Херувимска песма

Ми који Херувиме тајанствено

изображавамо,

и Животворној Тројици Трисвету песму певамо,

сваку сада животну бригу оставимо.

Амин.

Као они који ћемо примити Цара свих,

Анђелским Силама невидљиво праћенога.

Алилуја, алилуја, алилуја.

на црквенословенском:

Иже Херувими тајно образујушче,

и животворјашчеј Тројице трисвјатују пјесн припјевајушче,

всјакое ниње житејское отложим попечение.

Јако да Царја всјех подимем,

ангелскими невидимо доруносима чинми.

Аллилуиа, аллилуиа, аллилуиа.

Анђела има много и они сачињавају велике небеске восјке. Над њима је гласвни Господар Господ Саваот-Господар над војскама. Небеске војске дијеле се на девет чиноваа чинови улазе у три степена.
Први степен чине: серафими, херувими и престоли
други степен чине: господства, силе и власти
Трећи степен чине: начала, арханђели и анђели

О серафимима, херувимима и престолима, и о њиховој, првој јерархији.

1. Прихватајући такав поредак свете јерархије, ми казујемо да свако наименовање (именовање) небеских умова, показује богоподобно својство сваког од њих. Тако именовање серафима, по мишљењу оних који знају јеврејски језик, означава пламен или оне који горе, а херувими, обиље знања или мудрости. И зато, правилно је учење да су у првој тријади небеске јерархије највиши чинови пошто се ка њој, као најближој Богу, дају (прва) богојављења. Пламтећим престолима називају се небесни умови због тога што то име изражава њихово богоподобно својство. Јер, и само име серафима казује о њиховој непрекидној устремљености као божанственом, њихову ватреност и хитрину, њихову пламтећу, постојану, неослабиву и истрајну устремљеност; такође казује и о њиховој способности да оне који су нижи узводи ка више, да буди и распламсава у њима жар (пламен) који они (серафими) имају у себи. Исто тако (њихово име) означава и способност да пале и сажижу, да очишћавају, да уништавају сваку помраченост. Име херуеима означава и њихову силу да знају и созерцавају Бога, способност да примају вишњу светлост и да созерцавају божанско благолепије при непосредном његовом пројављивању; означава такође и њихово мудро искуство да другима дају и саопштавају мудрости које су и њима (херувимима) дароване. Име највиших престола означава и то да су они савршено изузети од било какве повезаности са земним, да се они постојано узвишују над свим што је ниже (доле), да надсветовно стреме у вишње и да су свим својим силама уз Бога, да од Њега примају истине у своме потпуном бестрашћу и невештатствености; такође означава да они носе (?) Бога и да са сваком понизношћу испуњавају Његове заповести.

2. Такво је, како мислимо, објашњење имена небеских бића, а сада нам је потребно да кажемо нешто и о њиховој јерархији. Мислим да смо довољно рекли о томе да је циљ сваке јерархије у постојаном подражавању Бога и да се делање сваке јерархије дели на прихватање и саопштавање божанствених истина. Сада желим да кажем, саобразно достојанству тих небеских умова, понешто и о томе на који начин се о њиховој светој јерархији говори у Писму. Потребно је рећи да она (небеска бића) као првостворени, превазилазе сваку видљиву и невидљиву створену силу. Наиме, реч је о бићима која су слободна од сваког порока и о бићима која немају никаквих чувствених маштања, те да су као таква далеко изнад свега осталог. Такође је потребно рећи да они, због своје неизмерљиве љубави према Богу, постојано чувају свој чин у ничим усиљеном и свагда једнаком делању добра; такође они су ти који созерцавају божанска откривења не кроз изображења каква се, на пример, сусрећу у Писму, него они имају саврше-но и јединствено знање о највишим тајнама кроз созерцавање Самог источника и Његове триипостасне красоте. Због тог дара они и јесу непрестано устремљени ка Њему, и по својој највишој чистоти, по својој невештатственој и духовној красоти, колико је то и њима могуће, созерцавају Бога, и као најближи Њему, и Њиме освећени, они су ти који су од Њега научени божанским истинама.

