Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог?
Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао
сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам
стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да
није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом
фотографијом на којој се смеје.
Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор,
образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође
греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан.
Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има
много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да
су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и
да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње
безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али
су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С
Валером је био управо тај случај.
После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му
преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се
упознали.
На
његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи
чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду
продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може,
колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком
дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се
поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им
многи можда и завидели.
Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца.
Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене
услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким
становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је
рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година
често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За
то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим
тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад
је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и
постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али
пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је
пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да
води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али
се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И
наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима.
Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била
оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила
кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и
његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за
растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да
увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти
заједно су проживели још један живот.
У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању
пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова
пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом
саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и
савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му
је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове.
Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још
једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у
несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била
је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је
мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више
ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник
који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је
изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је
препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ –
Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову
главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи.
Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата
кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и
саму тужну земљу.
* * *
Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова
радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с
фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како
могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш
она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које
можемо да се смешимо.
***
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.