Sveti Luka, evo vuka: Kako je despot „ukrao“ mošti sveca da spasi Srbiju

Pojedini pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Svetog Luku. Iako ovaj svetac u novije vreme dobija oblik prkosa zbog sve većeg upliva obeležavanja takozvane Noći veštica, on ipak nije to. To je svetac koji je jedino na ovom našem podneblju dobio i nešto veći značaj, jer je u davno vreme trebalo ukinuti višebožačku religiju na Balkanu. Tako je Sveti Luka, na neki način dobio obličje nekadašnjeg boga Velesa, ali ne samo to. Sveti Luka ima veoma jak kult u Srbiji. Saznaćete i zašto.

Pokrštavanje Slovena

Apostol i jevanđelist Luka rođen je i živeo u prvom veku naše ere u Antiohiji. Smatra se da je po poreklu bio Grk. Njegovo ime potiče od latinske reči lux, lucis (treća deklinacija  ) što znači svetlost. Luka je bio je jedan od 17 Hristovih učenika, a smatra se da je Jevanđelje napisao 15 godina posle Hristove smrti, na grčkom jeziku.

Pisac Jevanđelja koga su ubili pagani

Reč „jevanđelje“ potiče  od grčke reči „euangelion“ što znači „blaga vest„. To je hrišćanski, religijski zapis koji govori o Hristovom životu i delima. Sveti Luka je bio jedan od četvorice priznatih jevanđelista, a to su sem njega Matej, Marko i Jovan. Luka je u svom Jevanđelju opisao mnoge događaje i priče, koje drugi jevanđelisti ne spominju. Sem Jevanđelja, napisao je i „Dela apostolska“ u kojima je opisao činidbe i rad apostola posle Hristove smrti. Navodno, Luka je pisao ono što je video i čuo. Moderni teoretičari tvrde da Jevanđelje po Luki nije tako staro kao što se misli (nastalo 15 do 60 godina posle Hristove smrti), već 80 ili čak 90 godina posle Hrista, pa samim tim, nije ga pisao Luka.

Sveti Luka je prvi počeo da slika ikone. Prvi je naslikao tri ikone Presvete Bogorodice sa Bogomladencem, Gospodom Isusom. Te ikone je i sama Bogorodica videla i blagoslovila. Postoji čak slika „Ikona u ikoni„, slika koja opisuje njegov rad, a na kojoj je prikazan Sveti Luka kako silka Bogorodicu.

Posle Bogorodice, naslikao je i apostole Petra i Pavla. Sa njima se i družio. Posle njihovog pogubljenja u Rimu, on je nastavio da propoveda Jevanđelje. Putovao je po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i Egiptu. Navodno, činio je čuda, ali to se baš višebošcima i nije mnogo dopadalo. Vratio se u Grčku, gde je nastavio da širi propoved. Lečio je bolesne.

Dugo putovanje Svetog Luke do – Srbije

Skončao je kao starac od 84 godine, tako što su ga pagani mučili, pa su ga i obesili o maslinu u gradu Tebi. Pokopan je u Tevi, u današnjoj Siriji. Njegove mošti su tu ležale do druge polovine četvrtog veka kada su, za vreme vladavine Konstantina Velikog, mošti prebačene u Carigrad i položene u crkvu Svetih apostola. I tu počinje zanimljiva priča o moštima Svetog Luke koje su došle i do Srbije.

Pad Carigrada 1204.

Jedan latinski plemić Frugo je 1204. godine, posle pada Carigrada uzeo mošti Svetog Luke, natovario ih na lađu i krenuo ka zapadu. On je doživeo brodolom u blizini epirske obale. Ostavši bez lađe morao je da se oslobodi teškog prtljaga, između ostalog i moštiju Svetog Luke. Prema nekim tvrdnjama, mošti su bile predmet trgovine, a cena za prenos moštiju je iznosila 600 dukata.

