Због лепе Пироћанке, попове кћери, Стеван Сремац заувек је остао нежења: Неузвраћена љубав српског писца осудила на самоћу

 

 За разлику од књижевних дела која је својеручно написао Стеван Сремац, његов живот неприметно је исписао кратак роман о неузвраћеној љубави младог писца због које је остао нежења. За лепим и наочитим професором из Сенте су, по његовом доласку у Пирот, уздисале многе даме. Две године службовања у пиротској гимназији, где је од 1881. до 1883. године предавао српски језик, српску историју и географију, биле су довољне да као двадесетшестогодишњак напише своју прву приповетку (“Растко”), уплови у политичке воде и доживи љубав која ће га коштати вечите самоће.

 

Млади “писац са бележницом” запао је за око многим удавачама, богатим миражџикама из трговачких породица, јужњачким лепотицама које су за њим уздисале, али је Сремац своје симпатије ипак поклонио младој шеснаестогодишњој Јелени Панчић. Јелена је била кћер пиротског свештеника Пантелије Панчића. И пред њом у реду су стајали многи просци који су њену руку већ затражили од оца Пантелије, а главни међу њима био је угледни економ пиротске болнице и политичар Јосиф Костић. О њеној лепоти брујала је цела чаршија, али је и о Сремчевом красном изгледу у младости остао забележен траг од стране књижевног критичара Павла Поповића. Овако га је описао: “Чело широко, велике очи, бркови дебљи, српски, црни; лице вазда избријано. Коса брижљиво и оригинално очешљана на раздељак и на “ларму”. Стас средњи, ход господски, без журбе; витак, еластичан и прав. Глас мало мутан, смех ситан, при чему су се видели бели очувани зуби…” Својом лепотом и харизмом опчинили су једно друго, а обостране симпатије прерасле су у праву љубав. Тако се млади Стеван Сремац одважио да затражи Јеленину руку од њеног оца, попа Пантелије. Међутим, пресудио је један анонимни Сремчев чланак… 

Политички чланак Сремац је без потписа објавио у „Српској застави“, критикујући рад управних месних власти. У чланку је посебно нагласио да “у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један у свему разликује само по томе што се званично потписује са Пантелија”. Разуме се да је Панелија Панчић, пронашавши се у овој прозивци, одлучио да руку своје ћерке преда првом просцу – Јосифу Костићу, политичару Напредњачке странке.

 Осим што нису имали среће да крунишу своју љубав браком, Стеван и Јелена у љубави се нису прославили ни у каснијем животу. Лепа Јелена, удата Костић, имала је врло тежак живот. Сва деца су јој преминула као врло мала, супруг Јосиф пропио је све што је стекао, па се Јелена изборила да заврши школу и постане бабица како би се могли издржавати од њене плате. Постоји прича да је једном приликом, пролазећи београдским улицама, набасала на Улицу Стевана Сремца и у том тренутку изненађено и помало сетно изговорила: “Ево улице мог несуђеног!”

   

Стеван Сремац за столом десно, у друштву Милована Глишића, Бранислава Нушића, Јанка Веселинивића, Александра Сумбатова и Драгомира Брзака

Српски писац је након љубавног краха премештен у Ниш. Једину љубав коју је тамо неговао била је кафана. И касније, када се скрасио у Београду као већ познати писац, професор и боем, многе престоничке даме желеле су да понесу тутулу његове изабранице. Проводаџије су покушавале да га одврате од кафанског живота и скрасе поред “лепше половине”, али је Сремац на њихова досадна инсистирања одговарао у свом стилу: “Таман посла, ни помислити да се женим. Ваљда кад куд изађем да је водим уза се као кишобран кад је лепо време! Море, баталите те комбинације!”

   

 

Може бити да се већма Сремцу омрзнуо брак од силних наваљивања, па је решио да остари за кафанским столом, окружен пријатељима и колегама – писцима, шалећи се и пишући своје приповетке, романе и др. Живот је, ипак, завршио сам, августа 1906. године у Сокобањи преминувши од сепсе у својој 51. години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Потомство је иза себе ипак оставио, бројна ремек – дела српске књижевности којима је ушао у вечност, а међу којима су најпопуларнија “Ивкова слава” – 1895, “Поп Ћира и поп Спира” – 1898, “Зона Замфирова” – 1903. и др.

