POSEBNA BOGOSLUŽENjA.

6. SVETA TAJNA BRAKA

Sveto Pismo nam u knjizi Postanja priča o tome kako je brak ustanovio Sam Bog još u raju
Crkva osveštava hrišćanski brak, i on stoga predstavlja Svetu Tajnu u kojoj ženik i nevesta pred sveštenikom i čitavom Crkvom daju slobodno obećanje o uzajamnoj supružanskoj vernosti, a njihov savez blagosilja se kao slika saveza Hrista i Crkve, kako veli sveti apostol Pavle (Ef. 5, 31-32). Pri tome za njih se moli blagodat čiste jednodušnosti, radi blagoslovenog rađanja i hrišćanskog vaspitavanja dece.
Istorijski posmatrano, čin venčanja se u Crkvi razvijao postepeno. Liturgičari ukazuju na to da je prvobitno on bio sjedinjen sa Liturgijom. Tako je bilo veoma dugo. Kasnije već može da se primeti izdvajanje sklapanja braka iz Liturgije, i njegovo pojavljivanje kao samostalnog čina. Smatra se da je današnji čin u osnovi formiran do XIII-XIV veka.
Venčanju prethodi oglašavanje, ili objavljivanje predstojećeg sklapanja braka imenovanih, koje se vrši u hramu tokom tri nedeljna ili praznična dana pre venčanja. Onaj ko ovo objavljuje, u isto vreme postavlja pitanje da li je nekome poznata bilo kakva zakonska prepreka za zaključenje pomenutog braka. Po završetku oglašavanja, nakon pažljivog ispitivanja sprovedenog na osnovu podnetih dokumenata i usmenih izjava, pravi se beleška u odgovarajućoj službenoj knjizi koja se overava potpisima.
Pošto se brak sklapa na svečan način, Crkva ga ne savršava svaki dan u godini. Nije dopušteno da se venčanja obavljaju tokom sva četiri višednevna posta: Velikog, Apostolskog, Uspenskog i Božićnog, u navečerje posnih dana srede i petka (kao i u samu sredu i petak), u navečerje nedelje i velikih praznika. Takođe, venčanja se ne vrše tokom čitave Sirne sedmice, u celom periodu od Božića do Bogojavljenja (25. decembar - 6. januar) i tokom čitave Svetle sedmice, do Tomine nedelje. Crkva smatra da je najprikladnije vreme za savršavanje Svete Tajne braka - odmah posle Liturgije, kako bi supružnici mogli da prime ovu Svetu Tajnu pre no što piju i jedu Propisano je da se Sveta Tajna braka obavezno savršava u hramu, u prisustvu samih mladenaca i njihovih kumova. Svaki brak treba da se sklapa posebno. Svetu Tajnu braka savršava jedan jerej, dok drugi tome mogu da prisustvuju u odeždi.
Sveštenodejstvo Svete Tajne braka sastoji se iz dva dela:
1. zaručenja i
2. venčanja.

Zaručenje

Poredak zaručenja se u Trebniku nalazi odvojeno od venčanja, jer je zaručenje ranije savršavano odvojeno. No, u današnje vreme venčanje se obavlja odmah nakon zaručenja. Pre početka obreda zaručenja sveštenik polaže na Presto prstenove zaručnika - zlatne ili srebrne. Ženik i nevesta staju na određeno mesto, obično blizu ulaznih vrata, pri čemu ženik stoji sa desne strane, a nevesta sa leve. Sveštenik, obučen u epitrahilj i felon, izlazi iz oltara kroz Carske dveri i na nalonj, koji stoji po sredini hrama, postavlja Krst i Jevanđelje. Zatim tri puta blagosilja glave mladenaca osenjujući ih krsnim znamenjem i daje im zapaljene sveće, koje označavaju čistotu njihovog života i svetlost blagodati Svete Tajne koja se savršava. Odatle je jasno da za drugobračne, kao za one koji više nisu devstveni, nije zapoveđeno da im se daju sveće. Pri tome određeno je da okadi mladence, po uzoru na Toviju koji je, zapalivši jetru i erce ribe, dimom i molitvom oterao demona protivnika časnih brakova. Zaručenje počinje vozglasom: "Blagosloven Bog naš..." nakon čega se proiznosi jektenija "U miru Gospodu se pomolimo" sa naročitim prozbama za sluge Božije "koje se sada međusobno zaručuju". Posle jektenije sveštenik čita dve molitve zaručenja i obavlja samo zaručenje ženika i nevesta govoreći: "Zaručuje se sluga Božiji (ime), sluškinji Božijoj (ime), u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin". Ove reči se proiznose tri puta, pri čemu sveštenik čini prstenjem krst najpre nad glavom ženika, a potom isto tako nad glavom neveste, i stavlja im prstenje na četvrti prst desne ruke. Kum im tri puta menja prstenje, usled čega nevestin prsten kao zalog ostaje kod ženika, a ženikov kod neveste. Zatim sveštenik čita zaključnu molitvu, u kojoj moli Boga da blagoslovi i učvrsti zaručenje koje je obavio, sećajući se pri tome značenja prstena, onako kako je ono predstavljeno u Svetom Pismu. Posle molitve proiznosi se kratka suguba jektenija sa pominjanjem slugu Božijih koji su se zaručili jedno drugom, i time se obred zaručenja završava. U današnje vreme neposredno nakon zaručenja obavlja se i venčanje.

