Mars je ušao u znak Blizanaca

Mars danas ulazi u razigrani znak Blizanaca u kojem će ostati sve do 16. maja. O čemu nam govori period koji je pred nama?

Iz jedne stabilne energije (Bik), ulazimo u veoma dinamičan period koji će doneti puno aktivnosti. Budući da znak Blizanaca govori o naglašenoj mentalnosti, možemo se osećati nervozno i napeto, ukoliko ne budemo znali kako da kanališemo ovu energiju. Ono što nam može pomoći jeste da budemo stalno u pokretu, bilo da biramo brz hod, ples ili kanališemo, pak, ovu energiju putem pisanja (Blizanci)- sve što ima veze sa pokretom, umiruje ovog Marsa!

S obzirom da je znak Blizanaca dvojni znak, potreba Marsa u ovom znaku se nekada ogleda u paralelnom obavljanju najmanje dve stvari, tako da će nam biti važno da se u narednom periodu fokusiramo na samo jednu stvar, kojoj ćemo posvetiti onoliko vremena koliko nam je potrebno. Mars u Blizancima voli brzinu, voli da se takmiči i postigne sve pre vremena, zbog čega često gubi svoj pravi kvalitet. 

Naša pažnja može biti usmerena na komunikaciju sa drugima, na pisanje, kretanje, putovanja. Zbog nestrpljive i ponekad nervozne prirode, ovaj Mars često reaguje imuplsivno, tako da preispitajte svoje odluke pre nego što nešto uradite.

Možemo biti inspirisani novim konceptima ili idejama-on ima potrebu da sa nekim razmeni svoja iskustva, ali isto tako ponekad ode u krajnost, usled snažne želje da dokaže da je u pravu.
Za Marsa u Blizancima je važno da se oslobađa stresa na svakodnevnom nivou i da uči da ga sitnice ne remete. U periodu koji je pred nama, možemo se dobro zabaviti, otkrivajući nove stvari i deleći svoja znanja u svakodnevnoj interakciji sa drugima!

   

Profesionalna Astrologija

Добрица Ерић-Сви моји преци

                     

Загрљај са душом је пут у самосвест

Загрљај са душом је пут у самосвест

Метода аутохипнозног самоисцељивања за освежавање организма и међусобно препознавање личности и душе

Вековима уназад истраживачи су настојали да разграниче душу и дух, личност и индивидуу, личност и душу човека, прави и лажни его, те примарну и секундарну душу. Схватали су само да није реч о истим феноменима. Аналитика је и у овом случају попут инструмента помогла да се прихвати синтетички, холографски, свеобухватни приступ. Свеједно је како називамо своје компоненте, оне су све време у нераскидивом загрљају. Освешћена личност брине о својој души, а душа посматра напредовање личности и њено настојање да се мења самосхватањем и самодовршавањем. Крајњи резултат је остварење циља живота.
У ово време убрзаног освешћивања, све више људи схватају да су они заправо душе у којима се прожимају свесни и несвесни део. При томе, тај свесни део, именован у личност је само наводно свестан. Реч је о егу који је већином обезбожен, умишљен, горд, посесиван, опсесиван, трауматичан, опседнут бројним зависностима, неслободан и посебно несвестан своје несвесности. Личност мисли и на основу њих има одговарајуће емоције, а не зна како да одживи свој живот. С друге стране, несвесни део душе је у проблему како да се освести и активира на путу свог довршења. Најбољи начин да се освести био би да га свесни део пусти на миру и не оптерећује мислима и емоцијама. Када се личност учењем и искуством оспособи за ослобађање од свог ега, стварају се услови за свесност, или како то Екарт Тол каже – присутност.
Животни циљ душе може се остварити само уколико се међусобно препознају секундарна душа (личност) и примарна душа (апослутно несвесна свест, она која је вечна – која је била, јесте и биће – а са истинским, једино важним, непрепознатим животним циљем). Оне су физички обједињене, али не и информационо. Немају исто знање нити искуство. Мисли их као мостови спајају и раздвајају.
Научници предсказују да ће 21. век изнедрити услове за Нову земљу и Ново небо. Све су бројније методе које премошћују знања стицана вековима, јер одлика садашњег тренутка је да „немамо времена да имамо времена“.
Ево једне од тих метода, намењене за измену структуре личности, којом се увиђа, осветљава и освешћује однос личности и њене у истом телу смештене вечне душе.
Метода је научно заснована и састављена од четири у пракси проверене компоненте. У аутохипнозу укомпонована су знања и искуства једног од најпознатијих хипнотизера света – Хелмута Хансена. У садржај методе уграђена су знања и искуства познате руске научнице др Ларисе Фотине,која је своје научне науме примењивала на руским космонаутима. Већи део садржаја је произашао из методе за подмлађивање, коју је на основу свог самоисцељивања, пробраним речима обликовао руски академик Георгиј Николајевич Ситин, док је неколико сугестивних реченица у својим радовима предложио Вадим Зеланд.
Суштина методе је да се на основу постојећих знања о моћи и особинама мисли, те свесности о душевној повезаности човека са космичком „умном енергијим“, олакша пут до подсвести. Уласком у подсвест информације се саопштавају души, а само се преко душе, која је суштински „несвесна умна енергија“, може изменити структура личности. Тај процес подсећа на кибернетску повратну спрегу.
Применом ове методе, особама које су је примењивале отклоњенје висок крвни притисак и/или смањена срчана аритмија, онима који су патили од несанице вратио се сан, отклањане су ноћне море и месечарења, поправљанасу стања у породици, а децасу постала смиренија, тела клијената су ујутро опуштенија и одморнија, итд. У ствари, потпуно опуштање, отклањање свакодневних проблемских мисли и усмеравање пробраних, позитивних мисли према сопственом организму омогућава самоисцељивање.
Метода, која је плод осмогодишњег студиозног рада и бројних довршавања, примењује се пред спавање.
Најбоље је да се сними смирени глас заинтересоване особе, док чита добијени текст, и да га она слуша преко слушалица уређаја за слушање музике (нпр. MP3 или MP4). Те уређаје користи омладина на рекреацији, током вожње бициклом, мотоциклом, у аутобусима, на плажи, или у току шетње. Могуће је и слушање снимљеног гласа са звучника рачунара, или плејера. Боља је варијанта са слушалицама, јер тада заинтересована особа може неометано да слуша снимак и када је неко присутан у просторији где лежи, или се спрема за спавање.
Снимање мора да буде у потпуној тишини, без шумова и без језичких грешака, да самоисцелитељ не би при слушању обратио пажњу на шумове из околине и/или почињене грешке у изговору и размишљала о њима, уместо о себи.
Суштина методе је да самоисцелитељ с пуном концентрацијом све време мисли на оно што себи саопштава и да, при томе, ствара живе менталне представе о ономе што слуша. Менталне представе су те које ће његовој подсвести омогућити да самоисцели организам.
Да би се постигао потпуни ефект, потребно је да се снимак слуша без прекида 40 пута у континуитету, 15-так минута пред спавање. Слушање се може завршити и за 21 дан, уколико има услова да се слуша два пута дневно. Прекид у слушању није дозвољен, због законитости и карактеристика фотонског памћења. То значи да у случају прекида треба стартовати из почетка. У идеалним условима није лоше да се после целог цикуса он понови у размаку од седам дана, па петнаест дана, затим после једног месеца, па након три месеца, шест месеци, годину дана, две године, затим пет година и двадесет година. То је укупно девет пута по 40 дана за 20 година. Није много, будући да је реч о одржавању организма у истински здравом стању. Када се заврши наведена ментална операција, јача се воља, а информације се памте у подсвести и постају саставни део структуре личности, будући да информације постају део пренаученог материјала. Слично се догађа са памћењем песмама, изрека, таблицом множења...
Метода је због своје оригиналности, својеврсне сложености и садржаја названа Аутохипнозно самоисцељивање.

