршио је радове у
циљу обнове манастира Градац. Том приликом је отворена гробница Јелене
Анжујске. Нађене су њене мошти, као и други скелети у осталим гробницама
у цркви. Мошти Јелене Анжујске је разбацала Ц. Јуришић,
археолог Републичког завода, која се увек трудила да уништи трагове
српских владара или светитеља. Иста особа је разбацала и мошти
краља Уроша I у Сопоћанима, и то без потребног антрополошког прегледа и
стручне документације. Гробница Јелене Анжујске у Градцу је сада празна,
а мошти су, наводно, закопане „негде“ испод пода цркве. (Прим. аутора ово је још један доказ о комунистичком затирању свега србског, док су за то време „неки живели лепо“)
СВЕТИ СТЕФАН ДРАГУТИН (КРАЉ 1276—1282.)
Стефан Даргутин је био старији син краља
Уроша I. Описан је као аскета, спавао је у гробу на трњу и камену.
Носио је оштру ланену кошуљу са појасом од трске који му се усецао у
кожу.
Монашко име му је било Теоктист. Умро је 12. марта 1316. године у Дебрцу и пренет је у манастир Ђуређеви Ступови, где му се гроб налазио десно од врата у капели која је постављена уз северозападни део цркве.
Зна се да су његове мошти ту лежале све
до 1597. године, а даље се не зна тачно шта је са њима било. У манастиру
Дечани се чува реликвијар са његовом десном руком. Његов култ постоји
само код Срба и Руса.
СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН
Подигао је више цркава и манастира у
Србији него сви Немањићи пре њега. Зна се за 42 цркве у Србији, а
подизао је цркве и на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији,
Јерусалиму и у Призрену. Био је краљ од 1282. до 1321. године. Умро је
29. октобра 1321. године, а прославља се 30. октобра. Смрт га је
задесила у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска.
Две и по године од његове сахране, у пролеће 1324. године, почела су се
јављати чуда на његовом гробу. Тада је отворен његов гроб и нађено
нетрулежно тело. Када је за то сазнала његова жена Симонида, одмах се
замонашила. Мошти Св. краља Милутина биле су у Бањској све до битке на
Косову. После тога су пребачене у Трепчу, одакле их је митрополит Силоан
пренео у цркву Св. Ђорђа у Софији (вероватно око 1460.
године). Из моштију се увек ширио светачки мирис. На Лазареву суботу
11. априла 1831. године турски паша Али-бег избацио је мошти Св. краља
Милутина на земљу. После су похрањене у цркву Свете недеље, која је дигнута у ваздух 1926/27. године, али је тело краља Милутина остало потпуно очувано.
Свети краљ Милутин сада почива у цркви која се назива Свети краљ, у Софији у
Бугарској, где је одавно успостављен његов култ који се изузетно
поштује, као и код Срба. Славе га и други словенски народи, у првом реду
Руси. У Србији се култ светог краља Милутина одржава од 1324. године и
њега је још св. Стефан Дечански називао светитељем. Католичка црква је
била против канонизације Св. краља Милутина, а Данте га је у својој „Божанственој комедији“ бацио у пакао. (прим. аутора римокатоличка пропаганда и политика у свом маниру)
СВЕТИ КРАЉ ВЛАДИСЛАВ
Као други син св. Стефана Првовенчаног,
наследио је на престолу свога брата Радослава и владао десет година, од
1234. до 1243. Крунисао га је Свети Сава. Био је искрено одан
православљу и својој отаџбини. Још пре крунисања за краља подигао је око
1225. године манастир Милешева, чија је црква посвећена Вазнесењу
Христовом. У тај манастир је пренео из Трнова у Бугарској мошти Светога
Саве. Манастир Милешева је један од најзначајнијих српских манастира и у свету је познат по дивним фрескама, а фреска „Бели анђео“
је најлепше дело српског средњовековног сликарства. Пошто су се мошти
Светога Саве налазиле у Милешеви, сматрало се да ту треба да буду
крунисани српски краљеви. Тако је у Милешеви крунисан краљ Твртко. У Милешеви се налазила велика школа за образовање свештеника, монаха и писмених људи из народа. Ову школу је похађао и везир Мехмед паша Соколовић, чији је рођени стриц био игуман манастира. Мехмед паша је имао 17 година када су га Турци узели из Милешеве и одвели у јаничаре.
Свети Николај Српски у своме „Охридском
прологу“ пише да се св. краљ Владислав одликовао милошћу према бедним
људима. О основном опредељењу и погледу на свет овога нашега владара
довољно говори већ и чињеница да се на новцу потписивао као „Раб Христов
Владислав“.
У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева.
Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља у коме су били
сахрањени и манастирски ђаци. Палеопатолошким прегледом, који је извршио
антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић, утврђено је да је
главни узрок смрти била туберкулоза. Скелети ових ђака су после
изврженог прегледа сахрањени у заједничкој гробници уз јужни зид цркве. У
току радова у цркви откривен је гроб Св. краља Владислава. Отварању
гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе
Србије, П. Станић, директор Археолошког института из Београда, В.
Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и
монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и
идентификацију моштију Св. краља Владислава. Затим су мошти предате
монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.
СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ
Син Св. краља Милутина, Стефан, назван је Дечански јер је сазидао један од најзначајнијих и најлепших манастира у Србији — Високе Дечане.
Владао је као краљ од 1321. до 1331. године. Око 1310. је подигао буну
против оца, краља Милутина, али је изгубио битку, био ухваћен и
ослепљен. Отац га је послао у Пантократоров манастир у Цариграду, где се
налазила болница за лечење слепих. Ту је провео седам година, од 1310.
до 1317. године. Прво велико чудо које се приписује св. Стефану
Дечанском је када му се после молитви св. Николи повратио вид. После св.
краља Милутина на престо је ступио св. краљ Владислав, Драгутинов син.
Када се утврдило да св. Стефан Дечански није више слеп, Владислав се
повукао и препустио престо Стефану. За време своје владавине дошао је у
сукоб са властелом. Великаши су се побунили, ухватили св. Стефана
Дечанског и одвели у Звечан, где је и умро 13. септембра 1331. године.
Неки страни извори говоре да је био удављен. Сахрањен је у гробници коју
је подигао за живота, на јужној страни наоса у Високим Дечанима. Седам
година после смрти јавио се у виду светлог човека који је рекао
еклезијарху манастира да се његово тело извади из земље. Свети
Архијерејски Сабор је отворио гробницу и нашао нетрулежно Стефаново
тело. Мошти су положене у ковчег и сада се налазе у манастиру Високи
Дечани. Из разних крајева земље стално долазе болесници да се моле крај
његовог ћивота. После молитви, уз помоћ св. Стефана Дечанског, враћају
се исцељени. Нарочито му се обраћају слепи и они који болују од болести
очију. Његов култ је успостављен још док је био жив. Први пут је поменут
као „свети цар“ на једном крсту из 1330. године који се чува у
Дечанима. Његов син, цар Душан, такође га је називао
светим. Посвећене су му многе цркве. Велики број породица га слави као
крсну славу. Неки га идентификују са Светим Мартином (Мратом), који се
прославља на исти дан. Његов манастир Високи Дечани је већ више векова
место где долазе, поред болесника, и нероткиње да се помоле за пород,
као и умоболни који траже утеху. Поред манастира се налази свети извор
на коме се слепи умивају, молећи се да им се поврати вид. Многи људи
траже да им Свети краљ постане кум. Тада игуман манастира преузима улогу
кума. Култ св. Стефана Дечанског је, осим у Србији, веома раширен у
Русији и другим земљама.
Св. Стефан Дечански је имао тежак и
мученички живот. У раној младости је био талац на двору татарског кана.
Био је ослепљен и проживео седам година без очињег вида. За краљевања
морао је да води ратове против Бугара и против Византије, а имао је и
сталне унутрашње борбе са домаћом властелом и разним јеретицима,
нарочито са вођама тзв. акидинске јереси, које је прогонио из Србије.
За време Првог светског рата Бугари су однели његово тело, али су после рата морали да
га врате у Дечане.
ЦАР ДУШАН СИЛНИ
Владао је као краљ од 1331. до 1346.
