30. Септембар - Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

 

ВЕРА нам треба да би се надали,

НАДА да би могли живети,

а ЉУБАВ да би могли као културан народ живети 

 

Владика Николај Велимировић

 

Молитва светим мученицама ВЕРИ, НАДИ И ЉУБАВИ и њиховој мајци СОФИЈИ

О, свете и хвале достојне мученице, Вера, Надо и Љубави и храбрих кћери мудра мајко Софија, к вама сада притичемо са усрдном молитвом, јер шта би снажније могло за нас пред Богом посредовати, него вера, нада и љубав, три темељна камена свих врлина, по којима сте назване и чије обличје бејасте. Умолите Господа да нас у жалостима и искушењима заштити неизрецивом благодаћу Својом, да нас спасе и сачува као Благ и Човекољубив. Његову славу, као сунце незалазно, сада гледате и помозите нам у смиреним молитвама нашим, да опрости нам Господ Бог грехе и безакоња наша, да помилује нас грешне и недостојне милосрђа Његовог. Молите, дакле, за нас, свете мученице, Господа нашег Исуса Христа, а Њему славу узносимо, са Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

  

 

 

Svete mučenice Vera, Ljubav i Nada: Tužna priča o tragičnom stradanju tri sestre!

Ova legenda će vas i uveriti zbog čega su ovo tri najvažnije hrišćanske vrline.

 

Foto: Wikipedia / NVO

Vernici srpske pravoslavne crkve danas slave Ljubav, Veru i Nadu, tačnije svete mučenice kojima je majka Sofija (mudrost) dala ova imena po uzoru na vrline koje je propovedao Isus Hrist.


U vreme kada su stradale Vera je imala 12, Nada 10, a Ljubav 9 godina. Izvedene su pred cara gde su smerno ali odlučno ispovedili veru u Isusa Hrista i odbili da prinesu žrtve idolskoj boginji Artemidi. Nakon toga su po carevoj naredbi mučene i ubijene.

Mrtva tela svojih kćeri uzela je Sofija i sahranila van grada. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine.

Evo tužne priče o stradanju tri sestre Vere, Ljubavi i Nade:

Za vreme carovanja zlog rimskog cara Adrijana u Rimu je živela udovica Sofija sa tri kćeri kojima nadenu imena prema trima hrišćanskim vrlinama: prvu nazva Vera, drugu Nada, treću Ljubav. A i šta je mogla roditi hrišćanska mudrost, ako ne bogougodne vrline?

Kako su deca odrastala, u njima su rasle hrišćanske vrline, a dobro su izučile proročke i apostolske knjige i bile su usrdne u molitvi i u domaćim poslovima, povinjavajući se svetoj i bogomudroj majci, napredujući u svemu i idući iz sile u silu.


Glas o njihovoj mudrosti i lepoti pronese se po celome Rimu. Ču za njih i eparh Antioh i zažele da ih vidi. Čim ih je video, eparh odmah shvati da su one hrišćanke, jer nisu krile svoju veru u Hrista, nisu se kolebale u svojoj nadi na Hrista, i nisu krile veliku ljubav za Hrista, nego su otvoreno pred svima slavile Hrista Boga, gnušajući se bogomrskih idola neznabožačkih.

O svemu tome Antioh izvesti cara Adrijana, i ovaj odmah posla sluge da mu dovedu devojčice. Sluge odoše u Sofijinu kuću i zatekoše majku gde poučava svoje kćeri, i saopštiše joj da car zove nju sa kćerima.

Foto: Youtube printscreen / NiskaTelevizija

Kada su došle u carev dvor one se prekrstiše govoreći: "Pomozi nam, Bože Spasitelju, naš, radi proslavljenja svetog imena Tvog." Onda ih uvedoše u dvor, i izvedoše pred cara koji je gordo sedeo na prestolu. Ugledavši cara one mu odadoše doličnu čast, ali su stajale pred njim bez ikakvog straha, svetla lica, junačkog srca, i gledale ga veselim očima, kao da su pozvane na gozbu. Car stade ispitivati majku kakvoga su roda, kako se zovu i koje su vere. A ona, mudra, je odgovarala tako pametno, da su se svi prisutni divili njenom razumu.

