МОКОША
9. цветањ (мај) празнује се као Мокошин дан. То је завршетак вишедневних светковина, посвећених овој богињи, које увек почињу у петак пре Мокошиног дана. Празник богиње Мокоше је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни из источнословеснких земаља тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Такође, на овај дан лоше је чупати траву јер се верује да се тако Мокоши чупа коса.
Мокош или Мокоша је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Мокоша је богиња која уз суђаје може одређивати судбину људи.
У „Несторовој хроници“ спомиње се кип богиње Мокоше који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокоша је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоше на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла.
Богиња Мокоша представљана је на више начина: као висока жена бујних груди и расплетене косе, као жена велике главе и дугих руку или једноставно као старија жена. Слично Живи, Мокоша помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокошу као заштитницу преља.
Некада су жене у воду бацале кудељу (влакна конопље), називале су је „мокрица“ и то је представљало жртву Мокоши. Овај обичај углавном је био везан за празник Мокоше Јесење јер је то период бербе конопље.
Новија истраживања указују да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокоша се повезује и са земљом, поготово са мокром влажном земљом. Постоји пролећни празник посвећен овој богињи и сматра се да је на тај дан лоше копати или убадати земљу оруђем или било каквим предметом. Лоше је и чупати траву, јер се веровало да се тако Мокоши чупа коса. Знамо да Мокоша има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу, ова Мокошина делатност протеже се и на неком вишем, космичком, плану. Она тада постаје делатност богиње која може да одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота.
Пре стотинак година веровало се да Мокоша обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава.
Поштована је и код западнословенских племена, а судећи по сачуваним топонимима и народним веровањима, позната је и у нашим пределима. Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокошом и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокошу је било толико јако да се одржало и после примања хришћанства поготово кроз лик хришћанске светитељке Параскеве (у нашем народу познатије као света Петка). Параскева ни на који начин није повезана са обичајима око Мокошиног дана. Рођена је на обали Мраморног мора (данашња Турска), док је највећи део живота провела у врелој Јорданској пустињи. Мокошин дан је петак, што је још једна сличност са светитељком која је преузела атрибуте старе словенске богиње.
Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Да је култ Мокоше дуго био присутан код Словена говори проповед светог Григорија из 14. века: „И данас се у удаљеним местима моле проклетом Перуну, Хорсу, Мокоши и Вилу“.
Верује се да је, уз Сварога, Мокоша заслужна за стварање првих људи и на тај начин повезана са „белом пчелом“ - женским митским претком свих Словена. Осим пчеле, са богињом Мокошом повезује се овца, а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.
9.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
*Аутор слике Максим Сухарев, руски уметник
Аутор текста УРС "Старославци"
9. цветањ (мај) празнује се као Мокошин дан. То је завршетак вишедневних светковина, посвећених овој богињи, које увек почињу у петак пре Мокошиног дана. Празник богиње Мокоше је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни из источнословеснких земаља тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Такође, на овај дан лоше је чупати траву јер се верује да се тако Мокоши чупа коса.
Мокош или Мокоша је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Мокоша је богиња која уз суђаје може одређивати судбину људи.
У „Несторовој хроници“ спомиње се кип богиње Мокоше који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокоша је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоше на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла.
Богиња Мокоша представљана је на више начина: као висока жена бујних груди и расплетене косе, као жена велике главе и дугих руку или једноставно као старија жена. Слично Живи, Мокоша помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокошу као заштитницу преља.
Некада су жене у воду бацале кудељу (влакна конопље), називале су је „мокрица“ и то је представљало жртву Мокоши. Овај обичај углавном је био везан за празник Мокоше Јесење јер је то период бербе конопље.
Новија истраживања указују да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокоша се повезује и са земљом, поготово са мокром влажном земљом. Постоји пролећни празник посвећен овој богињи и сматра се да је на тај дан лоше копати или убадати земљу оруђем или било каквим предметом. Лоше је и чупати траву, јер се веровало да се тако Мокоши чупа коса. Знамо да Мокоша има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу, ова Мокошина делатност протеже се и на неком вишем, космичком, плану. Она тада постаје делатност богиње која може да одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота.
Пре стотинак година веровало се да Мокоша обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава.
Поштована је и код западнословенских племена, а судећи по сачуваним топонимима и народним веровањима, позната је и у нашим пределима. Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокошом и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокошу је било толико јако да се одржало и после примања хришћанства поготово кроз лик хришћанске светитељке Параскеве (у нашем народу познатије као света Петка). Параскева ни на који начин није повезана са обичајима око Мокошиног дана. Рођена је на обали Мраморног мора (данашња Турска), док је највећи део живота провела у врелој Јорданској пустињи. Мокошин дан је петак, што је још једна сличност са светитељком која је преузела атрибуте старе словенске богиње.
Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Да је култ Мокоше дуго био присутан код Словена говори проповед светог Григорија из 14. века: „И данас се у удаљеним местима моле проклетом Перуну, Хорсу, Мокоши и Вилу“.
Верује се да је, уз Сварога, Мокоша заслужна за стварање првих људи и на тај начин повезана са „белом пчелом“ - женским митским претком свих Словена. Осим пчеле, са богињом Мокошом повезује се овца, а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.
9.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
*Аутор слике Максим Сухарев, руски уметник
Аутор текста УРС "Старославци"
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.