Odbijanja i male smrti
Ne brinite, ovde je posluga standardno neljubazna, a posteljina na vašem krevetu se ne menja od poslednje veze koju ste imali...
Nameštaj i enterijer vaše sobe su vam poznati. To su sve sitnice koje vam ionako ne izlaze iz glave dok ležite u mraku.
Sve one sitnice...
Piše: Igor Bandović
Dobrodošli!
Ne brinite, ovde je posluga standardno neljubazna, a posteljina na vašem krevetu se ne menja od poslednje veze koju ste imali.
Gosti hotela su uglavnom nepoznati mada ćete osetiti određeno zajedništvo sa njima. Hotel se nalazi u ulici koja je nešto dalje nego što ste mislili, da bi vas posećivali. Posete ćete primati na drugim mestima, u ovom Hotelu ste prevashodno sami.
U Hotelu nema velike buke. Na drugim mestima i u drugim delovima grada su žurke i proslave.
Rado ćete bežati iz Hotela na ta druženja.
Nameštaj i enterijer vaše sobe su vam poznati. To su sve sitnice koje vam ionako ne izlaze iz glave dok ležite u mraku.
Sve one sitnice...
Dobrodošli u Heartbreak hotel, ovde se ne osećate kao kod kuće!
Ulazite, zbunjeni u vašu sobu. Osvrćete se i ogledalo premeštate na neko bolje mesto.
Ne bi da se ogledate ovih dana. Muzički uređaj, zato, na pogodno i na-dohvat- ruke mesto.
Na policu, zajedno sa drugim lekovima.
Koliko ostajete? Uh, pa to zavisi da li ste ikad bili ovde i koliko ste ostali prošli put.
Pa, i od toga, kako vam je sada u Hotelu.
Smeštate se u vašu sobu. Drugačija je i praznija. Ostaćete neko vreme, to znate. Očajnički bi voleli da znate do kada, ali ta misao povlači lavinu drugih, bolje je pustiti da muzika umesto misli ispuni sobu.
Na prozoru ste, pušite... Ne zato što je zabranjeno u sobi nego zato što pogled kroz njega daje drugačiji pogled na vas.
Neko vreme ništa se ne menja. U Hotelu je tiho.
Kada izlazite i ulazite, imate osećaj da je To osećanje jedina stvarnost. Svi ostali događaji su neprimetni i nevažni, a vaš ceo život u trećem licu jednine.
Ponekad se šetate ulicom kao i većina drugih gostiju Hotela. Teško da odete dalje u šetnju sa nekim od njih, ulicama koje se nastavljaju i idu dalje prema gradu.
Umorno sležete ramenima, nije ta šetnja sada potrebna.
Ponovo soba i muzika, a onda i glasovi prijatelja koji se mešaju, ukrštaju, jasno se čuje samo jedno pitanje: Kako ti je u tom Hotelu? ...“You make me so lonely baby, I get so lonely, I get so lonely I could die....“
Dani prolaze...
Određeno vreme uspevate da razmišljate o stvarima o kojima želite, radujete se, to jeste značajan oporavak u poređenju sa vremenom kada ste došli u Hotel. Razmišljate i više o sebi, manje o ... Dugo je bilo obrnuto.
Kada ste u društvu sada, zaboravite gde spavate. To vam pomaže da vam bude lepo u društvu. Tu prijaju i banalni ljudski dodiri.
Kada dodjete na: „nešto se završilo i više neće biti isto“, revitalizacija počinje da daje efekte. Svetlost u vašoj sobi je jača i ostajete budni samo ako hoćete.
U Hotelu su se, u međuvremenu, promenili gosti. Primećujete neka nova lica. Prvi put brojite stepenike do vaše sobe. Na recepciji se upravo čekira neko naočit. Iznenađuje vas vaša prisutnost i zainteresovanost.
Sve češće ostajete van sobe. Prođe i nekoliko dana, a vas nema u hotelu. Svaki put sve teže se ulica, hotel i vaša soba probijaju do vas. Birate da ih ne posećujete. Ta odluka postaje sastavni deo vaših osećanja, a vaša osećanja sastavni deo te odluke.
Pitate se na kraju da li je postojala? Ta ulica, Hotel, vaša soba?
Niste više sigurni.
Samo jednom vam se učinilo da je jedna ulica vodila ka onoj u kojoj je Hotel. Sada više tamo ne vodi.
