понедељак, 19. децембар 2022.
недеља, 20. новембар 2022.
Срећно навечерје празника - САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА - АРАНЂЕЛОВДАН!
Овај празник нарочито је посвећен успомени на Светог Архангела Михаила, кога у црквеним песмама често називамо и вођом ангелске војске. Помолимо се данас и ми бестелесним силама небесним, које Господ шаље људима на помоћ и укрепљење да никада не одступе од нас!
Радуј се, Михаиле, велики Архистратиже, са свима Небеским Силама!
Na ovaj dan, bolesni će ozdraviti!
Da li će Aranđelovdan biti proslavljen uz posnu ili mrsnu trpezu, zavisi od toga na koji dan pada. Ako pada u sredu ili petak, onda treba da bude posna, a žito je obavezno.
Foto: ProfimediaArhangel Mihailo je "vođa nebeskih vojski" koji se uvek javljao na mestima na kojima se javljala i Bogorodica, tako da predstavlja nebesku silu i zaštitu na zemlji.
Po crkvenom predanju, anđeo Mihailo je prvi stupio u borbu sa zlim duhom i to ime po crkvenom tumačenju označava "onog koji je kao Bog". Na grčkom jeziku reč "arhi" znači glavni, prvi, a "angelos" znači vesnik, anđeo.
Prvi među arhangelima Arhangel Mihailo na ikoni predstavlja se kao borac - vojvoda, sa mačem ili kopljem u ruci, a narodno verovanje smatra da on dolazi i uzima ljudske duše, kad je kome kucnuo čas.
Na ikoni se ponekad predstavlja kako je pobedio Denicu, okovao ga verigama i stao mu nogom za vrat. On se smatra čuvarem vere pravoslavne i borcem protiv jeresi.
Mnoga su narodna verovanja ο ovom anđelu. Kažu da on obilazi sve bolesnike i ako stane kod nogu – nije dobro, a ako je kod glave - bolesnik će ozdraviti.
Slavi se u jesen, a po narodnom verovanju to je zato što kad su sveci delili uloge, Arhangel Mihailo dobio je jesenje i zimsko vreme - vreme zime i zimskih teškoća. Govori se da u ovo vreme Arhangel luta svetom obučen u prosjaka da izgrdi nevernike i pomogne nevoljnicima.
Jedno narodno verovanje kaže da se prema vremenskim uslovima na ovaj dan, može odrediti kakva će biti godina. Kaže se: kakvo je vreme na Aranđelovdan, tako će biti tokom cele zime i proleća! U nekim krajevima Srbije, ovaj anđeo se slavi i kao zaštitnik stočara jer se veruje da samo on može oterati vukove.
Postoji verovanje i običaj kod mnogih hrišćana koji slave svetog Mihaila, da, pošto ga smatraju živim svetiteljem,ne spremaju žito, što je neopravdano i netačno. Neophodno je pripremiti žito za slavu, jer svi svetitelji i svi umrli živi su pred Bogom.
Da li će Aranđelovdan biti proslavljen uz posnu ili mrsnu trpezu, zavisi od toga na koji dan pada. Ako pada u sredu ili petak, onda treba da bude posna, a žito je obavezno.
"Žito za slavu se ne donosi za sveca već za naše upokojene pretke", objašnjava sveštenik Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke Gligorije Marković, koji nam priča i kako se slavi Aranđelovdan na službi u hramu Svetog Cara Konstantina i Jelene na Voždovcu.
уторак, 15. новембар 2022.
Sveti Djurdjic.
Bogom blagosloveno navečerje praznika Sveti Velikomucenik Georgije Djurdjic. Svima koji slave srećna slava, da je dočekate u miru, sreći i zdravlju i da je proslavite sa svojim najmilijima.
Sutra je Djurdjic - prenosa moštiju Svetog Georgija
Srpska pravoslavna crkva sutra će obeležiti praznik prenosa moštiju Svetog Georgija, u narodu poznat kao Đurdjic.
Sveti Georgije, koji je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru, pogubljen je 303. godine.