---

Следи садржај који треба снимити:

Будући да душа не мисли, она зна, њене „мисли“ су стављене у заграду.

Лежим удобно. Очи су ми склопљене. Руке и ноге су ми сасвим опуштене. Дишем опуштено, мирно и уједначено, са сваким издисајем осећам да тонем дубље и дубље у постељу.
Сада се концентришем на ноге. Мирно се концентришем на ноге и осећам, сасвим јасно осећам, како ми ноге отежавају. Ноге ми постају све теже и теже. Сада су ми ноге врло тешке, тешке као олово, заиста су тешке као олово.
Сада ми и руке отежавају и снажно вуку наниже. Обузима их све већи умор, због умора постају теже. И руке су ми сада врло тешке, тешке као олово.
Очи су ми чврсто склопљене. Опуштају се и смирују. Очни капци су ми тешки и постају све тежи и тежи. Више не желима и немогу да их отворим. Допуштам да тонем све дубље и дубље у пријатан осећај потпуне опуштености. Постајем све уморнија и уморнија.
Сада више ништа не желим. Потпуно сам опуштена и пасивана. Све се збива мимо мене. У космосу смо само Бог и ја. Прожима ме Његова присутност. Пуштам да речи делују на мене. Ништа не може да ме омета. Ум ми је бистар и спреман за проток мисли. Прожима ме дубока радост што се тако лепо осећам. Све снажније осећам дивно опуштање тела и душе.
У том чудесном миру, широм се отвара моја душа. Моја душа широм се отвара.
Сада слушам свој глас и осећам да постепено тонем све дубље и дубље у дубоки, пријатан мир. Све што мислим и говорим продире лако и дубоко у моју душу и ту се неизбрисиво урезује. Моја душа прихватамисли које изговарам. Преко моје душе мењају се моје навике.
Моје тело испуњава енергија. Имам је напретек. Моја енергија расте. Имам моћну енергију. Сваким даном је све моћнија. Зрачим енергијом моћи, љубави и шарма. Прожима ме енергија чистог енергијског извора. Људи осећају моју енергију и симпатију према мени. Мој нервни систем, увек, тренутно, схвата своју улогу, свестрани развој и усавршавање целог мог бића.
Цео мој нервни систем, брзином мисли напаја и Божијом вољом негује моје здраво тело. Све време се опорављају мој подмлађени организам и његови од Бога створени унутрашњи органи. Нервна сила непрестано напаја сваки мој орган одговарајућом енергијом, ради остварење свих физичких, душевних и духовних могућности.У свако доба, мој нервни систем се свестрано усавршава и ради енергично и ефикасно.
Све време, сви моји органи свесни су свог Богом даног савршенстава. Моја психички и умно јака, самосвесна душа, управља мојим телом, и, све време га негује и усавршава.
Поново у себи осећам пријатан мир. У том чудесном миру свака моја реч неизбрисиво се урезује у моју душу.
Ја сам новорођеномлада жена-витез, пуна здравља и снаге.
Ум мог срца, све време, сјајем унутрашње енергијске муње,ствара у срцу новорођено-младалачки божанствено здрав склад. У свако доба, моје новорођено-младалачко срце је здраво. Моје срце је увек витешко, моћно, снажно, неначето животом. Моја крв протиче кроз чисте, еластичне, здраве крвне судове. Крвоток ми је проточан и стабилан. Циркулација крви у целом мом телу је нормална, пријатно топла – и здрава. Моје срце без престанка откуцава у ритму сказаљке на сату – ритмично – 60 откуцаја у минути. У сваком положају свог тела осећам се добро. Осећам пријатност и опуштеност у грудима. Потпуно сам здрава.
Све моје ћелије занављају се здравим ћелијама. Ћелије, молекули, атоми и све честице у мом телу, све време се занављају и међусобно помажу и воле. Сви мишићи мог тела су снажни и еластични. Моја чула беспрекорно раде. Чујем одлично. Све ћелије од којих зависи мој слух су очуване, чисте, здраве, са осетљивим нервима. Видим одлично све боје и на свим растојањима. Осећам све мирисе и имам истанчан укус. Руке су ми увек младалачки осетљиве на сваки додир. Кичма ми је у одличном стању, здрава и гипка.
Поново у себи осећам пријатан мир. У том чудесном миру свака моја реч неизбрисиво се урезује у моју подсвест.
Мирна сам и опуштена. Осећам се одлично. Из дана у дан ми је у сваком погледу све боље и боље. Не чиним никоме грех па ме не додирује туђе мишљење. Туђе речи се одбијају од мене, ако нису добронамерне. Бог брине да до мене стигну речи које треба да чујем. Примам сугестије иза којих стоји љубав. Потпуно сам равнодушна на коментаре и примедбе изречене безразложно. Настојим да будем према свима коректна. Знам да сви морају да живе свој живот и да се оспособе за њега, зато сам изабрала самосталан пут.
Волим живот. Ничега се не бојим. Знам да ме Бог чува. Живим садашњи тренутак и имам у мислима само лепе замисли везане за будућност. Моја душа ме сања у пријатним догађајима и са људима који ме воле. Лако заспим. Спавам мирно, опуштено, лако се и потпуно будим, увек насмејана, чила и расположена.
Све моје Богом дане, духовне, умне, психичке и физичке способности свестрано се развијају и непрестано усавршавају. Свестрано се развијам. Способна сам и талентована. Лако учим. Стасала сам у жену-витеза, пуну здравља и снаге.
Моје мишљење је брзо, потпуно и свестрано се развија. У свако доба, мој нервни систем ради ефикасно и енергично. У мој мозак уграђен је програм за убрзани саморазвој и самодовршавање. Мозак се сам развија и усавршава. Обе хемисфере раде предвидљиво, опуштено и усклађено. Имам генијалан мозак. Са генијалним идејама. Моје мисли су нестандардне. Резерве мозга укључују се тренутно у рад. Најмање 90 одсто мозга је активно. Младалачки ритмови мог мозга трају и обнављају се. Свестрано се усавршава рад мог нервног система.
Имам моћан интелект и сваким даном је моћнији. Моја умна концентрација је стабилна. Повећава се обим свега што сам упамтила. Моја знања су активна и потпуна. У сваком моменту могу да користим своја знања. С лакоћом решавам проблеме. Моје памћење је беспрекорно, изванредно и сигурно. Моја свесност побуђује снажно тежње, жеље, вољу, веру и намеру ијача милионима пута. Центар моје воље је развијен, савршен и физиолошки јак. У свако доба, моја способност за употребу силе воље и вере изузетно је развијена. Знам да ћу успети да остварим своје намере.
Моја свест се бистри. За мене је све једноставно. Све разумем и јасно излажем. Спајам се са душом у свесност.
Моја вечно млада, божанствена, анђеоска душа, свестрано је развијена и уз Божију помоћ стално изузетно јача. Мој вечно младалачки дух, увек, са сјајем унутрашње енергијске муње, обнавља и непрестано усавршава своје новорођено-младалачко, божанствено лепо тело. Духовно сам снажна. Свестрано сам духовно развијена.
Стављам ментални штит са својим нумеролошким бројем испред себе. Он је мој заштитни знак, који не дозвољава да негативне информације допру до моје душе.
Осећам пријатан мир. У том чудесном миру све моје речи дубоко се и неизбрисиво урезују у моју душу, па их заувек прихватам и остварујем.
Кад избројим до три, руке и ноге ће ми одмах бити потпуно опуштене, лаке и покретљиве. Један! Два! Три! Отварам очи! Руке и ноге су ми опет лаке и покретљиве. Потпуно сам свежа, пуна енергије и снаге. Осећам се одлично. Изузетно сам радосна и заиста се одлично осећам. Предамном су живот и људи које волим. (Размишљам како је важно што као душа могу да мислим о себи као личности, која ми помаже да се освестим и мењам, а при том моја личност све време мења себе. Време је за мој сан).

