„Knjiga je nastala u rekordnom vremenu i pisana je
noću u sitne sate. Neki su mi govorili da moje pisanje podseća na Koelja
i Markesa, drugi da stilom naginjem zaboravljenim južnoameričkim
piscima, a ja mislim da to u ovom momentu nije toliko važno, koliko da
delo treba da bude kvalitetno i na neki način korisno ljudima. Uvek sam
mislio da svaki čovek treba da ostavi neki znak ili trag da je živeo i
bio u bliskom kontaktu sa Bogom.“
“Noa je mogao primetiti za stolom tri žene i dva muškarca. Dve žene su bile srednjih godina, a jedna je bila mlada i posebno se isticala lepotom. Razgovor za stolom je tekao opušteno i Noa je polako uspevao da se zbliži sa svakim i sazna ponešto interesantno iz njihovih života. Žena preko puta njega se zvala Kristin. Imala je tople crne oči i debelu donju usnu. Lice joj je bilo mladoliko i sitno sa gotovo neprimetnim nosem na njemu. Kristin se nikada nije udavala i živela je sa svojim sestrama u staroj porodičnoj kući. U mladosti je volela čoveka koji ju je potpuno probudio i promenio. Nikada do tada nije srela nikog sličnog. Bio je plav i visok, meke, čekinjaste brade, dubokih, zelenih očiju pune vode. Jednom mu je neka stara žena rekla:
„Nikada nećeš biti sretan, sinko, jer ćeš celog života lutati.“
On se samo nasmejao na to. Kristin ga je zavolela potpuno
iskreno i nevino bez trunke opreza, onako kako samo
jedna mlada devojka može voleti. Imao je zlatne ruke i umeo je sve napraviti njima.
„Napravi mi pticu“, molila ga je Kristin.
On bi joj od drveta napravio najlepšu pticu koju je oko videlo.
„Napravi mi ključ kako bih uvek mogla da zavirim u tvoje srce“, govorila je i on joj je napravio ključ.
Jednog dana je stao pred nju onako suv i visok i rekao je: „Sada moram da idem i nećemo se više nikada videti.“ „Ali zašto? Sve imaš kod mene... vernost i ljubav... ali zašto... kada te ja toliko volim?“, plakala je i preklinjala mlada devojka.
„Nemoj otići jer ja više nikada neću biti ista. Nemoj otići jer posle tebe sunce više nikada neće grejati isto.“
„Sve i da je tako... zovu me gora i voda i moram te napustiti.
Oprosti mi... ako možeš, moje najodanije, nevino biće.“
„Napravi mi pticu“, molila ga je Kristin.
On bi joj od drveta napravio najlepšu pticu koju je oko videlo.
„Napravi mi ključ kako bih uvek mogla da zavirim u tvoje srce“, govorila je i on joj je napravio ključ.
Jednog dana je stao pred nju onako suv i visok i rekao je: „Sada moram da idem i nećemo se više nikada videti.“ „Ali zašto? Sve imaš kod mene... vernost i ljubav... ali zašto... kada te ja toliko volim?“, plakala je i preklinjala mlada devojka.
„Nemoj otići jer ja više nikada neću biti ista. Nemoj otići jer posle tebe sunce više nikada neće grejati isto.“
„Sve i da je tako... zovu me gora i voda i moram te napustiti.
Oprosti mi... ako možeš, moje najodanije, nevino biće.“
To je rekao i zaista se više nikada nije vratio. Prošle su
godine a da ga Kristin više nikada nije videla, niti čula glas o njemu.
„Znam da je živ“, rekla je Noi, „još uvek čuvam ključ koji mi je napravio. Još uvek mogu čuti kako mu srce uznemireno lupa.“
Noa je ćutao dok su niz ženine obraze tekle krupne, vrele suze. Pitao se zašto sve to mora slušati i bi mu žao te usamljene duše koja pod jastukom drži drvenu pticu i ključ. „Mora da ste ga jako voleli“, reče Noa nekako nespretno, ali pun neke brige i samilosti.
„Volela? Ja tog čoveka nikada nisam prebolela. Posle njega nisam pogledala nijednog muškarca. Nije prošla noć, a da se ne pomolim za njega i poželim mu dobro. Iako me je povredio i otišao, nisam prestala da mu želim dobro, ali... nekako mislim da se nije snašao. Nekako mislim da mu je duša pusta i umorna od bežanja. Mislim da nikada nije imao hrabrosti da stvori dom i porodicu. Verujem da se jako plašio.“
„Da li ste nekada razmišljali da opet nekog zavolite i nanastavite život?“, zanimao se Noa.
„Jesam... mnogo puta, ali sam shvatila da ga nisam prebolela. Neko drugi bi pored mene jako patio. Neko drugi bi mi grejao postelju, a moja duša bi bila miljama daleko. Pre ili kasnije bi taj čovek osetio moj nemir i prepoznao moju tajnu. Pre ili kasnije bi video da sam svakog proleća nemirna, da stojim pod procvalim drvetom i čekam nekog. Nikada nisam prestala da ga čekam. Mislim da ljudi ne treba da upliću druge u svoje živote dok ne reše stare rane. Jer kad se to desi... ostane samo mržnja i nepremostivi jaz.“
„Vi ste jedna mudra žena“, reče Noa. „Ne... ja sam usamljena žena, a samoća vam daje toliko vremena da razmišljate o svemu i život vidite na sve moguće načine. Ako za nekog kažete da je mudar, znajte da je sam ili nosi neku tragediju. Ako neko vreme provedete sa tom osobom shvatićete da najbolje stvari dolaze iz patnje, najbolje knjige, najbolja dela, najlepše pesme...“
Noa je ćutao dok su niz ženine obraze tekle krupne, vrele suze. Pitao se zašto sve to mora slušati i bi mu žao te usamljene duše koja pod jastukom drži drvenu pticu i ključ. „Mora da ste ga jako voleli“, reče Noa nekako nespretno, ali pun neke brige i samilosti.
„Volela? Ja tog čoveka nikada nisam prebolela. Posle njega nisam pogledala nijednog muškarca. Nije prošla noć, a da se ne pomolim za njega i poželim mu dobro. Iako me je povredio i otišao, nisam prestala da mu želim dobro, ali... nekako mislim da se nije snašao. Nekako mislim da mu je duša pusta i umorna od bežanja. Mislim da nikada nije imao hrabrosti da stvori dom i porodicu. Verujem da se jako plašio.“
„Da li ste nekada razmišljali da opet nekog zavolite i nanastavite život?“, zanimao se Noa.
„Jesam... mnogo puta, ali sam shvatila da ga nisam prebolela. Neko drugi bi pored mene jako patio. Neko drugi bi mi grejao postelju, a moja duša bi bila miljama daleko. Pre ili kasnije bi taj čovek osetio moj nemir i prepoznao moju tajnu. Pre ili kasnije bi video da sam svakog proleća nemirna, da stojim pod procvalim drvetom i čekam nekog. Nikada nisam prestala da ga čekam. Mislim da ljudi ne treba da upliću druge u svoje živote dok ne reše stare rane. Jer kad se to desi... ostane samo mržnja i nepremostivi jaz.“
„Vi ste jedna mudra žena“, reče Noa. „Ne... ja sam usamljena žena, a samoća vam daje toliko vremena da razmišljate o svemu i život vidite na sve moguće načine. Ako za nekog kažete da je mudar, znajte da je sam ili nosi neku tragediju. Ako neko vreme provedete sa tom osobom shvatićete da najbolje stvari dolaze iz patnje, najbolje knjige, najbolja dela, najlepše pesme...“
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.