Car, videći pred sobom mudru ženu, ali ne želeći da tada stupa s njom u duži razgovor i da joj sudi, odloži to za drugi put. I posla Sofiju sa kćerima kod visokorodne žene Paladije, poručivši joj da ih čuva, pa da ih trećega dana dovede k njemu na sud.

Boraveći u domu Paladije i imajući na raspolaganju dosta vremena za poučavanje svojih kćeri, Sofija ih dan i noć utvrđivaše u veri, poučavajući ih bogonadahnutim rečima. I govoraše im: Kćeri moje mile, sad je vreme vašeg podviga, sad je nastao dan vašeg unevešćenja Besmrtnom Ženiku, sada vi shodno imenima vašim pokažite tvrdu veru, nepokolebljivu nadu, i nelicemernu ljubav koja nikad ne prestaje.

Kćeri moje, zbog Hristove časti nemojte da žalite svoje mlado telo, nemojte žaliti lepi cvet mladosti svoje i nemojte tugovati što se radi večnoga života lišavate ovog vremenskog života... Za mene će biti slavlje i radost i čast i slava među svima vernima, ako se udostojim nazvati se majkom mučenica, ako ugledam vaše junačko trpljenje za Hrista, vaše smelo ispovedanje svetog imena Njegovog, i vašu smrt za Njega. Tada će se uzveličati duša moja, i obradovaće se duh moj, i potkrepiće se starost moja. Tada ćete i vi biti istinske kćeri moje, ako, poslušavši nauk matere svoje, budete stajale za Gospoda do krvi, i umrete za Njega s radošću.


Trećeg dana, one devojke su izvedene pred neznabožnog cara na sud. Mislio je da će devojčice, pošto su još male, lako poslušati njegove laskave reči, i car im poče govoriti ovako: Deco, videći vašu lepotu i štedeći vašu mladost, ja vam roditeljski savetujem da se poklonite bogovima koji vladaju vaseljenom. Ako me poslušate i učinite što vam se naređuje, ja ću vas nazvati svojom decom. Sazvaću eparhe i igemone i sve moje savetnike, pa ću vas pred njima proglasiti za svoje kćeri, i vi ćete od svih biti poštovane i slavljene. A ako me ne poslušate i ne pokorite se mome naređenju, onda ćete navući na sebe mnoga zla, i materi svojoj zagorčaćete starost.... Jer ja ću vas ljutom smrću umoriti i, raščerupavši udove vaše, baciću ih psima da ih pojedu, i svi će vas gaziti. Poslušajte me, dakle, radi vašeg dobra: jer ja vas volim, i ne samo ne želim pogubiti lepotu vašu i lišiti vas ovoga života, nego želim da vam budem otac.

Međutim, svete devojčice mu odgovoriše jednoglasno i jednodušno: Naš je Otac - Bog koji živi na nebu. On se stara o nama i našem životu i miluje duše naše, mi hoćemo da nas On voli i želimo da se Njegovom istinskom decom nazovemo. Klanjajući se Njemu i držeći zapovesti Njegove, mi pljujemo na tvoje bogove, a pretnje se tvoje ne bojimo, jer mi samo to i želimo: da stradamo i da podnosimo gorke muke radi slatkog Isusa Hrista, Boga našeg.
Čuvši takav odgovor od njih, car upita majku Sofiju za njihova imena i godine. Ona odgovori: Prva kćer moja zove se Vera, i ima 12 godina; druga - Nada, ima 10 godina; treća - ljubav, njoj je 9 godina.


