Душа

Када сам се сусрео са делима Беле Хамваша, основна мисао ми је била да је спојио религије, филозофију, теозофију, окултизам, уметност и науку, те да се у основним ставовима слажемо у вези с односом између личности и душе. Уосталом, сматрам - баш као Хамваш - да Ја (личност) није ништа друго до функција душе. Другачије речено, душу условно делим на примарну и секундарну душу. Притом је примарна душа бесмртна, универзална, свевремена, а секундарна је смртна, индивидуална, овоживотна. Можда је најбоље да кажем у неколико ставова по чему се разликујемо, али то има смисла да се напише тек на крају. Зато пишем најсажетије о души оно што чини наше мисаоно сагласје.
Истовремено постоји измењена стварност за све догађаје, при чему су извори и исходи занимљиви. Могуће је питање да ли је цео свемир илузија, јер су вечне душе представљене интелигентном светлосном енергијом која је безвремена и безоблична и није ограничена материјом у делу свемира у којем живи човек. По свему судећи, прво очитовање праприроде била је мисао. Свемир и људска душа нису били, нити јесу раздвојени. У древној баштини је писало да се стварање целог света збило у срцу човека. Матафизичарима је познато да објава Веде гласи: „Душа је мислила: светове хоћу да стварам“. И створила је светове.
Али, шта је душа? Може се рећи да је душа интелигентна светлосна енергија која нема границе. Она је умни простор и умно време истовремено. Она је Бог у човеку и свему постојећем. Присуство душе њени истраживачи изједначују са вишом, свемоћном и свеприсутном енергијском силом. Свака душа има препознатљив вибрациони ментални образац, попут отиска прста. Душа је потпуно, свеобухватно Један, праприрода је Два, мисао је Три. Мисао није везана ни за шта. Ернст Мулдашев сматра да се мисао налази ван простора и да се састоји од супстанце једнако значајне као простор. Та супстанца је, по свему судећу, Енергија Времена. Душа мисли. У ствари, овај заједнички велики свемир јесте велика универзална Божја душа.
Истовремено постоје универзална и индивидуална душа. Оне су исте енергијске природе и вибрирају на истој фреквенцији. Све што је светлост, бледо је у односу на душу. Све што је танано, грубо је у односу на душу. Све што је лако, тешко је у односу на душу. Све што је живот, смрт је у односу на душу. Све што постоји, нема га у односу на душу. Зато се некада говорило да је душа светла, нематеријална, живот, једино постојећа и једина стварност. Она није имала почетка и неће имати краја. Овај свет је такав као да га је душа мислила и створила из себе саме. Душа је супстанца енергијско-материјалне природе, баш као мисао. Душа је осетљивост. Сама по себи није видљива, није ухватљива, није разумљива. Природа душе је увек присутна, неболика, сјајна, блажена, неограничена и непроменљива. Душа користи енергију коју је донела у Земљин свемир. Душа је према души будна, односно осетљива. Та осетљивост душе према души је љубав. Тако је љубав оно што душу чини душом. Подразумевајући раван људског живота, љубав је оно када се Ја потпуно гаси и људска се душа отвара универзалном бивству. Уосталом, реч може да извире само из згаснутог Ја. Индивидуално Ја је опасно за душу, будући да је преко свести држи у несвести.
Треба да се зна да никаква аскетска пракса, јога, знање, морална дисциплина, безгрешност не могу да примакну личност примарној души. Процес стапања личности и душе зове се освешћење или посвећење. Највише што може личност, јесте да буде будна снагом пламена свеће, примарна душа је будна снагом муње. Међутим, када се индивидуално Ја и универзална душа на било који начин препознају, тада личност помаже души да схвати сврху живота, а душа помаже личности да се оплемени и избегава замке на путу ослобађања. Из древне баштине допире истина да се приликом посвећења бесмртној души не може догодити ништа негативно: Нема растварања, нема нестајања, нема претапања. Најважније је да се схвати: Пут душе заправо није друго до сама душа; када душа напредује, у самој себи напредује; светлост која осветљава пут јесте светлост саме душе; циљ није друго до сама душа; и кад је стигла, саму себе је стигла. У ствари, просторно се није ни померала.
