Свети Симеон Мироточиви

Српска православна црква и цркве које се придржавају јулијанског календара обележавају 26. фебруара Светог Симеона Мироточивог, односно Стефана Немање, оснивача српске династије Немањића, који је умро на овај дан 1200. године.    

   

Стефан Немања рођен је у околини данашње Подгорице 1114. године, а владао је источним српским земљама.

Тадашњу српску државу успео је да прошири, активно се борио против богумила и сматра се једним од родоначелника српске православне цркве јер је православље, по византијском моделу, успоставио као државну религију.

Четири године пре смрти, 1196. године, одрекао се престола у корист свог сина Стефана и већ сутрадан се замонашио. Као монах прво је отишао у манастир Ватопед на Светој гори.

"Он је корен српског народа и физички и духовни. Он је показао да се може успети у тешким временима и дао је пример како се то чини. Успео је тако што је себе потпуно дао српском народу", истиче Атанасије Ракита, епископ хвостански.

Стефан Немања умро је у српском манастиру Хиландар, који је основао заједно са својим сином Растком, монахом Савом.

Сава је пренео његове посмртне остатке 1208. године у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт.

Његове мошти су тада положене у његову задужбину, Студеницу, у којој се и данас налазе.

 Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.


Чувар државе, вере и језика

Стефан Немања се сматра великим српским државником, ктитором, али и чуваром језика. Управо је његов брат Мирослав наложио да се напише наш најстарији и највреднији језички споменик - Мирослављево јеванђеље.

Како га Срби славе

Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге крсне славе - славски колач, кољиво и вино, и освештањем које обавља свештеник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан посна. Данашњи празник је непокретан. Крсна је слава Патријаршијске капеле.

                                                                              

Молитва светом СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМ

О, свети Симеоне Мироточиви, оче рода Србскога, теби се молимо и преко тебе од Бога милост просимо, ми убожјаци и просјаци земаљски, ми последњи од последњих што се родише на тужној и грешној земљи овој. Јер ако, благодаћу Божијом, ти и данас проходиш по земљи Србској, онда се сигурно на Небо са сузама и непреболним болом враћаш, и питаш се шта то остаде од свете Србије твоје и од светих Срба твојих. Само страшила од греха и болести огубана, само рањеници и уцвељени јадници, који тумарају по мраку последњих времена.
Да, свети Симеоне, нема више вере на земљи Србској, само лаж и лицемерје. И под мантијом и под мирским оделом вири, не један, него стотине ђавола, који су ту као домаћи, као свој на своме. И да није светих молитава ваших са Небеса, да Господ још не милује одлутало стадо своје, па нас и такве благодаћу својом посећује, да ли би ми и знали да постоји Небески свет, да постоји ишта осим овога блата и прљавштине. А овако, бар на трен, душе нам се отму из помрачине греховне, па завапе ка Небесима, ка вечној отаџбини својој, и са сузама вапијући за помоћ моле.
Зато ми к теби, свети Симеоне, прибегавамо, и молимо те да молиш Господа и Господара нашег, да силом својом свемоћном одагна свако зло од нас, и да нас покрене на нелицемерно покајање и оплакивање грехова наших. И не дај, о свече Небески, да се заносимо, и да маштамо о некој праведности нашој, због понеког доброг дела које учинисмо, већ нам подај сузе покајне и мисао да смо најгори од најгорих, као што заиста и јесмо.
И помози да се Господ смилује на нас, и да нас пусти да уђемо у Царство Небеско, макар и као последњи, на нека мала врата, са стидом и страхом због безбројних сагрешења, и да из прикрајка гледамо на блаженства која задобише они који чисто на земљи поживеше, и који подвигом несхватљивим уму људском душе своје убелише.
Ето, толико молимо од тебе, свети Симеоне, свесни да нисмо достојни ниједне милости Небеске, али, опет, дрско куцамо на врата Неба, не би ли се и нама отворила, не би ли и ми чули глас Христов: Ходите благословени оца Мојега, опроштено вам је све, по молитвама светих, уђите у покој Небеског Јерусалима!
А ако се то и деси, молитвама твојим, свети Симеоне, ориће се Небо од песме наше и од хвале наше Свемогућем Богу, Који у Светој Тројици, у Оцу и Сину и Светоме Духу пребива, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.

Народне приче и обичаји

На овај дан, у спомен на Светог Симона, одржавали су се панађури (вашари), а данас је то само обичај у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човеку, које потиче од његових ратних успеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.

Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.

Наодни обичаји кажу да би  стогана овај дан требало да се помолите светитељу за неустрашивост, здравље и снагу ваше деце, а уколико то учините искрено и од срца, Свети Симеон ће вам услишити молбе. 

 Извор