Sutra je Djurdjic - prenosa moštiju Svetog Georgija
Srpska pravoslavna crkva sutra će obeležiti praznik prenosa moštiju Svetog Georgija, u narodu poznat kao Đurdjic.
Sveti Georgije, koji je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru, pogubljen je 303. godine.
Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osudjeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Djordje je predstavljen kako - jašući na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem - ubija aždaju, koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Djurdjic predstavlja u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U pravoslavnim manastirima Sveti Djordje je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.
Sveti Georgije je veoma poštovan u srpskom narodu i slavi se dva puta godišnje - 16. novembra kao praznik prenosa moštiju svetitelja - Djurdjic, i 6. maja, kada se obeležava dan njegove smrti - Djurdjevdan.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama Sveti Djordje je predstavljen kako - jašući na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem - ubija aždaju, koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Djurdjic predstavlja u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U pravoslavnim manastirima Sveti Djordje je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.
Sveti Georgije je veoma poštovan u srpskom narodu i slavi se dva puta godišnje - 16. novembra kao praznik prenosa moštiju svetitelja - Djurdjic, i 6. maja, kada se obeležava dan njegove smrti - Djurdjevdan.
Пренос моштију светог Георгија – Ђурђиц
Српска православна црква и верници 16. новембра (3. новембра по јулијанском календару) прослављају празник преноса моштију светог Георгија, у народу познат као Ђурђиц. Портал Порекло честита свима који славе.
Ђурђиц је крсна слава многих српских породица, а често се слави и као преслава Ђурђевдану (6. маја).
Свети Георгије који је, као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.
На православним иконама и средњовековним фрескама свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У православним манастирима свети Ђорђе је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем.
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц) и 6. маја (23. априла по календару СПЦ) када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан). У богослужбеном календару само је Ђурђевдан обележен црвеним словом, док Ђурђиц не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.
На литургијама у храмовима помињу се страдања светог Ђорђа, чије су мошти по жељи самог светитеља пренесене из Никомидије у Лиду палестинску, у храм њему посвећен. У време цара Константина хришћани су сазидали храм светом Ђорђу у Лиди Палестинској, а приликом освећења храма, пренете се у и њему сахрањене мошти свеца.
ИЗВОР: knjazevac.org.rs
Ђурђиц је крсна слава многих српских породица, а често се слави и као преслава Ђурђевдану (6. маја).
Свети Георгије који је, као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.
На православним иконама и средњовековним фрескама свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У православним манастирима свети Ђорђе је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем.
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц) и 6. маја (23. априла по календару СПЦ) када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан). У богослужбеном календару само је Ђурђевдан обележен црвеним словом, док Ђурђиц не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.
На литургијама у храмовима помињу се страдања светог Ђорђа, чије су мошти по жељи самог светитеља пренесене из Никомидије у Лиду палестинску, у храм њему посвећен. У време цара Константина хришћани су сазидали храм светом Ђорђу у Лиди Палестинској, а приликом освећења храма, пренете се у и њему сахрањене мошти свеца.
ИЗВОР: knjazevac.org.rs
недеља, 13. новембар 2022.
Sveti Vrači isceljuju bolesne, zdravima čuvaju zdravlje: Na praznik se probudite sa ovim rečima!
Pravoslavna crkva i njeni vernici 14. novembra proslavljaju praznik posvećen svetom Kozmi i Damjanu, u narodu poznatiji kao Vrači ili Vračevi.
Kozma i Damjan su braća poreklom iz Rima, kojima je Bog u mladosti dao
dar da leče ljude. Ceo život posvetili su isceljivanju bolesnih, nikada
ne uzevši od njih ni dinar, zbog čega ih nazivaju "besrebrenici".
Praznik Vrači ne spada u red crvenih slova, ali se izuzetno poštuje u narodu.
U narodu postoji verovanje da ako se na ovaj dan pomolite svetom Kozmi i Damjanu, sve vaše bolesti će se ublažiti ili nestati, dok će zdravi biti i nadalje zaštićeni od zdravstvenih tegoba.