Душа открива суштину опсене предметног света, увиђа, а потом и зна, да је једина стварност субјекат, спиритуално Ја – сама душа. Коначни циљ јесте да душа досегне степен Господара Свемира. Човек има ту улогу у свемиру, јер је први човек према древној баштини Адам Кадмон, краљ природе. Ако је душа светла, тело се смеши сваком свом пропадању, јер је умно и зна да је на правом путу повратка ка универзалној души. Онај који не зна да је душа једино постојеће и сам је непостојећи. Онај који зна да је душа једина жива сам је пробуђен за живот.

Пут универзалне душе

Чарлс Форт је у књизи под насловом Књига проклетих написао: „Под позитивним подразумевамо: Душу, хармонију, равнотежу, поредак, правилност, постојаност, доследност, јединство, реалност, систем, управу, удружење, слободу, независност, сопство, личност, ентитет, индивидуалност, истину, лепоту, правду, савршенство, одређеност“. Иако је реч о веома умном човеку, чини се да није ни у наговештају био свестан да све наведено има везе са душом. Када се мисли на такав начин, природно изгледа схватање да је важно оно што човек јесте изван овога живота. Зато што се пробија идеја ка древној баштини, према којој су људи заправо душе које се инкарнирају из живота у живот, полагано се развијајући на еволуционом путу ка Богу.
Уосталом, Људмила Филипова у књизи Стаклене судбине – можемо ли изменити судбину наводи: „Ембрион има јединствену ДНК и њој одговара јединствена душа. Иако се види само под микроскопом, он је потенцијално новорођенче које може да воли и буде вољено. Ембрион у себи чува прошлост читавих генерација, душу човека, срце личности, будућност рода. Један ембрион!“.
Пут до универзалне душе је цикличан и спирални. Земно рађање само по себи не значи ништа, ако истовремено није и буђење душе. Свако у себи има не само доживљај рођења и смрти, него изгледа да има и лично искуство, и што је у свему најнеобичније, ово искуство је истоветно код свих људи.
Аутори у далекоисточној филозофији и религији често поистовећују ум и душу. Согјал Римпоће тврди да „у тренутку смрти умиру обичан ум и његове заблуде и у том процепу открива је безгранична природа ума налик небу“. Тибетански песник Ујетсун Миларепа је једном приликом рекао: „Моја религија је да живим – и умрем – без кајања“. Када кажу да се открива бескрајна природа ума и подразумева да је Ум бескрајан, свакако не заборављају да је и универзална душа бескрајна.
Религије су по свему судећи повезаније него што се мисли, а њихов извор је такође исти. Уосталом, вера у поновно рођење постојала је у раном хришћанству и трајала је у разним облицима све до Средњег века. Ориген, један од најутицајнијих црквених отаца, филозоф, реформатор александријске школе и веома утицајан писац, веровао је у „претходно постојање душа“. Стога је у трећем веку писао: „Свака душа долази на овај свет оснажена победама или ослабљена поразима из претходних живота“. Таква схватања су осуђена у хришћанству и посебно у књизи угледног о. Серафима Роуза Душа после смрти. Када се неко охрабри да пише недогматски о души, он треба да учини све што је могуће да буде у истини и љубави, те да сачува чистоту своје душе, јер одступање од истине је исто што и одступање од Бога. Када то зна, онда је одговорност личности, односно лична одговорност сразмерно увећана.
Суочавање душа са Богом није неминовно, оно је непрекидно. Уосталом, рат против људске душе је истовремено рат против Бога, а тај рат је био најотворенији у време бескрупулозног паљења Александријске библиотеке. То величанствено складиште знања уништили су хришћани око 389. (или 391.) године по наредби римског цара Теодосија Првог Великог. Пожар су наводно с намером да прикрију истину о претходној хришћанској историји изазвали управо хришћани на челу са патријархом Теофилом. Кључна фаза рата против знања о универзалној људској души завршена је 1879. године у корист богобораца, безумним потезом немачког лингвисте, психолога и филозофа Вилхелма Максимилијана Вимта (Wilhelm Wimdt, 1832–1920), истраживача физиолошке психологије, када је у Лајпцигу основао прву психолошку лабораторију и, нажалост, можда намерно а можда и немарно, истиснуо предавања о души из школа. 