Nameštaj i enterijer vaše sobe su vam poznati. To su sve sitnice koje vam ionako ne izlaze iz glave dok ležite u mraku.
Sve one sitnice...
Piše: Igor Bandović
.
„Hey now, if your baby leaves you,
and you got a tale to tell.
Just take a walk down lonely street
to Heartbreak Hotel.“
Elvis Presley, “Heartbreak Hotel“
Dobrodošli!
Ne brinite, ovde je posluga standardno neljubazna, a posteljina na vašem krevetu se ne menja od poslednje veze koju ste imali.
Gosti hotela su uglavnom nepoznati mada ćete osetiti određeno zajedništvo sa njima. Hotel se nalazi u ulici koja je nešto dalje nego što ste mislili, da bi vas posećivali. Posete ćete primati na drugim mestima, u ovom Hotelu ste prevashodno sami.
U Hotelu nema velike buke. Na drugim mestima i u drugim delovima grada su žurke i proslave.
Rado ćete bežati iz Hotela na ta druženja.
Nameštaj i enterijer vaše sobe su vam poznati. To su sve sitnice koje vam ionako ne izlaze iz glave dok ležite u mraku.
Sve one sitnice...
Dobrodošli u Heartbreak hotel, ovde se ne osećate kao kod kuće!
Ulazite, zbunjeni u vašu sobu. Osvrćete se i ogledalo premeštate na neko bolje mesto.
Ne bi da se ogledate ovih dana. Muzički uređaj, zato, na pogodno i na-dohvat- ruke mesto.
Na policu, zajedno sa drugim lekovima.
Koliko ostajete? Uh, pa to zavisi da li ste ikad bili ovde i koliko ste ostali prošli put.
Pa, i od toga, kako vam je sada u Hotelu.
Smeštate se u vašu sobu. Drugačija je i praznija. Ostaćete neko vreme, to znate. Očajnički bi voleli da znate do kada, ali ta misao povlači lavinu drugih, bolje je pustiti da muzika umesto misli ispuni sobu.
Na prozoru ste, pušite... Ne zato što je zabranjeno u sobi nego zato što pogled kroz njega daje drugačiji pogled na vas.
Neko vreme ništa se ne menja. U Hotelu je tiho.
Kada izlazite i ulazite, imate osećaj da je To osećanje jedina stvarnost. Svi ostali događaji su neprimetni i nevažni, a vaš ceo život u trećem licu jednine.
Ponekad se šetate ulicom kao i većina drugih gostiju Hotela. Teško da odete dalje u šetnju sa nekim od njih, ulicama koje se nastavljaju i idu dalje prema gradu.
Umorno sležete ramenima, nije ta šetnja sada potrebna.
Ponovo soba i muzika, a onda i glasovi prijatelja koji se mešaju, ukrštaju, jasno se čuje samo jedno pitanje: Kako ti je u tom Hotelu? ...“You make me so lonely baby, I get so lonely, I get so lonely I could die....“
Dani prolaze...
Određeno vreme uspevate da razmišljate o stvarima o kojima želite, radujete se, to jeste značajan oporavak u poređenju sa vremenom kada ste došli u Hotel. Razmišljate i više o sebi, manje o ... Dugo je bilo obrnuto.
Kada ste u društvu sada, zaboravite gde spavate. To vam pomaže da vam bude lepo u društvu. Tu prijaju i banalni ljudski dodiri.
Kada dodjete na: „nešto se završilo i više neće biti isto“, revitalizacija počinje da daje efekte. Svetlost u vašoj sobi je jača i ostajete budni samo ako hoćete.
U Hotelu su se, u međuvremenu, promenili gosti. Primećujete neka nova lica. Prvi put brojite stepenike do vaše sobe. Na recepciji se upravo čekira neko naočit. Iznenađuje vas vaša prisutnost i zainteresovanost.
Sve češće ostajete van sobe. Prođe i nekoliko dana, a vas nema u hotelu. Svaki put sve teže se ulica, hotel i vaša soba probijaju do vas. Birate da ih ne posećujete. Ta odluka postaje sastavni deo vaših osećanja, a vaša osećanja sastavni deo te odluke.
Pitate se na kraju da li je postojala? Ta ulica, Hotel, vaša soba?
Niste više sigurni.
Samo jednom vam se učinilo da je jedna ulica vodila ka onoj u kojoj je Hotel. Sada više tamo ne vodi.
Izvor http://www.b92.net
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.