Depresija je bolest sutrašnjice, tvrdi veliki broj
stručnjaka na Zapadu. Stalni i jaki stresovi iscrpljuju
ljudsku energiju i mnogi popuštaju, sklanjaju se iz
životne utakmice. Naš sagovornik, psihijatar dr Vladimir Paunović,
profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, nudi više
optimizma i tvrdi da čovek sam i u najbližim grupama može da
obnavlja energiju neophodnu za normalno funkcionisanje.
Pojednostavljeno rečeno, njegov recept bi bio - ljubav i
prijateljstvo.
- Svaki čovek ima neku količinu adaptivne energije kojom se prilagođava različitim nepovoljnim okolnostima. Neko je ima manje, neko više, pa se kaže da je neko manje ili više otporan na spoljne uticaje. Teoretski, svako pod određenim pritiscima, posebno ako dugo traju ili ako su izuzetno snažni, može da odreaguje i depresijom koja ima i klinički, psihotički kvalitet, odnosno da se udalji od realnosti - kaže dr Paunović.
Depresija je, na jedan način rečeno, čitava serija različitih tipova, vidova neraspoloženja koja imaju i različite uzroke.
Na početku je neraspoloženje, normalno neraspoloženje koje predstavlja normalnu reakciju čoveka na neke nepovoljne događaje, nepovoljne stvari koje mu se dešavaju. Kažemo da je to depresivno stanje uslovljeno situacijom u kojoj se čovek našao i koje ulazi u okvir normalne ljudske reaktivnosti. 'Nešto sam depresivan' je postao kolokvijalan izraz za 'nešto sam neraspoložen'. Tuga je jedan od načina ispoljavanja depresije, što se često poistovećuje sa depresijom. Osećanje tuge je jedna normalna reakcija, kao i radost. Kad odgovarajuće reagujemo na događaje iz života jesmo depresivni, to nije bolest - kaže dr Paunović.
Posle toga započinje dugi put koji sadrži čitav niz manje ili više izraženih, različitih depresivnih raspoloženja koja polako - od onog što zovemo normalnim - prelaze u patologiju. Govori se o dimenziji depresivnosti koja od normalnog ljudskog reagovanja može da pređe put do teške bolesti.
Depresiju u osnovi karakteriše neraspoloženje koje u jednom trenutku dođe u raskorak sa uzrocima. Reakcija na određeni događaj postaje neprimerena. Recimo, kada jedna osoba, obično starija, gledajući televiziju vidi neki relativno tužan događaj i počne da reaguje kao da se njoj taj tužni događaj desio, kao da je imala lični gubitak, uz pojavu naglog otkočivanja, sa, na primer, jakom tugom, suzama... to je već neprimerena reakcija.
Zatim postoje situacije u kojima se depresivna pozicija i depresivno raspoloženje stalno provlače, kao da 'obojavaju' celo življenje. Osoba je stalno nekako tužna, ima jednu pesimističku poziciju i jedno depresivno ponašanje, ali se još uvek ne radi o teškoj bolesti - objašnjava dr Paunović.
Sledeće stanje ili situaciju lekari nazivaju bolešću ali, kažu, bolešću koja nema još jasne karakteristike oboljenja.
To je nepsihotična depresija, ranije je nazivana neurotskom, u kojoj ne dolazi do ozbiljnog poremećaja sistema mišljenja, ali koja je 'stalno tu'. Ona predstavlja jedno relativno hronično stanje koje se provlači, ali čovek ipak uspeva da obavlja svoje poslove. Međutim, stalno ga prati jedna linija neraspoloženja, nezadovoljstva, lakog produbljivanja depresivnog reagovanja i vrlo često gubitka osećanja prijatnosti življenja. Osoba poslove obavlja sa teškoćama i sa relativno velikom zamorljivošću. Iz obavljenog posla ne izlazi sa zadovoljstvom, kao što nema zadovoljstva ni u malim životnim radostima. To mi nazivamo anhedonijom, gubitkom dnevnog životnog zadovoljstva. Ali čovek zadržava svoj odnos prema realitetu. To je faza koja može veoma dugo da traje i koja već zahteva određene tretmane - navodi dr Paunović.