3. Зато, а то богослови јасно казују, нижи чинови небеских бића уче се познању божанских истина од оних (бића) који су у вишим чиновима, а који су се тим истинама, колико је то њима могуће, научили од самог Творца. Јер, како говори свети богослов, неки од тих бића, желећи да сазнају што више о тајни икономије оваплоћеног Логоса, непосредно су научена и добијају откривење од самог Господа о Његовој љубави ка роду човечијем. О томе Исаија казује: „Ја сам, који говорим правду и вриједан сам спасти" (Ис. 63,1). Мени је задивљујуће да та бића, која далеко превишују сва остала, тако побожно жуде за божанским озарењем јер она готово истога трена питају: „Зашто ти је црвено одијело" (Ис. 63, 2), показујући тиме да они желе сазнати што више али никада не убрзавајући просвећење које је на њих ниспослато Богом. Стога прва јерархија небеских умова, просвећена од самог Творца и испуњена истинама колико је то својствено чину њиховом, очишћава, просвећује и усавршава друге. И сада је, сматрам, прикладно да укратко кажемо понешто и о томе да учешће у божанственом знању јесте управо очишћење, просвећење и усавршавање јер је то, да тако кажемо, пут да се на прави начин барем донекле досегне до делимичног познања пренебесних тајни. Тим божанственим знањем којим се очишћава, уједно се и просвећује ум, који тиме постаје способан да у себе прими трунке светлости која са собом доноси познање наднебеских истина.

4. Таква је, по моме мишљењу, прва јерархија небеских бића. Она се налази непосредно и близу Бога, свагда устремљена у вечно познање Њега, по највишем, анђелима приличном, делатном својству. Она созерцава многа и блажена знања, освећује се непосредним озарењима, насићује се божанственом храном (истинама) те је стога и богословље нама, земно-роднима, предало химне које проузноси та јерархија, а у којима се барем донекле може санати понешто о тим најувишени-јим озарењима којих је она удостојена. Јер једни од чинова те прве јерархије, попут жубора многих потока, говоре: „Благословена слава Господња с мјеста његова" (Јез. 3, 12); други пак проузносе ово свето и свечано славословље: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, сва земља се испуни славом Његовом" (Ис. 6, 3). О тим највишим славословљима пренебесних умова, ми смо у оквиру наших могућности, већ говоршга у спису „О божанственим химнама", и колико је то до нас, довољно рекли о њима. Сада је, чини ми се, довољно рећи да прва јерархија, као просвећена (онолико колико је то њима могуће) божанственом благошћу и богословским знањем, и сама као богоподобна јерархија, предаје то знање чиновима који следе за њом. Наиме, она њих учи о томе како богопричасни умови треба да на достојан и њима приличан начин прослављају преблагословеног и свехвалног Бога који је Један и Триипостасан, да Он промишља о свему, почев од пренебесних бића па све до последњих; да Он јесте прво начало и да је творац свега што постоји и да све обухвата Својом непојмљиво оби-лном љубављу.

ОСМА ГЛАВА

О Господствима, силама и властима, и о њиховој средњој јерархији
1. Сада је потребно да пређемо ка средњем степену јерархије небеских умова и да, колико нам је то могуће, умним очима погледамо ка господствима заједно са истински силним изображењима божанствених сила и власти. Јер, свако именовање тих вишњих бића казује нам и о њиховом богоподражавајућим и богоподобним својствима. Говорење о имену светих господстава, по мом мишљењу, означава свецелу ослобођеност од било какве везаности за земно; казује такође о узвишавању ка горњем; казује да су они (господства) далеко од било каквог унижавајућег робовања, да им је страна пониженост и да постојано стреме ка Богу, истинитом Господству, те да се (колико је то њима могуће) свецело обраћају божанственим истинама. Име светих сила означава непобедиву храброст у њиховим богоподобним делима; означава такође и њихову снажну (силну) устремљеност ка богоподражавању, њихову нелењост и тежњу да созерцавају свеукрепљујућу Силу, те да о Богу, онолико колико то они могу, казују (уче) оне који су иза њих (ниже степене небеске јерархије). Власти су име за небеска бића способна за прихватање озарење божанственим истинама, за бића надсветског духовног владичанства која слободно употребљавају (користе) своје владичанствене силе да би о тим, божанственим истинама, казивали и другим (нижим небеским) силама. Имајући таква богоподобна својства, средњи степен небеске јерархије очишћен је, просвећен је и усавршен је посредством споменутих божанских озарења непосредствено кроз чинове прве јерархије, а затим, по устроју јерархије, он (средњи степен) учествује у усавршавању последњег степена (небеске јерархије).