Опанак (К. М)

О БОЖИЈЕМ ТКАЊУ / Иван Иљин

Јуче је навратио мој сусед – душу своју да олакша. Поседео је код мене око пола сата, дуго палио своју исушену лулу и на крају ми рекао оно најважније што му је лежало на срцу. „Мој отац, знате, био је веома добар човек. Давно има како је умро, али кад га се човек сети, на души му је топлије и светлије. Био је, разумете ли, кројач; добар кројач, мајстор свог заната; умео је тако да кроји одело – само да га гледаш. Код њега су муштерије долазиле и из суседних градова, и увек су бивали веома задовољни: кад осмотриш одока, као да ништа посебно не видиш, али кад се загледаш дубље – то је права уметност. И увек је саосећао са свим људима. Шије, тако, певуцка нешто тужно, а онда, одједном, вели: „Јуче су суседи Митревну на правди Бога увредили, не ваља то, сви су пред њом криви“. Или: „Петру Сергејевичу би требало за празник нешто да обуче, ваља му штогод сашити“ ... И опет шије.
 
Дешавало се, ради разбибриге, почне да ми прича о „ткању“; никада не би рекао „материјал“ или „сукно“, него увек „тканина“. Загледај се – вели – Николаша, у људе. Па ми смо, сви – једна тканина. Ево, види, свака нит се према другој привила и придржава је; сви смо се сплели један с другим, сви смо заједно упућени на јединство. Хајде, ишчупај из тог суканца једну нит: читаво ћеш ткање оштетити. Ако једна једина нит није успела, ако се похабала, истањила или откинула, цео комад постаје дефектан. Ниједан добар мајстор тако болесну тканину неће узети за рад, а ниједна муштерија нити је погледати. Зато гледај и бирај, да не промашиш, да у мом предузећу не буде болесне тканине.
 
Тако је и с људима, у длаку. Свет је Господњи тако устројен да смо сви – једна сплетена тканина. Сви смо се једно уз друго збили, сви држимо једно друго и држимо се један другим. Ако је једноме рђаво, свима је недобро, а људи то не разумеју: глупи су и кратковиди. Мисле „шта је мени до њега, кад је мени самоме добро“. У ствари, није тако. Ако је једном, било коме, рђаво, онда се тај мучи и болује; његова мука се од њега шири на све стране. Он хода утучен, па и друге мори. Од његовог немира, свима је неугодно. Због његовог страха, сви постају раздражљиви. Људи на рђавоме месту у односу једни према другима постају превртљиви: неповерљиви, подозриви, вређају, свађају се. Сви осећају да то долази од онога коме је лоше и на њега се, због тога, љуте. То осећа и он, издваја се, повлачи се у себе, постаје расрдљив и крут. Њему је потребна љубав, а к њему долазе с раздражљивошћу. И нико да види његову муку, виде само његову утученост, суровост, непоузданост; и не воле га... Долази већ до експлозије, покидала се тканина, пара се, цепа. Треба што пре крпити рупу, а нико се тога не лаћа.
 
„Шта се, веле, то мене тиче? Његова је несрећа, па нека се сналази!“ А исцепано место расте и шири се, тканина је искидана. Поправите се може само љубављу: твоја несрећа је и моја, моја несрећа је – заједничка...
 
Отац је, још, говорио и ово: „Тако је и у домаћинству. Сиромах човек није сиромах само себи, већ и свима. Човек без хлеба не проси код себе, него друге узнемирује, о муци својој говори, отрованост своју обнажава. Где је несреће, тамо је несрећа заједничка; где је глад, тамо је хлеб свима горак. Не постоји само један незапослен човек, то је увек заједничка мука. Свеједно је како ће заболети зуб; ако заболи – сав човек је у проблему. Несолидан човек, несрећник или пијанац – своју несрећу излучује на све стране, свакога задева, сваког узнемирује. И опет је читава тканина покварена; треба што је могуће пре учинити нешто, помагати, рупу крпити. Где не можеш ти, ја ћу то учинити за тебе; где обојица не можемо, нек се укључе и други“.
 