Car se mnogo naljutio i divljao što one tako male imaju takvu hrabrost i takvu pamet i usuđuju se odgovarati tako smelo. I poče ponovo svaku od njih primoravati na svoje bezbožje. Obraćajući se prvo najstarijoj sestri Veri on joj reče: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Ali Vera ne hte. Tada car naredi da je svuku nagu i jako biju. A mučitelji, bijući je bez milosti, govorahu joj: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Međutim, ona je samo ćutala i trpela. A kada mučitelji ništa nisu uspeli batinama, car naredi da joj odseku devojačke grudi, ali iz rana, umesto krvi poteče mleko. I svi koji su posmatrali mučenje svete Vere divili su se ovome čudu i trpljenju mučenice. I klimajući glavama potajno osuđivaše carevo bezumlje i svirepost, govoreći: Šta je ova divna devojčica zgrešila, te tako strada? O, teško carevom bezumlju i zverskoj svireposti njegovoj koja beščovečno pogubljuje ne samo stare ljude nego i malu decu!

Posle toga su doneli gvozdenu rešetku i stavili na vatreni oganj. Kada se usijala kao žeravica, položiše na nju

Foto: Youtube printscreen / svakako optimista

svetu devojčicu Veru. Dva sata je ležala ona na toj rešetki i molila se Gospodu svom, i ni najmanje se ne opeče. Zatim bi bačena u kazan pun vrele smole i ulja koji je strahovito vrio na ogromnoj vatri, ali i u njemu ostade nepovređena, i sedeći u njemu kao u prohladnoj vodi opet pevaše Bogu.



Ne znajući šta još da čini s njom, da bi je odvratio od Hristove vere, mučitelj je osudi na posečenje mačem. Čuvši ovu presudu sveta Vera se ispuni radošću i reče majci: Moli se za mene, mati moja, da okončam moje tečenje, i dođem do željenog kraja, i ugledam milog mi Gospoda i Spasitelja moga, i nasladim se gledanjem Božanskog Lica Njegovog.

Posle toga sveta Vera izljubi svoju mater, zagrli se sa sestrama i poljubi, pa ode pod mač. A mati ni najmanje ne potugova zbog svoje kćeri, jer ljubav k Bogu pobedi u njoj tugu srca i materinsku žalost zbog dece. Njoj beše jedina muka i briga to: da se koja od njenih kćeri ne uplaši muka pa odrekne od Gospoda svoga. I ona govoraše Veri: Ja te, kćeri moja, rodih, i zbog tebe podnesoh muke. Ali ti mi za to uzvraćaš dobrom, jer umireš za veru Hristovu i prolivaš za Hrista krv svoju koju si primila u utrobi mojoj.

Posle toga svetoj Veri bi odsečena glava, i ona otide ka Glavi svojoj - Hristu Bogu. A majka, zagrlivši njeno mnogostradalno telo i celivajući ga, radovaše se i slavljaše Hrista Boga koji primi njenu kćer Veru u Svoje nebeske dvore.

Tada nečestivi car dozva preda se drugu sestru Nadeždu, i reče joj: Milo dete, molim te, poslušaj moj savet, jer ti iz ljubavi kao otac savetujem: pokloni se velikoj Artemidi, da i ti ne bi poginula kao što pogibe tvoja starija sestra. Ti si videla njene strašne muke, posmatrala si njenu gorku smrt, zato nemoj poželeti da tako isto postradaš. Veruj mi, čedo, ja žalim tvoju mladost; i ako se pokoriš mojoj naredbi, ja ću te proglasiti za svoju kćer. Sveta Nadežda odgovori:



"Care, zar ja nisam sestra one koju si ubio? zar nisam od iste majke rođena? zar nisam istim mlekom odojena? zar nisam isto krštenje primila koje i moja sveta sestra? Ja sam zajedno rasla s njom, i iz istih nas knjiga nauči majka da znamo Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, i da verujemo u Njega, i da se Njemu jedinome poklanjamo. Stoga se ne nadaj, care, da bih ja mogla misliti i želeti nešto drugo nego moja sestra Vera; ne, ja hoću da idem njenim putem. Nemoj odlagati trudeći se da me mnogam rečima odvratiš; bolje pređi odmah na stvar, pa ćeš uvideti da sam jednodušna sa sestrom koja ode ispred mene."

