Najlepša si bila dok si bila sa mnom.

   

Najlepša si bila dok si bila sa mnom.

Ni dete, ni žena. Više svoja, nego tuđa. Više moja, nego bilo čija.

Zagledana u život kao u film sa srećnim krajem gde se svi vole i pronalaze svoj put.
Pola grada nam se divilo, pola zavidelo. Ali, bilo nas je briga i za jedne i druge dok smo imali nas.

Gledam te sada, još mlada, a već ostarela. Ostarela po duhu, a ne i po telu.

Lepa si, ali to nije ona lepota.
Smeješ se, ali to nije onaj osmeh.
Osvajaš, ali to nije ona ljubav.

Nekako pričaš ono što svi pričaju, gledaš ono što svi gledaju, čuješ ono što svi čuju.

Nikada nisi volela prosek, razlikovala si se, a sada, dok razmišljam o tebi, kao da ti je osrednjost u opisu radnog mesta.

Ljudi sa kojima se družiš.
Život koji živiš.
Čovek koga voliš.

Video sam te u venčanici, dobro ti stoji, samo ti ne stoji najbolje onaj što ide uz tebe.

Ne sviđa mi se, ali kako bi mogao da mi se svidi bilo ko sa tobom?

Kako da ti objasnim da venčanje traje jedan dan, a kajanje zauvek?!

Lako je reći “Da” pred svima, ali hiljadu onih “Ne” dočekaće te u najgorim mogućim trenucima.

Najlepša si bila sa mnom, jesi, ili sam te toliko voleo da za mene nije postojala ni jedna druga.
Ni jedna druga Ti, a ovo što si sada, to ne poznajem.

Film se završio, naš film, odjavna špica odavno protekla, a mi, svako na svoju stranu.

Znala si da uvek možeš da mi se vratiš, zato mi se nikada nisi ni vratila.

Znao sam da nikada više neću moći da te imam, zato sam te i želeo sve ove godine.

Ne znam da li iz mene govori muška sujeta, verovatno, još nisam sreo one, koji su od nje operisani, 

ili me samo boli što ti nisi više ti.
Ili što ti više nisi samo moja ti?

Hodaš drugačije, smeješ se drugačije, pričaš drugačije, verovatno i ljubiš drugačije.

Samo što to nikada više neću moći da proverim.

Voleo sam te, bar tebi to ne moram da objašnjavam…

A i ti kažeš da si voljena, znam, ali kakva je to ljubav kada nisi sa mnom?

Jednom ćeš mi reći zašto si izabrala njega, a ne mene. Jednom, ne moraš sada.

Jednom, kada se u meni ugasi svaka nada.

Jednom, kada više ništa u mom životu neće podsećati na tebe.

Jednom, kada toliko budeš tuđa, da ni u ludilu više neću moći da te nazovem svojom.

Jednom, kada će mi biti svejedno šta god da mi kažeš.

Jednom, nemoj sada, a ja ti šaljem ovaj tekst umesto svadbenog poklona.

Možda sam malo zakasnio, za tebe sasvim sigurno jesam.

Ili smo stigli prerano jedno drugom u život, ko to može da zna.
  
Stefan Simic