Мој отац је, знате, био срчан човек. Помагао је свима, свуда, колико је и где могао. „Ја сам“, говорио је – „поправљањем заузет био, рупе сам штопао“. И тако, дешавало се: сакупља одреске свих сукана и одела, други пут директно измоли остатке од муштерије, прикупља, удева, лицка, саставља, крпи; ради то веома вешто; затим опет почиње да шије. Тада већ пева ведрије песме. Погледаш – сако је сачинио; или панталоне. Понекад и за читаво одело достане; уредно га сложи и однесе сиромашку. И још забрањује му да о томе прича, то, вели, нико не треба да зна; ћути, и то је све. Ми смо у породици знали шта се догађа. А волели су га сви, као ретко кога. Долазили су код њега по савет, или, просто, да се исплачу.
 
Не, знате, није хтео да се обогати; то не води ничему, говорио је. Сами ћете се прехранити. Од некаквог наследства... То што је ткању говорио, то и јест најслађе. А кад је осетио да се ближи смрт, позвао ме и рекао: „Одлазим, Николаша. Не тугуј. Сви смо ми – нити у тканини Божијој; и, док живимо на земљи, дато нам је ту тканину да чувамо и јачамо. Сећаш ли се, Спаситељ је наш имао хитон, несашивен, из комада, једна тканина одозго до чланака. Ето, тог хитона, треба да се сетимо. Сви смо ми – нити његове и до смрти смо позвани да урастемо у њ. Сети се тога. То је Божије ткање. Чувај га у земном животу: сваку нит јачај, од срца се за њу брини. Срце слушај више од свега осталога. За шта се срце заузме, то и чини. И све ће бити како ваља“.
 
Ево ми се чини, знате, да је био у праву. Сви смо ми – једно ткање. У томе је, осећам, скривена мудрост живота.
 

(Појуће срце – књига тихих сазрцања, Бернар, 2010; са руског превео Владимир Јагличић)

 

MEĐUDNEVICA

Nekada je Srbija bila prepuna verovanja, običaja i praznika čije je obeležavanje sezalo duboko u prošlost našeg naroda. Neke od ovih tradicija održale su se i do današnjih dana.
   
   
Danas počinje Međudnevica! Reč je o periodu između Velike i Male Gospojine, pa se ovo vreme još naziva i Međugospojinci i za njega se vezuje veliki broj narodnih verovanja i običaja.

 Veruje se da je ovaj period najbolji za branje svih plodova. Ovih dana je voće najbolje, trave najlekovitije i sve što sazreva treba tada brati i spremati za zimu. Veruje se da je su ovo dani sa najviše sunca, pa se u mnogim krajevima Srbije i do danas se održao običaj branja lekovitih trava i bilja koje treba da potraje preko cele zime.
 Ako verujete u ove običaje, od danas pa sve do 21. septembra i Male Gospojine, imate vremena da naberete što više bilja, a vaš dom ne sme da ostane bez: kičice, hajdučke trave, cveta od lipe, drena, šipka, oskoruše i malih zelenih lubenica. Smatra se da će ove biljke doneti sreću svakoj porodici, a one su i narodni lekovi za lečenje mnogih bolesti.
 Međudnevica je vreme kada žene treba posebno da vode računa. Muškarci mogu da rade sve poslove, ali se damama ne preporučuje da bilo šta započinju, već da samo što pre završe započeto.
 Ako ste od onih koji mnogo vremena provode u prirodi, ovih dana morate da budete naročito oprezni. Veruje se da se tokom Međudnevice Sveti Sava dogovara sa zverima o tome koliko štete će napraviti preko zime. Slično, u ove dane su zmije najljuće, pa ih se treba čuvati.
 Jaja koja u ove dane snesu kokoške ne treba da se koriste u ishrani već samo za izleganje novih pilića.
 Od davnina se u ovom periodu po celoj Srbiji održavaju vašari i narodni sabori. Veruje se da je ovo vreme za susrete i obnovu prijateljstva kako bi svi u miru i blagostanju ušli u zimu. Zato, pozovite prijatelje i pravac vašar! Sigurni smo da ćete se lepo provesti.

Nebeskiprsten9.blogspot.com

 

Međugospojinci, dani između Velike i Male Gospojine: Najstariji običaji se i danas poštuju!