Foto: Profimedia / Svete mučenice Vera, Ljubav i Nada, katedrala Notr Dam

Čuvši ovakav odgovor car je predade na mučenje. Pošto je svukoše nagu, kao i Veru, sluge je careve su je dugo tukle bez milosti, dok se ne umoriše. Međutim ona je ćutala kao da ne oseća nikakav bol, i samo je gledala svoju majku blaženu Sofiju, koja je junački posmatrala stradanje svoje kćeri i usrdno moleći Boga da joj podari snažno trpljenje. Zatim sveta Nadežda bi bačena u oganj, u kome, kao Tri Sveta Mladića, stojeći neopaljiva slavljaše Boga. Posle toga bi obešena i strugana gvozdenim noktima: komadi joj otpadahu od tela i krv se potokom lijaše, a od njenih rana izlažaše neki divan miris, i lice joj se radosno osmehivaše i sijaše blagodaću Svetoga Duha. I rugaše se sveta Nadežda mučitelju što nije u stanju pobediti jednu malu devojčicu. Hristos je moja pomoć, govoraše ona, i ja se ne samo ne bojim muka, nego sam ih željna kao sladosti rajske, jer su mi muke za Hrista slatke. A tebe, mučitelju, očekuju beskonačne muke u paklu ognjenom zajedno sa đavolima, koje ti imaš za bogove.

Ove reči još više razjariše mučitelja, i on naredi da se spremi kazan pun smole i loja, da se naloži vatra, i u kipeći kazan baci mučenica Nadežda. No kada svetiteljku htedoše da bace u kipeći kazan, on se tog trenutka rastopi kao vosak, a smola i loj se razliše i opekoše sve koji naokolo stajahu. Tako čudesna sila Božja beše sa svetom Nadeždom.

Car osudi svetu Nadeždu na posečenje mačem. A sveta devojčica, čuvši za presudu, radosno pritrča k materi. svojoj i reče: Mir tebi, mati moja! budi zdrava i spominji čedo svoje! - A mati, zagrlivši je, ljubljaše je govoreći: Kćeri moja Nadeždo! blagoslovena ti od Gospoda Boga Višnjega, na koga se nadaš i za koga krv svoju ne štediš; idi k sestri svojoj Veri i zajedno sa njom predstavi vozljubljenome Gospodu! - Nadežda se takođe poljubi sa svojom sestrom Ljubavlju koja je posmatrala sva njena stradanja, i reče joj: Ne ostaj ovde i ti, sestro naša, da bismo zajedno prestale Svetoj Trojici.

Rekavši to, sveta Nadežda priđe mrtvome telu svoje posečene sestre Vere, i zagrlivši je s ljubavlju ona, po svojstvenoj prirodi ljudskoj žalosti, htede plakati, ali iz ljubavi ka Hristu ona pretvori žalost u radost. Posle toga, priklonivši pod mač glavu svoju, sveta Nadežda bi posečena mačem. A mati njena uze telo njeno, i proslavljaše Boga radujući se junaštvu dveju kćeri svojih, a na takvo junaštvo podsticaše i treću kćer svojim slatkim rečima i mudrim savetima.

Prizvavši treću devojčicu Ljubav, mučitelj se staraše da i nju, kao i prve dve sestre, laskavim rečima privoli da odstupi od Raspetoga i pokloni se Artemidi. Videvši da se laskama ništa uspeti ne može, mučitelj poče mučiti ljubav, želeći je raznim mučenjima rastaviti od ljubavi Hristove. No ona odgovaraše rečima svetog apostola: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? nevolja li, ili teskoba? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili opasnost ili mač? U svemu ovome pobeđujemo pomoću Onoga koji nas ljubi. 


