Павле Вуисић

Павле Вуисић рођен је 10. јуна 1926. године у Београду где је остао да живи све до своје смрти 1. октобра 1988. године. Детињство и своје најмлађе дане провео је на улицама старог међуратног Београда који се таман опорављао од једног и припремао за Други светски рат. Међутим, овом тада дечаку то није представљао проблем јер је још од најранијих дана хватао маглу и тражио погодну екипу с којом би могао да направи какву квалитетну штету о којој би комшије дуго и нашироко причале. Студирао је права која никада није завршио, али је био веома паметан и интелигентан човек.
Све до раних педесетих година огледао се у новинарству, радио је на Радио Београду, а непуну сезону глумио је и у Панчевачком позоришту. Неколико пута је безуспешно покушавао да се упише на Академију за позоришну уметност. Баш у том периоду, 1950. године статирао је на филму Чудотворни мач.
То је био почетак једне блиставе глумачке каријере. Подугачак је списак улога овог барда а издвојити неку је готово немогуће. Зато се овде нећемо бавити филмовима, годинама кад су снимани, улогама него ћемо изнети неке појединости из приватног живота Павла Вуисића, са којима јавност није била упозната. Јако мало се зна о његовом приватном животу, јер га је вешто чувао, а најбољи сведок Пајиних приватности је свакако његова супруга Мирјана.
Волео је друштво, кафану, реку, да се увек нешто догађа. Ујутро никад није знао где ће завршити и куда ће га ветар тог дана однети. Једино је знао куда ће кад је имао снимања, а то му је тешко падало. Волео је да зида и гради, имао је смисла за детаље, знао је за цаке. Волео је бродове, Аду Циганлију. Имао је сплав и чамце, ни сама не знам колико их је променио, продао или поклонио. Више поклони него што прода, а онда направи друге, и тако укруг. Говорио је оно што је мислио. Стварно није имао обзира. Ни према коме. Интересантно је, међутим, што никад није хтео да иде у иностранство. Многи су му нудили посао у копродукцијама, није хтео ни да чује. И ја сам га молила да идемо у Енглеску. Наравно, безуспешно. Режим је њега, напротив, волео. Био је пожељан у сваком филму, добио мноштво награда, чак су хтели да му дају и Авнојеву. Толико је од тога бежао. На крају је сео и написао да не жели ту награду. Имао је специфичан однос према наградама, уништио је прву пулску арену. После је његова сестра копирала тај папир из Пуле, “Арену” је поклонио неком дечку коме се свидела. Није волео ни фестивале ни награде. “Ћеле кулом” гађао је директора фестивала јер му на време није осигурао ауто за повратак, и био је љут што касни на снимање филма.. Код Тита је био само једном, после премијере филма Битка на Неретви.

Био је тежак за сарадњу, међутим нико ко га се сећа не каже да је био лош, већ просто није волео да глуми и ту професију је сматрао крајње неважном и небитном. Никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена. Свој је рад одмах наплаћивао. Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног фаха, који је могао подједнако сугестивно да игра све што одговара његовој робусној и питомој природи.
Просто је невероватно да са Чкаљом није ни причао. Мада су Миодрага Петровића Чкаљу и њега многи сматрали за идеалан тандем на филмском платну и пред камерама, у приватном животу њих двојица нису имали никакве додирне тачке. Наиме, годинама нису причали, а и умрли су у завади.

Био је принципијелан човек који никада није желео да прихвата норме које су му други наметали, али с друге стране себи је увек желео да угоди. Некад себично, али скоро никад на штету других само да свој принцип истера до краја. Није придавао значај важним датумима јер је то код њега зависило од расположења, али је, као и сваки човек, волео пажњу. Умео је да каже како не жели да му обележавамо рођендан, а онда би се ујутро, на дан свог рођења, пробудио и рекао:“Данас је мени срећан рођендан.“
У лето 1988. године откривено је да је оболео од карцинома с којим се борио свега три месеца, а издахнуо је у својој шездесет другој години. Били су то месеци када му нико и ништа није одговарало. Престао је да одлази у кафане и умро у самоћи. Његова последња жеља била је испоштована, па му нико од колега није присуствовао сахрани. Отишао је у тишини. Без помпе. Оставио је дубок траг у филмској уметности у којој је био маестралан, а коју је подједнако маестрално презирао.
О томе ко је и какав је човек био Павле Вујисић сведочи и његова опорука.
„Опорука Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума састављам ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има ме сахранити са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују. Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Ових шест попова, које за инат хоћу, да се оно што се око гроба ради, раде и ћуте. Нека у себи певају. Пошто мије мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никаква ни говора нити једне речи не проговори, јербо у гробу ћу се преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер.“