Данас смо на литургији пре опроштаја од митрополита Амфилохија чули јеванђељску причу о сејачу и семену.
Не говори много о сејачу, али можемо да замислимо како се само радује сејач кад семе - Реч Божија донесе величанствен плод.
Све оно што није могао у својој присилној изолацији да уради учитељ - урадио је ученик. Каква радост за учитеља!
Ни поред пута, ни на камен, ни у трње - Реч Божија коју је сејао Ава Јустин пала је на плодну земљу.
"А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу."
И ученик је чуо Реч Божију и држао је у чистом срцу и храбро, у трпљењу, донео је богат род. И сам је постао наш учитељ. И сам је засејао дивно семе.
А на нама је да код нас не остане то семе Речи Божије поред пута па да буде изгажено неверјем, да не остане плитког корена, на камену, па да се осуши у забораву, да не остане угушено у трњу светских брига и страсти. Да и ми сачувамо у срцу Реч Божу, и да донесемо и ми род колико нам Бог да, а на радост светих који се моле Богу за нас.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.