године, а потом као цар 1346. до 1355. Никада није проглашен за
светитеља (!?) и никад није установљен његов култ, иако је био
најзначајнији српски владар свих времена. Његове мошти се налазе у
ћивоту у Цркви св. Марка на Ташмајдану у Београду. Цар Душан је у Призрену подигао Цркву и манастир светих Арханђела Михаила и Гаврила. У тој цркви се налазио и његов гроб.
Турци и Шиптари су тај манастир рушили, спаљивали и претварали цркву у
џамију. Професор Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић,
приликом отварања гробнице цара Душана извадио је његове, делом
оштећене, мошти и склонио их да би их сачувао. После смрти др Грујића,
његов синонац је нашао мошти и дао их прегледати антропологу Србољубу
Живанонићу. По његовом савету, мошти су предате Патријаршији Српске
Православне Цркве у Београду. Године 1965, по одлуци Светог
архијерејског сабора и уз благослов Његове светости патријарха Германа,
мошти су свечано пренете из Патријаршије у Цркву св. Марка на Ташмајдану
и положене у ћивот који се налази уз јужни зид цркве на почасном месту.
СВЕТИ ЦАР УРОШ
После смрти цара Душана, српски престо
наслеђује његов деветнаестогодишњи син Урош, који је владао од 1355. до
1371. године. Умро је 4. децембра 1371. године. Подигао је, заједно са
мајком, манастир Матејић и Цркву Свете тројице у Скопљу. Двеста
једанаест година након смрти јавио се неком пастиру са Овчег Поља, који
је онда извадио његове мошти из гроба. Народ је масовно долазио да се
поклони моштима и да се моли за исцељење. Урошеве мошти су лежале у
земљи од 1371. до 1583/84. године. Тада су извађене, стављене у ћивот и
чуване у Манастиру Успенија Богородице у Неродимљу на Косову. Монах Христофор је 11. маја 1705. године пренео Урошеве мошти у манастир Јазак на „Светој Фрушкој Гори“. Једна Урошева кост се налази у дрвеном ћивоту из 1720. године у Студеници. По налогу митрополита Мојсија пренете су Урошеве мошти 1726. у Крушедол, па затим 1730. у Врдник. Митрополит Вићентије је 1731. године вратио мошти у Јазак. Хрвати
католици, који су пустошили фрушкогорске манастире и уништавали
православне светиње, угрозили су и мошти Светог цара Уроша.
(прим. аутора Опет римокатоличка акција против нас, овог пута од стране
клерофашиста- усташа ) Срећом, професор Богословског факултета у
Београду, др Радослав Грујић, после интервенције код немачких
окупационих власти (прим. аутора „злогласног колаборатора“ Милана Недића
који је много учинио и за спас срба на путу за Јасеновац),
успео је да спасе ћивот са моштима св. цара Уроша и пренео га је у
Београд 14. априла 1942. године. Ту су се налазиле у Саборној цркви.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је донео одлуку да се
мошти врате у манастир Јазак, где се сада чувају у цркви. Цар Урош је
проглашен за светитеља у XVI веку. Његов култ је раширен у првом реду на
Косову и у „Светој Фрушкој Гори“. У Русији постоји његов култ од XVII
века. У Неродимљу је подигнут манастир цара Уроша, а са јужне стране се
налази свети извор Царевац.
СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ
Рођен је у граду Прилепцу код Новог
Брда, јужно од Приштине. Води порекло од Немањиног најстаријег сина
Вукана. Владао је од 1371. до битке на Косову 1389. године, када је
погубљен. Одмах му је успостављен култ, а никоме од наших светитеља није
написано толико похвала и служби колико је написано кнезу Лазару, који
се убраја међу највеће српске светитеље. Његово тело је сахрањено у Цркви Вазнесења Господњег у Приштини. Годину дана после смрти његови синови Стефан и Вук откопали су очево нетљено тело и понели га у Раваницу.
На том путу застали су у Павлици. Забележено је да је кнегиња Милица
ту, у Павлици, пала у несвест видевши тело свога мужа. Из моштију се
ширио светачки мирис. Мошти св. кнеза Лазара лежале су у Раваници све до
сеобе Срба 1669. године, када су пренете у Сент Андреју, где су се налазиле четири године. Потом су 1697. године пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори, који је тада добио назив Раваница. За време ратовања са Турцима 1716. године мошти су пренете у Футог. У току немира 1848. мошти су склоњене најпре у Фенек, затим у Кленак, а потом су враћене у Врдник. Током Другог светског рата архимандрит Лонгин је пренео мошти у манастир Бешенево. Због дивљања католика Хрвата („Добре комшије“ поново у служби клерофашизма), мошти су биле угрожене. Хрвати (усташе) су их отели и однели у Загреб.
После интервенције код немачких окупационих власти (опет Милан Недић
ради шта може), Хрвати су пристали да врате мошти које су пренете у Саборну цркву у Београду 14.
априла 1942. године. Крајем осамдесетих година XX века, мошти су ношене
кроз многа места у српским земљама, да би по одлуци Светог
архијерејског сабора коначно биле враћене у задужбину кнеза Лазара —
Раваницу, коју је сам одредио за место свог вечног починка. Непосредно
пре отпремања моштију на пут по српским земљама до Раванице, антрополог
из Лондона, проф. Србољуб Живановић, утврдио је да је сачувано тело од
врата и рамена до стопала. У разним временским периодима узимани су
делови да би се уградили у антиминсе или часне трпезе у црквама и
манастирима. Глава је одвојена од тела, и на њој су сачувани мишићи;
недостаје коса; ушне шкољке су ситне, а у потиљачном пределу постоји
отвор услед постморталне повреде. Очи су очуване, као и језик. Лева
рука, од које су очуване подлактица и шака, одсечена је у раменом
зглобу.
Екипа Републичког завода за заштиту
споменика културе Србије из Београда, која је вршила ископавања у
манастиру Манасија 2006. године, мислећи да се у откопаној владарској
гробници Лазаревића налазе мошти сина кнеза Лазара — Стефана, уз
благослов надлежног браничевског епископа Игњатија, отишла је у Раваницу
да узме узорак Лазаревог тела ради ДНК-анализе. Том приликом су мошти
св. Лазара доста оштећене. Одсечена су мека ткива изнад бутне кости и
узет је исечак кости дугачак 2,5 центиметара. Ово сасвим непотребно
одсецање и скрнављење моштију св. кнеза Лазара извршено је на захтев
Завода за заштиту споменика културе Србије, чији је основни задатак да у
првом реду забрани оштећења споменика и сачува мошти светитеља. До
оштећења је дошло и уз благослов надлежног епископа СПЦ, коме је црква
поверила да се стара о светим моштима и да спречи њихово скрнављење.
СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
Старији син Св. кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, (Златни Змај)
рођен је вероватно око 1373. године. Умро је 19. јула 1427. године по
старом календару. Тако се овај светитељ прославља 1. августа по новом
рачунању времена. Његово житије написао је у Грчкој, више година после
деспотове смрти, по сећању, Константин Филозоф. То житије је изгубљено,
али постоје преписи из доцнијих векова. Два таква преписа је објавиио
Ватрослав Јагић 1875. у „Гласнику Српског ученог друштва“.
Стефан је владао заједно са мајком
Милицом као кнез од битке на Косову 1389. до 1402. године, а од тада до
своје смрти 1427. као деспот. Деспотска титула је била по рангу виша од
титуле краља. Био је државник, витез и ратник, али пре свега мудар и од
ране младости веома побожан човек. Његов лични живот био је скоро
монашки. На његовом двору није била дозвољена свирка, певање или шупљи и
непотребни разговори. Зидао је цркве и манастире. Највећи његов
манастир је Манасија, подигнута као утврђени град са једанаест кула. Ту се налазила чувена Ресавска школа у
којој су преписиване црквене књиге. Био је веома скроман, па је за
место свог вечног починка одредио најмању од свих цркава које је подигао
— манастир Копорин, код Велике Плане. У Београду је подигао три цркве — Успеније Богородичино, Три јерарха и Цркву светог Николе, а град Београд прогласио је за престоницу Србије.
Његов култ успостављен је у моменту његове смрти, 19. јула 1427.