Muškarci mogu da rade sve poslove, a ženama se preporučuje da ovih nedelja ništa ne započinju već samo da završe započeto. 

  

Međudnevice ili Međugospojinci traju od Velike do Male Gospojine.
 
Tih dana se po planinama razmile travari koji beru lekovite trave za zimu. Neki ih nose na blagosilje u crkvu.
 
Muškarci mogu da rade sve poslove, a ženama se preporučuje da ovih nedelja ništa ne započinju već samo da završe započeto.
 
U ove dane se nekada nije venčavalo. Šumadinci smatraju da su u ovo vreme zmije najljuće, a u okolini Leskovca kažu da se tad Sveti Sava dogovara sa zverima gde da ne prave štetu.
 
Jaja koja u ove dane snesu kokoši ne iznose se na pijacu, niti se koriste u ishrani. Ona služe samo za izleganje novih pilića.
 
U Hercegovini ove dane zovu i Nesnovica. Običaj je da se tada ne razgrađuju i premeštaju torovi zbog vukova. Ako tor mora da se razgradi, onda to čine trojica muškaraca istog imena. Oni nose građu na drugu livadu,odnosno mesto gde treba da bude novi tor, a na kojem su na Veliku Gospojinu zaboli jednu lesku i postavili ikonu Bogorodice. Ispod ikone je stavljeno malo mrsa i cveća. Kad nastupi Nesnovica, počinje se sa gradnjom. Ako se sve uradi na opisani način, ne treba se plašiti vukova.
 
Autor: Dragomir Antonić / srbijuvolimo.rs

Успеније Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије

 

 У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше.

 

 

У празничном прилогу прочитајте:

 

 

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!

 

Тајна Празника: Успеније Пресвете Богородице

 

Радио Светигора: Успеније Пресвете Богородице

 

Радио Беседа: Празник Успенија Пресвете Богородице

 

Свети Григорије Палама: Беседа на Успеније Пресвете Богородице

 

Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере

 

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успеније Пресвете Богородице

 

Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Беседа на празник Успења Пресвете Богородице

 

Иконографија и химнографија празника Успенија Пресвете Богородице

 

Светогорски типик за празник Успење Богородице

 

 

Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

 

 

И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

 

Прилог приредио,

катихета Бранислав Илић

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Срећан празник Успеније Пресвете Богородице!

 Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Тропар (глас 1):
В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја

  

Света Петка Ђунис

Свети Јустин Ћелијски: БЕСЕДА НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

 

Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.

Данас се Она упокојила, као што се људи упокојавају. Али, када су Је сви Апостоли испратили и сахранили, на погребу Пресвете Богомајке није био, по промислу Божијем, Свети Апостол Тома. Кад је после три дана дошао, он изјави жељу да хоће да целива гроб и свете мошти Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели да тела Пресвете Богомајке нема. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свима Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса.


Тако је, Прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога Суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.

Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну, да нам да Љубав Вечну, да нам да Небеско Еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божија, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божије, Љубав Божија, све што је Божије, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог Истинити и Човек Истинити, дошао у овај свет да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.

Чули сте данас Свето Еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара (Лк. 10,38-42), Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи …(Неколико речи нејасно на траци. – Прим. Препис.) рече: „Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно“ (Лк. 10, 38 – 42). То је – шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. „Марија је добри део изабрала“, рече Спаситељ (Лк. 10,42), то што је једино Потребно човечијем бићу у свима световима. Да верује у Јединог Истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то јеЈедино Потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето Еванђеље Пресвете Богомајке.

Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога Суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот Вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи (Лк. 3,51; 10,28) и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.
Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом.

И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.

Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету (2 Петр. 1,23), и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.

* * *

1974. године у манастиру Ћелије  

Манастир Ваведење

 

Срећан празник - Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина!

    

По Распећу Господа, Пресвета Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова. Углавном све време до смрти провела је у Јерусалиму. У старости, често се на месту 

Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи. Јавио јој се архангел Гаврило и рекао јој је да ће се упокојити за 3 дана. Пожелела је да види све апостоле и сви се они чудесно сабраше, осим апостола Томе. Онда се упокојила мирно, без икакве муке. Апостоли су је сахранили у гроб Светих Јоакима и Ане, у Гетсиманском врту. Трећег дана стиже и апостол Тома. Када су отворили гроб да целива тело Свете Пречисте, унутра га не беше, беху само плаштанице. Претпоставља се да је Пресвета Богородица живела више од 60 година.