2. Знање које прелази са једног небеског бића на друго, потребно је да видимо као знак савршенства које се прилагођава способностима поимања нижих чинова; јер, тајне које су први степени непосредно добили од Бога у мери њихових сила, они саопштавају средњем степену, а ови последњем, чинећи их (у мери њихових могућности), причасницима тајанственог очишћења, просвећења и усавршења. О овоме ћеш много објашњења наћи у речима богослова. Као пример може послужити истина о Божијем милосрђу над Израиљем. Наиме, Израиљ је по вољи Божијој предат страдању и ропству да би се на тај начин привео истини. Наиме, у време тих страдања, један од богослова по имену Захарије видео је, како ја мислим, једног од првих и Богу најближих анђела, који је, како је речено, од самог Бога добио речи утехе. Такође је видео и другог анђела, из реда нижих чинова, како иде у сусрет првом ради примања истине и како је, по вољи Божијој, научио богослова да ће се Јерусалим населити великим мноштвом људи (погл. Зах. 8, 6). Други богослов, Језекиљ (погл. Јез. 9,10. и 12. гл.), такође казује о овим истинама, тј. да се Израиљ кроз казне треба поново привести Богу. У свом казивању он спомиње херувима одевеног у по-дир, знак првосвештенички; такође спомиње анђеле који су држали смртоносно оружје (секире); јер, првом (анђелу) речено је: „Прођи посред града, посред Јерусалима, и забиљежи биљегом чела онијем људима који уздишу и који ридају ради свијех гадова што се чине усред њега", а осталим (анђелима) је речено: „Прођите за њим по граду, и побијте, нека се не жали око ваше, нити се смилује" (Јез. 9, 4-6). Шта рећи о анђелу који је рекао Данилу: „Изађе Реч" (Дан. 9, 23) или о херувиму који је узео огањ? Или, шта још јасније указује на јерархију међу небеским бићима до речи које је записао исти Данило (погл. Дан. 8, 16 )? Шта рећи о свему томе шта је записано од стране светих богослова о божан-ственој јерархији небеских чинова? Уподобљавајући њима, колико је то могуће, чинове наше јерархије, нека нам они послуже као образ да се барем донекле изобрази анђелско благолепије, те да се кроз (црквену) јерархију и ми барем мало упутимо (научимо) тајнама Бога који је начало сваке јерархије.

ДЕВЕТА ГЛАВА

О началииа, арханђелима и анђелима, и о њиховој, последњој јерархији

1. Сада нам преостаје да кажемо нешто и о јерархији која закључује чинове анђела, а која се састоји од богоподобних начала, арханђела и анђела. Мислим да је прво потребно објаснити, колико нам је то уошпте могуће, значење тих светих имена. Име начала означава њихову богоподобну способност да началствују и управљају, саобразно светом поретку који приличи началствујућим силама и да свецело себе и друге обраћају ка беспочетном Началу. Такође њихово име, само донекле, пројављује надумне истине о Богу као началу и благоустројитељу началствујућих небесних сила.

2. Чин светих арханђела једнак је небеским началима јер њихова јерархија, како сам већ рекао, иста је са јерархијом анђела. Али како ни у једној од споменутих тријада нема прве, средње или последње, то и свети чин арханђела, сједињује и друга два чина унутар ове (треће) тријаде. Овај чин (арханђели) заједничари и са светим началшш и са светим анђелима, појмећи и чувајући јединство саобразно своме стројном, искусном и неисказивом водитељству. Са последњима (анђелима) он представља чин који је одређен да учи, да прима божанствена озарења од првих (виших) сила те да их са љубављу предаје анђелима, а кроз њих да те истине саопштава нама у мери колико је то нама доступно. Анђели, како смо рекли, закључују све чинове небеских умова, тако да су они последњи међу небеским бићима која имају својства бестелесних сила. Због тога што помоћу њих можемо барем мало да докучимо скривене тајне тог духовног света, нама је прикладно да овим именом називамо управо сва бића небсских сила. Јер, потребно је имати на уму истину да је виша јерархија (небеских сила) особено блиска Богу и да је непостижна у целости чак и средњем степену те (небеске) јерархије. Средња тријада коју чине света господства, силе и власти, има у свом делу и то да руководи (учи) тријаду у којој су начала, арханрели и анђели, последњим степеном небеске јерархије која началствује над нашом (човечијом) јерархијом како би непрестано све било у поретку који је устројио Бог. Управо (знајући ово), богословље уздиже свсштеноначалство анђела над нама и онда када Михаила назива кнезом Јудејског народа (погл. Дан. 10. гл.), исто када и друге анђеле назива кнезовима других народа (погл. Пон. Зак. 32,8 ).

3. Ако неко упита како то да је само Јеврејски народ удостојен божанских откривења, на то је потребно рећи да клањање других народа лажним боговима не треба приписивати као кривицу анђелима којима су ти народи поверени јер су ти народи добровољно отпали од доброг пута који води ка Богу; учинили су то по самољубљу, гордости и неразумном поштовању твари у којој су они желели да пронађу Бога. У то искушење паде и Јеврејски народ (погл. Ос. 4. глава). Потребно је напоменути да наш живот није везан зрацима небеског просвећења, као и то да ти зраци не помрачавају (спутавају) слободну вољу човекову. Та неје-днакост у усмерености ка духовном у знатној мери одређује колико је ко испуњен просвећујућом благодати Оца, тако да уколико је неко више отворен (усмерен) ка Богу, то њега више обасјава луч просвећења. И другим народима (између којих смо и ми притекли као беспределном и преобилном мору божанствене светлости спремне да се излије на све и свакога) управља не некакво друго божанство, него Начало свега и ка Њему свети анђели приводе оне који су гладни и жедни Бога. Споменимо Мелхиседека, јерарха који не беше (јерарх, свештеник) лажних богова, него Бога истинитог. Богомудри мужеви казују о њему (Мелхиседеку) као о свештенику јер он заиста беше тај који је, као јерарх, и друге људе руководио на пут служења истинитом и једином Богу (погл. Пост. 14. глава).