Када мисли и осећања постепено утихну, замру и разложе се у природи душе, истог трена је могуће на кратко да се баци поглед на природу душе – право исконско стање. Човек често пролази кроз смртни процес док спава и сања, мисли и осећа. Тада може да мисли и када душа није у телу. Јер, то што душе оставља у постељи тера таласе мисли непрестано даље. Мозак наставља да мисли. Када се човек пробуди, увлачи се душа у животном енергијом прожето тело које је остало у постељи. Рудолф Штајнер је предавао слушаоцима: „То што човек мисли док душа није била ту, често је много паметније него што мисли на јави, када је спојен са душом“. Његов приступ одгонета феномен да људи примају сугестије и идеје у време дубоког сна. Када човек уђе у свет душа, долази у стање које је слично једном ранијем стању на Земљи, када је у „златно доба“ инстинктивно поседовао духовне истине.
Јапански научник Хироши Мотојама у књизи Карма – Реинкарнација наводи како је велики индијски светац Јанинаварга (раздобље 800 до 500 година пре Исуса Хистоса) описао смртну процедуру:

• „Индивидуално биће престаје да функционише у физичкој димензији када срце престане да куца;
• Астрално тело које је довршило задатак снимања резултата деловања у овом животу у форми 'кармичког семења' одлази у срце физичког тела (Анахата чакра у астралу);
• Душа узлази у астрално тело 'А светло сија с врха њихових срца';
• Душа излази из тела кроз 'очи или врх главе или неки други део'. То се односи на Ајна чакру, Сахасрара чакру или неку другу чакру;
• Када душа напушта тело, животна енергија одлази са њом. Веде казују: 'Органи свести следе душу'. То значи да ум и психа, који раде заједно са физичким телом и са астралном димензијом, напуштају тело заједно са душом (они су компоненте душе). Када душа напушта физичко тело, енергија и органи свести других органа одлазе са њом;
• Душа је сада ограничена (оптерећена) знањем и понашањем прикупљеним у прошлим животима. То значи да карма душе одређује у које ће духовно краљевство душа отићи и како ће живети, те када ће бити рођена у новом животу."

Мотојама је написао још нешто веома занимљиво: „У правој молитви, биће које се моли Богу је заборављено и особа постаје молитва. Бог струји молитвом и душом која је успела да заборави себе“.
Потрес који душа доживљава онда када ступа из света у свет, из једног света у други, или када се рађа па се буди из густе таме заборава, или када умире и иступа из материјалне природе, назива се праг. На путу узрастања душе постоји седам прагова са исто толико чувара прага. У моменту преласка прага, околина, животне прилике, везе, стања, свести, схватања, све то нестаје у трен ока и зрно душе дотиче ветар заборава. Зато је Бранислав Петронијевић тврдио да је душа апсолутно несвесно, будући да када прелази праг рађања у свести више не поседује претходне информације. Највиши ниво који може да досегне душа, преласком седам душевних прагова, је апсолутни субјекат у апсолутном бивству: То је у после свега апсолутно место душе.

Судбина душе

Занимљиво је да је реинкарнација душе заслужила тек после 1968. године озбиљнију пажњу научника. Ијан Стивенсон, канадски биохемичар и психијатар, радио је у то време на University of Virginia School of Medicine у Канади, и потом је дуже од 40 година истраживао појаву да се даца присећају претходног живота.
Испитао је 2500 случајева и о реинкарнацијама објавио 12 књига укључујући: Twenty Cases Suggestive of Reincarnation („20 случајева сугестивне реинкарнације“) и Where Reincarnation and Biology Intersect („Где се додирују реинкарнација и биологија“). Осим Ијана Стивенсона истом врстом истраживања бавили су се Џим Б. Такер, који је написао књигу Life Before Life („Живот пре живота“) и др Константин Котротков, професор информатике, рачунарства и биофизике из руског Санкт Петербурга. Ради настављања њихових занимљивих и значајних истраживања, поменути Универзитет је унутар медицинских наука основао посебан факултет. Име те високе школе, једине установе у свету која се бави реинкарнацијом на основу строгих научних стандарда, програма и метода, је: Division of Perceptual Studies.
Стивенсон је сматрао да реинкарнација условљава многе ако не и већину карактерних, психолошких и биофизичких особина личности записима унутар генетског кода, те да стручњаци у области медицине и психологије, и људско друштво у целини, могу након разумевања процеса реинкарнације да схвате многе аспекте људског понашања. Веровао је да разумевање реинкарнације може да допринесе напретку човечанства.