Venčanje

U današnje vreme odmah po završetku zaručenja, bez otpusta, ženik i nevesta ulaze u hram sa upaljenim svećama u rukama, dok sveštenik ide ispred njih sa kadionicom i peva stihove 127. psalma: "Blaženi vsi bojaščisja Gospoda" ("Blago svima koji se boje Gospoda"), a narod na svaki stih pripeva: "Slava Tebje Bože naš, slava Tebje". Zaustavljaju se ispred nalonje na kome leže krst i Jevanđelje. Obično im se pod noge postavlja platno bele boje. Sveštenik izgovara "poučnu besedu" u kojoj objašnjava značaj i važnost Svete Tajne braka. Odmah zatim on postavlja pitanje ženiku i nevesti da li su međusobno saglasni da stupe u brak i da se nisu obećali drugom licu. Tek pošto dobije zadovoljavajuće odgovore sveštenik počinje savršavanje Svete Tajne liturgijskim vozglasom: "Blagosloveno Carstvo..." Zatim se proiznosi jektenija "Za višnji mir i spasenje duša naših..." sa posebnim prozbama za "za sluge Božije (imena) koji se sada sjedinjuju u bračnu zajednicu, i za spasenje njihovo, Gospodu se pomolimo". Posle jektenije sveštenik čita tri molitve u kojima traži od Boga da "blagoslovi brak ovaj" i supružnicima podari "život miran, dugovečnost, celomudrije, međusobnu ljubav u svezi mira", da ih udostoji da vide decu svoje dece, da ispuni domove njihove pšenicom, vinom i jelejem. Po završetku ovih molitava sveštenik uzima vence (krune) i stavlja ih na glavu najpre ženiku, a potom nevesti, govoreći: "Venčava se sluga Božiji (ime) sluškinjom Božijom (ime), u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin", odnosno: "...sluškinja Božija (ime) slugom Božijim (ime)..." Stavljajući venac, sveštenik njime čini znak krsta nad glavama ženika i neveste, i pruža im da celivaju ikonicu koja se nalazi na njegovoj prednjoj strani, sa predstavom Spasitelja na ženikovom vencu, a Majke Božije na nevestinom. Nakon stavljanja venaca, sveštenik opštim blagoslovom tri puta zajedno blagosilja ženika i nevestu, govoreći svaki put: "Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj ih". Uobičajeno je da se ove reči smatraju za tajnosavršavajuću formulu, jer se nakon njihovog proiznošenja brak smatra zaključenim, a ženik i nevesta - supružnicima. Cilj zbog koga se prilikom zaključenja braka stavljaju venci, dobro je objasnio sveti Jovan Zlatoust: "Venci se na glave onih koji stupaju u brak stavljaju kao znamenje pobede, kako bi pokazali da oni pre braka nisu bili pobeđeni strašću, te da kao takvi pristupaju i bračnoj postelji: to jest, kao pobednici nad telesnim pohotama. A ako se neko, ulovljen sladostrašćem, predao bludnicama, šta će mu, kao poraženom, venac pobede na glavi?" Pored toga, sveta Crkva ovenčava one koji stupaju u brak i kao Careve potomstva koje će od njih proizići. Zatim se proiznosi prokimen: "Stavio si im na glave vence od dragog kamenja; život su tražili od Tebe, i Ti si im dao" i čita se Apostol, iz poslanice svetog apostola Pavla Efescima, zač. 230 (5, 20-33), gde se objašnjava značenje Svete Tajne braka, kao saveza po uzoru na sjedinjenje Gospoda Isusa Hrista sa Crkvom, i izlažu uzajamne obaveze supružnika. Posle Apostola i "Aliluje" čita se Jevanđelje po Jovanu zač. 6 (2, 1-11), o svadbi u Kani Galilejskoj, gde je Gospod Isus Hristos učinio Svoje prvo čudo. Potom se proiznosi suguba jektenija u kojoj se pominju supružnici, kum, stari svat i ostali "koje sveštenik hoće", a posle vozglasa čita se molitva. Dalje sledi prozbena jektenija koja se završava liturgijskim vozglasom: "I udostoj nas, Gospode..." i pevanjem molitve "Oče naš". Onda se donosi "zajednička čaša" sa vinom, koju sveštenik blagosilja molitvom i daje supružnicima da tri puta piju iz nje, prvo muž potom žena. Ovo označava da su oni od sada dužni da žive u neraskidivom savezu, da nerazdeljivo upravljaju svojom imovinom i koriste je kao zajedničku, i da između sebe dele čašu radosti i čašu tuge, sreću i nesreću. Posle toga sveštenik spaja desne ruke mladenaca (vezuje ih platnom), pokriva epitrahiljem i vodi ih tri puta u krug oko nalonja, pri čemu kod prvog ophoda peva "Isaije, likuj", kod drugog "Svjati mučenici" i kod trećeg "Slava Tebje, Hriste Bože naš". Krug označava večnost, a ovo obilaženje pokazuje zavet supružnika da će večno čuvati bračni savez, to jest dok su živi neće ga raskinuti ni zbog kakvog razloga. Trikratnim obilaženjem oko nalonja kao da se priziva Sveta Trojica da bude svedok ovog zaveta. Zatim uz proiznošenje posebnih pozdravnih sveštenik skida vence sa supružnika i čita dve molitve u kojima moli za njih blagoslove Božije, pri čemu drugu molitvu čita okrenuvši se licem ka njima i blagosilja ih rukom. Zatim je određeno da se pročita naročita molitva "za razrešenje venaca", koja je ranije čitana "u osmi dan", jer su u starini supružnici sedam dana posle venčanja nosili vence, koji su bili načinjeni od mirtinih ili maslinovih grančica. Na otpustu se spominju "bogovenčani carevi" Konstantin i Jelena, kao rasprostranitelji pravoslavne hrišćanske vere i sveti velikomučenik Prokopije koji je nauči dvanaest žena kako da sa veseljem i radošću idu u mučeničku smrt, kao na svadbenu gozbu.

