.. ЛИЦЕМ у ЛИЦЕ...

... Говоре незналице и злотвори да Срби имају култ мртвих. Није тачно! Култ живих – ми идемо на гробље јер верујемо да су они живи! И зато их помињемо...
И кад дођем на скупове, као што је било у Сава центру поводом (годишњице) бомбардовања, па кажу минут ћутања.
- А зашто минут ћутања?! Коме, мраку?! И видели сте да на телевизијским екранима кад неко њихов умре, минут мрак на телевизији.
- Па не иду они у мрак, они су живи!...
... Пример, једном мом пријатељу са Дурмитора умро је млад отац, и сахранили су га у Новом гробљу у Београду тамо где су нови гробови, дубоко. И ишао је неколико месеци сваке суботе на гробље, ишао сам и ја али не увек. И он каже, да је сваког дана ту један човек, јер је гроб крај гроба његовог оца – Лазар студент рударства – има на мермерном равном гробу оне чекиће – знакове рударства.
И једног дана ја кажем: Бошко, ја ћу да поменем.
- Помени Господе покојног Илију и Лазара студента рударства.
Кад сам завршио, прилази ми човек до тада мени непознат и грли ме: Хвала вам оче! Хвала вам оче! Знаш оче, ја сам учио друкчије... Не верујем... Али ја не могу да прихватим да ја мога Лазара нећу видети.
Ја га загрлим па кажем:
- Мој пријатељу, твој проблем је врло прост! Пусти луду главу коју су ти напунили којечиме, држи се срца, срце ти добро вели, видећеш га сигурно.
Ето осећања, нормалог осећања – он је жив! А не култ мртвих, сачувај Боже! Српски народ је итекако везан: „Гробови наши бориће се с вама“ - светли гробови наших песника и и и...
Према томе, осећамо ту заједницу, то зовемо небеска Црква, ту су анђели, арханђели и ту су наши мили и драги и живи су. Каква ће радост бити кад се сусретнемо итд.
Царство небеско ће бити сусрет свих са свима. Како ће то бити остварено? Ја верујем, на модеран начин да кажем, један козмички екран у коме ће се сви видети са свима, и то ће бити у исто време и Страшни Суд.
Кад се сусретнемо нема више режије, нема лажи, нема лицемерја... ЛИЦЕМ у ЛИЦЕ...“

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