године. Умро је у пети сат по црквеном рачунању времена, што је подне по
садашњем рачуну. Била је субота. Смрт га је задесила у месту Глава или
Главица. У том моменту у Београду је ударио страшан гром. Београд је
прекрио мрак. У цркви су попадале иконе са олтара и поређале се у
поретку као на Страшном суду. Одмах је установљен његов култ и у Руској
цркви, али се у Србији за то није знало. Сам народ је долазио у манастир
Копорин не знајући да је ту сахрањен св. Стефан; народ је једноставно
осећао потребу да се моли управо ту и веровао је у исцељење захваљујући
молитвама св. Деспоту. Уз манастир се налази и свети извор. Пред Први
светски рат покренут је поступак у Светом архијерејском сабору СПЦ да се
канонизује св. деспот Стефан, али је поступак одложен због одложен због
избијања рата. Патријарх Димитрије је прогласио за светитеља деспота
Стефана у Београдској митрополији 1927. године. Током више векова
манастир Копорин је много пута рушен и обнављан. Регионални завод за
заштиту споменика културе из Крагујевца је, почевши од 1974, изводио
радове на заштити и обнови цркве. Том приликом је испод ктиторске
фреске, на којој је приказан св. деспот Стефан са копоринском црквом у
руци, пронађена уз јужни зид његова гробница која је, према дословним
речима епископа браничевског г. Хризостома, „прилично аљкаво и нестручно
ископана од стране археолога Завода из Крагујевца, Марина Брмболића“.
Епископ Хризостом је више пута изразио незадовољство радом археолога из
крагујевачког Завода. Пошто је посумњао да су у ктиторској гробници
нађене мошти св. деспота Стефана, затражио је да се изврши стручни
преглед. На молбу Његове светости патријарха Германа и надлежног
епископа браничевског г. Хризостома, антрополошки и палеопатолошки
преглед и идентификацију моштију извршио је антрополог из Лондона, проф.
Србољуб Живановић. Лабораторијска истраживања су трајала од 1983. до
1989. године, а анализе су извршене у Београду, Британском музеју и
Болници св. Бартоломеја у Лондону (која је основана још 1123. године).
Целокупан антрополошки преглед и вештачење снимао је Научни програм
Радио-телевизије Београд. По одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ,
мошти св. деспота Стефана су положене у ћивот који је израдио вајар
Небојша Митрић, аутор споменика св. деспоту Стефану на Калемегдану и
аутор крстова на Храму светога Саве у Београду.
Приликом извођења радова у манастиру
Манасија 2006. године екипа Републичког завода за заштиту споменика
културе Србије пронашла је у цркви владарску гробницу Лазаревића. У жељи
за славом и медијском промоцијом, екипа је јавно објавила да су
пронашли гроб и скелет св. деспота Стефана пре него што су извршили било
каква стручна испитивања. Доцније се показало да је ту био сахрањен
млађи брат св. деспота Стефана — Вук, коме су Турци одсекли главу.
Одсечена глава је пронађена поред скелета трупа, испод левог лакта. ДНК
анализа је утврдила да је глава припадала сину св. кнеза Лазара, али то
није утврђено и за труп. Можда је приликом преноса посмртних остатака
погрешно пренет труп неке друге особе (можда унука св. кнеза Лазара)
погубљене заједно са Вуком (Турци су заједно са Вуком погубили одсецањем
глава још неколико особа које су бацили у заједничку јаму недалеко од
Пловдива у Бугарској).
Републички завод за заштиту споменика
културе Србије и управа манастира Манасија нису дозволили ниједном
стручњаку, нити иједној научној или стручној институцији да виде скелет
или налазе у Манасији, већ су их сакрили тако да нико није у стању да
потврди или оповргне тврдње екипе коју је предводио археолог Марин
Брмболић.
Култ светитеља у манастиру Копорин
постојао је од смрти св. деспота Стефана још у XV веку, док таквог култа
у Манасији никада није било. Приликом антрополошког прегледа моштију
св. деспота Стефана у Копорину црквом се ширио светачки мирис, што је
истакнуто пред камерама Радио-телевизије. Такве појаве светачког мириса
никада није било приликом рада у манастиру Манасија. На жалост, морамо
приметити да је и овога пута Републички завод за заштиту споменика
културе Србије поверио радове у Манасији екипи која није била довољно
стручна за обављање антрополошких испитивања. Поред тога, Завод се није
потрудио да се рад у Манасији правилно и јавно документује.
МОШТИ КРУШЕДОЛСКИХ СВЕТИТЕЛА И ВЛАДАРА
Манастир Крушедол на „Светој Фрушкој Гори“ посвећен је Благовештењу, а грађен је од 1509. до 1516. године. Задужбина је деспота Ђурђа Бранковића,
потоњег митрополита Максима. Стицајем околности, овај храм нису
разорили Хрвати у Другом светском рату, али су га опљачкали и спалили
његову веома богату и значајну библиотеку са мноштвом средњовековних
књига, које су заувек уништене. Хрвати су однели у Загреб све
манастирске драгоцености (у двадесет великих сандука), као и иконостас
који је после Другог светског рата враћен и предат Музеју Српске
православне цркве у Београду. У манастиру су сахрањене многе знамените
личности: краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица, патријарх Арсеније Чарнојевић, Стеван Шупљикац и многи други. У манастиру се чувају и делови моштију блажене Мајке Ангелине, деспота Јована и деспота Стефана Слепог.
СВЕТИ СТЕФАН НОВИ (СЛЕПИ) БРАНКОВИЋ
Владао је као деспот само од 1458. до
1459. године. Оженио се у Скадру 1460. године Ангелином (потоњом
Блаженом мајком Ангелином). Умро је 9. октобра 1476. године. После смрти
над његовим гробом се појавила светлост, па је гроб отворен и у њему
нађено цело његово тело нетрулежно. Мошти су пренете у Крушедол,
највероватније 1515. године. Над његовим моштима су се дешавала чуда.
Данас је остало сачувано само десно стопало.
СВЕТИ ЈОВАН БРАНКОВИЋ
Био је последњи деспот српски. Владао је
од 1493. до смрти, 10. децембра 1502. године. Три године после смрти
извађено је из гроба његово нетљено тело. Мошти су се налазиле у
Крушедолу све до 1716, кад су их Турци спалили заједно са црквом.
СВЕТИ ЂОРЂЕ (МАКСИМ) БРАНКОВИЋ
Манастир Крушедол је његова задужбина.
Владао је као деспот српски од 1486. до 1495. Био је ожењен Изабелом
Арагонском, али се развео 1497. године, када се и замонашио, добивши име
Максим. Постављен је за архиепископа влашког, а потом митрополита
београдског и сремског. Рођен је 1461. године, а умро је 18. јануара
1516. године. Он је последњи изданак породице Бранковић. Седам година
после његове смрти отворена је гробница у којој је нађено цело тело из
кога се ширио светачки мирис. Мошти су исечене на делове и спаљене
заједно са црквом 1716. али је очуван део леве руке — подлактица и шака.
Култ Максима Бранковића је успостављен седам година после његове смрти.
СВЕТА АНГЕЛИНА (БЛАЖЕНА МАЈКА АНГЕЛИНА) БРАНКОВИЋ, ДЕСПОТИЦА СРПСКА
Била је жена св. деспота Стефана Слепог.
Замонашила се после мужевљеве смрти и живела је у цркви коју је подигла
у Крушедолу поред манастира. Ту је и умрла. Неколико година после смрти
нађено је цело њено тело у гробу. Њене мошти су тада пренете у манастир
Крушедол. Умрла је 30. јула између 1516. и 1520. године. Приликом
паљења манастира Крушедол Турци су 1716. године спалили и њене мошти.
Сачувана је само десна шака и део подлактице. Њен култ је веома раширен,
нарочито у Срему.
СВЕТИ СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ
Господар Моровића, св. Стефан
Штиљановић, по предању је потицао из племена Паштровића. Прославио се
као заштитник сиротиње и целог свог народа. Умро је после 1540. године и
сахрањен на гу. Када се изнад његовог гроба појавила светлост, Турци су
откопали гроб који се налази у Сиклусу на брегу Ђунтир. Његово тело је
било очувано. Култ му је успостављен вероватно 1544. или 1545. године. Монаси манастира Шишатовац откупили
су од ТураКа тело св. Стефана. Да би добили потврду да се ради о
светитељу, монаси су једну руку однели у Цариград васељенском
патријарху, који је руку целивао, одслужио службу и установио култ. Жена
св. Стефана Штиљановића, Јелена, тада је постала монахиња Јелисавета.
