Beograd i ja

  

Dragi Beograde,

Pišem ti iz daljine sasvim nezvane i nepoznate, sedeći na terasi svog doma na Dorćolu. Jesen je s’ početka dvadesetprvog veka …

Daljina unutra, nemir spolja, mir u minulom, žeđ za svetlom i jasnom porukom za sutra …
Ne čujem je …

Miris opalog kestena pred školom je isti … i zvon smeha djaka prvaka. Oblak što pronosi dečiji san i boje umrlog lišća …

Sve je naizgled isto ali … ti jednostavno nisi više ti!

Ista je i moja ljubav prema tebi iako si izgubio čar nevinosti i naivnosti. Sad si neko drugi. Nemiran, zapušten, opasan i ljut …

Prava je ljubav na sreću ili na žalost bezuslovna i bezrazumna…

Volim te ranjenog, izneverenog i prodatog. Volim te jer nisi nepogrešivi Bog, već smo isti, mali i pali i ti i ja … volim tvoje srce koje čeka svoj neumitni trenutak svetlosti; ono se samo sakrilo, ono nije potamnelo senkama nerazumnih koji tobom sad haraju. Pritajilo se i čeka … daje nadu udovicama, siročićima, majkama … čije su najrodjenije tvoji okrvavljeni pločnici odneli. Nisi to ti, ja znam, ja ti verujem. Ja te poznajem, ja te volim!

Pišem vam u nadi da će Beograd budućih dana biti spokojniji i lepši od onog kog ja pamtim iz prošlih vremena … a sve u zebnji da možda ipak neće…
Je li to jecaj za minulim ili opravdan strah, pokazaće samo neumoljivo vreme…

A dotle … dotle ću živeti u daljinama Dorćola iz šezdesetih dvadesetog veka, u želji da te svojim uspomenama podsetim kakav si nekada bio i možda ti dam snage da se odbraniš i zaštitiš u ove smutne dane, što predjoše u godine a bojim se i u decenije…
Beograde, ja ti želim svetlost i mir zauvek.

Tvoja Beogradjanka
****

Beograd

Ako ti sutra dodjem , hoćeš li me prepoznati ili ćeš se samo setno nasmešiti, misleći “Zar se mi znamo?”

Ako svratim umorna od daleka puta, hoćeš li mi ruke raširiti da ti potrčim kao nekada bezbrižna i bosa?

Beograde, blizino i daljino moja.

Moji su detinji dani ostali po tvojim pločnicima rasuti kao izgubljeni klikeri. Doći cu jednom da ih sakupim i sklonim na neko sigurnije mesto.

Moji su devojački uzdasi pod tvojim lipama ostali zaboravljeni.

Pusti kišu, letnju i toplu da spere tudjinu sa umornih mi ledja. Pusti Košavu, ledenu i hirovitu da odnese poslednji trag lutanja sa moga lica.

Možeš li ti bez mene? Ja bez tebe sve teže …
****

Beograd

Beograd nisu sveže umivene ulice u kasnu letnju noć. Beogad je tvoj smeh dok bosa gacaš tim tek rodjenim baricama.

Beograd nisu spomenici junacima iz prošlosti. Beograd je susret zaljubljenih pred tim nepokretnim svedocima prolaznosti.

Beograd nisu ulice lipa. Beograd je smeh tek probudjenih devojaka opijenih njihovim mirisom.

Beograd nisu kafane i mirisi koji se njima razlivaju. Beograd su glasovi zeljni prijateljskog uha što polupijani lutaju dimom i vinom.

Beograd nije Knez Mihajlova ulica i njeni izlozi. Beograd su koraci koji njom odzvanjaju kao da se dovikuju.

Beograd nije ušće Save u Dunav. Beograd su poljupci koje kriju zagrljeni ljubavnici posmatrajući susret usporenih reka.

Beograd nije Kalemegdan ni njegove zidine. Beograd je zveket davno nestalih oružja koji još uvek odjekuje ranim jutrima.

Beograd nisu zgrade niti njihove fasade. Beograd je tajna njegovih porodica što se iza njihovih prozora kriju.

Beograd nisu škole ni fakulteti. Beograd su snovi sto njima lutaju i saznanja kojima se vrata otvaraju ili…zatvaraju.

Beograd nisu klupe u parkovima. Beograd su ljubavi rodjene na njima.

Beograd nije usamljeni vrabac na smrznutoj grani. Beograd je penzioner koji ga hrani pomalo i sam umoran od svega.

Beograd nisu pijace ni tezge na njima . Beograd je rumenilo prvih jagoda i molećivo dozivanje seljanki:” Probaj dušo” – dok se sir beli na vrhu noža.

Beograd nije usijani asfalt usporenog vrelog popodneva. Beograd su zaboravljna ledena boza i limunada kod “našeg” Šiptara.

Beograd nisu “šopska i deset s lukom”. Beograd je muzika koja ih prati u kafani na ćošku.

Beograd nije burek sa sirom,mesom i jabukama. Beograd je mast koja se sliva niz prste bivših Beogradjana pristiglih iz raznih tudjina.

Emilija Zukov 

Izvor