Epir, jedna od obala

Mošti su ispolovile na epirsku obalu, kod grada Rogosa. Tu počinju da se dešavaju čuda. Kult Svetog Luke je vrlo brzo zaživeo. Dva i po veka kasnije, 1452. srpski despot Đurađ Branković smatraće da jedino čudo može da spasi Srbiju od svega lošeg što je zadesilo zemlju. Čudo zvano mošti Svetog Luke. Ovo se može smatrati pravim političkim marketingom u kasnom srednjem veku, pošto prvi nije sigurno!

Ovaj poduhvat je tražio mnogo truda i novca. Svetogorski monasi su despotu potvrdili autentičnost svetinje. U to vreme je Grčka bila pod vlašću Osmanlija. Zato se kontaktirao sultanov namesnik zadužen za epirsku oblast.

Despot Đurađ Branković

Poslato je poslanstvo koje je najbolje znalo da koristi diplomatiju podmićivanja kod turskog namesnika. Poneli su poklon od 30.000 dukata. Međutim, lokalno stanovništvo nije htelo da se tako lako odvoji od moštiju. Zato su srpski izaslanici pribegli klasičnoj krađi. Odmah da znate da je to bilo sasvim normalno za ono vreme. Srbi su, uz pomoć turskog namesnika, prošli kroz tajni prolaz do kule gde su počivale mošti i – odneli ih!

Patrijaršija u Beogradu

Navodno, postoje dva rukopisa iz ovog perioda  i oba govore o prenosu moštiju. Sam prenos je, zapravo, bila želja samog apostola Luke. I u jednom i u drugom rukopisu piše da je neznanac ispričao despotu Đurđu priču o moštima u Rogosi i apostolovoj želji da one promene mesto počivališta. Rukopis koji se danas čuva u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu kaže da je neznanac iz priče bio prerušeni apostol. Drugi rukopis, koji se od 1881. godine nalazi u Narodnoj biblioteci u Parizu, kaziva da se apostol obratio turskom namesniku u Rogosi rečima: „Što me ne pustiš?“

Gračanica

Kako su mošti putovale do Srbije, nije poznato. Mošti su prenoćile u manastiru Gračanica, kada se desilo i jedno čudo. O tom čudu piše u povelji koja se čuva u Parizu. Gračanički proiguman Jakov je sumnjao da su pred njim mošti Svetog Luke. Pošto je imao problema sa očima, on se pritisnut bolom, pomolio svetitelju i njegovim moštima. Tad je čuo glas: „Zašto mi se moliš kad ne veruješ da sam to ja?“ Proiguman se pokajao, a svetitelj ga je izlečio. Čuda su nastavila da se dešavaju do Smedereva i u Smederevu.

Smederevo

Litija u kojoj je bio kovčeg sa moštima prošla je kroz Smederevo i mošti su položene u gradsku crkvu posvećenu prazniku Blagoveštenja, a datum prenosa, 12. januar 1453. po starom kalendaru ustanovljen je kao praznik prenosa moštiju. Ubrzo će Sveti Luka i njegove mošti postati najznačajniji kult u Srbiji.

Osmanlije

Ispada da ni mošti nisu pomogle da Srbija ne padne pod Osmanlije. Pala je kad je palo Smederevo, 20. juna 1459. godine. Mošti su kratko boravile u Kupinovu, u Sremu. Unuka despota Đurđa, Mara Branković, se tri meseca pre pada Srbije udala za bosanskog kneza, a potonjeg kralja Stefana Tomaševića. U miraz je donela mošti Svetog Luke koje su položene u hramu u Jajcu koji nosi njegovo ime, specijalno izgrađen za njih. Pošto je i Bosna pala 1463. godine, franjevački monasi odneli su mošti u Dubrovnik. Međutim, na putu ih je presreo jedan bosanski velikaš i po vrlo visokoj ceni je otkupio mošti da bi ih dao Mlečanima. Tako su mošti došle do Venecije. Prvo su se čuvale u crkvi Svetog Nikole, na moru. Sada počivaju u crkvi Svetog Jova.