Ovom stanju su skloni ljudi sa određenom strukturom ličnosti. Njime smo došli smo do sredine kontinuuma depresije od normalnog neraspoloženja do teške bolesti.
Kad idemo dalje prema ozbiljnijim stanjima, dolazimo do prave slike_arhiva, prave situacije kliničke depresije u okviru velikog ili bipolarnog depresivnog poremećaja. Depresija poprima patološki kvalitet. Ona u toj meri prebojava ličnost, do te mere je duboka i izražena da lagano odvaja čoveka od realiteta u kojem funkcioniše. Percepcija sveta kod ovih bolesnika je sužena, depresija okreće obolelu osobu prema unutrašnjim doživljavanjima i praktično je isključuje iz dnevne funkcionalnosti, pri čemu još ne mora biti potpunog prekida veze sa realnošću. To je povlačenje. Depresija je duboka, ozbiljna, blokirajuća, ne liči više na normalno ljudsko neraspoloženje - opisuje dr Paunović.
U okviru takozvanog bipolarnog poremećaja, faze depresije, odnosno dubokog neraspoloženja, smenjuju se sa fazama vrlo izraženog pozitivnog raspoloženja, koje može biti čak i euforično.
Na kraju kontinuuma se nalazi depresija u kojoj je depresivni afekat, depresivno raspoloženje do te mere prebojilo ceo sistem razmišljanja, ceo sistem funkcionisanja, da se osoba zapravo odvaja od realnosti i počinje svet da doživljava potpuno izmenjenim, falsifikuje realnost. Najobičnija dnevna događanja i ponašanja interpretira kao nešto užasno ugrožavajuće. Ima osećaj da se nalazi pred propašću sveta, pred propašću sopstvenog života, zdravlja, raspadanja sopstvenog tela. To su već različite bolesne, psihotične ideje. Postoji snažno doživljavanje sopstvene bezvrednosti, često sopstvene krivice, a često osoba u tom stanju u istom smislu razmišlja o svoj široj situaciji i o bližnjima. To je već prava velika bolest, psihotična depresija, koja je ranije nazivana manično-depresivnom psihozom. To je klasično klinički definisano oboljenje za koje se često kaže da je endogeno zato što ima vrlo snažnu osnovu u elementima biologije. Postoji jedna konstitucionalna komponenta u strukturi ličnosti koja je vrlo osetljiva na uticaj spoljne sredine. Često se ispoljava u istim porodicama. Psihotična depresija ima relativno stabilnu incidencu, pojavu i učestalost u populaciji - kaže dr Paunović.
Kod određenih tipova ličnosti depresija se ne ispoljava jakim afektivnim i emotivnim izlivima, pre svega osećanjem duboke tuge, plačem, tihim glasom, tendencijom isključivanja. Kod njih je obično način ispoljavanja disfunkcionalnost, opadanje ukupne aktivnosti i čak prenošenje na organske simptome. To je maskirana ili skrivena depresija.
- Kada neko iz porodice ili druge bliske okoline primeti kod neke osobe promene koje upućuju na depresiju može i poželjno je da se pre otvorenog razgovora sa tom osobom posavetuje sa psihologom, socijalnim radnikom ili psihijatrom. Često je neophodno izvršiti laki pritisak na osobu da lično ode na konsultaciju s lekarom, jer nije neuobičajeno da postoji izvesna doza otpora koji je manje otpor prema lekaru i suočavanju sa situacijom, a više otpor prema pomeranju iz male niše usamljenosti koja znači neku vrstu zaštite - objašnjava dr Paunović
Depresije, čak i u najtežim formama veoma se uspešno leče i po pravilu ne ostavljaju nikakve posledice.