Mučitelj naredi da je istegnu na točku i biju štapom. Sveta mučenica bi tako istegnuta na točku, da se delovi mladog tela njenog odvajahu od svojih sastava, i ona bijena sva se zali krvlju kao purpurom, i zemlja se natapaše njenom krvlju kao kišom. Zatim bi strahovito usijana peć. Ukazujući svetoj mučenici na nju, mučitelj govoraše: Devojčice, reci samo da je boginja Artemida velika, pa ću te pustiti! Ako to ne rekneš, ovog časa ćeš izgoreti u ovoj užarenoj peći. - No sveta mučenica odgovori: Veliki je Bog moj Isus Hristos; a Artemida i ti s njom poginućete!

Razbešnjen, mučitelj naredi prisutnima da je bace u peć. Međutim mučenica, ne čekajući da je ko baci u peć, sama pohita i uđe u nju, i hođaše posred nje neopaljena, i kao u prohladnom mestu radovaše se, pevajući i blagosiljajući Boga. U to vreme iz peći izlete plamen na neverne koji stajahu okolo peći, i neke sagore u pepeo, a neke opeče, samog pak cara dostigavši opali, te on pobeže daleko. U peći toj behu vidna i neka druga lica koja sva sijahu i sa mučenicom se radovahu. I veličaše se ime Hristovo, a nečestivi se stiđahu.


Razbolevši se od opekotine mučitelj naredi, najzad, da mučenicu poseku mačem. Čuvši o tome, sveta se radovaše i govoraše: Gospode Isuse Hriste, koji si zavoleo sluškinju Tvoju Ljubav, pevam i blagosiljam mnogoslavljeno ime Tvoje što me uvršćuješ sa sestrama mojim, udostojivši i mene da pretrpim za ime Tvoje ono isto što i one pretrpeše. - A mati njena, sveta Sofija, ne prestajući moljaše Boga za najmlađu kćer svoju da joj podari trpljenje do kraja , i govoraše joj: Treća grano moja, čedo moje premilo, podvizavaj se do kraja! jer dobrim putem ideš, i tebi je već ispleten venac i otvoren pripremljeni dvorac...

Tako premudra Sofija mudro okonča tečenje svoje, prinevši Svetoj Trojici na dar tri dobrodeteljne kćeri svoje: Veru, Nadeždu i Ljubav.

O, sveta i pravedna Sofijo! koja se žena spase poradom kao ti, koja si rodila takvu decu koja se unevestiše Spasitelju i, postradavši za Njega, sada s Njim caruju i proslavljaju se? Zaista si mati, dostojna divljenja i dobrog spomena! Jer, gledajući strašne i ljute muke i smrti svojih milih čeda, ti ne samo nisi tugovala, kao što je svojstveio materi, nego si se, utešavana blagodaću Božjom, veoma radovala, i sama ih učila i molila da ne žale vremenski život svoj i nepoštedno proliju krv svoju za Hrista Gospoda. Naslađujući se sada na nebu gledanjem presvetlog lica Njegovog zajedno sa svetim kćerima tvojim, umudri i nas, da se i mi, sačuvavši vrline vere, nade i ljubavi, udostojimo predstojati Presvetoj, Nesazdanoj i Životvornoj Trojici i slaviti je kroza sve vekove Amin.

Stil.kurir.rs 

 

 

PRAZNIK MAJKI I ĆERKI: I svaka majka bi trebalo da uradi VAŽNU STVAR

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave praznik posvećen Svetim mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i njihovoj majci Sofiji.  



          

Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i njihova majka Sofija bile su hrišćanske svetiteljke i mučenice iz 2. veka. Živele su i stradale u Rimu, kada je Ver imala 12, Nada 10 i Ljubav 9 godina.
Nakon što su odbile da se odreknu svoje vere, Hadrijan je naredio mučenje Sofijinih ćerki iako je reč bila tek o devojčicama. Tako su sve i nastradale. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine.
Današnji praznik naročito je posvećen majkama i ćerkama, a stari običaj kaže da bi danas svaka majka trebalo da kupi neku sitnicu ćerki, i još važnije, da što više vremena provede sa njom i pokaže joj svoju ljubav. To je, uostalom, i najveći od svih poklona.