Када је умрла, сахрањена је на десној страни припрате у Шишатовцу. Њене
мошти су извађене из гроба и стављене у ћивот њеног мужа 26. маја 1780.
године. Почетком Другог светског рата католици Хрвати су дограбили мошти
св. Стефана Штиљановића и бацили их у свињац ( !!! ). Његов златни крст
и друге драгоцености су пљачкали и однели у Загреб (прим. аутора И
никада нису за то одговарали захваљујући највећем зликовцу нашег народа
и народности, који је крајем рата њих 80.000 превео у партизане, а све
време владавине затирао србство и забрањивао славе и православље).
После интервенције код немачких
окупационих власти, Хрвати су 14. априла 1942. године дозволили проф.
Радославу Грујићу са Богословског факултета у Београду да покупи остатке
св. Стефана Штиљановића и да их пренесе у Београд, где се сада чувају у
ћивоту постављеном пред олтаром у Саборној цркви. Католичка црква је
вековима покушавала да оспори култ св. Стефана Штиљановића разним
смицалицама — пером и речју“, али без успеха. Мрзели су га и зато што је
донео из Паштровића у Војводину Душанов законик. (опет ватикан ради
против нашег народа и културе)
Gospod govori sa dva glasa - muškim i ženskim. I oba ta glasa, ne govore riječima već osjećanjima.
Ženski glas je glas prirode-života. Kada osjećate da to što se dešava
uvećava vašu životnu snagu, radost i zadovoljstvo. I da vas to obnavlja
- to je njen glas.
Muški
glas to je glas izbora između svojih vrijednosti i onih koje diktira
društvo, to je hrabrost da izabere da se bude usamljen, radije nego sa
većinom, da radite to što vi mislite da je važno, kada težite da
dostignete nepoznato. Kada osjećate zov rizičnih avantura - to je njegov
glas.
Ako čujete i pratite samo jedan od ovih glasova - upadate u sopstvenu
zamku, uništavate u sebi drugu polovinu cjeline i gubite sposobnost da
stvarate novo. Tada, ostajući bez osjećaja balansa, bez oslonca,
ličnost se dijeli na podstaknute različite strane instinkta i ideja,
koji nijesu međusobno povezani. Put srca to je dinamički, povezani, postojano živ i menjajući balans između muškog i ženskog.
Ženski glas (Anima, Jin) je odgovoran za povezivanje vašeg bića sa
svijetom, sa osjećajem svijeta i orijentacijom u njemu, za cjelovitost,
očuvanje i uvećanje. Ako ste predani samo njemu, gubite svoj
evolutivni put, mogućnost za stvaranje novog i postajete egocentrični
rob instinkata.
Muški glas (Animus,
Jang) je odgovoran za usmjerenje vašeg razvoja, vaše lične evolucije,
novih otkrića, rušenja zastarjelog, prevazilaženje prepreka,
unutrašnjih i spoljašnjih. Ako se predate samo njemu - gubite kontakt sa
svijetom, hranjenjem, životnom silom, sposobnošću da stvarate i
postajete egocentrični rob osjećaja sopstvene važnosti.
Balans između muškog i ženskog se postiže, zahvaljujući jednakom
uvažavanju obje komponente svoje ljudske prirode i umjeću da se
posmatra svoja unutrašnja i spoljašnja dinamika kretanja u jednom ili
drugom smjeru, kao i u umjeću da se izađe iz polariteta, krećući se
prema svom središtu.
Dosta je popularna ideja o tome, da
se može jednom i zauvijek steći centriranost i više se ne kretati ni
prema jednoj polarnosti. Mislim - da je moguća. Možda u tom trenutku,
kada su se životne potrebe same od sebe ugase sa godinama, i svoje
ambicije prestale da budu aktuelne, pošto je veliki dio njih realizovan.
Tada dolazi vrijeme istinske mudrosti i sozercanja (duhovno
sagledavanje). U tom slučaju, ako je životna energija u vama živjela i
vi ste je realizovali, i nijeste pokušavali da preskočiti period svoje
samorealizacije, nijeste vještački pokušavali da napravite sebe prije
vremena mudrim starcem ili staricom.
I mudrost, i balans, i sozercanje dolaze kod onih koji su zaista
zaronili u život i cio ga proživjeli, aktivno realizujući sve te sile
koje su založene u njemu po prirodi, rušeći unutrašnje i spoljne
prepreke za svoju ralizaciju i stvarajući novo, kreativno, životno.
U
ovoj iskrenoj i istinitoj priči o kneginji Milici moći ćete da
pronađete celine i delove priča o sebi, o svojim precima, o mnogim
obrascima i programima roda koji se ponavljaju iz generacije u
generaciju. Neki nam služe na korist ali dosta njih nas sprečavaju da
živimo autentično svoj život punim plućima, svoju sudbinu i svoju
životnu svrhu. Ovaj tekst pišem kako bismo osvestili te štetne programe i
svesno napravili pokret napred, ka promeni unutar sebe. Za najviše
doro nas samih, naše porodice i bližnjih. Ovaj tekst nastao je kroz moje
celoživotno lično duhovno iskustvo, formalno obrazovanje, istraživanje
istorijskih izvora. Odgovorno, svesno i savesno stojim iza svake reči,
umom i srcem.
Ulažem
ljubav i trud da vam opišem smisao i lepotu: Sile Roda, predanja i
predaka, tradicije, duhovnosti, intimne (porodične) narodne istorije.
Pišem o meni najbitnijim stvarima: o ljubavi, porodici, duhovnim i
kulturnim vrednostima, o konstelacijskim dinamikama koje nas sve
povezuju i dotiču, a koje su negde iste ili vrlo slične kroz sva vremena
i sve epohe. Priča koju ću podeliti sa vama dragocena je, veoma lična i
može da vam izuzetno koristi.
Istorija naših predaka je jako
zanimljiva, često dramatična i može nas mnogo toga korisnog naučiti. U
našem narodu je bilo svega, i dobrog i lošeg. Naši preci su živeli svoje
sudbine kako su najbolje umeli i znali. Oni su voleli, stvarali,
veselili se i slavili, patili, preživljavali ratove, glad, bolesti,
ginuli i stradali. Naše kolektivno polje naroda sve to pamti i nosi kao
zapis u našem DNK sistemu. Mi, sve i da hoćemo, ne možemo da se
odreknemo svojih predaka i njihovog uticaja. Sila roda deluje i utiče na
naše živote više nego što možete i da zamislite, verovali vi u to ili
ne, sasvim svejedno. To je prosto jedan od kosmičkih zakona.
Svako
ko iskreno i posvećeno radi na svom duhovnom razvoju dolazi do tog
mesta da treba da zaceli traume i bolne programe koje dolaze iz
vlastitog porodičnog sistema, kao i iz polja svog na-roda (ili od više
različitih naroda) od koga osoba potiče. Takođe, važno je znati da je
SEĆANJE (pamjat) roda jedna podržavajuća snaga koja dolazi kroz
blagoslove naših predaka. Iz tog polja možemo da primamo blagoslove za
uspeh, zdravlje i sreću na svim životnim poljima. U praktičnom i
edukativnom programu koji vodim ANĐEOSKO OZDRAVLJENJE - SILA RODA,
na seminarima i radionicama uspešno radimo na oslobađanju od negativnih
uticaja unutar našeg roda. Ljudi se najčešće ponašaju po automatizmu,
bivajući stalno nezadovoljni, neprestano ponavljajući tragičnu i-storiju
svojih predaka. Zato sam uloživo mnogo svog vremena, znanja, edukacija i
iskustva kako bi mogao sa ljudima da radim ove teme. Smisao je da
osvestimo sve te programe koji nas koče da ostvarujemo svoju sudbinu i
svoj uspeh po meri duše, da se izbavimo od tereta i automatizma
prošlosti. Najzad, da omogućimo da poteče reka ljubavi i blagoslova
između nas i naših predaka. Srećom, postoje uspešni načini i metode koji
nam mogu pomoći da to postignemo. Ali o tome opširnije govorim na
radionicama koje vodim (o seminarima i radionicama više pročitajte ovde).