- Oporavak je potpun, ali postoji mogućnost recidiva, što je već stvar prevencije koja je neophodna nakon izlaska iz depresije i oporavka - upozorava na kraju profesor dr Vladimir Paunović.
http://www.blic.rs
- Svaki čovek ima neku količinu adaptivne energije kojom se prilagođava različitim nepovoljnim okolnostima. Neko je ima manje, neko više, pa se kaže da je neko manje ili više otporan na spoljne uticaje. Teoretski, svako pod određenim pritiscima, posebno ako dugo traju ili ako su izuzetno snažni, može da odreaguje i depresijom koja ima i klinički, psihotički kvalitet, odnosno da se udalji od realnosti - kaže dr Paunović.
Depresija je, na jedan način rečeno, čitava serija različitih tipova, vidova neraspoloženja koja imaju i različite uzroke.
Na početku je neraspoloženje, normalno neraspoloženje koje predstavlja normalnu reakciju čoveka na neke nepovoljne događaje, nepovoljne stvari koje mu se dešavaju. Kažemo da je to depresivno stanje uslovljeno situacijom u kojoj se čovek našao i koje ulazi u okvir normalne ljudske reaktivnosti. 'Nešto sam depresivan' je postao kolokvijalan izraz za 'nešto sam neraspoložen'. Tuga je jedan od načina ispoljavanja depresije, što se često poistovećuje sa depresijom. Osećanje tuge je jedna normalna reakcija, kao i radost. Kad odgovarajuće reagujemo na događaje iz života jesmo depresivni, to nije bolest - kaže dr Paunović.
Posle toga započinje dugi put koji sadrži čitav niz manje ili više izraženih, različitih depresivnih raspoloženja koja polako - od onog što zovemo normalnim - prelaze u patologiju. Govori se o dimenziji depresivnosti koja od normalnog ljudskog reagovanja može da pređe put do teške bolesti.
Depresiju u osnovi karakteriše neraspoloženje koje u jednom trenutku dođe u raskorak sa uzrocima. Reakcija na određeni događaj postaje neprimerena. Recimo, kada jedna osoba, obično starija, gledajući televiziju vidi neki relativno tužan događaj i počne da reaguje kao da se njoj taj tužni događaj desio, kao da je imala lični gubitak, uz pojavu naglog otkočivanja, sa, na primer, jakom tugom, suzama... to je već neprimerena reakcija.
Zatim postoje situacije u kojima se depresivna pozicija i depresivno raspoloženje stalno provlače, kao da 'obojavaju' celo življenje. Osoba je stalno nekako tužna, ima jednu pesimističku poziciju i jedno depresivno ponašanje, ali se još uvek ne radi o teškoj bolesti - objašnjava dr Paunović.
Sledeće stanje ili situaciju lekari nazivaju bolešću ali, kažu, bolešću koja nema još jasne karakteristike oboljenja.
To je nepsihotična depresija, ranije je nazivana neurotskom, u kojoj ne dolazi do ozbiljnog poremećaja sistema mišljenja, ali koja je 'stalno tu'. Ona predstavlja jedno relativno hronično stanje koje se provlači, ali čovek ipak uspeva da obavlja svoje poslove. Međutim, stalno ga prati jedna linija neraspoloženja, nezadovoljstva, lakog produbljivanja depresivnog reagovanja i vrlo često gubitka osećanja prijatnosti življenja. Osoba poslove obavlja sa teškoćama i sa relativno velikom zamorljivošću. Iz obavljenog posla ne izlazi sa zadovoljstvom, kao što nema zadovoljstva ni u malim životnim radostima. To mi nazivamo anhedonijom, gubitkom dnevnog životnog zadovoljstva. Ali čovek zadržava svoj odnos prema realitetu. To je faza koja može veoma dugo da traje i koja već zahteva određene tretmane - navodi dr Paunović.