MOLITVA SVETIM MUČENICAMA VERI, NADI I LJUBAVI I MATI IM SOFIJI

O, svete i hvale dostojne mučenice, Vera, Nado i Ljubavi i hrabrih kćeri mudra majko Sofija, k vama sada pritičemo sa usrdnom molitvom, jer šta bi snažnije moglo za nas pred Bogom posredovati, nego vera, nada i ljubav, tri temeljna kamena svih vrlina, po kojima ste nazvane i čije obličje bejaste.

Umolite Gospoda da nas u žalostima i iskušenjima zaštiti neizrecivom blagodaću Svojom, da nas spase i sačuva kao Blag i Čovekoljubiv. Njegovu slavu, kao sunce nezalazno, sada gledate i pomozite nam u smirenim molitvama našim, da oprosti nam Gospod Bog grehe i bezakonja naša, da pomiluje nas grešne i nedostojne milosrđa Njegovog.

Molite, dakle, za nas, svete mučenice, Gospoda našeg Isusa Hrista, a Njemu slavu uznosimo, sa Bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim i Blagim i Životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin

T.G. 

Izvor Zena.blic.rs 

 

 

Срећан празник ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН!

 

КРСТ ЈЕ СИЛА И ЗНАМЕЊЕ КРСТ ЈЕ СПАСЕЊЕ! Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов.

 

Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

 

Тропар (глас 1):

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

 

 

 

  

 

 

Света Петка Ђунис

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

 

 

За време свога царовања у Риму Максенције чињаше многа зла народу: гоњаше и мучаше не само хришћане, него и своје незнабошце убијаше, и отимаше им имања, и срамоћаше благородне породице живећи беспутно. И целоме Риму он беше веома тежак и одвратан због свог свирепог насиља и развратног живота. Стога Римљани тајно послаше молбу цару Константину који је тада са својом мајком Јеленом боравио у Британији молећи га да дође и избави их од овог насилника. Константин'најпре написа Максенцију, пријатељски му саветујући да престане са насиљем. Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.

Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана), и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.

Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.

Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.

Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену. Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.

И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.

Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.

Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.

Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.

Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа. А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.

По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.

Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби. При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије. Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.

И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан

пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите".

Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.

Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.

И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 

 СПЦ. рс | 

 

 

 

Богом благословеном и срећно навечерје празника Воздвижења Часног и животворног Крста Господњег!

 

   

 

 

Обичаји на Крстовдан које сваки Србин треба да испоштује

 

 

 Крстовдан је велики празник који Српска православна црква и верници прослављају два пута у току године, 18. јануара и 27. септембра.

 

 

 

Овај хришћански празник слави се још од првих година званичне хришћанске проповеди. У нашем народу праћен је бројним обичајима и веровањима, који се од давнина поштују.

Ево и који су то обичаји:

На Крстовдан се држи строги пост, на води. То је обичај свакаког правог верника у Србији који поштује правило: “Ко се крстом крсти, тај Крстовдан пости”.

За људе рођене на овај дан верује се да на својим нејаким плећима носе сенку Часног крста, те да су зато пред Богом посебно одговорни за своје поступке.

У цркви се тог дана крст ставља у воду, и ако се вода смрзне очекује се долазак родне године, а ако се вода не смрзне, верује се да ће година бити “оскудна и болешљива”.  

Ево шта се још ради на Крстовдан:

Иако важи да се на црвено слово ништа не ради у кући, према неким народним обичајима, у неким деловима Србије, на Крстовдан ваља да се опере сав веш и очисти кућа.

Стари је обичај да се на овај дан стока премазује катраном у знаку крста, да би се заштитила од болести.

 

У околини Лесковца на овај дан људи су у цркви освештавали босиљак, грожђе, жито и јабуке. 

Тај освештани босиљак држали су крај иконе, те је он касније служио за разна исцељења.

 

Опанак-рс

 

Сутра Воздвижење Часног крста - Крстовдан Ако падне КИША знаћемо каква ће нам бити ЗИМА!