---

Кад неко не успева лако да ствара менталне представе, не треба да брине. Део мозга који учествује у визуелизацији шириће се вежбом и способност визуелизације ће се повећавати, као приликом напредовања на тренингу у неком спорту. Подразумева се да женски род треба да пише и изговара речи прилагођене себи, а мушки прилагођене себи.
У следећем низу „садашњих тренутака“ треба очекивати све више сличних метода. Ово је време освешћивања.

Светозар Радишић 

Dragan Uzelac: Andrej Rubljov & Stalker… duhovna vertikala Andreja Tarkovskog

 

Kao i većina značajnih ruskih umetnika, filmski reditelj Andrej  Tarkovski je suštinski bio vezan za motive Apokalipse i kraj istorije( zato i Otkrovenje Jovanovo smatra možda najvećim poetskim delom stvorenim na zemlji). Njegov stil kritika je najpreciznije odredila sintagmom metafizički realizam .

Krećući se snolikim prostorom, Tarkovski je plovio između obe obale života- gornje u kojoj živimo u snu, i donje u kojoj sanjamo da živimo. Svojim organskim filmskim jezikom, u kojem se život predstavlja kao ogledalo, kao san, kao i prinošenjem vlastite žrtve kroz umetnost i veru, uzdigao se do neslućenih visina, ostavljajući za sobom remek-dela koja sama po sebi više nego rečito govore o istini, ljubavi i konačnom prevladavanju patnje kroz istinsku veru i stvaralaštvo pročišćenom dušom.
ANDREJ TARKOVSKI: Andrej Rubljov (1966.)

… Umetnost nam daje veru i ispunjava nas osećajem sopstvenog dostojanstva. Ona ubrizgava u krv čoveka, u krv društva, neki reaktiv otpornosti, sposobnost napredovanja. Čoveku je potrebna svetlost. Umetnost mu daje svetlost, veru u budućnost, perspektivu… Za film je dozrelo vreme rešavanje problema koje istorija postavlja pred čovečanstvo… Film je ne profitabilan, već moralan posao…

Postoje umetnička dela koja svojom uzvišenošću i višeslojnošću najbolje govore sama o sebi, otkrivajući kroz vreme rečima neopisive tajne svoje unutrašnje logike i umetničke vizije.

   Umetnik koji nema vere je kao slikar koji je rođen slep. TARKOVSKI
Andrej Rubljov, film iz 1966.-e godine, remek delo jednog od najboljih ruskih reditelja-Andreja Tarkovskog svakako je jedno od njih. Autor isto tako impresivnih filmskih ostvarenja- Ogledalo,Nostalgija,Solaris i Stalker , kreirao je kroz Rubljova vrhunac svoje umetničke vizije i misije, delo koje mnogi svrstavaju u deset najvećih filmova svih vremena.

… Umetnost je u svim vremenima izražavala nadu u čovekovo usavršavanje, u sposobnost čoveka da se uzdigne iznad svojih strasti i poroka i da se približi idealu. Čovek živi zato da bi postao bolji. Ne može se za cilj života smatrati nabavka frižidera ili automobila. Ako je to životni cilj, znači da je čovek u moralnom smislu doživeo krah. Zar u mom Rubljovu postoji takav strah? Zar to nije film o pobedi ideala? Zar Rubljoveva dela koja su prožeta svetlošću nisu nastajala u vremenima kad je brat ubijao brata, kad su od prelepih gradova ostajala samo zgarišta? Kad bi svet bio divan i harmoničan, umetnost tada, sigurno, ne bi bila potrebna. Čovek ne bi tražio harmoniju u nekakvim sporednim delatnostima, on bi živeo harmonično i to bi mu bilo dovoljno. Po mom mišljenju, umetnost postoji samo zato što je svet loše ustrojen. I baš o tome se govori u mom Rubljovu… Svrha umetnosti nije, kako se obično misli, prenošenje ideja, propagiranje misli. Svrha umetnosti je priprema čoveka za smrt, preorati mu, uznemiriti dušu, čineći je tako sposobnom da se okrene dobru…

   Sam Tarkovski govori sledeće o svom Rubljovu:

… Na primeru Andreja Rubljova hteo sam da pratim psihologiju stvaralačkog čina i, istovremeno, da istražim duševno stanje, kao i stanje koje u umetniku izaziva društvo…
    Film je trebalo da govori kako se u vreme bratoubistva i tatarske vladavine pojavljuje osećanje nacionalne čežnje za bratstvom, odražene u genijalnoj ikoni Svete Trojice – Andreja Rubljova, koje obuhvata ideal bratstva, ljubavi i sjedinjujuće vere. Upravo to je činilo osnovu idejno-estetskog koncepta scenarija …

     Andrej Rubljov veličanstvena je freska srednjovekovne Rusije, naslikana patnjom, stradanjem i nesalomivošću vere napaćenog ruskog naroda pod naletima divljih tatarskih hordi i zlom izdaje ruskih vladara u zavadi, u jednom od prelomnih trenutaka povesti. U pozadini burnih istorijskih zbivanja prikazana je impresivna biografska priča o slavnom ruskom ikonopiscu Rubljovu- priča o razdiranju, unutrašnjim lomovima i patnjama proizvedenim mukama kroz koje je prolazio ruski narod izložen bedi, nasilju i poniženju, te božijom ravnodušnošću na zlo koje je zadesilo jedan krotak, prostodušan, hrišćanski narod, posvećen veri i milosrđu… U Rubljovu Tarkovski progovara o Bogu kao transcendentalnom idealu( iz ugla ruskog pravoslavlja i njegovog misticizma) i čoveku kao najvišem božijem stvorenju, rascepljenom između sveta materijalnosti i sveta duhovnosti…

… Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada…
Veoma složena struktura filma izmiče brojnim mogućnostima tumačenja, deskripcije i pojednostavljivanja. Pred gledaocem oživljavaju crno-bele slike Rusije 15.-og veka, kadrovi nepreglednih prostranstava, manastira, zamkova, tatarskih konjanika i seoskih, rustikalnih pejzaža, života u bedi i patnji, zaodenute u ruho pravoslavne mistike, snažnog emotivnog naboja i lirike…

… Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost, zato što može bez bukvalnosti, bez svakodnevnog sleda događaja, čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Postoje neki aspekti ljudskog života koji mogu biti prikazani jedino kroz poeziju… Nema ničega lepšeg i tajanstvenijeg od jednostavnosti…

    Spasavajući jednu devojku koju Tatari žele da siluju za vreme pohoda i pokolja naroda unutar pravoslavnog hrama, Rubljov ubija. Da bi okajao greh, daje zavet ćutanja, povlači se u manastir, napušta slikarstvo i posvećeno pomaže ostalim seljanima u izlivanju crkvenog zvona…

… Tarkovski duboko veruje u rusku otadžbinu i mesijanski duh ruskog pravoslavlja. Bog je za Tarkovskog transendentalni ideal, dok je čovek trajno rascepljen između sveta materijalnog i duhovnog… Prolazeći kroz svet ikona i crkvenog slikarstva Tarkovski svojim remek-delom slika srednjovekovnu Rusiju… Podeljeno je u niz epizoda koje prate lik ikonopisca Andreja Rubljova u različitim fazama života i različitim trenucima rešavanja mnogih egzistencijalnih dilema…
Poslednja epizoda iz 1423. godine – Zvono , pokazuje iz nebeske perspektive ljude kao vredne mrave koji stvaraju Bogu ugodno delo…Količina emotivnog naboja koja prati završne scene ovog epskog spektakla- simboliku prevladavanja patnji i užasa stradanja, jedinstva naroda u nevolji i zajedničkoj težnji, umetnikov put pokajanja i odricanja zarad služenja čoveku i Bogu i trenutak kada se nakon izlivanja i postavljanja gromko oglasi ogromno crkveno zvono simbolizujući zvukom vapaj miliona paćenika i nesalomivu snagu pravoslavne vere naroda, prosto je neopisiv ma koliko puta se vraćao ovom filmu. Dok odjekuju zvuci zvona, sažimajuči svu dotadašnju patnju, trud i jedinstvo u trenutak smirenja, propraćeni simbolično pljuskom koji sapira grehe sveta kroz pokajanje, kreću završne sekvence slikarevih ikona u koloru, naglašene živopisnošću boja i snagom muzike, simbolizujući tako potresno i katarzično prevladavanje patnji i snagu nesalomive, iskrene vere… U plavičastoj izmaglici vidimo konje – kao simbole privrženosti patnji, strepnji i nadi…

… Cilj svake umetnosti je… da objasni ljudima razlog za njihovu pojavu na ovoj planeti, ili, ako ne da objasni onda bar da postavi to pitanje… Slika je impresija Istine, koju nam je Bog dozvolio da vidimo našim slepim očima… Čini mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da ili nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara, ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti, put koji bi na kraju mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje, već očuvanje društva uopšte; drugim rečima okretanje Bogu…

Gledajući iz današnjeg ugla, gde se kvalitet filma i umetnički dometi mere količinom zarađenog novca, gde se suština priče svodi na isijavanje milion puta na isti način prežvakane praznine i tehnološku masturbaciju unutar tzv. star sistema gde glumci oponašaju, ukalupljeni, sami sebe i gde se gledaoc nađe u čudu zaborava svega već narednog dana, tražeći nove action izazove, biseri poput Rubljova deluju kao klarkovski Monolit smešten u osvit ljudske vrste…

… Moj je zadatak svakoga ko gleda moje filmove učiniti svesnim potrebe za ljubavlju i potrebe da daje ljubav i svesnim da ga lepota čini potpunim…
ANDREJ TARKOVSKI: Stalker (1979.)

Tajnovito, kontemplativno, prepuno mističnih tonova i metafora na savremeno totalitarno društvo bez duše i vere, antologijsko ostvarenje kultnog ruskog reditelja Andreja Tarkovskog o čovekovom traženju smisla postojanja, traženju istine koja bi obuhvatila sva njegova saznanja i dala puni smisao njegovom postojanju u beskaraju prostora i vremena…

… Šta je dakle tema koja odzvanja kroz Stalkera?, objašnjava Tarkovski svoje tajnovito delo…Najopštije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; šta je dostojanstvo i na koji način čovek pati ukoliko nema samopoštovanja. Dozvolite mi da podsetim čitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov je cilj jedna soba u kojoj će, kao što nam je rečeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme rizičnog probijanja preko čudnovatih 
prostranstava Zone, predvođeni Stalkerom, Pisac i Naučnik u jednom trenutku slušaju istinitu priču ili samo legendu koju im priča njihov vodič o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikavac. On je otišao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. Međutim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija. I Bodljikavac se obesio.

    

 I tako su dva čoveka postigla cilj. Prošli su kroz mnogo toga, razmišljali o sebi, došli do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekorače prag sobe do koje su, da bi došli, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavršeni na tragičnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe – i bili užasnuti, ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju.

    Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju suočava Pisca i Naučnika sa zagonetkom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prošla kroz nečuvenu bedu zbog svog muža a i ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom neobičnom, nepromišljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje čudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, čije su žrtve i Pisac i Naučnik …

U stravičnoj atmosferi postapokaliptičnih predela (Tarkovski je scenografiju osmislio i smestio u beživotne predele napuštene elektrane, negde u Estoniji, rizikujući svoj i živote ljudi iz snimateljske ekipe zbog zračenja u tom predelu – kasnije će se ispostaviti da ima maligno obolenje pluća, koje će ga stajati života) Stalker priča metaforičnu priču o putovanju troje ljudi u neizvesnosti  tajanstvene zone u kojoj je pojam sreće nešto što je uvek nadohvat ruke, ali… Uvodeći u film dve reprezentativne ličnosti naše materijalističke i licemerne civilizacije – Naučnika i Umetnika, Tarkovski izražava svu uzaludnost i pad njenih stremljenja, ideala i brutalnog cinizma bez istinske potrebe za saosećanjem i verom… U Stalkeru Tarkovski suprotstavlja svet čisto materijalnog i naglašeno duhovnog, svet oholih u znanju i svet luda poslatih od Boga da posrame mudre. Kao nikad pre ni posle toga Tarkovski snažno progovara protiv materijalizma i ateizma zabludelog sveta…

… Stalker traži ljude koji veruju u nešto u svetu koji više ne veruje ni u šta… Film govori o Bogu u ljudima i o umiranju duhovnosti kao posledici prigrljivanja lažnog znanja…
Radeći krajem sedamdesetih godina na svom poslednjem filmu snimljenom u rodnom SSSR-u, Tarkovski tih prelomnih godina beleži u svom dnevniku:

… Gospode, osećam Te blizu, mogu osetiti Tvoju ruku na mom zatiljku… Želim videti Tvoj svet onakav kakvog si ga Ti stvorio i Tvoje ljude onakve kakve si ih Ti zamislio. Volim te, Gospode, i ne želim ništa više od Tebe. Prihvatam sve što je od Tebe, a samo težina mog zla i mojih greha, potamneli deo duše, sprečavaju me da budem Tvoj ponizni sluga, o, Gospode!… Šta raditi! Samo moliti! I verovati. Najbitniji od svih ovaj je simbol, koji nam nije dan da ga razumemo, već da ga osećamo. Da imamo veru uprkos svemu – da imamo veru!…

Scenario za Stalkera je nastao na bazi pripovetke Piknik pored puta braće Strugacki( SF žanra)… Stalkeri su u stvari pripadnici jednog prokletog zanimanja, oni koji poznaju vanljudske zakone kretanja po Zoni, čiji je posao da druge sprovedu kroz brojne opasnosti koje vrebeju u njoj do sobe u njenom središtu…

U svoj suštini i dubini misli ruskog maestralnog filmskog umetnika, Stalker je u stvari slika jednog ciklusa rađanja i umiranja, traženja vere u dubini čistog srca, mistika i metafizika početka i kraja svega, drama vere i put nadrastanja  ljudske ograničenosti i nesavršenosti istinskom duhovnošću – bez amoralnosti, skepse i cinizma savremene Nauke i Umetnosti…

… Ima li čovek suočen s očitim znakovima neminovne apokaliptične tišine ikakve nadeu opstanak? Možda odgovor na to pitanje možemo naći u legendi o istrajnom osušenom drvetu lišenom vode života na kojoj sam bazirao svoj film Žrtvoprinošenje… Monah, korak po korak, vedro po vedro, donosio je uzbrdo vodu isušenom drvetu, verujući u neophodnost svoga čina, ne posmunjajući ni na tren u čudesnu snagu svoje vere u Boga. On je živeo da doživi čudo: jednoga je jutra drvo procvalo životom, grane mu je prekrilo mlado lišće. I to čudo nije ništa drugo nego – Istina…
  
   Prevazilaženje patnje i prolaznosti dolazi kroz Veru, Trpljenje i Ljubav: Bolja je i gorka sreća, nego siv i dosadan život , katarzične su reči jedne proste i tragične, žene tragača za smislom – Stalkera…

Tekst u celosti preuzet sa sajta SB Periskop.net

Kada nam UMRU RODITELJI, ove stvari se ZAUVEK MENJAJU

  

Ma koliko godina imali, dok god su nam roditelji živi, mi smo nečija deca i nas neko bezuslovno voli. Naši roditelji su samo obični ranjivi ljudi, ali mi to ne možemo uvek da sagledamo jer ih doživljavamo in one dečije perspektive. Kada odemo iz porodičnog doma uvek znamo da nas tu neko čeka.

Naši heroji se vremenom pretvore u bake i deke i onda ih u toj ulozi gledamo kao skroz drugačije osobe, detinjastije od dece. Kada dođe vreme da oni napuste ovaj svet…tada je detetu najteže jer gubi oslonac, gubi ljubav. Uvek je teško ako su neke reči izgovorene a nisu trebale kao i one koje nisu 
izgovorene, a trebale su…

   

1. Kada oni nestanu, nema više te ljubavi i tog najgoreg prekora koji nije iz loše namere, već samo za dobro.

2. Kada nam roditelji umru prestajemo da budemo deca. Čudna tuga se uvuče u čoveka i nikada ne prestane da tinja. Naviru nam često uspomene iz ranog detinjstva sa po nekom skrivenom suzom.

3. Tada nam smetaju ljudi koji se žale na svoje roditelje, jer nisu svesni kako će im nedostajati, ali takva je priroda svakog čoveka.

4. To je bol koja nikada ne prestaje, a oni večito nedostaju.

FOTO: PIXABAY

5. Ako su umrli pre nego što ste postali roditelji tj. ako nisu doživeli da vide unučiće bol je još veća.

6. Uhvatićete sebe nekada da zavidite kolegi koji ide kod „keve na ručak“ pogotovo ako je to uz negodovanje jer je imao neke druge planove. Ili ako se koleginica buni što treba da bude sa roditeljima za praznike umesto u Beču ili već negde.

7. Praznici su tu koji će vas uvek sećati na njih i bićete tužni, pogotovo za Vaskrs, Božić i slavu.

FOTO: PIXABAY

8. Doćiće vreme kada ćete saznati neke „sitne grehe“ vaših roditelja, pa ćete možda biti tužni jer ćete imati utisak da ih niste dovoljno poznavali.

9. Imaćete potrebu da za srećnu vest mahinalno uzmete telefon da ih pozovete, ali neće biti odgovora.

10. Ne znamo zapravo ni koliko ih volimo dok ih ne izgubimo. Ne vrednujemo toliko tu ljubav dok nas jačina boli za gubitkom ne podseti. Ako su vam roditelji živi , volite ih najviše i pokažite im to, a ako nisu, provedite svo slobodno vreme sa svojom decom, da sutra imaju čega da se sećaju.

(Izvor: Beograd.in)

✨❤️🌿🐞💐🦋🐦 ✨❤️🌿🐞💐🦋🐦

Само једно је право образовање - да научимо да волимо Бога.

Мати Гаврилија

 

PREDIVNA PRIČA! PLAVE LESTVICE: Molitva svete Majke Božije pred rajskim vratima

 

Kada Sveti apostol Petar završi svoj zemaljski život i bi pozvan na Nebo, Gospod mu predade nebeske ključeve od rajskih vrata. Sa svesrdnom sveštenom revnošću Sveti apostol je obavljao svoju uzvišenu službu otključavajući vrata raja za duše onih ljudi koji svojim zemaljskim životom i rešenjem Svevišnjeg Pravednog Sudije zaslužuju nebeska blaženstva. I tako je to mnogo godina išlo svojim ustaljenim i uobičajenim tokom.