Ovom stanju su skloni ljudi sa određenom strukturom ličnosti. Njime smo došli smo do sredine kontinuuma depresije od normalnog neraspoloženja do teške bolesti.
Kad idemo dalje prema ozbiljnijim stanjima, dolazimo do prave slike_arhiva, prave situacije kliničke depresije u okviru velikog ili bipolarnog depresivnog poremećaja. Depresija poprima patološki kvalitet. Ona u toj meri prebojava ličnost, do te mere je duboka i izražena da lagano odvaja čoveka od realiteta u kojem funkcioniše. Percepcija sveta kod ovih bolesnika je sužena, depresija okreće obolelu osobu prema unutrašnjim doživljavanjima i praktično je isključuje iz dnevne funkcionalnosti, pri čemu još ne mora biti potpunog prekida veze sa realnošću. To je povlačenje. Depresija je duboka, ozbiljna, blokirajuća, ne liči više na normalno ljudsko neraspoloženje - opisuje dr Paunović.
U okviru takozvanog bipolarnog poremećaja, faze depresije, odnosno dubokog neraspoloženja, smenjuju se sa fazama vrlo izraženog pozitivnog raspoloženja, koje može biti čak i euforično.
Na kraju kontinuuma se nalazi depresija u kojoj je depresivni afekat, depresivno raspoloženje do te mere prebojilo ceo sistem razmišljanja, ceo sistem funkcionisanja, da se osoba zapravo odvaja od realnosti i počinje svet da doživljava potpuno izmenjenim, falsifikuje realnost. Najobičnija dnevna događanja i ponašanja interpretira kao nešto užasno ugrožavajuće. Ima osećaj da se nalazi pred propašću sveta, pred propašću sopstvenog života, zdravlja, raspadanja sopstvenog tela. To su već različite bolesne, psihotične ideje. Postoji snažno doživljavanje sopstvene bezvrednosti, često sopstvene krivice, a često osoba u tom stanju u istom smislu razmišlja o svoj široj situaciji i o bližnjima. To je već prava velika bolest, psihotična depresija, koja je ranije nazivana manično-depresivnom psihozom. To je klasično klinički definisano oboljenje za koje se često kaže da je endogeno zato što ima vrlo snažnu osnovu u elementima biologije. Postoji jedna konstitucionalna komponenta u strukturi ličnosti koja je vrlo osetljiva na uticaj spoljne sredine. Često se ispoljava u istim porodicama. Psihotična depresija ima relativno stabilnu incidencu, pojavu i učestalost u populaciji - kaže dr Paunović.
Kod određenih tipova ličnosti depresija se ne ispoljava jakim afektivnim i emotivnim izlivima, pre svega osećanjem duboke tuge, plačem, tihim glasom, tendencijom isključivanja. Kod njih je obično način ispoljavanja disfunkcionalnost, opadanje ukupne aktivnosti i čak prenošenje na organske simptome. To je maskirana ili skrivena depresija.
- Kada neko iz porodice ili druge bliske okoline primeti kod neke osobe promene koje upućuju na depresiju može i poželjno je da se pre otvorenog razgovora sa tom osobom posavetuje sa psihologom, socijalnim radnikom ili psihijatrom. Često je neophodno izvršiti laki pritisak na osobu da lično ode na konsultaciju s lekarom, jer nije neuobičajeno da postoji izvesna doza otpora koji je manje otpor prema lekaru i suočavanju sa situacijom, a više otpor prema pomeranju iz male niše usamljenosti koja znači neku vrstu zaštite - objašnjava dr Paunović
Depresije, čak i u najtežim formama veoma se uspešno leče i po pravilu ne ostavljaju nikakve posledice.
- Oporavak je potpun, ali postoji mogućnost recidiva, što je već stvar prevencije koja je neophodna nakon izlaska iz depresije i oporavka - upozorava na kraju profesor dr Vladimir Paunović.
http://www.blic.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.