Ето, лето! – симболика празника Сунца :)

21. јун је први дан лета или летња дугодневица. Ово је дан који се кроз историју човечанства у разним културама прослављао као празник Сунца (с обзиром на то да је данас најсунчанији дан у години) :) Зато ћу данас посветити који минут да напишем како се где прослављао овај сунчани празник, веровања и симболика. 

Док је човек још живео у харминији са природом, пре технолошке ере, сви природни феномени, прекретнице и сл. славили су се као највећи празници (мени се лично ово свиђа много више него слављење разноразних верских празника, али о томе нећу данас). С практичне стране дугодневица је била оријентир за организовање сађења и жетве. Такође поред пролећне равнодневице, летња је важила за један од традиционалних и популарних периода за венчање. 

У древној Кини, први дан лета славио се у част земље, женствености и ‘јин’ силе, док је зимска краткодневица била празник раја, мужевности и ‘јан’ енергије. Широм Европе пагански народи су за време летње дугодневице организовале фестивале и весеља. У древној Галији се приређивала Епонина гозба у част истоимене богиње, заштитнице коња и плодности. У германским и келтским племенима, пагани су славили дугодневицу огромном логорском ватром. Када се хришћанство проширило Европом и остатком света, многи ритуали су усвојени и трансформисани. У Скандинавији летња дугодневица се одржала и даље, али мало преображена у дан Светог Јована, који је заменио паганске богове. 

Племена Северне Америке практиковала су ритуалне плесове у част Сунца. Један од најпознатијих народа северно-америчких Индијанаца настањен у подручју између река Миссиссипи и Миссоури је Сиоуx. Њихови спектакуларни племенски плесови су веома познати у свету. Ритуал је подразумевао припрему огољеног дрвета, која је представљала везу између неба (раја) и земље. Око дрвета би се у круг поставили вигвами (индијански шатори) који су представљали космос. Учесници ритуала су се уздржавали до хране и пића за време трајања плеса, а тела су шарали симболичним бојама.

Стари Словени су први дан лета славили под називом Капало или Купало, бог лета, воћа и цвећа. На овај дан практиковало се ритуално купање, и а лутка названа Купало ритуално се спаљивала или бацала у воду. Касније је овај празник у Русији постао празник Ивана Купале, односно дан светог Јована, слично као у Скандинавији. Купало је заправо зрели Јарило (бог плодности и вегетације), а Јарило долази на свет сваког пролећа. У лето се претвара у Купала, када се њему у славу и приређују славља. Људи му захваљују на посети овог света, и срећи коју је донео. Певају се песме би Јарило поново дошао наредне године. У тренутку летње дугодневице већ је пола године прошло, остало је још неколико благородних месеци, а онда долази зима, време прелепе богиње смрти и зиме – Моране.

Извор