После 2500 доказаних случајева реинкарнације, које је детаљно описао у бројним научним студијама и књигама, Стивенсон је тврдио да је постојање реинкарнације несумњиво и непобитно. Свој научни став је учврстио тако што је чињенице о прошлим животима, попут јапанског научника др Хироши Мотојаме, истражио проналажењем имена, презимена, улица и других података везаних у вези са тврдњама деце старости од две до четири године (најстарији испитаник је имао седам година). Већина деце је, према њиховим најавама, умрла насилном смрћу. Испитаници су имали сећања на нешто што је подсећало на снажан и јасан доживљај смрти и сећање на скоро све што им се догодило између смрти и поновног рађања. Истраживања се нису заустављала само на деци испитаницима, већ су се ширила на породице и пријатеље, с намером да се одстване било какве манипулације и/или утицаји на децу, од религијских до било којих других. Стевенсон и његов тим су паралелним и додатним истраживањима настојали да идентификују особу за коју је дете тврдило да је била прије смрти. Тек након што су с научном сигурношћу утврдили да постоји особа за коју је дете тврдило да је била у претходном животу, настављала се даља студија случаја.
Истраживања су била толико детаљна и опсежна да их је тешко оборити. Уосталом, Ијан Стивенсон је прешао готово све континенте испитујући сваки могући траг с намером да направи научну, емпиријску и свеобухватну студију о феномену реинкарнација користећи званичне, прихваћене научне принципе у подручјима: медицине, психологије, биологије, хемије, антропологије, генетике и историје. У току свог рада сарађивао је са бројним научницима на другим пољима, који су касније заједно оформили факултет Division of Perceptual Studies.
Схватајући време у којем истражују и званичне научне парадигме, наведени научници су избегли да се супротстављају званичницима из области психологије па су људску душу назвали „есенција људског бића“, тј. део човека који преживљава смрт, те се поновно рађа у новом телу у следећем животу. Због толике научне опрезности може да се тврди, да је руски истраживач, др Константин Коротков, први уважени научник, који је инструментално потврдио напуштање „есенције људског бића“ из тела, а да је потом, без страха од реакције увек сумњичавих и каткад сујетих научника – „душу“ назвао душом.
Упркос свему, душа је све истраженија и све су бројније књиге које описују космичко кретање душе. Постоји схватање да душе остварују везу са родитељима пре рођења. Затим схватања да душа улази у ново тело (примарну ћелију) за време зачећа. Доктор наука Мајкл Даф Њутн је, између осталих, написао и књигу Судбина душа. Он тврди да се душа спаја са својим домаћином у материци мајке после приближно три месеца трудноће, „јер је тада мозак довољно развијен и она може да почне да ради с њим пре рођења“. Енергија душе зрачи све време кроз цело тело детета. Његова специфична истраживања омогућавају нове увиде у душевну сферу. Уверен је да душе жуде за савршенством и да део енергије душе остаје у духовном свету. Тај део је стално везан за отелотворену душу. Осим тога, душа може да подели своју енергију и да живи више живота истовремено.
Будући да још нема озбиљнијих оповргавања истраживања Мајкл Њутна следеће ставове, док их научници не оповргну, обичне особе могу да узму као проверене. Занимљиво је да постоји образац мењања полова душа, али се претежно задржава исти. Одговор на то питање много људи очекује. После напуштања тела, душе одлазе у душевну сферу. Теозофи кажу да душе одлазе прво на Месец или према руском генералу Јевгенију Игњатијевичу Ливенцову у простор у непосредној близини Месеца. Тамо се припремају за повратак на Земљу или за распоред на друге планете, где се појављују као хибридне душе. У једној фази припрема користе Књиге живота које се налазе у симболичким библиотекама. На Земљи се те књиге спомињу као Акаша.
Унутар астралног плана који окружује Земљу постоје алтернативне или паралелне стварности. Неки екстрасенси насељени на Земљи могу да виде нематеријална бића. Све просторне зоне имају вибрациона својства која омогућавају пролазак душа када су њихови енергијски таласи прилагођени одговарајућим фреквенцијама. Постоји нека врста сукоба, односно превирања, несагласја, који произилази из односа бесмртног карактера душе и темперамента мозга домаћина – његовог генетског пртљага. Из душа произилазе машта, интуиција и увид. У „Граду сенки“ брише се стечена негативна енергија душа. Ум душе памти. Постоје Јаслице – Одељење за рађање нових душа. Душа у ствари настаје из светлости, животном силом отопљене, блештаве енергије високог интензитета и виталности, која пулсира и њише се у флуидној кретњи, а потом буја, шири се попут уобличног чврстог балона и када се раздвоји од тока – постаје нова жива душа. Пре раздвајања, душе су повезане енергијском пупчаном врпцом стварања – попут малих медуза. Могуће је да постоје и нека друга бића који управљају тим процесом, али душе их не виде.