Mošti svuda po Evropi

Crkva Svete Justine u Padovi

U Padovi u 12. veku na groblju crkve Svete Justine nađen je kovčeg sa moštima za koje se takođe tvrdi da pripadaju Svetom Luki. Te mošti nalaze se u crkvi gde su pronađene. Zanimljivo je da je 1354. godine caru Karlu IV na poklon data svetiteljeva glava. Ta glava se nalazi u crkvi Svetog Vita u Pragu, gde je i danas vernici obilaze.

Manastir Kosijerevo

Smatra se da manastir Župa Nikšićka u Crnoj Gori čuva čestice moštiju Svetog Luke. Takođe u Crnoj Gori, u manastiru Kosijerevo se navodno čuva stopalo ovog svetitelja. I manastir Rajinovac u selu Begaljica pored Beograda tvrdi da čuva čestice Svetog Luke. Ruka Svetog apostola Luke nalazi se u Petničkoj crkvi blizu Valjeva.

Sveti Luka se opisuje kao „lekar duše i tela„. U hrišćanskom svetu poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, apotekara i bolesnika. Svoje lekarske usluge pružao je besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć. U kalendaru Srpske pravoslavne crkve ovaj dan nije crveno slovo, već je praznik koji je od značaja za suštinu same crkvene institucije.

Sveti Luka važi za zaštitnika pojedinih zanata, pa se praznuje kao esnafska slava. U pravoslavnim crkvama, jevanđelisti se uvek oslikavaju u pandantifima ili trouglovima. Pandantifi su arhitektonski prelazak sa osnove krsta na polukružnu kupolu apside. Sveti Luka se obično oslikava kako piše Jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo. To je zato što je on svoje Jevanđelje započeo pričom o ocu Svetog Jovana Krstitelja, Zahariju. Zaharije je kao sveštenik prinosio životinjske žrtve.

Sveti Luka – sneg do kuka

U našem narodu ovaj praznik se smatra prelaskom iz jeseni u zimu, pa se kaže: „Sveti Luka – sneg do kuka“ i „Sveti Luka, eto vuka„. Ovo je vrlo zanimljivo, jer se tu vidi sličnost sa nekadašnjim, gorepomenutim bogom Velesom sa kojim je nastupala zima i slabilo sunce, a uz Velesa je često išao i vuk. U Hercegovini postoji običaj da domaćin porani na Lučindan da pogleda u tor, da vidi kako mu stoka leži. Ako leži podvijenih nogu, biće zla zima i godina, a ako je opružila noge, biće blaga zima i rodna godina. I ovde se ogleda sličnost sa Velesom, jer je Veles „vladao“ stokom.

Na Lučindan se puštaju ovnovi da naskaču na ovce. Ako ovca ne da, kažu da će biti teška zima. Ako ovce lako primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći. Čobanima se sprema svečani obrok za Svetog Luku, pite koje se u Hercegovini zovu „pazarice„.

U Srbiji se na Svetog Luku opasuju torovi da vukovi ne bi klali stoku, jer nastupa zima kada se vukovi približavaju selima. U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji na današnji dan uđe u kuću predviđa kakva će zima i godina biti. U Crnoj Gori se kaže da je duga na nebu pojas Svetog Luke.

Istog dana, 31. oktobra, slavi se i Sveti Petar Cetinjski, mitropolit crnogorski, ali o njemu ću pisati nekom sledećom prilikom. 

 

Fotografije: Wikipedia, Pixabay. com, medias.rs, kurir.rs, mojkutak.ovh, srbin.info, bastabalkana.com, wallpaperup.com, manastir-lepavina.org, spc.rs, virtuelnimuzejdunava.rs, zainoo.com, opanak.rs, blog.hr

 

AUTOR: Nataša Ilić – rokselana.com

Катихета Бранислав Илић: Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале

 Поводом празника преподобне и богоносне мајке наше Параскеве, у целости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале". Аутор текста поред житија преподобне наглашава богослужбено величање ове угоднице Божје, која је својим благословеним подвигом подражавала Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег и свакоме од нас постала пример врлинског хришћанског живота.