Molitva glasi ovako:
"K vama, sveti besrebrenici i čudotvorci Kozmo i Damjane, kao brzim pomoćnicima i toplim molitvenicima za spasenje naše, kolena preklonivši, pritičemo i, klanjajući se, usrdno vapimo: ne prezrite moljenja nas grešnih i nemoćnih, koji smo u mnoga bezakonja zapali i svakoga dana i časa sagrešujemo. Umolite Gospoda da nama, nedostojnim slugama Svojim, podari velika i obilna milosrđa Svoja. Izbavite nas od svake patnje i bolesti, jer ste od Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista primili izobilnu blagodat isceljenja, radi čvrste vere, besplatnog lečenja i mučeničke končine vaše. Uslišite nas koji se molimo i bogougodnim posredništvom vašim izmolite kod Hrista Boga pravoslavnim upraviteljima zdravlje, blagostanje, spasenje, pobedu nad neprijateljima i blagoslov Božji.
Opet se klanjajući, usrdno molimo da nam od Gospoda isprosite sve što je od koristi u ovom privremenom životu, a posebno što je potrebno za večno spasenje, da se udostojimo da molitvama vašim dobijemo hrišćanski kraj, bez bolesti, nepostidan, miran, i da se izbavimo od prevara đavolskih i večnih muka, da naslednici bezgraničnog i blaženog Carstva Nebeskog budemo. A vi, ugodnici Božji, ne prestajte da se molite za one koji vam sa verom pristupaju; čak i ako, po mnoštvu grehova svojih, nismo dostojni milosrđa vašeg, budući istinski podražavaoci čovekoljublja Božjeg, učinite da donesemo rod dostojan pokajanja i u večni pokoj stignemo, hvaleći i blagosiljajući divnog u svetima Svojim Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Prečistu Majku Njegovu, i vašu toplu zaštitu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin."
Inače, pravoslavni kalendar je Svetom Kozmi i Damjanu posvetio dva dana u toku godine - 14. jul i 14. novembar.
Praznik Vrači ne spada u red crvenih slova, ali se izuzetno poštuje u narodu.
U narodu postoji verovanje da ako se na ovaj dan pomolite svetom Kozmi i Damjanu, sve vaše bolesti će se ublažiti ili nestati, dok će zdravi biti i nadalje zaštićeni od zdravstvenih tegoba.
Molitva glasi ovako:
"K vama, sveti besrebrenici i čudotvorci Kozmo i Damjane, kao brzim pomoćnicima i toplim molitvenicima za spasenje naše, kolena preklonivši, pritičemo i, klanjajući se, usrdno vapimo: ne prezrite moljenja nas grešnih i nemoćnih, koji smo u mnoga bezakonja zapali i svakoga dana i časa sagrešujemo. Umolite Gospoda da nama, nedostojnim slugama Svojim, podari velika i obilna milosrđa Svoja. Izbavite nas od svake patnje i bolesti, jer ste od Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista primili izobilnu blagodat isceljenja, radi čvrste vere, besplatnog lečenja i mučeničke končine vaše. Uslišite nas koji se molimo i bogougodnim posredništvom vašim izmolite kod Hrista Boga pravoslavnim upraviteljima zdravlje, blagostanje, spasenje, pobedu nad neprijateljima i blagoslov Božji.
Opet se klanjajući, usrdno molimo da nam od Gospoda isprosite sve što je od koristi u ovom privremenom životu, a posebno što je potrebno za večno spasenje, da se udostojimo da molitvama vašim dobijemo hrišćanski kraj, bez bolesti, nepostidan, miran, i da se izbavimo od prevara đavolskih i večnih muka, da naslednici bezgraničnog i blaženog Carstva Nebeskog budemo. A vi, ugodnici Božji, ne prestajte da se molite za one koji vam sa verom pristupaju; čak i ako, po mnoštvu grehova svojih, nismo dostojni milosrđa vašeg, budući istinski podražavaoci čovekoljublja Božjeg, učinite da donesemo rod dostojan pokajanja i u večni pokoj stignemo, hvaleći i blagosiljajući divnog u svetima Svojim Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Prečistu Majku Njegovu, i vašu toplu zaštitu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin."
Inače, pravoslavni kalendar je Svetom Kozmi i Damjanu posvetio dva dana u toku godine - 14. jul i 14. novembar.
https://presvega.blogspot.com/
уторак, 1. новембар 2022.