Ali jednom apostol Petar sav uznemiren dolazi Gospodu Bogu, celivajući skute Njegove svetlosne haljine, govori: „Gospode, neka me mimoiđe gnjev Tvoj! Moram Ti objasniti svoju uznemirenost. Evo ima već mnogo dana kako u presvetlom raju Tvom primećujem neke ljude koje ja nisam pustio unutra na rajska vrata. Ne mogu sebi da objasnim na koji su se način oni uvukli tamo. I lica njihova nikako ne liče mnogo na lica pravednika. Bojim se, da nisu posredi neke đavolove podvale. On i sluge njegove sposobni su za sva moguća lukavstva. No znajući da su ključevi svagda kod mene i da drugog ulaza nema, ja sam neprestano u nedoumici pa čak i tuzi.“


Gospod odgovori: „Tvoja je služba i tvoja odgovornost. Motri pažljivo na one što ulaze u raj, pa neće biti nezvanih gostiju.“ Prođe nekoliko dana, kad eto opet apostola k Savaotu: „Bože veliki i milosrdni, ta svakog dana se sve više i više tuđih ljudi prokrada, ne znam kojim putem, preko rajske ograde. Obraćam se Tvojoj mudrosti i vlasti. Ja sam nemoćan, i mudrost je moja ništavna. Ti si jedini Sveznajući.“

Tada Bog reče: „Hajde za Mnom, Sveti Petre. Obiđimo zajedno sve krajeve raja, i sami ispitajmo šta je uzrok tim pojavama, koje su izazvale u tebi tako mnogo opravdane i pohvalne uznemirenosti. Hajdemo!“

I tako oni krenuše. Napred Gospod, za Njim apostol. Dugo su išli, čak sustadoše. Najzad stigoše do narandžaste šumice, i kroz njene grane primetiše nečiju plavu rizu. Oprezno se privukoše bliže, i šta ugledaše? Pod gorom, na zelenom proplanku, zasutom belim radama, stoji Presveta Djeva i gleda dole sa ivice duboke provalije, odakle se vidi zemlja i svi ljudi. A u rukama Prečiste tanane, jedva vidljive lestvice, izatkane od najtanje plave svile.

Iz provalije čuju se žudni jauci, čuju se paćeničke, plamene molbe. I gle odjednom Prečista spušta svoje paučinaste lestvice. One se odmotavaju, padaju dole, i jedan za drugim ulaze po njima na proplanak jadni, izmučeni, premoreni, zaboravljeni ljudi, muškarci i žene, i bojažljivo iščezavaju u rajske bašte, cvećarnike i šume.

I posle svakog spasenog Presveta Vladičica podiže uvis svoje prekrasne ruke i govori umiljato: „Gospode moj i Bože, Ti sve vidiš, čuješ i znaš. Po neizrecivom milosrđu Svom oprosti mi što narušavam mudri poredak Tvog presvetog raja. Ali ja sam živela na zemlji, i sama sam majka. Mogu li da odbijem majku koja moli za sina? I nisam li ja majka vascelog slabog, stradalnog čovečanstva? Oprosti meni greh moj.“ Tada Gospod spusti svemoćnu ruku Svoju na rame apostola Petra i reče: „Povucimo se odavde tiho. Nemamo ovde nikakva posla…“

 Autor: Nikolaj Ljeskov
Preveo sa ruskog Sveti otac Justin (Popović)

Beograd.in 

Tople loptice

Jedan od najboljih pismenih zadataka o uzrocima hladjenja ljubavi napisan je u jednoj osnovnoj skoli.

 
   Davno, veoma davno, na Zemlji su ziveli samo patuljci. Vecina njih zivela je selu po imenu Svabedo i nazivala se Svabedovcima. To je bio srecan mali narod koji se siroko osmehivao i uvek medjusobno radosno pozdravljao.
   Ono sto su Svabedovci najvise voleli bilo je da daruju jedni drugima tople loptice. Oni su na svojim ramenima uvek nosili malu vrecu punu toplih krznenih loptica. Kad god bi se sreli, Svabedovci bi jedan drugome dali po jednu cupavu lopticu.Bio je to jedan od njihovih najlepsih obicaja - dati nekome toplu lopticu. To je trebalo da pokaze osobi kojoj se loptica daje kako je vrlo cenjena. Na taj nacin moglo se nekome reci - svidjas mi se. A svakako bilo je uvek prijatno primiti od nekoga toplu lopticu.Kad biste dobili toplu lopticu i uzeli je u svoje ruke, osetili biste toplinu koja vam miluje ruke. Mogli ste je prineti obrazu i zatim spustiti u svoju vrecu, osecajuci da ste voljeni i cenjeni.Tako su Svabedovci voleli da daju i primaju tople loptice i ziveli u sreci i zadovoljstvu.  

 

 

   Izvan njihovog sela, u hladnoj mracnoj pecini, ziveo je jedan zeleni div. Nije bas voleo da zivi sam i ponekad je bio usamljen. Nije se druzio ni sa kim, jer uopste nije voleo da razmenjuje tople loptice. Smatrao je to glupim.
   "To nije za odrasle." obicno bi govorio.
   Jednog dana, kada je div dosao u grad, sreo ga je mali, ljubazni Svabedovac i rekao mu: "Zar nije danas divan svabedovski dan? Evo ti jedna topla loptica. Narucito je lepa i nju sam cuvao bas za tebe zato sto te ne vidim cesto ovde u gradu."
   Div je gledao unaokolo da vidi da li neko moze da ga cuje. Zatim je stavio ruku na rame malog Svabedovca i prosaputao mu na uvo: "Znaj da ces jednog lepog svabedovskog dana ostati bez svojih toplih loptica ako ih budes tako delio!"
   Zapazio je izraz iznenadjenja i straha na licu ovog malog coveka i zatim je  zavirivsi u njegovu vrecu dodao: "Vidim da imas samo oko dvesta dvadeset preostalih loptica, Bolje zato pripazi kako ih delis."
   Posle ovoga div se odgegao dalje ostavljajuci zbunjenog i nesrecnog Svabedovca. Znao je on dobro da svi ovi patuljci imaju nepotrosivu kolicinu toplih loptica i da cim nekome das toplu lopticu, druga dodje u tvoju vrecu da zauzme njeno mesto, tako da nikad ne mozes potrositi tople loptice u celom svom zivotu. Ali, on je racunao sa poverenjem Svabedovca i sa necim sto je znao o sebi. Zeleo je da vidi da li je to nesto prisutno i kod ovih malih ljudi. Tako je izrekao svoju laz, otisao u svoju pecinu i cekao.
   I nije bas trebalo dugo cekati. Prvi covek koji je sreo malog Svabedovca bio je njegov dobar prijatelj koji je sa njim izmenjao vec mnogo, mnogo toplih loptica. Ali sada se iznenadio, jer kada mu je dao toplu lopticu, ugledao je samo neki neobican izraz na licu svog prijatelja. Zatim je cuo kako bi bilo bolje da pripazi jer mu moze ponestati toplih loptica i zatim se njegov prijatelj udaljio. Taj Svabedovac je vec iste veceri rekao trojici drugih: "Zalim, ali nemam toplih loptica za vas. Moram se osigurati da mi ne ponestanu."
   Sledeceg dana vest se prosirila po celom mestu. Svi su poceli da cuvaju svoje tople loptice. Dali bi jos poneku, ali vrlo pazljivo. Samo jako dobrim prijateljima.
   Mali Svabedovci poceli su da gledaju jedni druge sa nepoverenjem i da kriju nocu svoje vrece sa toplim lopticama pod krevete zbog straha da im ih neko ne ukrade. Pocele su da se javljaju i svadje oko toga ko ima najvise toplih loptica, a umesto da ih slobodno daju, ljudi su ih sve vise razmenjivali za stvari. Racunajuci da ima samo odredjeni broj toplih loptica gradonacelnik Svabeda proglasio je sistem razmene, pa su ljudi uskoro poceli da racunaju koliko je toplih loptica potrebno za obrok u necijoj kuci ili za prenociste. Bilo je cak i nekoliko kradja toplih loptica. dogodile su se u tamnim predvecerjima - u predvecerjima u kojima su Svabedovci ranije narocito voleli da setaju parkovima, pozdravljau se i daruju jedni drugima tople loptice. Sada vise nije bilo tako sigurno nalaziti se van kuce.
   A najgore od svega, nesto je pocelo da ugrozava zdravlje ovih malih ljudi. Mnogi od njih poceli su da se zale na bolove u ramenima ili ledjima i, sto je vreme vise odmicalo, sve vise Svabedovaca bilo je pogodjeno cudnom bolescu poznatom pod imenom: omeksavanje kicme. Hodali su pogureno, ili u najgorim slucajevima, toliko pognuti da su im se vrece vukle po zemlji. Mnogi su u gradu govorili da  je tezina vreca prouzrokovala bolest i da je mnogo bolje da vrece ostavljaju zakljucane kod kuce. Nije bilo dugo i vec se vrlo tesko mogao pronaci Svabedovac koji nosi svoju vrecu sa toplim lopticama.
   U pocetku div je bio zadovoljan rezultatom svojih glasina. Zeleo je da vidi hoce li mali ljudi postupati i osecati ono isto sto i on kad je mislio sebicne misli pa je smatrao sebe uspesnim. Jer sada, kada je odlazio u grad, niko ga nije pozdravljao niti mu davao tople loptice. Sada su ga mali ljudi posmatrali kao sto su posmatrali jedni druge - sumnjicavo - i to mu se svidjalo. Za njega to je bilo suocavanje sa stvarnoscu. "Takav je u stvari svet." govorio bi.
   Medjutim kako je vreme odmicalo , dogadjalo se i nesto mnogo strasnije, Mozda zbog omeksavanja kicme, mozda zato sto im nikada niko nije dao toplu lopticu (niko ne zna) nekoliko tih malih ljudi je umrlo. Sva sreca napustila je sada selo Svabedovo, jer su svi oplakivali svoje umrle, Kada je div docuo za to, rekao je sam sebi: "Oh, ne! Samo sam zeleo da vide kakav je u stvari svet. Nisam hteo da umru!" Pitao se sta da radi i smisljao plan.
   Duboko u svojoj pecini div je otkrio kamenolom hladnih kockica. Proveo je mnoge godine vadeci hladne kockice jednake velicine. Voleo je njihov hladni dodir i kako gomila na koju ih slaze raste - svidjalo mu se sto su sve njegove. Odlicio je da ih podeli sa Svabedovcima. Napunio je na stotine vreca hladnim kockicama i odneo ih u Svabedovo.