Kroz
poznati i veoma voljeni istorijski lik i sudbinu srpske kneginje
Milice, paralelno ću izneti i veoma značajne programe roda sa kojima se
svi susrećemo i koji snažno i aktivno, najčešće automatski i nesvesno,
utiču na naš život, na naše destruktivno ponašanje, na odluke i izbore
koje donosimo.
Nikako i nipošto se ove teme ne smeju pomešati sa
političkim fenomenima koji štete duši: nacionalizmi, ideologije, verski
fanatizam, ekstremizam i tome slično, koji su prisutni svuda i u svakom
narodu. Postoje mnogi štetni programi koji nas sputavaju, razboljevaju i
koče na putu Božanske i međuljudske ljubavi. Pomenuti društveni
fenomeni su svakako neki od njih. Dok je SILA RODA lekovita energija
koja nas hrani i povećava svekoliku ljubav i zdravlje. Dejstvuje
prvenstveno preko vlastitog porodičnog poretka, 7 generacija unazad i
šire. Takođe, veliki značaj i uticaj ima istorijski zapis unutar naroda
kome pripadamo, od rodonačelnika pa do danas. U to spada narodni jezik,
vera, običaji, tradicija, kulturna i sveukupna duhovna baština. Ako
pročitate tekst u celosti uvidećete koliko sve ima smisla. Možete da
pronađete izlaz iz neprijatnih i bolnih životnih situacija inspirisani
jednom predivnom ženom i svetiteljkom, kneginjom Milicom.
O MILICI NAJSAŽETIJE
Milica
Nemanjić, udata Hrebeljanović bila je srpska kneginja i svetiteljka,
jedna od najobrazovanijih srpkinja. Vladarka, pesnikinja, graditeljka,
zadužbinarka, humanitarna radnica, aktivistkinja, čuvena diplomatkinja,
žena kneza Lazara, majka osmoro dece, monahinja (pred kraj života).
Rođena je 1335. god. a umrla 1405. god. u svojoj zadužbini, u manastiru
Ljubostinja. Ćerka je Vratka Nemanjića poznatijeg u narodu kao Jug
Bogdan (srpski vojvoda toplički i polimski, župan i knez koji vodi
poreklo od Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje). Na dvoru cara
Dušana stekla je najviše obrazovanje. Volela je knjige i odlično
poznavala umetnost, kulturu i duhovnost. Bavila se spisateljstvom i
umetničkim rukotvorinama. Gradila je i obnavljala mnoge crkve,
manastire, škole, bolnice. Dalje u tekstu ćete čitati o njenom
ljubavnom životu, radosti i patnji. O njenom stvaralaštvu i izgradnji
manastira Ljubostinje. O tome kako je spasila mošti Svete Petke od
uništenja i kako ih je čuvala u Srbiji. I mnogo toga još.
KAKO ISCELITI TERET PROŠLOSTI
Neverovatno
koliko se ništa suštinski ne menja vekovima. Muče nas isti programi,
iste teme, isti duševni nemiri i jadi. Pronalazim vezu između ljudskih
sudbina poznatih istorijskih ličnosti i smeštam ih u naš savremeni
kontekst. Kao lekciju, poruku, naravoučenije.
Mnogo sam se borio
da shvatim i prihvatim našu patrijarhalnu balkansku epiku. Od malena sam
bio vrlo duševno osetljiv i senzibilan ali izrazito buntovan u odnosu
na odnose, ljude i dinamike u kojima sam odrastao. Mnoge stvari mi nisu
imale smisla. Borio sam se protiv ideologije, predrasuda, patrijarhata.
Sa druge strane, poštovao sam, voleo i negovao sam tradiciju kao plesač u
kulturno umetničkim društvima. Poštovao sam pretke i molitveno negovao
odnos sa njima. Istraživao sam običaje, nošnju, istoriju, duhovnost,
arheologiju, etnologiju.
Imao sam uvek blagonaklonost mojih žena
pretkinja i vrlo strog sud muških članova porodice koji su smatrali da
sam suviše sentimentalan, liričan, poetičan, umetnička duša, koja takve
osobine mora da odbaci kako bi uspeo u ovom svetu. Posebno ovde na
Balkanu svaka liričnost, nežnost i osetljivost nije vrlina koju muškarci
treba da pokazuju javno, posebno ne emocije. U ovoj činjenici našao sam
odgovor zašto se naši narodi toliko odaju alkoholizmu, možda je tu
jedino moguće, kada mehanizmi svesti popuste pod alkoholom, pokazati
suze, bol, slabost i muški sevdah. Ali to je druga tema.
Meni
nije bila potrebna neka supstanca da bih javno pokazivao svoje emocije,
stavove i zapažanja. Nisam želeo da potiskujem i povređujem svoju
prirodu, darove i svoj autentičan izraz. Ali isto tako, želeo sam da
budem prihvaćen i poštovan od svog roda. To se zove proces odrastanja,
duhovnog i psihološkog razvoja. Prihvatanje i uvažavanje sam dobio
prvenstveno od mojih pretkinja (prababe, mojih baba i majke), takođe i
od naših velikih srpskih svetiteljki, od Svete Petke i Svete kneginje
Milice (Evgenije, monaško ime) i od Ane Nemanjić (Svete Anastasije,
monaško ime). Sveta Petka, rođena u 10.veku u gradu Epivatu,
koji se nalazio nedaleko od današnjeg Istambula u srpskoj porodici,
prema proverenim istorijskim izvorima. Mošti su joj u Rumuniji a deo
moštiju se još uvek nalaze u Beogradu, u kapeli njoj posvećenoj na
Kalemegdanu. Ana Nemanjić (12.vek, počiva u manastiru Studenica, majka
Svetog Save) i moja voljena knjeginja Milica kojoj zahvaljujem što i
pored svih izazova ostajem na svom pravom putu duhovnog rasta i kojoj
posvećujem ovaj tekst.
Kroz
molitve, meditacije i boravak u manastiru Ljubostinji, kneginja Milica
mi je pomogla da uvidim sve ono što nosim u duši a što me muči, što me
blokira i opterećuje. Molio sam joj se molio i tražio odgovor. Godinama.
I odgovorila je. Pomogla mi je da ovaj naš surovi balkanski svet
prihvatim KAKAV JESTE, bez vlastitog trovanja ljutnjom, osudom i
mržnjom. Shvatio sam da bez prihvatanja i epskih i lirskih životnih
ciklusa podjednako, ne može biti prihvatanja Boga i Života.
Došao
sam kod Milice u Ljubostinju tužan. Kao i uvek želeo sam iskreno da se
požalim i da zamolim da mi pomogne da se oslobodim svega onoga što me
muči i što stoji iza moje tuge. Ne samo da mi je pomogla da ublažim
svoje raspoloženje i duševno stanje, nego mi je dala oslobođenje i uvide
u sve one programe koje nosim unutar sebe a koji potiču od naših
predaka.
Pouke su vrlo jasne i podeliću ih sa vama. A važno je
znati da nismo sami, da nam pretkinje i preci pomažu. Anđeli i
svetitelji naročito. Da bismo našli unutrašnji mir, snagu i osećaj
ukorenjenosti, snage i stabilnosti potrebno je da se trudimo: Da
vidimo i prihvatimo Život Kakav Jeste; Da pronađemo mir i lakoću unutar
porodičnog, narodnog, istorijskog „haosa“, koje ima toliko nepravde,
težine, bola, grubosti, nasilja, povređivanja, zločina, stradanja; Da
prihvatimo prošlost baš kako se odigrala i da shvatim određeni
istorijski kontekst (ni po babu, ni po stričevima); Da se ne mešamo u
sudbinu predaka i svojih bližnjih; Da u svom srcu svakom pretku, bez
izuzetka, odamo svoje poštovanje i svoje mesto; Da prihvatimo svakog i
sve okolnosti; Da ne ispravljamo više „krive drine“; Da nikoga ne
osuđujemo i ne krivimo ni za šta; Takođe, da nikoga ne ulepšavamo, ne
obožavamo niti favorizujemo.