 

 

 

Српска православна црква сутра обележава Воздвижење Часног Крста - Крстовдан, сећање на догађај када је пронађен крст на којем је распет Исус Христос. Часни Крст је пронашла царица Јелена, мајка цара Константина Великог, када је била на поклоњењу Христовом гробу у Јерусалиму. 

 

Верници сутра славе Крстовдан

 

Након што је преузео власт над целим Римским царством, цар Константин Велики желео је да обнови хришћанске светиње у Светој земљи. 

Једна од највећих жеља Светог цара Константина и његове мајке, Свете царице Јелене, била је да пронађу Часни Крст на којем је био распет Исус Христос. Царица Јелена је након много муке и труда успела да дозна где се налази Часни Крст и наредила је да се копа земља.

Након извесног времена, копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.

Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христос, досете се да на мртваца, чија је погребна поворка пролазила, положе сва три крста. Када је Часни Крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.

На вест да је Часни Христов Крст пронађен, окупило се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Патријарх Макарије одлучио је да подигне Крст на једно узвишење.

Ако буде тихе кише - биће блага зима! Једно од најважнијих веровања за сутрашњи празник везано је и за предсказање времена: - Ако је на Крстовдан облачно, зима ће бити богата снегом, а ако је суво, наредна година ће бити сушна. - Ако до Крстовдана не оду ласте, неће бити јаке зиме. - Тиха киша о Крстовдану предсказује благу зиму. - Грмљавина о Крстовдану предсказује плодну годину. - После топлог и сувог септембра предстоји хладан и кишовит октобар. - Септембарска киша - злато њивама, отров виноградима. - Што "не скува" август, "скуваће" септембар. - Какав септембар, такав и март.

 

Прво уздизање, Воздвижење, Часног Крста догодило се 326. године и од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог Васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. И поред њене жеље да та реликвија остане нетакнута, вековима је од Часног Крста узимана честица по честица и разношена по целом свету.
Према непотврђеним подацима, чак су и неки српски владари имали делове Часног Крста.
Празник је обележен црвеним словом и на тај дан се обавезно пости, а многи верници једу само хлеб и грожђе. 

Извор Република.рс

 

 

Крст чувар васцеле васељене

  

„Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве,
Крст је сила царева, Крст је потпора верних,
Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.“
(Светилан Воздвижења)

 

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]

 

У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.

У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.

На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.

Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст 

Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)

„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)

 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)

 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.

На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]

На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.

 

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!

Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!

Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!

Свети Јован Дамаскин

 

катихета Бранислав Илић 

Извор Поуке.орг

 [1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.

 

[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

 

Pitali smo Škorpiona o zdravom životu

Kada bih poverovala da ovo što radite ima neki vajni cilj i smisao, zaista bih bila srećna! Čemu ustvari služi ispitivanje?! – Potrebi da generalizujete osobine, prikažete nekog prihvatljivim ili ne, iznesete mane, uperite prstom… Ali, ja sam ionako jedinstvena, a i drugi su, samo što vole da se kriju pod maskom običnog, vole da budu osmotreni kroz prizmu socijalne poželjnosti, žele da budu istaknuti u okvirima pristupačnosti.

Čiji život zapravo žive ti „drugi“, volela bih da znam. I šta se događa u času kada spoznaju (ako spoznaju) da sav vek svoj prate tuđe tragove, da su svoj pravac izgubili, da ne umeju više da prepoznaju ni najjasnije „znakove pored puta“, samo zato što su postali robovi okruženja, a ja mislim – robovi svojih briga i strepnji, pa i straha, usuđujem se da kažem! I smatram da na to imam prava, jer za mene kažu da sam najhrabrija.

Nemojte sad misliti da znam sve borilačke veštine ili da je trebalo da živim u vreme kauboja, ne pričam vam o toj hrabrosti. Ja sam hrabar ada živim ono što jesam! A pre toga sam hrabara da saznam ko sam!

