L.N.Tolstoj - O duši

 
Kod nas je Tolstoj poznat više kao umetnik nego kao mislilac, premda je misao bila uvek u središtu njegova stvaranja. Poznat je po svojim velikim delima kojih se odrekao u jednoj od onih kriza što su ostale zagonetne do današnjeg dana, i sav se prebacio u istraživanje moralnih principa, u ispitivanje šta je svrha života čovekova na zemlji. Odrekao ih se, jer su mu se saznanja do kojih je dolazio preko umetnosti učinila lažna.  

U jednom trenutku duševne krize, koja je tako karakteristična po slovenski duh uopšte, on je prozreo laž u koju ga je sputavala umetnost, njega koji je uvek težio za istinom i koji je, još kao mald čovek, u svojim čuvenim "Sevastopoljskim pričama" rekao: "Moj glavni junak bio je, jeste i biće Istina!". I on je odbacio svu svoju umetnost i pošao za istinom.  

Tu istinu Tolstoj je tražio celog života. Tražio u sebi, oko sebe, u delima velikih filozofa, u učenjima velikih osnivača religija, i rezultate, prikupljane iz dana u dan, prerađivane i saobražavane svome shvatanju, on je sakupio u delo koje je u nas jedva imenom doprlo, a koje pretstavlja sintezu njegovog mislilaštva: "Put u život". Retko i neobično delo, najverniji izraz Tolstojevog učenja i najskupoceniji zbornik izreka plemenitih duhova čovečanstva, među kojima su Konfucije, Buda, Sokrat, Platon, Aurelije, Luter, Franjo Asiski, Paskal, Karlajl, Emerson, i toliki drugi.
 Sve do poslednjeg časa, do tragičnih trenutaka u zabačenom selu Astapovu, gde je sklopio svoje umorne oči, Tolstoj je neprestano radio na ovom glavnom, najvećem delu svoga života: da što bolje objasni sebi i celom čovečanstvu osnovne istine o pravom, višem smislu čovečijeg života, da osvetli put kojim jedino može da se ostvari ta istina u životu svakog čoveka i celog čovečanstva; a sa druge strane da objasni sve ono što ljudima smeta da tu istinu ostvare u svom životu; da Braći-ljudima otkrije puteve duhovne borbe protiv onih greha, sablazni i praznoverica koje čoveku i čovečanstvu smetaju da ispune svoje opredeljenje, svoje "poslanstvo" u ovom svetu....

DUŠA

Neopipljivo, nevidljivo, bestelesno, ono što daje život svemu i što je i samo u sebi zovemo Bogom. Isto tako neopipljivo, nevidljivo, bestelesno načelo, odeljeno telom od svega ostaloga i koje mi saznajemo sobom, zovemo dušom.

ŠTA JE DUŠA

1.Čovek koji je proživeo dug vek proživeo je mnogo promena: bio je najpre odojče, pa onda dete, zatim mladić, odrastao čovek, pa starac. Ali, ma koliko da se čovek menjao, on je uvek govorio za sebe ja. I to ja bilo je u njemu uvek jedno isto. Isto to ja bilo je i u odojčetu i u odraslom čoveku i u starcu. Eto, to nepromenljivo ja zovemo mi dušom.
 
2.Ako čovek misli da je sve što oko sebe vidi, sav beskonačni svet tačno onakav kako ga on vidi, onda se veoma vara. Sve telesno čovek zna samo zato što je u njemu takav, a ne drukčiji vid, sluh, pipanje. Kad bi njegova čula bila drukčija, sav svet bi mu izgledao drukčije. Prema tome, mi ne znamo niti možemo da znamo kakav je telesni svet u kojem živimo. Jedino što tačno i potpuno znamo to je naša duša.  

NAŠE „JA“ – DUHOVNA SILA

1.Dok ne saznamo šta je u nama, kakva nam je korist da znamo šta je izvan nas? A i je li moguće da poznamo svet, ako nismo poznali sebe? Može li da bude vidovit u gostima onaj ko je slep kod kuće? (Skovoroda)
 
2.Kao što sveća ne može da gori bez ognja, tako ni čovek ne može da živi bez duhovne sile. Duh živi u svim ljudima, ali svi ljudi to ne znaju.
Radostan je život onoga ko to zna, a nesrećan je život onoga ko to ne zna. (Braminska mudrost)

DUŠA I MATERIJALNI SVET
 
1.Mi smo izmerili zemlju, sunce, zvezde, morske dubine; mi silazimo u ponore zemljine za zlatom; pronašli smo reke i gore na Mesecu, pronalazimo nove zvezde i znamo veličinu njihovu; zatrpavamo provalije, gradimo čudesne mašine; kako koji dan, sve novi i novi pronalasci. Šta sve mi već ne umemo! Šta sve mi ne možemo! Ali nešto, i to najglavnije, ipak nam nedostaje. A šta je to nešto, mi ni sami ne znamo. Mi smo kao malo dete: oseća da mu nije dobro, a zašto mu nije dobro – ne zna.
 Nije nam dobro zato što znamo mnogo suvišnog, a ne znamo ono što nam je najpotrebnije: same sebe ne znamo. Ne znamo onoga ko u nama živi. Kad bismo znali i setili se onoga što živi u svakome od nas, život naš bio bi sasvim drukčiji. (Po Skovorodi)
 
 2.Konfucije je govorio: nebo i zemlja su veliki, ali imaju boju, oblik, veličinu. A u čoveku ima nešto što misli o svemu što postoji, i to nešto nema ni boje, ni oblika, ni veličine. Prema tome, to što je u čoveku, kad bi sav svet bio mrtav, jedino bi davalo život svetu.
 