Konačno, da redovno čistimo svoju
dušu i svoju energetiku od nekorisnim misli i emocija; Da odbacimo
nepotrebni teret, osećaj krivice i samoosude.; Da preuzmemo odgovornost
samo za svoj vlastiti život i da ga živimo punim plućima, autentično i
slobodno, bez samosputavanja, onako kako srce i duša žele; Da izvlačimo
pouke, doprinose i viši Božanski smisao iz svake situacije, događaja,
odnosa; Da sav teret i energetski sadržaj, sve programe i uzroke
naslednih boli predamo Bogu koji jedini može sve to da isceli i pretvori
u ljubav; Da negujemo odgovorno, brižno i pažljivo zdravlje svoje duše i
tela; Da uvek i u svemu slušamo glas svoje duše (koji je glas božanskog
JA u sebi) i dostojanstveno, odlučno i hrabro koračati sopstvenim
putem. Da ponosno i dostojanstveno živimo svoj Život!
Sveta
kneginja Milica dala mi je potrebnu snagu i samopouzdanje. Sedeo sam
dugo pored njenih moštiju osluškujući kada će se pojaviti odgovor,
uteha, milost. Svojim unutrašnjim sluhom čuo sam i primio blagoslov
svetiteljke i kneginje Milice. Sledeće nežne, majčinske reči jasno sam
čuo u svom srcu: „Moguće je živeti i u najužasnijim
okolnostima a sačuvati svetlost, mir, radost, veru i ljubav! Ne brini.
Oslobodi se tuge. Moguće je da sačuvaš sebe, svoju dušu i svoj
autentičan životni izraz tako što ćeš se PREDATI BOŽIJOJ LJUBAVI. Tu sam
za tebe u svakom trenutku. Razumem te i duboko poštujem. Predajem ti
Ljubav i Božiji blagoslov. Dođi mi opet u Ljubostinju. I moli se
neprestano.“ Koji je ovo dar i blagoslov! Pošto su
me svetiteljke tako iskreno i sa ljubavlju razumele i prihvatile u
celosti, mogao sam tako lakše sam sebe da prihvatim onakvog kakav jesam.
To su najčistije energije ljubavi, slobode, poštovanja i prihvatanja.
Beskrajno HVALA mile moje pretkinje! Hvala ti Milice na svemu!
Na grobu Svete kneginje Milice
Mnogim
ljudima se javlja Sveta kneginja Milica, bez obzira na etničku i versku
pripadnost. Šalje svoje blagoslove, isceljenje, utehu. Mogao bih vam
danima pričati o čudima i čudesnim javljanjima ove svetiteljke. Ogroman
je broj ljudi koji su primili njenu utehu i pomoć, kako bi mogli da
prežive teške i bolne životne trenutke. Sestre (monahinje) u manastiru
Ljubostinji vam to mogu potvrditi i ispričati. One zapisuju čuda i
isceljenja kojima svedoče lično u Ljubostinji ili ko im ispriča od
naroda koji im dođe u posetu.
Važno je napomenuti da je Milica
kao žena živela u jednom specifičnom životnom periodu i da je imala
svoju ljudsku sudbinu koju je trebala da proživi. A sada, kao
svetiteljka, ona je iznad svih naših ljudskih umovanja, razmatranja i
tumačenja i može da nam podari, ne samo uvide u duševne programe koje
treba lečiti, već šalje rešenje, oslobođenje i isceljenje bolnih
situacija i obrazaca koji nam se ponavljaju u životu. To je i poenta
ovog teksta. Potrbena je samo naša saradnja. Ovo nije magijski čin u kom
nam neko drugi rešava probleme. Ovo je čin slobode i ljubavnog odnosa.
Radi se o tome da dobijemo od Boga i svetitelja sve potrebne lekove,
pomoć i podršku da promenimo svoj karakter i pogled na život. Potrebno
je da izmenimo svoju svest i svoj um. To se zove metanoja (preumljenje).
Tada tek možemo govoriti o istinskoj promeni, posle koje sasvim
drugačije vidimo, postupamo, drugačije se ophodimo prema sebi i drugima,
i na jedan nov i ljubavan način donosimo odluke u svom životu.
NEKI OD PROGRAMI RODA KOJE TREBA MENJATI
Ovog
puta samo ću nabrojati dominantne programe koji se mogu zapaziti u
našem narodu i u našoj podsvesti. Na njima je potrebno raditi. Dalje u
tekstu, kada vam budem pisao o Miličinom životu, moći ćete jasno da ih
prepoznate. Opširnije i mnogo dublje bavićemo se na našim radionicama „Programi Roda“ i u nekom od narednih tekstova.
*STRAH
OD GUBITKA PARTNERA *STRAH OD GUBITKA DECE I NAJBLIŽIH *UČESTALI
NAPADI TUGE *ANKSIOZNOST I NAPADI PANIKE *PREUZIMANJE TERETA CELOG
SVETA NA SEBE *MUŽASTVENE ŽENE *RAZLIKOVANJE MUŠKE I ŽENSKE DECE
(BALKANSKI MAMINI SINOVI) *ČEŽNJA ZA OCEM *TEŽNJA KA SMRTI I
STRADALIM PRECIMA *PROGRAM TEŽINE, MUKE, BORBE I PREŽIVLJAVANJA
A u sledećem odeljku počinjemo sa ljubavnom pričom knjeginje Milice. Uživajte.
LJUBAVNA PRIČA MILICE I LAZARA
Milica
se zaljubila u mladog i lepog Lazara koji je bio u službi na dvoru cara
Dušana. Ljubav je bila obostrana. Prvi put su se sreli na mestu nadomak
Trstenika. Baš na tom mestu Milica je kasnije izgradila svoju predivnu
zadužbinu koju je nazvala imenom Ljubavi baš Ljubostinja (stan, mesto,
dom ljubavi). Predanje kaže da su se jako voleli i poštovali, da se
takva ljubav retko viđala. Car Dušan i carica Jelena kada su saznali da
se oni iskreno vole, blagoslovili su njihovu ljubav i ubrzo potom njihov
brak. Dakle, nije reč o ugovorenom braku, što je u to vreme, naročito
na dvoru bio slučaj. U svemu su bili ravnopravni, s tim što se Milica
isticala po mudrosti i znanju, ne samo kulture i umetnosti, nego i
političkih veština i protokola sa dvora Nemanjića. Milica je bila
najobrazovanija žena toga vremena. Izuzetno je poštovala tradiciju i
svoje pretke.
Posle smrti cara Dušana i njegovog sina Uroša,
Lazar i Milica dolaze na čelo Srpske države. Srpski dvor i prestonicu
sele u grad Kruševac. I dalje i zauvek njihova ljubav je bila beskrajna i
besprekorna. Dobili su 5 ćerki i 3 sina. Milica je rodila Maru,
Draganu, Jelenu, Teodoru, Oliveru, Stefana, Vuka i Dobrivoja koji nije
preživeo dugo po rođenju. Zajedno su otvarali bolnice, prosvetne
ustanove- škole, u kojima su opismenjivali narod. Gradili su brojne
zadužbine, crkve, manastire, svratišta za nemoćne i siromašne, domove za
stare i decu bez roditeljskog staranja, gostoprimnice za putnike i
strance. Održavali su dobre odnose sa susedima o čemu svedoče brojni istorijski izvori (dubrovački, bugarski, srpski letopisi). Kulturni
i obrazovani život je cvetao. Na dvoru su imali najveće biblioteke toga
vremena. Po manastirima su se izučavale i prepisivale knjige, učili
mnogi umetnički zanati. Najveći svetski umetnici, slikari, vajari,
neimari gradili su srpske crkve i manastire po ideji Milice i Lazara.
Tako je i nastao čuveni Moravski umetnički stil, potpuno originalan i
autentičan i za to vreme, i za sva vremena. Taj stil reprezentuju crkva
Lazarica, manastiri Ravanica, Kalenić, Manasija, Ljubostinja.
Crkva Lazarica
Spomenik knezu Lazaru
Ostaci srednjevekovnog grada Kruševca
Glavna kula srednjevekovnog Lazarevog grada
Grb kneza Lazara
Značajno
je znati da je Srbija imala svojevrsnu renesansnu revoluciju u
umetničkom stvaralaštvu pre Đoto-a i Mikelanđela. U 12-om, 13-om i 14-om
veku u Srbiji su stvorena dragocena umetnička dela koja nisu nadmašili
ni potonji poznati velikani u istoriji svetske umetnosti.
