Српска православна црква и верници 16. новембра (3. новембра по јулијанском календару) прослављају празник преноса моштију светог Георгија, у народу познат као Ђурђиц. Портал Порекло честита свима који славе.
Ђурђиц је крсна слава многих српских породица, а често се слави и као преслава Ђурђевдану (6. маја).
Свети Георгије који је, као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.
На православним иконама и средњовековним фрескама свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У православним манастирима свети Ђорђе је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем.
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц) и 6. маја (23. априла по календару СПЦ) када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан). У богослужбеном календару само је Ђурђевдан обележен црвеним словом, док Ђурђиц не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.
На литургијама у храмовима помињу се страдања светог Ђорђа, чије су мошти по жељи самог светитеља пренесене из Никомидије у Лиду палестинску, у храм њему посвећен. У време цара Константина хришћани су сазидали храм светом Ђорђу у Лиди Палестинској, а приликом освећења храма, пренете се у и њему сахрањене мошти свеца.
ИЗВОР: knjazevac.org.rs
Ђурђиц је крсна слава многих српских породица, а често се слави и као преслава Ђурђевдану (6. маја).
Свети Георгије који је, као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.
На православним иконама и средњовековним фрескама свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У православним манастирима свети Ђорђе је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем.
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц) и 6. маја (23. априла по календару СПЦ) када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан). У богослужбеном календару само је Ђурђевдан обележен црвеним словом, док Ђурђиц не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.
На литургијама у храмовима помињу се страдања светог Ђорђа, чије су мошти по жељи самог светитеља пренесене из Никомидије у Лиду палестинску, у храм њему посвећен. У време цара Константина хришћани су сазидали храм светом Ђорђу у Лиди Палестинској, а приликом освећења храма, пренете се у и њему сахрањене мошти свеца.
ИЗВОР: knjazevac.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.