Tatjanino pismo Onjeginu: Najlepše reči ljubavi ikada napisane

U Puškinovom romanu u stihu “Evgenije Onjegin” glavna junakinja Tatjana zaljubljuje se u Onjegina, koji iz velikog grada dolazi da boravi u njihovom malom selu.
Iako je Tatjana tradicionalna devojka sa sela, ona je smela i odlučna, te, protivno seoskom duhu i pravilima, prva piše Onjeginu i izjavljuje mu ljubav. Iz tog pisma potekle su najnežnije reči, te se s razlogom kaže da je ovo jedna od najlepših ljubavnih pesama na svetu.

Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi…mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj’o,
U duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš’o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!



 

Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak’o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag’o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,

A nemo moje srce pati.



 

Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

(Opanak)