Ceo
narod je voleo i poštovao Milicu i Lazara, proporcionalno ljubavi koju
su oni imali prema svom narodu (što nije slučaj sa savremenim
vlastodršcima). Međutim, u jednom trenutku porodična i narodna sreća
biva stravično i tragično prekinuta.
TRAGIČAN PREKID LJUBAVNE PRIČE
U
pedeset četvrtoj godini Milica je doživela tragičnu Kosovsku bitku
1389. god. i ostala bez svog dragog i voljenog muža Lazara, bez oca
Vratka, rođenog brata Nikole koji su poginuli, a na svojevrstan način
ostala je i bez najmlađe ćerke Olivere koju je iz dvora u Kruševcu odveo
u svoj harem turski sultan Bajazit. Takođe ostaje bez nebrojeno hiljada
svojih srpskih vojnika koji su izginuli u kosovskoj bici. Skrhana od
bola i tuge našla se ožalošćena sa bezbroj drugih udovica koje su
oplakivale mrtve muževe, sinove, braću, očeve. Poznati srednjovekovni
književnik Konstantin filosof je zabeležio u istorijsku građu: „ ne beše
tada mesta u celoj zemlji srpskoj gde se nije čuo tužni glas ridanja i
vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.“ Milica je izgubila svoju
srodnu dušu, svog voljenog čoveka, svoju životnu ljubav i svog najvećeg
prijatelja. Posle prenosa moštiju sa Kosova i počasne sahrane
kneza Lazara u njegovoj zadužbini u Ravanici, Milica se okreće svojoj
deci i svom narodu kog je trebalo voditi. Zvanično je postala vladarka
srpske države. U Srbiji je ostala pretužna a opet moćna ženska snaga
koja je u tim tragičnim uslovima morala da obuče muško odelo i mušku
energiju da bi mogle da prežive, da odgajaju svoju decu i sačuvaju svoje
ognjište, veru i tradiciju. Konstantin još naziva Milicu „mužastvena
žena“, „Odisej mudri“, dalje piše da ona „uze na sebe revnost mušku i
poče hrabro i mudro da vlada Srbijom“. Zajedno sa ostalim ženama tražila
je pokojna tela i sahranjivala je izginule muževe, majčinski
zbrinjavala siročad i udovice, tešila ucveljene, hranila gladne, odevala
nage, brinula o monaštvu i crkvenim potrebama, obnavljala oskrnavljene i
oštećene crkve i manastire.
1393.god. predaje vlast sinu
Stefanu, monaši se, dobija monaško ime Evgenija i nastavlja da zida
svoju zadužbinu Ljubostinju u kojoj će provesti kraj svog života.
KNEGINJA MILICA I SVETA PETKA
Da
li ste znali da su mošti velike hrišćanske svetiteljke Svete Petke u
Srbiju došle i boravile oko 125 godina u našoj zemlji zahvaljujući
kneginji Milici?
Ikona Svete Petke
Kapela Svete Petke na Kalemegdanu gde se čuva deo njenih moštiju
Ukratko
ću napisati zbog čega hrišćani kao najvredniju relikviju poštuju i
celivaju mošti svetitelja (telesne posmrtne ostatke). Ljudi koji dožive
najviši stepen ljubavi i oboženja Bog ih posle smrti projavi za
svetitelje a crkva samo potvrdi taj čin. Jedan od pokazatelja je
netruležno i miomirisno telo u kome je ostala Božanska svetlost i
povezanost sa dušom svetitelja. To telo ne podlaže uobičajenom biološkom
zakonu propadanja i truljenja. Mošti projavljuju božanske energije ali i
energije svetitelja čije su mošti. Sama reč dolazi od stare srpske reči
u množini moći (moć u jednini) da bi se razvojem jezika reš pretvorila u
termin mošti, koji je opšte prihvaćen. Dakle, reč je o jedinstvenom
fenomenu koji projavljuje božansku moć i čudotvorna dejstva. Bog kroz
mošti svetitelja čoveku daje utehu, isceljenje, blagoslov, osvećenje i
mnoge druge darove. Ma koliko mnogima to delovalo morbidno i bizarno,
ova vrsta običaja datira od početka Hristovog učenja, nalazimo ga i u
starom zavetu, čak i u pojedinim tradicijama budizma i hinduizma.
Posle
Lazareve pogibije na Kosovu Milica je kao vladarka Srbije diplomatski
pregovara sa Bajazitom o daljoj sudbini svoje države. Da bi sačuvala
svoj narod i svoju državu pristaje na vazalni odnos sa Turskom i dopušta
Bajazitu da oženi njenu najmlađu, kod svih omiljenu, ćerku Oliveru.
Važno je reći da je Olivera dobrovoljno pristala da podnese žrtvu i da
pokuša da svojom udajom za turskog sultana, osvajača pomogne svom narodu
i svojoj majci. Što je svojom snagom i mudrošću izuzetno uspela.
Čudesna je priča o Oliveri ali to nekom drugom prilikom. Dakle, kneginja
Milica i njena ćerka Olivera su zadobile simpatije i ugled kod sultana
Bajazita i kod ostalih turskih velikaša.
Na srpskom dvoru je
postojala još jedna visoko umna i obrazovana žena koja je bila pre svega
prijatelj Milice i njene porodice a zatim i diplomata svoje zemlje.
Jelena Mrnjavčević poznatija kao monahinja Jefimija, žena despota
Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u Maričkoj bici. Posle smrti muža
Jelena se zamonašila i živela je u Kruševcu na dvoru Milice i Lazara.
Učestvovala je u obrazovanju njihove dece, kao i u svim kulturno
prosvetnim delatnostima porodice Hrebeljanović. Bila je svedok kosovske
bitke i velika podrška Milici i njenoj deci prilikom pogibije Lazara.
Za
vreme turskog osvajanja u predelima jugoistočne Evrope i Balkana, za
vreme knjeginje Milice, mošti Svete Petke su bile na teritoriji današnje
Rumunije, gde je bio stacioniran turski sultan Bajazit (sin sultana
Murata koji je poginuo u Kosovskoj bici). Još tada je Sveta Petka bila
poznata i poštovana u celom pravoslavnom svetu. Na njenim moštima su se
dešavala velika čuda i isceljenja. Davale su ogromnu utehu mnogim
narodima. Zbog krstaških, turskih i Hunskih osvajanja monasi da bi
sačuvali njene mošti neprestano su ih selili. Iz Trnova u Vidin, i tu su
završile kao ratni plen sultana Bajazita.
1398. god. tri mudre
Srpkinje ustaju da zaštite mošti Sv.Petke. Olivera (Miličina ćerka udata
za Bajazita), kneginja Milica i monahinja Jefimija. Istorijski izvori
opisuju taj čuveni događaj kada Milica i Jefimija idu u diplomatsku
posetu sultanu Bajazitu u grad Ser da traže mošti Svete Petke. Kolika
je to hrabrosti i smelost bila ovih žena da mudro prkose ljudima koji
su naneli toliko bola srpskom narodu, unesrećili toliko žena i dece,
poubijali srpske vojvode, vojnike i njihove muževe. Sultan Bajazit
iznenađen ludom hrabrošću ove tri žene pristaje da ih primi i sasluša.
Mislio je da će tražiti pomilovanje Olivere, ili novac, titule,
političku dobit ili povlastice. Ne. One su tražile samo jedno, mošti
Svete Petke. Kada je Bajazit čuo šta kneginja traži u čudu je uzviknuo: „
Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već
samo suhe kosti? “, (istorijski izvor, Grigorije Camblak, mitropolit i
pisac, svedok i očevidac događaja). Bajazit je bio zadivljen sa koliko
hrabrosti i ljubavi Srbi brane svoje crkve, manastire i mošti
svetitelja. Srpskim monahinjama je upriličena najveća državna
počast i dobile su mošti Svete Petke, koje su odnele u prestoni grad
Kruševac. Bile su u crkvi Lazarici, a kažu da su bile i u manastiru
Ljubostinja koji je Milica u to vreme zidala. Kada je despot Stefan
Lazarević (Miličin i Lazarev sin) preselio prestonicu iz Kruševca u
Beograd, u svoj velelepni vladičanski dvor, prenete su i mošti Svete
Petke. Za njih su posebno sazidali crkvu, kapelu na Kalemegdanu, gde su
se mošti svetiteljke čuvale sve do Turskog osvajanja Beograda 1521.
odakle odlaze u Carigrad, potom u 17.veku u grad Jaši gde i danas
počivaju.