                                                                                       

   

У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота.

 

       Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.

 

Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење 

После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.

 

Пут моштију преподобне Параскеве

 

 Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.

Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

 

Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве

 

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар)

 

Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен:

 

Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју  ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених,  и заштито оних    у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост.

 

(стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)

 

Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас.

 

 (Свјетилен)

 

У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:

 

Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше.

 

(Слава на хвалитне)

 

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

 

(Кондак)

 

Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.

  

катихета Бранислав Илић 

Извор  

Srećan nam praznik! Majci Bozijoj slava, milost i poklonjenje!

 

Покров Пресвете Богородице!

 Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке.

У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: „Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет.

Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:

Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.

Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века.

Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.

Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.

 
Бранислав Илић,
дипл. студент Православног богословског факултета
СПЦ

Беседа на дан Покрова Пресвете Богородица

 Архимандрит Jован Крестjанкин

Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо Твој часни покров...

        

      
Данас прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Од оног времена, када је воља божанственог Страдалника и Спаситеља света у лику Његовог љубљеног ученика Јована Богослова учинила људски род чедима Пресвете Богородице, то покровитељство није се прекидало ни једног јединог дана. Тако је било у свим временима историје човечанства Мајка и чедо. Замислите се над тим речима, над најдубљим и најсветијим сродством, од којег чистије и светије не постоји на земљи. 

Жено, ето ти сина, одјекују са Крста речи божанственог Страдалника (Јн. 19; 26). И шта значе те речи? 

Од сада ће све, што се буде догађало Твом усвојеном сину, проницати Твоје срце. Од сада ће његове ситне радости бити Твоја срећа, а његов бол, несрећа и патња Твоја велика жалост и сузе. Што је најважније, то значи непрестану мисао и бригу о чеду, бригу која не зна за умор, која не зна за предах. Све то је, као завештање, Пресвета Дјева примила од Свог јединородног Сина, Који је умирао на Крсту. 

Од тог доба, свет се напунио многим знамењима покровитељства Пресвете Богородице - знамењима Њене материнске љубави. Ти примери су безбројни, почев од дубине времена па до наших дана. 

Помен данашњег празника, Покрова Пресвете Богородице, потиче из 10. века, када је у години несреће која се надвила над грчком државом њена пропаст била предодређена читавим током догађаја "и када не би никога ко би нас заступао". Варварско племе Сарацена (народа сродногданашњимТурцима, мухамеданаца по вери), подстакнуто мржњом према хришћанима, опколило је Константинопољ сјединим циљем да га збрише са лица земље, да поруши његове многобројне храмове - од којих је већина била посвећена Царици Небеској, да житеље изложи суровој казни и да неке од њих одведе у ропство, изругујући се њиховој вери. 

Сав народ, од малих до великих, сабрао се у Влахернској цркви. Очајање их је натерало да се са силшш вапајем и сузама молитвено обрате Пресветој Богородици. Била је то њихова последња и једина нада. 

Замислите како су се они молили, загледавши се у свој сутрашњи дан, одакле је провејавао дах смрти. Све земаљско било је заборављено. Испред њих су била врата која воде у вечност, на чијем су се прагу налазили мученичка и насилна смрт. 

Дубина покајничког осећања скрушености због грехова, који су узроковали несрећу што се надвила над Грке, била је толико велика да је сама Царица Небеска похитала да се јави покајницима и да их утеши. Њен омофор, блиставији од сунчевих луча, постао је њихов покров пред надолазећим несрећама. 

Нису, међутим, сви својим сопственим очима видели Њену појаву. Само су се њих двојица, чији је живот био предан Богу, правди и истини и чије је срце било код Спаситељевих ногу, задивили овим виђењем. Били су то свети Андреј, Христа ради јуродиви, пореклом Словен, и његов ученик Епифаније. 

Блажени чисти срием, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8). Двојица су видели Пресвету Богородицу, а сви, који су се молили и покајањем очистили своја срца, безусловно су могли да им поверују. За вером је уследило дело и непријатељ је изненада, без икаквог видљивог разлога, одустао од своје намере. 