4. Твојој свештеничкој мудрости споменимо и о томе да анђео беше постављен и над Египтом (погл. Пост. 50. глава); та-кође споменимо и о цару вавилонском коме је кроз свете анђеле речено о промисли и вољи Онога који управља и господствује свиме. Споменимо још једном да су над народима анђели постављени као вождови; да су они (анђели), служитељи истинског Бога, ти који помажу у поимању симболичких виђења којих су удостојени свети мужеви. Јер, сетимо се да су, рецимо, Данило и Јосиф имали откривења која им беху дата управо кроз анђеле. И никако не треба мислити н- је Јеврејима управљао Бог, а да су другим наро-дима руководили анђели или други богови. Речи (погл. Пон. Зак. 32, 9) потребно је разумети не тако као да је Бог разделио управљање над нама другим боговима а да је Он преузео водитељство само над Израиљем, него је те речи потребно разумети -ко да је Бог руковођење народима поверио Својим анђелима, да они буду руководитељи ка сиасењу, а да је Израиљ назван тако (Изабраним народом) јер се у њему имао родити Месија. О томе казују и речи: „Јер је дио Господњи народ његов" (Пон. Зак. 32, 9), а такође потребно је нагласити и истину да је и Израиљ, као и остали народи, поверен једном од светих анђела ради тога да се кроз познање истина (које даје анђео) узраста ка познању Бога (погл. Дан. 10. глава).

ДЕСЕТА ГЛАВА

Кратко понављање и закључак о ономе шта је до сада речено о чиновима анђела

1. И тако, рекли смо да вишњи (небески) чинови стоје непосредно пред Богом, да од Њега бивају очишћени, просвећени и усавршени онолико колико је то њима могуће јер ни они (анђели) не знају све о Богу него, по устројеној (небеској) јерархији, постоје они који о Творцу знају више од других (анђела), те да они те истине предају онима иза себе, а они пак предају онима који су иза њих. Такође смо рекли да они (трећи чин небеске јсрархије) тим истинама учи нашу (црквену) јерархију.

2. Према томе, сваки чин јесте тумач и весник о онима који су изнад њега. Бог је устројио такав поредак и установио је у свакој јерархији прикладне степене, тако да је (небеску јерархију) поделио на прве, средње и последње; Он је такође и унутар тих степена начинио божанствене чинове. Зато и сами божанствени серафими један другоме јасно говоре (погл. Ис. 6, 3), показујући тиме, по мом мишљењу, да први казују другима истине богопознања.

3. Такође је могуће рећи и то да свака јерархија, како небеска тако и човечија (црквена) има свој први, свој средњи и свој последњи степен, пројављући тиме истину да се сваки од тих степена удостојава знања у мери која њима приличи, као и то да светлост најобилније примају први, а да преко њих ту светлост добијају они који долазе иза њих. То такође казује и о истини да Онај који је истински свесавршен, да Он, Свесавршени, нема потребу усавршавања у било чему.

ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА

Зашшо се небеска бића називају небеским силама?
1. Ево шта је још (питање) достојно размишљања: зашто анђеле обично називамо небеским силама? Јер, оно шта је речено о анђелима (најнижем чину небеске јерархије), немогуће је, рецимо, рећи о силама. Рекли смо да чинови виших учествују у просвећењу нижих, а да нижи не учествују у просвећењу виших јер они (нижи) немају сва она својства која имају они који су виши од њих. Али, и поред свега тога, ми и анђеле, а још пре њих, арханђеле, началства, власти и остале, неретко називамо уопштеним именом небеских сила.

2. Називајући све аих тим уопштеним именом, ми тиме ипак не мешамо својства сваког чина; и зато, када без разликовања, све или само неке од небеских бића називамо небеским силама, то чинимо позајмљивањем (коришћењем) само једног од својстава која та бића заиста и имају. Јер то својство (да су небеске силе), а о чему смо већ говорили, не може се односити на нас, мада ни сва небеска бића немају једнаке силе, о чему и сведочи њи-хова (небеска) јерархија, као што смо о томе већ казивали.

Свети Дионисије Ареопагит -О небеској јерархији