Свака душа је јединствена у свом збиру карактеристика које стварају неописиво савршенство. Ставови и уверења ума душе утичу на биолошки ум. Када се човек инкарнира у ново тело, карактер душе се спаја са темпераментом домаћина и тако стварају личност. Духовне хармоније имају улогу која је много већа од музичке комуникације – оне су градивни блокови стварања енергије и спајања душа. Ради кретања кроз међудимензионале зоне, душе морају да науче како да се прилагоде различитим облицима таласа, који постоје у свакој димензији, те да брзо прилагођавају своју енергију да би прошле кроз ту димензију. Примарне групе у духовном свету започеле су заједнички живот и блиско су повезане током стотина инкарнација. Убрзане душе инкарнирају тек последњих 5000 година, што је врло кратко време, с обзиром на њихов ниво развоја. Душе се развијају различитом брзином са низом талената. Касније проводе све мање времена у рекреацији и дружењу, а све више на усавршавању одређених вештина које ће допринети силама космичке свести.
Постоји приметно и неприметно нестајање. Неке душе стварају честице енергије за облике камења на нивоу планете. Интелигентни таласи енергије стварају субатомске честице материје. Вибрациона фреквенција тих таласа наводи материју да реагује на жељени начин. Постоји процедура повратка на места претходних живота. На пример, за повратак на планету Земљу. Екран преко којег душе сазнају тренутно стање на појединим деловима планете и понуду изазова и искушења, која би требало да им омогуће убрзано уздизање, зове се Прстен судбине. На њему се приказују будући призори са догађајима и људима с којима ће се душа срести у свом будућем животу. Прстен судбине је важан за садашњи живот. Господари времена чланови су групе планера, са водичима, архиварима и Старцима Већа. Водичи и чланови Већа помажу у разобличавању идеја које су формирале душе до уласка у ново тело. Судбина представља низ поступака душе током хиљада година у мноштву инкарнација. Своје тело душа бира из великог броја разлога. Велика лекција на Земљи је савладавање планетарних и личних деструктивних сила у животу, при чему душа постаје све снажнија и развија се. Већ у првој фази посвећења биће могућа телепатија, па ће духовни напредак бити убрзан. Већ сада се зна да седиште душе није ограничено на мозак, него да она прожима тело човека и да је то разлог што су у човека умни мозак, срце и све ћелије. Раније се сматрало да је душа смештена у срцу, а потом у тзв. трећем оку, између обрва, а изнад носа. Веровало се да је величине главе чиоде. Сада су научници измерили и њену тежину – 21 грам.

Спајање личности и душе

Код већине људи личност је активна, а суштина пасивна. Та „суштина“ је душа. Личност, а не суштина, је одговорна за огромне количине књига и чланака које пуне светске библиотеке, а од којих мали број заиста говори о суштини или из суштине; личност ствара највећи део визуелне уметности; личност чак пројектује и Бога и моли се тој пројекцији. Суштина је оно човеково властито. Личност је именована секундарна душа, оно што није човеково властито, што се може променити изменом услова, или вештачки уклонити хипнозом, дрогама, или посебним вежбама. Суштина је урођена, она је истина у људском бићу, развија се у нечију индивидуалност, под контролом судбине. Личност је стечена, она није нечије властито, лажно је у људском бићу, обезбеђује информације за рад на себи, под конттролом је случаја.
Личност је попут аутомата чији поступци жеље и мисли представљају производ стимуланса околине. Њу због тога мучи унутрашњи сукоб контрадикторних жеља, воља, уверења и намера. Душа „слуша“ и поштује Бога, а тело је посредством личности подложно души.
Теозофи на челу са Хеленом Блавацком су одбацивали идеју да се за сваку новорођену бебу ствара нова душа. Уз то су током 19. века тврдили да спиритуални его (примарна душа) може да делује само када је персонални его (нова душа) парализован. Посматрајући из аспекта физике потпуну универзалну енергију која припада метафизици, може се рећи да је дух центрифугална, а душа центрипетална спиритуална енергија.