Сви они, који у свом срцу чувају помен на овај догађај, од тог времена поју: "Радуј се, Радости наша, и прекриј нас од сваког зла часним омофором Твојим." 

Силни покров Пресвете Богородице је за сва времена прекрио хришћански род. Православна Русија је удео Пресвете Богородице. У руској земљи, Она Сама се јављала оним светитељима, чија душа није знала за сенку порока: преподобном Сергију Радоњешком, Серафиму Саровском и другима. Њих је било много и сада не можемо све да их набројимо. Она је многострадалну, али верну Богу, Русију посећивала Својим многобројним иконама, њима је руском народу показивала Свој покров. За Пресвету Богородицу се одважно може рећи да је Она неисцрпни океан чудеса, која су се јавила у Русији. 

Најпоштованије иконе код нас су Казањска и Владимирска. У животу руског народа, њихов значај је огроман. Оне су постале свенародна светиња и знамење небеског покрова над Руском Црквом и нашом отаџбином. Архиепископ херсонски Инокентије (Борисов, + 1857) назвао је Казањску икону "руским покровом" - покровом Пресвете Богородице над Русијом. 

У бурном времену 1612. г. војска Димитрија Пожарског носила је у својим редовима копију чудотворне Казањске иконе и истерала из Москве пољске интервенте. Као сећање на тај догађај, у Русији је 1649. установљен празник сверуског прослављања Казањске иконе, које се савршава 22. октобра. Током 1709. године, уочи Полтавске битке, Петар се са својом војском молио пред Казањском иконом и извојевао је победу. Та иста икона је и 1812. осењивала руске војнике, који су одбили налет Француза. И управо је на дан 22. октобра руска војска нанела противнику први крупан пораз. 

У свим за Русију тешким временима, у свим походима и ратовима, (не искључујући ни последњи - велики отаџбински рат), руска војска је неизоставно са собом носила и иконе Пресвете Богородице - Казањску, Смоленску, Донску, и увек је наша земља осећала помоћ Усрдне Заступнице хришћанског рода. 

Као знак благодарности за помоћ у избављењу наше отаџбине од непријатеља, празновање Владимирске иконе савршава се три пута годишње. Црква се тих догађаја опомиње 21. маја, 23. јуна и 26. августа. 

Псковска област посебно обележава и 7. октобар, када је чудотворна псковскопечерска икона "Умилење", која се налази у нашој светој обитељи, оградила Псков и псковску област од најезде иновераца. Та икона је више пута спасавала и Псков и нашу обитељ од различитих непријатеља, који су од искона желели да завладају руском земљом.

Смоленска икона Пресвете Богородице ("Одигитрија" или "Путеводитељка") стигла је у Смоленск у 12. веку. Тада је руској држави враћен град, који је сто десет година био под влашћу литванских кнежева. 

У 13. веку је Теодоровска икона спасла Кострому од најезде Татара. Кнез Василије је заповедио да се ова икона носи на челу његове војске. Блиставе луче, које су истицале са свете иконе, заслепиле су непријатеље и најезда је била одбијена. Она се прославила и у време елементарних непогода, епидемија, куге и колере које су се шириле међу народом.
Небројена су чуда која су широм наше земље савршавале и копије чудотворних икона Пресвете Богородице - Теодоровске, Богољубовске и Смоленске, које су биле ношене у места захваћена страшним болестима. 

Посебно би требало поменути чудесно јављање иконе Пресвете Богородице назване "Державнаја" ("Силна", "Моћна"). Оно се догодило оне године, када се последњи руски цар одрекао престола, 2. марта 1917, у селу Коломенско код Москве. У рукама Пресвете Богородице били су царски скиптар и држава. Она је рекла да ће од сада Она Сама чувати Русију. Царство у Русији сада није од овога света, и сада уместо цара земљом влада Пресвета Богородица. Сви ми заједно осећамо изнад себе Њен моћни покров и бригу о руској земљи.
Пресвета Богородица је свагда штитила и љубила Русију. Она је кажњавала и опет враћала Своју љубав људима, који су због својих грехова прошли кроз страдања и покајањем и патњом очистили своја срца. 