Obred za drugobračne

Nakon smrti jednoga od supružnika, ili nakon razvoda, brak se može sklopiti i drugi, pa i treći put, izuzev kada je reč o sveštenoslužiteljima. Iako drugi brak ne smatra za greh, sveta Crkva ga ipak dopušta nekako nerado, gledajući na njega kao na "snishođenje" ljudskoj slabosti, prema izrazu svetog Grigorija Bogoslova. Drugi i treći brak su u drevnoj Crkvi smatrali za lek protiv bluda. Ovo se vidi iz toga što je za drugobračne bio određen poseban obred, kraći i manje svečan, koji sadrži molitve pokajnog sadržaja. Drugobračni pri tome dobija i epitimiju, ako se prvi brak raspao njegovom krivicom - njemu je zabranjen da godinu ili dve pristupa pričešću Svetim Hristovim Tajnama, dok se trećebračnom pričešće zabranjuje čitavih pet godina.
Kod "Obreda za drugobračne" karakteristično je to što se prilikom zaručenja ne čita svečana molitva "Gospode Bože naš, Ti bi saputnik slugi praoca Avraama..." i nema jektenije "Pomiluj nas, Bože...". Na venčanju se ne peva 127. psalam, supružnicima se ne postavlja pitanje o njihovoj dobrovoljnoj saglasnosti i ne proiznosi se velika jektenija. Čitaju se druge dve molitve, u kojima sveštenik traži od Boga da im podari "obraćenje carinika, suze bludnice, ispovest razbojnika". U starini (prema pravilu Nikifora Ispovednika, Patrijarha Konstantinopoljskog, koje se štampa u Velikom Trebniku) drugobračnima nisu stavljali vence na glave. Obred za drugobračne služi se obično onda kada i ženik i nevesta stupaju u drugi brak. Ako je pak ili ženiku ili nevesti to prvi brak, služi se, kako je prihvaćeno, potpuni čin venčanja. U crkvenoj praksi drevne Rusije treći brak je dozvoljavan samo "po nuždi", a obavljan je po činu za drugobračne. 

 http://www.svetosavlje.org/