Задушнице – дани усрдне молитве за упокојене

 

  

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем.

Тропар, глас 8.

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

 

Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике

 

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недељни Господ је васкрсао и однео победу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свећу и у молитвама се сете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вером живели, који су живели у страху Божијем, Господ наћи места у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог света у нови свет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овде у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице после оних пролећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и пролећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

 Извор: спц.рс

ЗАДУШНИЦЕ

 „ Кад год мислимо о покојнима, ми са њима ступамо у везу. Свака молитва за њих је таква веза. Ми смо повезани с умним и мисаоним светом, а не само са материјалним. Мирни и кротки људи понекад у сну разговарају са покојнима. Бива да се, кад човек нешто зажели, то испуни, кад за нечим много чезне. Енергија мисли нас веже, та је веза јача од телефонске. Човек нешто пожели и то му буде, нарочито кроткима, и смиренима. Кад неког много жалиш у животу, молиш се за њега и желиш му добро, ти му шаљеш божанску енергију којом сте везани. А ми на то слабо обраћамо пажњу. Треба увек знати да смо блиски једни другима, да нисмо далеко. А покојни од нас траже помоћ, јер чим пређу у вечност, више ништа за себе не могу да учине. Чим дође крај, више не може да се моли за себе (ако се удостоји, може за ближње) не може да се каје.

Зато смо ми дужни да се молимо за покојне. Врло је важно како човек живи пред крај : богоугодан живот поништава претходне грехе. ”

Отац Тадеј

Ако сте осетили светло осећање олакшања, које је потпуно неочекивано дошло вама на помоћ - знајте да се за вас неко помолио. Жив или већ умрли. Молите се и ви за своје.

Протојереј Сергиј Николаев

ЗИМСКА ГОШЋА - прича о Светој Ксенији Петроградскоj

 

Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.

"Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице," причала је та благочестива жена после неколико година. "Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.

Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.

- Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, - ослови ме благим гласом.

- Две куће даље, - одговорих.

- А шта, муж ти није добро? - упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.

Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.

- Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.

- Али он већ три дана ни уста не отвара! - одговорих.

- Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.

И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.

Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.

- Ко је то био код мене? - упита ме болесник.

- Нека непозната жена, - одговорих.

Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:

- Лакше ми је. Ко је то био код мене?

Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:

- Ко је то био код мене?

Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.

Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:

- Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.

Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.

- Шта би, јеси ли сазнала? - упита ме.

- Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, - одговорих му.

- Онда слушај мене, - рече ми муж. - Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?

- Блажену Ксенију, - рекох кроз јецаје.

Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.

Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:

Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!

Светосавље.орг