Тропар, глас 1. 

Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пресвета Богородице. Прешла си у живот, Мати Правог Живота, и Својим молитвама избављаш од смрти душе наше.

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успеније мира не оставила јеси, Богородице, Престатвами Твојими избављајевши от смерти души нашја.

 Света Петка Ђунис

Вечерас сви погледајте у небо: Сузе свеца кога данас славимо даће вам СВЕ ШТО ПОЖЕЛИТЕ

 

Српска православна црква и њени верници данас празнују и сећају се светог мученика и архиђакона Лаврентија, у народу веома поштованог јер је лечио слепе.

 

Његово име значи овенчан ловоровим венцем или онај који је крунисан ловором.

Био је светитељ из 3. века који је био архиђакон Римске хришћанске заједнице у време једног од највећих прогона верника. Био је ученик и близак сарадник са папом Сикстом и након што је овај постављен на чело хришћанске заједнице Лаврентије је био рукоположен за ђакона. Чувао је и надгледао имовину цркве, али и бринуо о сиромашнима. И поред страшног прогона, од хришћанства нису одустали, нити напустили веру у Христа. Папа Сикст му је пред властиту смрт рекао да ће и он ускоро за њим, у смрт, али да ће пре тога бити подвргнут страшном мучењу, али и понижењу.

 

   

Међутим, Лаврентије је остварење овог пророчанства мирно дочекао, претходно сакривши све црквене драгоцености како незнабошци не би могли да их се дочепају. Због тога се у народу сматра заштитником библиотекара.

 

Права чуда Светог Лаврентија наступила су тек пошто је бачен у тамницу. Верује се да је само додиром руке затворенике излечио од слепила. Због својих чудотворних дела, бачен је на тешке муке. Ни у тим тренуцима није се одрекао Христа, а чак је и цара саветовао да се одрекне лажних богова. Због тога је стављен у гвоздени сандук испод кога је заложена ватра.

 

Пекући се на огњу, Свети Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Неки оновремени списи чак говоре о томе да је у једном моменту својим мучитељима рекао: “Ова страна је готова, окрените ме и загризите!”. Тако је и умро, непоколебан у своја уверења. Због тога што је увек био ведрог и веселог духа, чак и у тренутку своје смрти, народ верује да се данас треба што више смејати.

 

Сузе Светог Лаврентија

Постоји још један занимљив обичај везан за дан Светог Лаврентија. Пошто је август, када пада и његов дан, познат по кишама метеора које шарају и улепшавају небо, стари су од давнина говорили да су то заправо “сузе Светог Лаврентија”. Верује се да, ко год ноћас види звезду падалицу, може тражити од овог светитеља испуњење једне жеље. И он ће је сигурно услишити.

 

Опанак,рс

 

Срећан празник ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ! Христос се преобрази! Ваистину се преобрази!

Молитва Господу и Спаситељу света Исусу Христу, ради Његовог преславног Преображења