Zbog toga sam u ranoj mladosti povučena, neki kažu čak i stidljiva. Dok tražim fokus kome ću se posvetiti, dok biram bitke koje ću voditi, dok tražim cilj ka kome ću krenuti svom snagom svoje vanredne energije, delujem mirno, baš kao i reka (koja me simbolizuje na astrološkom nivou), dok se ispod površine virovi nemilosrdno bore.
U jednom času života, koji uvek procenjujem samo na osnovu osećaja (jer znanja se stiču usput i večno), sve dobija smisao, možda samo meni jasan. I upravo je ta jasnoća, prisutna u meni samoj, tada postala kamen temeljac za sve što ću stvoriti i ponekad kamen spoticanja za sve što ću odbaciti ili izgubiti.
Pričaju i da sam sujetna i osvetoljubiva, što je tek smešno! Ja samo znam za šta sam kompetentna, ali, izgleda nažalost – umem da procenim i tuđu podobnost, pa i da se pobunim kada ustreba. Istina je, ne volim kad mi se neko zameri, razumećete – to je otvoreno pokazivanje neprijateljstva, i ne mogu da se držim tada po strani. Naravno da shvatam lično, ako me nešto dotiče, svakako da je lično. Ne bežim od života, ne bežim od opasnosti, ne bežim od rizika i ponajviše – ne bežim od sebe, stoga – što bih bežala od nekog drugog. Složićete se, to bi bilo kukavički.

Kažu da sam intuitivna, ali ja to ne bih tako nazvala. Pre bih rekla da su mi ljudi jasni, tuga prepoznatljiva, očaj očigledan, strast vidljiva, i porok i vrline vidljivi u prvi mah. Stid se pretvara u hrabrost (neki će reći – provokativnost), povučenost u borbenost i ambiciju, a mentalni sistem postaje usmeren ka traženju rešenja za problem. Mislite li da se išta u životu dobija bez muke, borbe ili problema? Varate se!

Znam da pričaju da ja pravim problem tamo gde ga nema i da se borim i kad nemam sa kim, ali to će pričati oni koji od ciljeva odustaju i pre borbe. Ja znam da moram da se borim i upravo zato i pobeđujem. Uostalom, šta znači kada nešto dobijemo lako ili na poklon? Šta nam život, Bog, sudbina time poručuju? Da smo lakomi, lakoverni, naivni, ili tek nesposobni da ostvarimo nešto više, značajnije, bolje…
Ja nisam od takvih. Zato odmah kažem svima – ko misli da će se razboleti od moje istine, neka nastavi da živi u svojim i tuđim lažima. Ko brine da će sagoreti od moje strasti, neka i dalje čita ljubavne romane. Ko nije spreman da umre zbog ljubavi, neka ide i voli nekog drugog! Ja sam determinisana svojim temperamentom i uverenjima koja poštujem i živim svakog časa svog života. Dopadalo se to drugima ili ne. Želela bih i ja da je drugačije, ali sve ukazuje da drugačije ne može biti. Sa mnogima pričam, sa retkima se razumem. Mnoge tolerišem, nekolicinu poštujem. Svašta slušam, ali verujem samo sebi. Život dokazuje da su moji stavovi ispravni.
Ne znam šta bih vam još rekla o sebi. Mnoge knjige pišu o mojim manama, a opet, to znate i sami, jedan sam od najpoželjnijih znakova Zodijaka u svakom pogledu. Možda mene ne vole mnogo, ali sam mnogima potrebna. I, šta god ja mislila ili osećala, istina je takva i mirim se sa njom.
Setite se i sami trenutaka kad vam je bilo najteže, kada niste znali kako da rešite problem ili kako da prevaziđete određeno stanje, čas u kom vam ne pomaže tuđa empatija, ma koliko iskrena bila, u kom tešenje gubi svaki smisao, u kom vam je potreban samo onaj ko može hladne glave i toplog srca da iznedri rešenje, onda kada ga niko drugi ne vidi. Ako takav čas imate u svom iskustvu, onda poznajete i mene.