         
  

Kada su ljudi videli vrece hladnih kockica bili su zadovoljni i primali su ih sa zahvalnoscu. Sada su imali nesto sto su mogli davati jedni drugima. Jedina nevolja bila je u tome sto ni izdaleka nije bilo lepo davati hladnu kockicu kao sto je ranije bilo cupavu lopticu. Bilo je i to neki nacim da se bude uljudan, ali ne sa toliko prijateljstva i ljubavi. Primanje hladne kockice stvaralo je i neko protivurecno osecanje. Niste nikad bili sigurni sta je davalac stvarno mislio zato sto su kockice bile hladne i ostre. Bilo je lepo dobiti nesto  od drugoga, ali vas je to nesto ostavljalo zbunjenim i hladnih dlanova. Kada bi Svabedovac ranije dobio toplu lopticu, kazao bi: "Bravo!", a sada obicno nije govorio nista, vec samo: "Uh!"
   Neki od malih ljudi nastavljali su da daju tople loptice i to je, naravno, uvek radovalo i primaoca i davaoca. Mozda je postalo i neobicno dobiti od nekog toplu lopticu zato sto je vec bilo toliko hladnih kockica.
   Davanje toplih loptica nije se nikad vratilo kao obicaj u Svabedovo. Neki su od njih zakljucili da mogu nastaviti da poklanjaju tople loptice jer im se zalihe nikada ne trose, ali umetnost davanja loptica nije usvojilo mnogo ljudi. Umovima ljudi u Svabedovu vladala je sumnjicavost.
   Mogli ste to jasno cuti iz njihovih razgovora: "Topla loptica? Eh! Pitam se sta se krije iza nje!
   "Nikada neznam da li su moje tople loptice stvarno cenjene."
   "Dao sam toplu lopticu i zauzvrat dobio hladnu kockicu. Sigurno to necu vise nikad uraditi."
   "Sa Anom se nikad nezna. Topla loptica jednog minuta, a sledeceg hladna kockica."
   "Ako mi ne budes dao hladnu kockicu ni ja je tebi necu dati. U redu?"
   "Zeleo sam svom sinu dati toplu lopticu, ali on je ne zasluzuje."
   "Ponekad se pitam da li dedino ime znaci u stvari tople loptice."
   Mozda bi se svaki stanovnik Svabeda radosno vratio predjasnjim danima kad je bilo tako uobicajno razmenjivanje toplih loptica. Ponekad bi neko od ovih malih ljudi pomislio kako bi bilo lepo primiti od nekoga toplu lopticu i zatim se resavao da izadje i da ih slobodno svima daje, kao pre.
   Ali nesto ga je uvek sprecavalo. Obicno bi bilo dovoljno da izadje i vidi "kakav je u stvari svet".
                           
                                           

     Nepoznati  skolarac

Срећан и од Бога благословен празник Светих 40 мученика - Младенци!

Помаже Бог, верна браћо и сестре!

Срећан и од Бога благословен празник Светих 40 мученика - Младенци!

Светих 40 мученика - Младенци

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе.

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.

Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

Извор: СПЦ

 

О Причешћу

  

У току је Велики пост. Већина вас пости, а моја дужност је да помогнем да велико дело покајања и Причешћа Светим Тајнама не буде само формално, већ потпуно осмишљено.

О покајању сам вам говорио у другу Недељу Великог поста, а данас, у четврту Недељу ћу вам са страхом и трепетом говорити о великој Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом.

У молитви пре Причешћа ви исповедате: “...Верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и да је ово сама пречасна Крв Твоја.” 

Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику тајну Јевхаристије. 

Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћивања Светим Тајнама вечни живот.

А они туђи, који су изашли ван ограде Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова.

За њих је апостол Павле рекао: А тјелесни човјек не разумије што је од Духа Божијега; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа (1 Кор. 2, 14).

А тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере.

О тој тајни је Сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живљети Мене ради... који једе хљеб овај живљеће вавијек (Јн. 6, 51, 53, 56-58).

Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: Ово је тврда бесједа! ко је може слушати? (Јн. 6, 60).

И од тада престадоше да иду за Њим.

Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?!

Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову тајну?!

Никако! Бићемо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом тајном.

Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову.

Тајну Јевхаристије успоставио је Сам Господ Исус Христос на Тајној вечери. Он узе хлеб, благослови га, узнесе Своме Оцу молитву благодарности, преломи га, и раздели апостолима Својим са речима: Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.