Међутим, у садашњем тешком времену, кад је земља остарила и отежала од неверја, безакоња и неукости у познању заповести Божијих, зар наша Усрдна Заступница није одступила од нас, ревнујући на слави Свога Сина и Бога? Не, драги моји, то не може да се догоди. Мајци је унесрећено чедо још драже. И све док у Русији макар и "мало стадо" носи и чува верност заветима Христовим и наду у заступништво Пресвете Богородице, ми нећемо пропасти.
Не би требало да сумњамо нити да се збуњујемо свим оним што сада видимо и чујемо. "На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему Бог", кажу Свети Оци. И садашњи догађаји за нас нису никакво посебно откриће, него потврда да ниједна реч Божија неће пропасти и да ће се у своје време савршити све, до најситније појединости. 

Зар ви и ја не читамо пре двадесет векова записане речи апостола Павла, упућене његовом ученику Тимотеју? Сигурно је да им се апостол Тимотеј тада чудио и да их није у потпуности разумео. Нама је такође преостало да се чудимо, посматрајући како се остварују речи, изговорене у дубокој старини: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветниии, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. Последње речи за нас представљају заповест: Клони се ових (2. Тим. 3; 15). 

Могли бисмо да не поверујемо речима; међутим, како да сви ми, који сада живимо, не верујемо делима, када су се ова већ савршила? Како да не верујемо Богу? Реч Божија - у њој је све, васцели живот у векове. Апостол је својим погледом проникао кроз двадесет векова и видео нас, који живимо у тим тешким временима. 

Погледајмо себе, погледајмо у себе и око себе. Ако смо и ми такви, завапимо Богу и Пресветој Богородици да се поправимо. Удаљимо се од безаконика и удаљимо безакоње од себе.
Постоји још један страшан бич, који разара све живо, од државе до Цркве; и њега је видео Господ, и устима верног ученика заповедио свету: клоните се подела. 

У Првој посланици Коринћанима, Господ кроз апостола кротко моли народ Божији: Молим вас, браћо... да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму (духу) и у истој мисли (1. Кор. Г, 10). 

То је толико важно, да и на другом месту, у Посланици Римљанима, апостол опет и опет моли браћу да се чувају подела: Молим вас, пак, браћо, да пазнте на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се. Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својем трбуху, и благим и ласкавим речима варају сриа незлобивих (Римљ. 16; 1718). 

Господ поучава, одвраћа, упозорава, моли. Потребно је да сви ми напрегнуто саслушамо реч Божију, јер је истинита: наиме, у чину поделе се крије нешто уистину страшно за живот. Народ на народ, царство на царство, суседи на суседе, родитељи на децу и деца на родитеље - све устаје, и све се распада. Нема једнодушја и недостаје љубав - једини извор истинског и незаблудног знања. 

За оне, којима је реч Божија сам живот, не постоји страх. Они се неће поколебати него ће остати верни и у тешкој години искушења. Реч Божија ће их провести кроз таму и сенку смрти.
Бдијте, стојте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам буде у љубави (1. Кор 16; 1314). 

Пресвета Богородица је свагда била и биће уз онога, који је веран Њеном божанственом Сину и који следујући Његов позив корача путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже Господњу помоћ и Њену милост. Тако ће бити свагда, до последњег часа и тренутка живота света. 

И наше верујуће срце, које познаје велику силу заступништва Пресвете Богородице, свагда припада ка ногама Мајке Божије са својим уздасима, потребама, жалостима, у свим искушењима, у свим тренуцима плакања због греха. Нека Она, свих жалосних Радост и наша небеска Мати, распростирући Свој моћни покров, заступи, спасе и помилује све нас. Амин.
 

1. (14) октобар 1990. Г.

Архимандрит Jован Крестjанкин