Купало
је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове
године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана. Почетак
празника обележен је разним обредима вече пре дугодневнице. Славље се
наставља на саму дугодневницу и траје до дубоко у ноћ, често и дан
касније. Остало је мало сачуваних података о Купалу, запамћено је да се
веома важан празник славио у време летње дугодневнице, запамћени су разни обреди, док је сврха истих заборављена.
Осим ритуалног купања, на Купалов дан паљене су и свете ватре на врховима брда које су Стари Словени ритуално прескакали ради прочишћења. Уз прескакање ватре људи су газили по врућем пепелу „да ноге не боле“. Такође, играју се и кола око ватре, а чобани пале „лиле“ од коре брезе или дивље трешње, затим обилазе торове да би отерали зле силе, па се пењу на брда и настављају да играју разне обредне игре око ватре до дубоко у ноћ. Сам обред паљења лила на дугодневницу, уз играње око ватре, стар је више хиљада година и записан је у Ведама. Обичај постоји и данас у неким областима Индије познат као Раса лила што би у слободном преводу значило „божанска игра“. Сличан обичај имамо и код балтичких народа под именом Раса или Куполине.
Купало је најважнији празник посвећен сунцу у ово доба године. По народном веровању, сунце на овај дан три пута заигра на небу. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица. Венци су плетени од ивањског цвећа (лат. galum verum) које је жуте боје као и сунце. Бере се разно биље не само ивањско цвеће. У Бугарској би млади по биље кретали са искусном женом на челу. Приликом бербе биља певали су обредне песме. Када заврше брање у пољу, плели су велики венац кроз који су се провлачили сви учесници обреда ради здравља. Постоји леп словенски обичај да девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају.
Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. Управо те ноћи, како је сматрано у народу, могле су се видети необичне појаве, као што је „отварање“ неба; све биљке се те ноћи савијају према земљи а само једна, најлековитија травка, стоји усправно - ако се убере и да нероткињи, она ће ускоро затруднети; вода у изворима престаје да се таласа и потпуно се умири; звезде са неба спуштају се на земљу; подземна блага се одају светлуцањем или излазе на површину; цветају папрат и чудотворне биљке итд.
У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму:
„Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд.
Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника Кресник (Крес, Крис, Кријес) који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Такође, летња дугодневница позната је и као Свитњак - због свитаца који светле ноћу и баш у том периоду почињу да се појављују. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:
„Ивањско цвеће Петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
„Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна ређења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога."
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венце вијаше.
Па вели брату Купалу:
Ој мио брате Купало.
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
И нашег брата ређена
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“
Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског
Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и над годишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија
Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише:
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве."
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње. У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.
Доласком хришћанства, Купало је замењен светим Јованом (Ивањдан), а датум празновања померен је неколико дана касније. Прави смисао слављења нестаје па самим тим и празник губи на важности.
Аутор текста УРС "Старославци"
Осим ритуалног купања, на Купалов дан паљене су и свете ватре на врховима брда које су Стари Словени ритуално прескакали ради прочишћења. Уз прескакање ватре људи су газили по врућем пепелу „да ноге не боле“. Такође, играју се и кола око ватре, а чобани пале „лиле“ од коре брезе или дивље трешње, затим обилазе торове да би отерали зле силе, па се пењу на брда и настављају да играју разне обредне игре око ватре до дубоко у ноћ. Сам обред паљења лила на дугодневницу, уз играње око ватре, стар је више хиљада година и записан је у Ведама. Обичај постоји и данас у неким областима Индије познат као Раса лила што би у слободном преводу значило „божанска игра“. Сличан обичај имамо и код балтичких народа под именом Раса или Куполине.
Купало је најважнији празник посвећен сунцу у ово доба године. По народном веровању, сунце на овај дан три пута заигра на небу. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица. Венци су плетени од ивањског цвећа (лат. galum verum) које је жуте боје као и сунце. Бере се разно биље не само ивањско цвеће. У Бугарској би млади по биље кретали са искусном женом на челу. Приликом бербе биља певали су обредне песме. Када заврше брање у пољу, плели су велики венац кроз који су се провлачили сви учесници обреда ради здравља. Постоји леп словенски обичај да девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају.
Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. Управо те ноћи, како је сматрано у народу, могле су се видети необичне појаве, као што је „отварање“ неба; све биљке се те ноћи савијају према земљи а само једна, најлековитија травка, стоји усправно - ако се убере и да нероткињи, она ће ускоро затруднети; вода у изворима престаје да се таласа и потпуно се умири; звезде са неба спуштају се на земљу; подземна блага се одају светлуцањем или излазе на површину; цветају папрат и чудотворне биљке итд.
У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму:
„Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд.
Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника Кресник (Крес, Крис, Кријес) који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Такође, летња дугодневница позната је и као Свитњак - због свитаца који светле ноћу и баш у том периоду почињу да се појављују. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:
„Ивањско цвеће Петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
„Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна ређења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога."
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венце вијаше.
Па вели брату Купалу:
Ој мио брате Купало.
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
И нашег брата ређена
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“
Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског
Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и над годишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија
Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише:
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве."
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње. У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.
Доласком хришћанства, Купало је замењен светим Јованом (Ивањдан), а датум празновања померен је неколико дана касније. Прави смисао слављења нестаје па самим тим и празник губи на важности.
Аутор текста УРС "Старославци"
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.