Слично овоме благослови и чашу са вином, и пружајући је апостолима, рече: Пијте из ње сви; јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха (види: Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20).

Он, Истинити Син Божји назива Себе хлебом живим и хлебом живота.

Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – највишег, духовног, вечног.

Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова.

На Тајној вечери Он није понудио Своју праву Богочовечанску Плот и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освећени хлеб и вино, и рекао да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи Његове, ми, као и све речи Христове, прихватамо за безусловну истину.

Он је Себе назвао хлебом живота, који је сишао с неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом.

И уколико бисмо ми причешћујући се хтели да у освећеном хлебу и вину видимо изглед плоти и укус крви био би то грех неверја Христовим речима које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина тела Богочовечанског, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих.

Трудећи се да проникнемо у тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова живота било не само истински-људско, већ и духовно.

Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова.

          

 Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благословљава хлеб говорећи: “Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега,” а благословљавајући вино: “А што је у Чаши овој у часну Крв Христа Твојега.”

А потом благословљава истовремено хлеб и вино призивајући на њих силу и дејство Светога Духа речима: “Претворивши Духом Твојим Светим. Амин.”

И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи с трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истинско Тело и Крв Христову.

У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима кад је свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупи и уђе у Чашу са Светом Крвљу. 

Зар ни ово није довољно јасно? 

    

Нека нико од вас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову!

Уколико свим срцем будемо веровали да се у Тајни Јевхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову оствариће се на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тијело и пије     Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему.

С Телом и Крвљу Својом улази у нас Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују с нашом крвљу и долазе до нашег срца дајући нам вечни живот.

Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен.

Њима, и искључиво њима – Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Јевхаристију онако као што је Он Сам то управо био учинио. А апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима.

Сви многоројни протестантски правци и секте, којима припадају и наши баптисти, јевангелисти и адвентисти, не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано “преламање хлеба” они сматрају само обредом који се обавља да би се испуниле речи: Ово чините за Мој спомен.

Међутим, код њих Тајна Јевхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Тајне – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Тајни свештенства, коју ови сектанти одбацују.

Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Тајном Јевхаристије.

За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Тајни и веру у њену истинитост.

Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је Тијелу и Крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1 Кор. 11, 27-29).

Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.

Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освећивања хлеба и вина призивањем Духа Светог: “Светиња Светима!”

Зато што ове речи значе да је велика светиња тела и Крви Христове намењена само светима који су у изузетно битној тајни дубоке исповести добили разрешење и опроштај својих грехова. И с покорношћу прихватите забрану духовника да се причестите Светим тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших грехова, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим апостолима, а преко њих епископима и свештеницима власт не само да разрешују људске грехове, већ и да их везују. Амин.

 

Беседа jе изговорена у четврту Недељу Великог поста.

Свети Лука Кримски

Са руског Марина Тодић

ПРАВОСЛАВИЕ.РУ. 

Šta su Mladenci i kako se pripremiti za ovaj običaj 🌹🌹🌹

Mladenci su običaj koji slave supružnici u svojoj prvoj godini braka, a tu spadaju oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na ovaj dan tek venčani supružnici u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka. Ovaj običaj je poznat po tome što mlade domaćice pripremaju poslasticu poznatu kao mladenčići i na taj način pokazuju svoje umeće i spretnost.

Ako spadate u ove novopečene mlade bračne parove, ove nedelje, odnosno danas obeležavate Mladence.

Mladenci - Istorija i nastanak ovog običaja 

 

Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su prvo bili bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo nakon toga su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih.

Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.

22. mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani ljubavlju Hristovom. Na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku:

• carski venci - svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući
• mučenički venci - jer u braku treba podnositi žrtve
• venci besmrtne slave - u Hristovom carstvu.

Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Mladenci uvek padaju uz post, jer Časni post počinje obično početkom ili sredinom marta, i zato svaka gozba koja se sprema ovog dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.

Kako se pripremiti za ovaj običaj

 

Deo starih običaja vezanih za Mladence, bio je da domaćica pripremi dobar posni ručak i kolače, kako bi pokazala svoju umešnost i spretnost. Takođe, postoji običaj da žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji su u narodu poznati kao mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Domaćice ih peku, premazuju medom, nude decu i svima koji pre podne dolaze u njihovu kuću. Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv.

Na Mladence se ne poziva, već gosti dolaze sami.

Mladenci su dan koji se obeležava u toploj kućnoj atmosferi i sa ljudima koji su vam dragi. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji. Posećivanje mladenaca je danas obavezno uz nošenje poklona i to je običaj koji je nastao u gradu. Gosti donose skroman poklon za kuću, kako bi mladom bračnom paru olakšali početak bračnog života i kako bi imali korisne stvari za domaćinstvo.

Situacija je drugačija danas, pa mnogi imaju običaj da proslavljaju ovaj praznik u kafićima i restoranima, umesto kod kuće.

Recept za mladenčiće

Sastojci:

• 1/2 kg mekog brašna
• 1 sveži kvasac
• 1 kkšećera
• 1 kksoli
• 2 dltople vode
• 0,5 dlulja
• 2 kaš.šećera
• kora od narandže – izrendana
• med
• suvo grožđe,karanfilići, orasi, čokolada

 Priprema:

• Umesiti glatko testo od brašna, vode, kvasca, šećera, ulja, narandžine korice i soli.
• Ostaviti na toplom pola sata da testo udvostruči volumen, premesiti ga, rastanjiti na debljinu 0,5 cm, te napraviti 40 pogačica, (vaditi ih čašom ili odgovarajućom modlom).
• Jako je važno da bude tačno četrdeset kolačića, ako vam preostane testo zadnji kolačić može da bude nešto veći.
• Kolačiće izbosti na nekoliko mesta sa bosiljkom, poređati u pleh i pustiti da malo nadođu.
• Peći ih 20-tak minuta i još tople premazati sa medom.
• Radi dekoracije u sredinu možete da stavite zrno suvo grožđe,karanfilić, orase ili čokoladu.

Izvor recepta i fotografije:www.coolinarika.com

 

Kakav poklon poneti bračnom paru za Mladence

 

Ako ste od onih koje ovih dana muči pitanje kako izabrati pravi poklon za mladence, daćemo vam nekoliko saveta i predloga. Prvo se raspitajte kod mladog bračnog para ili njihovih roditelja šta im od pokućstva nedostaje ili šta bi još želeli da imaju. Pošto se za Mladence obično poklanjaju mali kućni aparti, posuđe, i ostale važne potrepštine za domaćinstvo, razmislite prvo koliko novca možete izdvojiti za to. U skladu sa odabranim poklonom i iznosom novca treba odabrati i željeni poklon. Najbolje je da odaberete nešto interesantno i korisno, što znate da će mladom bračnom paru poslužiti u kući.
Ukoliko se niste na vreme pripremili za ovaj praznik, možete im odneti neko zanimljivo piće i komplet čaša.
Predlog poklona možete pogledati u prethodnom postu, gde možete pronaći odgovarajuću inspiraciju: Pokloni za mladence 


Autor teksta: Marijana Milanović 


Preuzeto u celosti sa sajta Korakdovencanja.rs