Небеска, беспочетна и незалазна Светлости, која од самобитног и вечног Оца светлости безвремену и божанску суштину имаш, као Бог истинити од Бога истинитог, у сијању Једносуштне Тројице несливена и нераздељна, једини Источниче сваке светлости која у свету постоји, Предивни Неимаре, који си стварање читаве творевине надгледао! Поред тога што си умну и словесну творевину ликом Својим запечатио, Ти си у последња времена ради уобличења овог Твог помраченог лика на земљу са небеса сишао и обличје земљанога примио, да ипостасним јединством двоструке природе у Себи помрачену просветлиш, пропадљиво очистиш и преобразиш, смрћу везано опет у рођењем у Теби за вечно постојање новим начиниш, Многомилостиви, Премудри и Свемогући Спаситељу наш, Господе Исусе Христе! Зато си и на Тавору пред богозваним Својим сведоцима у телу заблистао, да заједно покажеш и богодолично постајање човеком, иако у обличју слуге, и Своје свемоћно и животворно васкрсење, иако је њему претходило ругање и смрт, затим и Твоје преславно вазнесење у телу у горњи свет, одакле ће се збити и Твој још величанственији други долазак. Тиме опет показујеш и прву богодоличну светлост наше понижене природе и њено благодатно преображење у Теби, нас ради, као почетак и залог непролазне славе, припремљене нам у веку који долази у Царству Оца Небескога. Ти дође да нам је даш, не привлачећи принудом и силом, него призивајући нас добром вољом и просвећеним знањем, као што то беше у првом рају сладости. Стога, примајући све ово са вером и устима исповедајући, молимо Те и преклињемо пред лицем славе Твоје, Спаситељу наш, који си се нас ради преобразио: нека нам не буду као таштина сви Твоји спасоносни дарови, просвети ум наш разумевањем Светог Еванђеља Твога, да се обнављањем ума преображавамо све док се на крају у нас не усели ум Твој, Христе, да не мислимо више оно што је људско, него оно што је божанско. Срце чисто сагради у нама, Боже, да јасније видимо Тебе, истинитог Бога нашег и животворном светлошћу лица Свога привуци Себи нашу богоборну вољу, као што се цвеће на земљи по закону воље Твоје ка сунчевој светлости окреће: Ти сам живи и делуј у нама, да, одбацивши старог човека и обукавши се у новог, почнемо ходити у обновљеном животу, док се наш унутрањи човек обнавља из дана у дан, гледајући славу Твоју откривеним лицем, да се преображавамо у тај исти лик, из славе у славу, док не достигнемо сви заједно и сваки од нас у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. И најпосле си благоизволео да од словесне душе и тела сачиниш човека, тако да тело служи разумној души. Преобрази, стога, и наше понижено тело, тако да буде саобразно Телу славе Твоје; исцели га од страсти и слабости, укрепи његове природне немоћи, заштити од погубног дејства стихија: највише, пак, у најближем сједињењу са Тобом у Најсветијој Евхаристији, претвори га од земаљског у небеско, од душевног у духовно, да ваистину будемо тело од Тела Твога и кости од Костију Твојих. Тако прославивши сагласно Бога у телима и душама нашим на овој земљи, нека се заједно душом и телом заједно прославимо сви ми сакупљени, који се од јединог Хлеба и из Чаше причестисмо, учини да сматрамо себе удовима једног Тела Цркве Твоје, коју си поставио на земљу као зрно горушично, које кад порасте постане велико разгранато дрво Царства Божијег, док сву васељену не прекрије. Сједини све нас једнодушним исповедањем спасоносне вере Твоје једног са другим љубављу према Теби; помози нам да Твојом благодаћу обрађујемо и чувамо Цркву Твоју, као првостворени рај који си предао човеку, и да је не надвладају врата пакла, док не положиш све непријатеље Царства Свога под ноге Своје и седнеш на престо славе Царства Твога, у којем ћемо и ми засијати као сунце са Тобом, просветивши се овде у Теби преображењем. О, Господе Христе, Царе Небески! Нека дође Царство Твоје, које није од овога света, а овим светом заиста влада, и нека ускоро угледамо ово Царство Твоје како долази у сили. Да, дођи Господе Исусе и остани са нама, као што си обећао до свршетка овог века и у бесконачне векове векова. Амин.

  

Тропар, глас 7:

Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби. 

   

Христе, Светлости истинита, љубљени Сине Оца светлости, покажи и нас синовима светлости у Теби преображеним!

  

Кондак, глас 7.

На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост.

  

Гора Преображења - Тавор

"Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење - ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола."

Свети Јустин Ћелијски

 Христе, Светлости истинита, љубљени Сине Оца светлости, покажи и нас синовима светлости у Теби преображеним!

 

Света Петка Ђунис

 

 

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - ПЕСМА

                    

Преображење Господње - празник незалазне светлости

   

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21).

Катихета Бранислав Илић: Преображење Господње - празник незалазне светлости

 

 

Поводом празника Преображења Господњег са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Преображење Господње - празник незалазне светлости". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника: Преображење Господње.

 

Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин)

Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења.   

 

Из синаксара празника Преображења Господњег:

 

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

 

Богослужење празника Преображења Господњег

 

На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима  уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници.

Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2]

 

Молитва освећења грожђа на Преображење:

 

Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.

 

У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ

 

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар)

 

На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак)

 

катихета Бранислав Илић