IZGRADNJA LJUBOSTINJE
Milica
je obnavljala i gradila mnoge hramove i manastire. Najznamenitija i
najlepša njena zadužbina je manastir Ljubostinja. Milica je intuitivno
predosetila velika stradanja koja će doživeti kako lično tako i
celokupan njen narod. Izgradnju Ljubostinje započela je godinu dana pre
Kosovske bitke. Želela je da se pred kraj svog života primiri i zamonaši
u manastiru koji će sama izgraditi i ostaviti svom narodu kao
zadužbinu. Ako vam se to čini čudno i strano gledano našim savremenim
pogledom, to je tada bila porodična hrišćanska tradicija. Ostala je
dosledna svojim pretkinjama i precima Nemanjićima koji su za vreme svog
života darivali svom narodu manastire i crkve i pred kraj života se
monašili. Veoma su poštovali monaštvo. Znali su da su manastiri centri
ne samo duhovnog života, nego i kulturno obrazovnog, a monasi anđeli i
duhovni vojnici koji su čuvali, negovali i promovisali najviše
vrednosti: ljubav prema Bogu i svom narodu, molitvu, vrlinski život,
književnost, filosofiju, kulturu, umetnost. Dakle, manastir,
koji se nalazi u predivnom krajoliku nedaleko od Trstenika, građen je od
1388.god a u celosti je završen i oslikan 1405.god. Građen je u
autentično srpskom srednjovekovnom umetničkom izrazu koji se zove
Moravski umetnički stil koji su stvorili Milica i Lazar. Glavni hram je
posvećen Uspenju Presvete Bogorodice i po zamisli Milice je ahitektonski
tako iskićen da podseća na tradicionalni predački, divan devojački i
materinski vez koje su negovale i stvarale i Milica, i Jefimija i sve
Miličine ćerke. Graditelj crkve je poznati Rade Neimar (Rade Borović) a
vešto ga je živopisao jeromonah Makarije (srpski zograf iz okoline
Prilepa).
Ostalo
je zabeleženo i u narodu sačuvano pamćenje o velikoj ljubavi Milice i
Lazara. Nije mogla da preboli njihovo razdvajanje i jako joj je bilo
teško bez njega. Svakodnevno je u molitvama sa njim razgovarala i delila
novosti i ovosvetska dešavanja. Bila je uverena da je on čuje i da joj
odgovara na molitvena obraćanja iz Božijeg Carstva.
Iako je
stradanje na Kosovu bilo bolno i dobrovoljno, nije bilo besmisleno i
uzaludno. U tom istorijskom kontekstu, u toj eposi i vremenskom okviru
taj Lazarev čin je bio velika duhovna pouka da ne postoji ništa važnije
nego sačuvati duhovno dostojanstvo, ne pokleknuti pred agresivnijim i
oholim osvajačem, nego celim svojim telom i dušom braniti svoju veru i
svoj narod. To je potpuno besmisleno i nezamislivo savremenom
potrošačkom i narcisoidnom čoveku, koji se odrekao svojih korena, svoje
vere i istorije i koji teži globalizaciji koja mu obećava površni
građanski materijalni komfor.
Milica se kao monahinja sasvim
preselila sa dvora u Ljubostinju i sa njom je prešla i Jefimija.
Zanimljivo je da su žene iz naroda veoma poštovale Milicu i gledale su
je kao uzor, svoju duhovnu sestru i majku. Nekoliko stotina žena udovica
(koje su izgubile muževe u Kosovskoj bici) zamonašile su se u
Ljubostinji, i zajedno sa Milicom i Jefimijom svoj život posvetile
molitvi i duhovnom životu. Jefimija u manastiru veze čuvenu „Pohvalu
knezu Lazaru“, koja je ostala kao uzvišeno srednjovekovno literalno
delo. Tada je i počelo negovanje pamćenja na život i herojsko delo kneza
Lazara i kosovskih junaka, koji su imali uzvišeni čin, da radije
postradaju nego da svoju zemlju, svoj narod, veru, crkve, grobove i
manastire dobrovoljno predaju turskim osvajačima koji nisu cenili i
poštovali svo to tradicionalno i kulturno nasleđe prilikom nasilnog
otimanja i prisvajanja tuđeg. Takođe naši preci su znali da je
važno da se svaki čovek pripremi za odlazak, odnosno prelazak iz ovog
života u nebeski. Mogli su da prepoznaju i osete trenutak kada će se
upokojiti. Zato je bilo važno da se to vreme posveti molitvi,
opraštanju, na neki način svođenju računa. Sumirali su svoj život i
nastojali da iz svog srca otpuste sve uvrede, tuge, boli. Bili su
najviše usmereni na anđeosku podršku koja će im omogućiti lakši i
spokojniji prolazak kroz čas smrti, izvođenje duše u duhovne visine i
Božiji lik koji će ih tamo dočekati. Od svoje bake sam naučio, a ona
opet od svojih predaka, da se treba duševno i molitveno pripremati za
taj prelazak. Od toga da se obezbedi odeća i ostala sredstva za skromnu i
dostojanstvenu sahranu do onog najbitnijeg da oprostimo svima koji su
nas povredili i da od svih zatražimo oproštaj, da se kod sveštenika
ispovedimo i pričestimo. Da iskažemo bližnjima koliko ih volimo i
eventualno neku reč zaveštanja. Tako pročišćeni i spremni blaženo su
napuštali telo. Tako je Jefimija vrlo brzo, pošto se nastanila u
Ljubostinji, upokojila. A Milica i narod su je dostojanstveno ispratili,
kao svoju voljenu sestru, prijateljicu, književnicu i učiteljicu brojne
srpske dece, među kojima su i deca Milice i Lazara, naročito od svih
najdarovitiji: Stefan - poznat kao despot Stefan Lazarević, državnik,
književnik, diplomata, vojskovođa, ktitor i zadužbinar, i kneginja
Jelena, udata Balšić i naravno kneginja i sultanija Olivera.
Završiću
ovaj tekst tako da možete videti da ova veoma bogata i složena priča o
našoj kneginji Milici ipak ima srećan kraj. Njen sin Despot Stefan
Lazarević stekao je veliki ugled i poštovanje u međunarodnim odnosima i
time ojačao srpsku državu, a Milica kao majka je pred kraj svog života
doživela najveću sreću da vidi povratak svoje ćerke Olivere iz turskog
harema. Naime, sultan Bajazit I je bio napadnut i zarobljen u bici kod
Ankare, gde je ubrzo i preminuo. To je iskoristio Despot Stefan
Lazarević i uspeo je da oslobodi svoju sestru Oliveru, i da je vrati u
Beograd na srpski dvor. Takođe, Milica je prisustvovala i ženidbi svog
sina Stefana. Celog života se trudila da njena deca ostanu zdrava i živa
i u međusobnoj ljubavi. To je i dočekala. Poznato je i to da su se
njena deca i posle njene smrti viđala, poštovala i volela, naročito
Stefan, Olivera i Jelena Balšić, koji su negovali izuzetnu bliskost.
Nastavili su da pažljivo čuvaju tradiciju i sećanje na ogromno kulturno i
duhovno nasleđe koje su im ostavili na čuvanje njihov otac knez Lazar i
majka kneginja Milica.
Milica je uspela da završi za svog
života sve bitne poslove, da podigne duhovnu i kulturnu svest svoga
naroda, da vaspita svoju decu, da sačuva srpsku državu, i da se
dostojanstveno pripremi za odlazak sa ovog sveta. Upokojila se u
Ljubostinji u novembru 1405. god. u 70-oj godini života. Međutim, danas,
je prisutna u svom narodu snažnije nego ikad, i brine o svojoj duhovnoj
deci.
Bilo mi je važno da vam ispričam ovu priču, prvo zato što je istinita, iskrena i
izuzetno značajna za moj duhovni rast. Verujem da će značiti i vama.
Nadam da ste čuli mnoge detalje koje do sada možda niste znali, i da sam
uspeo da iskažem značaj sile Roda, predaka i kulturne tradicije našeg
naroda.