Гари Зукав је у књизи под насловом Живот душе забележио: „Вишечулна личност може да буде свесна других утеловљења или их може искусити као своје властите прошле и будуће животе. Та утеловљења, припадају својој породици различитих живота, али то нису животи које је душа као таква проживела. То су искуства душе. Ослобађање негативности до којега долази у једном од утеловљења душе користи не само себи, него и свим осталим утеловљењима душе. Личност и њено тело вештачки су облици душе“.
Свака је личност јединствена. То је персона душе, која ступа у међузависност са физичком материјом. То је производ обликован од вибрационог вида имена, вибрационог вида односа са планетама у време утеловљења и вибрационих видова енергијске околине, као и расцепљених видова душе којој је, да би се довеле до целовитости, потребно да ступи у међуоднос са материјалном стварношћу. Јасно је да човек од света прима оно што свету пружа. Тако се обликује карма, која суштински није морална сила. Закон карме служи човечанству као објективан и свеобухватан учитељ који учи одговорности. Сваки узрок који још није створио своје последице догађај је који још није довршен.
Често личност доживљава последице које су створиле друге личности, односно друге душе. И обратно, често личност ствара енергијску неравнотежу коју није у стању да исправи сама током свог властитог животног века. Личност која искоришћава друге људе ствара неравнотежу енергије, која мора бити исправљена искуством искоришћавања од стране других људи. Ако је дете умрло још малено, није познато какав је договор између душе тога детета и душа његових родитеља био у душевној сфери, или каквом је и чијем исцељењу послужило то искуство. Не може се без познавања истине просуђивати о том догађају. Ако човек реагује бесом према Свемиру, изазива нову карму и задаје души још једно искушење које мора да савлада – умножава кармички дуг који душа мора да плати.
Разумевање зла као недостатка Светлости, аутоматски захтева да се посегне за Светлом. Душа која не поседује Светлост увек ће спознати Светлост, јер свака душа у сваком тренутку има осигурану велику помоћ. Телесна светлост путује одређеном брзином и не може се кретати брже. Светлост душе је тренутна. Душа људске врсте каткад се назива колективним несвесним, али то није исто. Реч је о души човечанства. Човек је производ карме властите душе. Склоности, способности и ставови с којима се родио служе учењу душе. Оно што се не научи у једном животу преноси се на друге животе, заједно са новим лекцијама које душа треба да научи. Појављују се нове кармичке обавезе, заправо последице реакција личности на ситуације с којима се суочавала.
Људске намере стварају стварност коју човек доживљава. Док тога не постане свестан, то се догађа на несвестан начин. Карма душе одређује и особине личности. Она одређује физичке, емоционалне, психолошке и духовне околности у којима се личност рађа. Реакција личности на искуства са изазовима и искушењима, ствара карму. Реакције изражавају намере. Након напуштања тела, скуп пробраних душа разматра искуства без емоција, прибрано, с пуним разумевањем. Више не постоје тајне. Откривају се узроци, разлози за слабости, грешке и пропусте, еволуција душе, допринос другим душама.
Оно што је уравнотежено и оно што је научено приближава душу њеном исцељењу, интеграцији и целовитости. Људско тело је умно – свесна материја. Личност је у ствари енергија душе која прожима материју. Ако је несвесна, преноси се расцепљеност. Само одговорним избором могу се свесно изабрати нега и испуњавање потреба душе и супротстављање жељама личности, као и њихово отпуштање. Реч је о избору јасноће и мудрости, избору свесног преображаја.
Свемир (Бог, умна енергија) подржава онај део човека (личност/душа) чија је намера најјаснија. Према висини цене зависности може се измерити важност коју исцељење има за душу, као и снага унитрашње намере да се личност ослободи зависности. Оно што стоји између човека и другачијег живота је питање одговорног избора. Када се човек бори против зависности, директно се упушта у исцељивање своје душе. Непосредно се бави питањем живота. То је рад који треба да обави. Уосталом, Бог је, за разлику од својих створења, једини свезнајући. Зато му треба препустити одлуке у вези са сврхом и трајањем живота. У трагању за сврхом живота, човек може да чува своје тело и здравље у енергијској, душевној и духовној сфери. Када схвати сврху свог постојања, остварује циљ и коригује свој однос према свему створеном, без сувишних емоција, пун љубави.