L💕 vembar
Hoće li ovo biti mesec za pamćenje?
" ...sebi dugujem još poneku šetnju
između očekivanog i neplaniranog.”
između očekivanog i neplaniranog.”
недеља, 30. октобар 2022.
Sveti Luka, evo vuka: Kako je despot „ukrao“ mošti sveca da spasi Srbiju
Pojedini pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Svetog Luku. Iako ovaj svetac u novije vreme dobija oblik prkosa zbog sve većeg upliva obeležavanja takozvane Noći veštica, on ipak nije to. To je svetac koji je jedino na ovom našem podneblju dobio i nešto veći značaj, jer je u davno vreme trebalo ukinuti višebožačku religiju na Balkanu. Tako je Sveti Luka, na neki način dobio obličje nekadašnjeg boga Velesa, ali ne samo to. Sveti Luka ima veoma jak kult u Srbiji. Saznaćete i zašto.
Apostol i jevanđelist Luka rođen je i živeo u prvom veku naše ere u Antiohiji. Smatra se da je po poreklu bio Grk. Njegovo ime potiče od latinske reči lux, lucis (treća deklinacija 
) što znači svetlost. Luka je bio je jedan od 17 Hristovih učenika, a smatra se da je Jevanđelje napisao 15 godina posle Hristove smrti, na grčkom jeziku.
Pisac Jevanđelja koga su ubili pagani
Reč „jevanđelje“ potiče od grčke reči „euangelion“ što znači „blaga vest„. To je hrišćanski, religijski zapis koji govori o Hristovom životu i delima. Sveti Luka je bio jedan od četvorice priznatih jevanđelista, a to su sem njega Matej, Marko i Jovan. Luka je u svom Jevanđelju opisao mnoge događaje i priče, koje drugi jevanđelisti ne spominju. Sem Jevanđelja, napisao je i „Dela apostolska“ u kojima je opisao činidbe i rad apostola posle Hristove smrti. Navodno, Luka je pisao ono što je video i čuo. Moderni teoretičari tvrde da Jevanđelje po Luki nije tako staro kao što se misli (nastalo 15 do 60 godina posle Hristove smrti), već 80 ili čak 90 godina posle Hrista, pa samim tim, nije ga pisao Luka.
Sveti Luka je prvi počeo da slika ikone. Prvi je naslikao tri ikone Presvete Bogorodice sa Bogomladencem, Gospodom Isusom. Te ikone je i sama Bogorodica videla i blagoslovila. Postoji čak slika „Ikona u ikoni„, slika koja opisuje njegov rad, a na kojoj je prikazan Sveti Luka kako silka Bogorodicu.
Posle Bogorodice, naslikao je i apostole Petra i Pavla. Sa njima se i družio. Posle njihovog pogubljenja u Rimu, on je nastavio da propoveda Jevanđelje. Putovao je po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i Egiptu. Navodno, činio je čuda, ali to se baš višebošcima i nije mnogo dopadalo. Vratio se u Grčku, gde je nastavio da širi propoved. Lečio je bolesne.
Dugo putovanje Svetog Luke do – Srbije
Skončao je kao starac od 84 godine, tako što su ga pagani mučili, pa su ga i obesili o maslinu u gradu Tebi. Pokopan je u Tevi, u današnjoj Siriji. Njegove mošti su tu ležale do druge polovine četvrtog veka kada su, za vreme vladavine Konstantina Velikog, mošti prebačene u Carigrad i položene u crkvu Svetih apostola. I tu počinje zanimljiva priča o moštima Svetog Luke koje su došle i do Srbije.
Jedan latinski plemić Frugo je 1204. godine, posle pada Carigrada uzeo mošti Svetog Luke, natovario ih na lađu i krenuo ka zapadu. On je doživeo brodolom u blizini epirske obale. Ostavši bez lađe morao je da se oslobodi teškog prtljaga, između ostalog i moštiju Svetog Luke. Prema nekim tvrdnjama, mošti su bile predmet trgovine, a cena za prenos moštiju je iznosila 600 dukata.
