Lepa priča...
Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i posmatraše mladi zaljubljeni par. Samoća reče Ljubavi:
- Kladim se, da ću ih rastaviti.
Ljubav uzvrati:
- Sačekaj samo malo! Daj mi šansu da proverim samo jednu stvar kod njih, a posle toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.
Samoća se složi sa tim. A Ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih u oči i spazi u njima sjaj.
Vrati se nazad i reče Samoći:
- Hajde, sada je red na tebe!
- Ne, – odgovori Samoća – Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena ljubavlju. Doći ću malo kasnije.
Proteče neko vreme i Samoća navrati pokraj kuće onog zaljubljenog para i vide mladog oca i mladu majku sa novorođenom bebom. Samoća se bila nadala, da će ih do tada napustiti ljubav i nestrpljivo iščekujući, prekorači preko njihovog praga. No pogledavši im u oči, ona vide samo Zahvalnost.
Okrenu se nazad i reče:
- Doći ću kasnije…
Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dečiju vrisku. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala decu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče: „Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali da napuste njihova srca.” No pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumevanje.
- Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.
Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred domom zaljubljenih. Primeti sada da su im deca već bila porasla. Sedi otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala večeru u kuhinji. Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, videvši ovaj put u njima Poverenje.
Proteče najviše vremena od tada. I Samoća još jednom svrati u isti dom. Zapazila je sada da unučad odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade da sjedi rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:
- To je to, došao je konačno i moj trenutak!
Htede zatim da joj pogleda u oči i da se uveri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada devojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sede pored jednog groba. Beše to grob njenog supruga.
- Izgleda, da sam ipak zakasnila – reče Samoća. – Vreme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.
Tek tada se Samoća zagleda u rasplakane oči starice, i u njima vide po prvi put USPOMENU: Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumevanje i Poverenje.
Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i posmatraše mladi zaljubljeni par. Samoća reče Ljubavi:
- Kladim se, da ću ih rastaviti.
Ljubav uzvrati:
- Sačekaj samo malo! Daj mi šansu da proverim samo jednu stvar kod njih, a posle toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.
Samoća se složi sa tim. A Ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih u oči i spazi u njima sjaj.
Vrati se nazad i reče Samoći:
- Hajde, sada je red na tebe!
- Ne, – odgovori Samoća – Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena ljubavlju. Doći ću malo kasnije.
Proteče neko vreme i Samoća navrati pokraj kuće onog zaljubljenog para i vide mladog oca i mladu majku sa novorođenom bebom. Samoća se bila nadala, da će ih do tada napustiti ljubav i nestrpljivo iščekujući, prekorači preko njihovog praga. No pogledavši im u oči, ona vide samo Zahvalnost.
Okrenu se nazad i reče:
- Doći ću kasnije…
Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dečiju vrisku. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala decu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče: „Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali da napuste njihova srca.” No pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumevanje.
- Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.
Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred domom zaljubljenih. Primeti sada da su im deca već bila porasla. Sedi otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala večeru u kuhinji. Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, videvši ovaj put u njima Poverenje.
Proteče najviše vremena od tada. I Samoća još jednom svrati u isti dom. Zapazila je sada da unučad odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade da sjedi rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:
- To je to, došao je konačno i moj trenutak!
Htede zatim da joj pogleda u oči i da se uveri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada devojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sede pored jednog groba. Beše to grob njenog supruga.
- Izgleda, da sam ipak zakasnila – reče Samoća. – Vreme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.
Tek tada se Samoća zagleda u rasplakane oči starice, i u njima vide po prvi put USPOMENU: Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumevanje i Poverenje.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.