Наш свет одражава темељни мисаони облик да не постоји живот након живота, да је једино што у овом животном веку осигурава моћ оно што можемо поседовати и стећи. Када не бисмо тако размишљали, наши би избори били одговорнији, јер би се односили и на будућност душе. Душа којој је људско искуство нешто ново, на пример, која се развила из животињског царства и тек започиње своје путовање кроз људску револуцију, креће од одређене фреквенције због своје властите заштите. Може се утелотворити у неком удаљеном подручју, тако да може да живи једноставним животом. Душе са прихваћеним важним друштвеним обавезама представљају облик моћи који више није делотворан, али оне то нису успеле да схвате. Личности које по сваку цену желе власт, не плаше се кармичког греха, најчешће стога што су постале психопате и нису избегли вирус Борна. Изабрале су да живе према обрасцу страха и себичности. Изражавају снажну параноидну енергију и стога себи, својим владама и својим војскама привлаче сродна људска бића која имају исту параноидну жељу да униште живот, као да ће разарање живота спасити планету – а неће.
Треба истражити физику душе. Чини се да је бол само бол, али искуство боли здружено са разумевањем да бол служи вредној сврси, претвара се у патњу. Патња је смислена. Она је вредна труда. Шта је вредније од развоја душе? Вишечулна личност прикупља знање помоћу аналогије, интуиције и инстинкта, те се обрађујући информације, обједињава, корак по корак, са својом душом.

Циљ је посвећење

Душа у знању може пре коначно задремати него у незнању. Зато су јој неопходни животни проблеми (изазови и искушења) за напредовање. Постоји и други пут узрастања душе. Предлажу га они који највише имају искуства са душевним феноменима – Лао Це и Сун Цу Ву. Према њиховим схватањима, једноставно је и природно и по себи разумљиво да заправо ништа не треба чинити: „Ослобођење није резултат речи и мисли и делатности. Ослобођење није резултат промена, размишљања, употребе снаге, делатности, него освешћење на то да је сваки напор оков, који стоји на путу ослобођења.
Ослободити се могу само тако, ако одбацим сваку активност, збацим са себе чула, ум, мишљење, машту, интуицију, делање; ако иступим из круга седам демона, одбацим свет као непостојећу чаролију и успоставим непосредно виђење истине, што је изворно виђење душе. Када човек схвати да нема задатака, он је слободан. Ослобођен човек зна, ако за себе задржи своју слободу да би у њој уживао, изгубиће је, јер ће пасти у ропство слободе“. Да. У истини су. Али, треба знати да су они досегли много виши ниво у односу на обичног човека. Обичан човек, када би их без душевне основе следио, пропао би за мање од месец дана. Он не зна шта значи „не чинити ништа“, јер би то буквално схватио. Нечињење је људи из времена древне баштине у сфери је која му није ни у примисли. Данас то може веома мали број душа.
Истинска слобода је избор, самосавлађивање, самопрегор, самодисциплина, односно слобода душе. Када се размишља о месту душе у универзуму, потребно је отшкринути двери иза који су скривене бројне тајне. Тајна је, на пример, како је уопште настала тачка без пространства – Нешто. То нешто није материјалне природе. Попут душе, неухватљиво је и невидљиво. Само слика. То је идеја. То је истинска тајна: Прво Нешто изван душе. Дакле, већ је постојало нешто што није душа. Тачка. Уосталом, тајна бивства није душа, душа је једина стварност – она је једино постојећа. Тајна је недуша, нешто што постоји изван душе, нестварност, непостојање, чаролија. Мистична интуиција је она способност која људску душу отме из живота и уздигне је у универзално, у универзум – у бивство.
Аналогија и интуиција су начини на које душа може да ступи у додир са суштином човека, која помаже у опасним и стваралачким ситуацијама, као и у питањима надахнућа. Људска духовност обухвата цело путовање душе. Буђење личности у односу на потенцијале душе често захтева губитак партнера или смрт детета, пропадање посла или неку ситуацију у којој појединац остаје беспомоћна жртва. За личност ограничену на пет чула то је катастрофа, криза и тежак изазов. Чак и када личност постане свесна свог привида и према њему прилагоди своје намере, кармичке обавезе душе се морају испунити. То значи да праштање и покајање не постоје. Пропозиције су задате приликом постања. Човек је онолико моћан, колико је моћно оно за шта се залаже: Кућа, новац, партнер, савршенство, лепота, саосећање, љубав, мудрост, опраштање, понизност. Моћ је енергија коју обликује намере душе. Љубав је енергија душе. Она исцељује личност. Нема ничега што се љубављу не може исцелити. У крајњем уопштавању свемира и душе у њему, може се тврдити да нема ничега осим љубави, али како то неубедљиво звучи у овом Каиновом времену апокалипсе.