Mošti su ispolovile na epirsku obalu, kod grada Rogosa. Tu počinju da se dešavaju čuda. Kult Svetog Luke je vrlo brzo zaživeo. Dva i po veka kasnije, 1452. srpski despot Đurađ Branković smatraće da jedino čudo može da spasi Srbiju od svega lošeg što je zadesilo zemlju. Čudo zvano mošti Svetog Luke. Ovo se može smatrati pravim političkim marketingom u kasnom srednjem veku, pošto prvi nije sigurno!
Ovaj poduhvat je tražio mnogo truda i novca. Svetogorski monasi su despotu potvrdili autentičnost svetinje. U to vreme je Grčka bila pod vlašću Osmanlija. Zato se kontaktirao sultanov namesnik zadužen za epirsku oblast.
Poslato je poslanstvo koje je najbolje znalo da koristi diplomatiju podmićivanja kod turskog namesnika. Poneli su poklon od 30.000 dukata. Međutim, lokalno stanovništvo nije htelo da se tako lako odvoji od moštiju. Zato su srpski izaslanici pribegli klasičnoj krađi. Odmah da znate da je to bilo sasvim normalno za ono vreme. Srbi su, uz pomoć turskog namesnika, prošli kroz tajni prolaz do kule gde su počivale mošti i – odneli ih!
Navodno, postoje dva rukopisa iz ovog perioda i oba govore o prenosu moštiju. Sam prenos je, zapravo, bila želja samog apostola Luke. I u jednom i u drugom rukopisu piše da je neznanac ispričao despotu Đurđu priču o moštima u Rogosi i apostolovoj želji da one promene mesto počivališta. Rukopis koji se danas čuva u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu kaže da je neznanac iz priče bio prerušeni apostol. Drugi rukopis, koji se od 1881. godine nalazi u Narodnoj biblioteci u Parizu, kaziva da se apostol obratio turskom namesniku u Rogosi rečima: „Što me ne pustiš?“
Kako su mošti putovale do Srbije, nije poznato. Mošti su prenoćile u manastiru Gračanica, kada se desilo i jedno čudo. O tom čudu piše u povelji koja se čuva u Parizu. Gračanički proiguman Jakov je sumnjao da su pred njim mošti Svetog Luke. Pošto je imao problema sa očima, on se pritisnut bolom, pomolio svetitelju i njegovim moštima. Tad je čuo glas: „Zašto mi se moliš kad ne veruješ da sam to ja?“ Proiguman se pokajao, a svetitelj ga je izlečio. Čuda su nastavila da se dešavaju do Smedereva i u Smederevu.
Litija u kojoj je bio kovčeg sa moštima prošla je kroz Smederevo i mošti su položene u gradsku crkvu posvećenu prazniku Blagoveštenja, a datum prenosa, 12. januar 1453. po starom kalendaru ustanovljen je kao praznik prenosa moštiju. Ubrzo će Sveti Luka i njegove mošti postati najznačajniji kult u Srbiji.
Ispada da ni mošti nisu pomogle da Srbija ne padne pod Osmanlije. Pala je kad je palo Smederevo, 20. juna 1459. godine. Mošti su kratko boravile u Kupinovu, u Sremu. Unuka despota Đurđa, Mara Branković, se tri meseca pre pada Srbije udala za bosanskog kneza, a potonjeg kralja Stefana Tomaševića. U miraz je donela mošti Svetog Luke koje su položene u hramu u Jajcu koji nosi njegovo ime, specijalno izgrađen za njih. Pošto je i Bosna pala 1463. godine, franjevački monasi odneli su mošti u Dubrovnik. Međutim, na putu ih je presreo jedan bosanski velikaš i po vrlo visokoj ceni je otkupio mošti da bi ih dao Mlečanima. Tako su mošti došle do Venecije. Prvo su se čuvale u crkvi Svetog Nikole, na moru. Sada počivaju u crkvi Svetog Jova.
Mošti svuda po Evropi
U Padovi u 12. veku na groblju crkve Svete Justine nađen je kovčeg sa moštima za koje se takođe tvrdi da pripadaju Svetom Luki. Te mošti nalaze se u crkvi gde su pronađene. Zanimljivo je da je 1354. godine caru Karlu IV na poklon data svetiteljeva glava. Ta glava se nalazi u crkvi Svetog Vita u Pragu, gde je i danas vernici obilaze.
Smatra se da manastir Župa Nikšićka u Crnoj Gori čuva čestice moštiju Svetog Luke. Takođe u Crnoj Gori, u manastiru Kosijerevo se navodno čuva stopalo ovog svetitelja. I manastir Rajinovac u selu Begaljica pored Beograda tvrdi da čuva čestice Svetog Luke. Ruka Svetog apostola Luke nalazi se u Petničkoj crkvi blizu Valjeva.
Sveti Luka se opisuje kao „lekar duše i tela„. U hrišćanskom svetu poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, apotekara i bolesnika. Svoje lekarske usluge pružao je besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć. U kalendaru Srpske pravoslavne crkve ovaj dan nije crveno slovo, već je praznik koji je od značaja za suštinu same crkvene institucije.
Sveti Luka važi za zaštitnika pojedinih zanata, pa se praznuje kao esnafska slava. U pravoslavnim crkvama, jevanđelisti se uvek oslikavaju u pandantifima ili trouglovima. Pandantifi su arhitektonski prelazak sa osnove krsta na polukružnu kupolu apside. Sveti Luka se obično oslikava kako piše Jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo. To je zato što je on svoje Jevanđelje započeo pričom o ocu Svetog Jovana Krstitelja, Zahariju. Zaharije je kao sveštenik prinosio životinjske žrtve.
Sveti Luka – sneg do kuka
U našem narodu ovaj praznik se smatra prelaskom iz jeseni u zimu, pa se kaže: „Sveti Luka – sneg do kuka“ i „Sveti Luka, eto vuka„. Ovo je vrlo zanimljivo, jer se tu vidi sličnost sa nekadašnjim, gorepomenutim bogom Velesom sa kojim je nastupala zima i slabilo sunce, a uz Velesa je često išao i vuk. U Hercegovini postoji običaj da domaćin porani na Lučindan da pogleda u tor, da vidi kako mu stoka leži. Ako leži podvijenih nogu, biće zla zima i godina, a ako je opružila noge, biće blaga zima i rodna godina. I ovde se ogleda sličnost sa Velesom, jer je Veles „vladao“ stokom.
Na Lučindan se puštaju ovnovi da naskaču na ovce. Ako ovca ne da, kažu da će biti teška zima. Ako ovce lako primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći. Čobanima se sprema svečani obrok za Svetog Luku, pite koje se u Hercegovini zovu „pazarice„.
U Srbiji se na Svetog Luku opasuju torovi da vukovi ne bi klali stoku, jer nastupa zima kada se vukovi približavaju selima. U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji na današnji dan uđe u kuću predviđa kakva će zima i godina biti. U Crnoj Gori se kaže da je duga na nebu pojas Svetog Luke.
Istog dana, 31. oktobra, slavi se i Sveti Petar Cetinjski, mitropolit crnogorski, ali o njemu ću pisati nekom sledećom prilikom.
Fotografije: Wikipedia, Pixabay. com, medias.rs, kurir.rs, mojkutak.ovh, srbin.info, bastabalkana.com, wallpaperup.com, manastir-lepavina.org, spc.rs, virtuelnimuzejdunava.rs, zainoo.com, opanak.rs, blog.hr
AUTOR: Nataša Ilić – rokselana.com
среда, 26. октобар 2022.
Катихета Бранислав Илић: Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале
Поводом празника преподобне и богоносне мајке наше Параскеве, у целости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале". Аутор текста поред житија преподобне наглашава богослужбено величање ове угоднице Божје, која је својим благословеним подвигом подражавала Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег и свакоме од нас постала пример врлинског хришћанског живота.
У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота.
Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.
Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење
После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.
Пут моштију преподобне Параскеве
Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.
После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве
Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар)
Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен:
Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост.
(стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)
Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас.
(Свјетилен)
У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:
Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше.
(Слава на хвалитне)
Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.
(Кондак)
Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.
катихета Бранислав Илић
Пријавите се на:
Постови (Atom)