Уколико се прихвати, према свему што човек зна, да је Бог свеприсутан и свепрожимајући, онда је због есенцијалне истоветности Бога и душе „свака добра жеља коју човек гаји Божја жеља“... Јер, Бог станује у унутрашњости душе као моћ, супстанца и интелигенција, или духовно говорећи као мудрост, љубав, истина и кроз свест долази до форме или израза. Уосталом, основни задатак сваке душе састоји се у томе да лично становиште уздигне до тог нивоа свести да она постане једно са Свим, са Апсолутом. Свака идеја (мисао, реч) постаје семе, они се корене у души (која их садржи) не би ли после били остворени и изражени у физичком облику. Мисли о савршеном доносе савршено. Мисли о несавршеном доносе несавршено.
Пре утеловљења душа пристаје да на Земљи обави одређене задатке. Она склапа свети споразум са Свемиром да би постигла одређене циљеве. Свака душа на себе преузима одређен задатак. Личност која је укључена у рад и развој своје душе ужива у животу. Није оптерећена негативношћу. Не плаши се. Осећа сврховитост и смисленост. Ужива у свом раду, у другим људима, у љубави према животињама, биљкама, кристалима... Испуњена је и испуњава друге. Исконско зло, што се гнезди у психи и уму, увек ће прогонити људе и никад се неће одрећи покушаја да се увуче и дочепа свог главног циља – душе. Неправде, ратови, мучења, углавном потичу од болесне душе, а не од болесне друштвености. Реч подсећа на тело, а мисао на душу. Они су у загрљају, а истовремено се прожимају, као све у космосу.
Божидар Милосављевић у књизи Скривено сазнање пише: „Уколико дође до информационог пробоја и злоупотребе добијеног Знања – следи казна из Виших Димензија Хипер-простора, кроз регресивну Реинкарнацију Душе“. Све на то личи. Човек има осећај да „Неко то од горе види све“ и да „Оно што се налази горе, исто је као оно што се налази доле“, како пише у књизи Табула смарагдина Хермеса Трисмегистоса.
Дајана Гереро је у сјајној књизи Шта нас животиње могу научити о духовности – Надахњујуће лекције од дивљих и припитомљених бића записала: „Не тако давно разговор о души није укључивао животиње, већ да ли одређене етничке групе и жене имају вечну душу. Да ли верујем да животиње имају душу? Да, свакако. И 86 одсто учесника анкете на belef.net, такође верује“. Мајкл Њутн је поменуо и душу у животиња: „Животиње поседују душу. Нису као људске и разликују се једна од друге. Животињске душе имају мање честице енергије, мању запремину и нису толико сложене и многостране као што је људска душа“. За размишљање о души важно је да се зна да је цео космос уман, а да је оно што зовемо Богом свепрожимајуће и свеприсутно. Душа је део Бога, а Бог је у свакој души.
За људско око, изгледа да се догађаји нижу један за другим. У ствари, они се гомилају и сваки од њих је кључан за одвијање еволуције. Људско друштво ће се променити. Непрестано ће се развијати по природи ствари, пошто ће га ка томе неизбежно водити напредак науке и технике. Варварство из првих дана човечанства остаје и остаће урезано у мрачним угловима људске душе, спремно да изађе на површину. Е то се, нажалост, неће лако променити.
Циклус који се сада завршава, састоји се од три циклуса који су један унутар другога, а у трајању су од 2.000, 25.000 и 125.000 година. То значи да започињу нови космички циклуси. 1) бираће се другачији путеви, 2) учиће се помоћу мудрости уместо сумњом и страхом, и 3) разјасниће се однос душе и личности, што ће доприносити исцељењу душа. Повратком у ново „златно доба“, које је следеће временско подручје, баш као што после зиме неумитно следи пролеће, човек ће се од Каина поново преобличити у Адама Кадмона. 

тексзт у целости преузет са Снага мисли Светозар Радишић