3.Gvožđe je tvrđe od kamena, kamen je tvrđi od drveta, drvo je tvrđe od vode, voda je tvrđa od vazduha. A ono što ne može da se opipa, što se ne vidi i ne čuje, tvrđe je od svega na svetu. Jedino je ono bilo, jeste, i biće, i nikada neće propasti.   A šta je to? To je duša u čoveku.

 DUHOVNO I TELESNO U ČOVEKU

1.Ko si ti? Čovek. – Kakav čovek? Čime se razlikuješ od drugih? Ja sam takvih i takvih roditelja sin, kći, ja sam star, mlad, bogat, siromah.
 Svaki od nas je čovek, različit od drugih ljudi, muško, žensko, starac, dečko, devojčica; i u svakom od nas, odeljenom od ostalih, živi jedno isto duhovno biće. I kad mi kažemo: ja hoću, to ponekad znači da to hoće Ivan ili Natalija, a ponekad da to hoće ono duhovno biće koje je u svima jedno. Tako se dešava da Ivan ili Natalija hoće jedno, a duhovno biće koje živi u njima neće to, nego hoće sasvim drugo.
 
2.Neko dolazi na vrata. Ja pitam: Ko je tamo? On odgovara: Ja. – Ko ja? – Pa ja, - odgovara onaj što je došao. A došlo je jedno seljače. Ono se čudi kako može neko da pita ko je to ja. A čudi se stoga što oseća u sebi ono jedino duhovno biće koje je isto u svima nama, i zato se čudi kako može da se pita za ono što bi trebalo da je svakome poznato. Ono odgovara za duhovno ja, a ja ga pitam za prozorčić kroz koji gleda to ja.

SAVEST JE GLAS DUŠE
 
1.Glas strasti može da bude gromkiji od glasa savesti, ali glas strasti je sasvim drukčiji nego spokojni i uporni glas kojim govori savest. I ma kako da glasno viču strasti, one ipak strahuju pred tihim, spokojnim i upornim glasom savesti. Glasom tim govori ono večno božanstvo što živi u čoveku. (Čaning)
 
2.Filozof Kant govorio je da ga više od svega zadivljuju dve stvari: zvezde na nebu i zakon dobra u duši čovekovoj.  

3. Istinsko dobro je u tebi samom, u tvojoj duši. Ko ne traži dobro u samom sebi čini isto što radi pastir kad traži u stadu jagnje koje mu je pod pazuhom. (Indijska Vemana)   

BOŽANSTVENOST DUŠE

1. „Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje u onoga koji me je poslao, imaće život večni i na sud neće doći, nego je prešao iz smrti u život. Zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas sina Božjega, i čuvši oživeti. Jer kao što otac ima život u sebi, tako dade i sinu da ima život u sebi“. ( Jov. V, 24-26)
 
2. Kaplja kad padne u more postaje more. Duša kad se sjedini sa Bogom postaje Bog. (Angelus)
 
 3. Kad čovek iskazuje istinu, to ne znači da ta istina izlazi iz čoveka. Sva istina je od Boga. Ona samo prolazi kroz čoveka. Ako ona prolazi kroz ovoga a ne kroz onoga, to je samo stoga što je taj čovek umeo da se učini toliko prozračnim da istina može da prolazi kroz njega. (Paskal)
 
4. Bog govori: „Ja sam bio nepoznato blago. I zaželeh da postanem poznat. I gle, ja stvorih čoveka.“ (Muhamed)
 
5. Duša je staklo. Bog je svetlost koja prolazi kroz staklo.

ŽIVOT ČOVEKOV NIJE U TELU VEĆ U DUŠI. I NIJE U TELU I DUŠI VEĆ SAMO U DUŠI.

1. Nema tako snažnog i zdravog tela koje nikad ne može da oboli; nema takvih bogatstava koja nikad ne mogu da propadnu; nema te vlasti kojoj neće doći kraj. Sve je to prolazno. Ako čovek nalazi pravi život u tome da bude zdrav, bogat, uvažen čovek; ako čak i postigne to što želi, on će ipak strahovati, bojati se i žalostiti, jer će videti kako sve to u čemu je tražio život odlazi od njega, kako i on sam pomalo stari i približuje se smrti.
 Kako bi se moglo udesiti da čovek ne strahuje i da se ne boji?
Ima samo jedno sredstvo: ono je u tome da život ne tražiš u onome što prolazi nego u onome što ne prolazi i ne može da propadne: u duhu koji živi u čoveku.
 
2. Radi ono što hoće od tebe tvoje telo: stiči slavu, počasti, bogatstva, i život će ti biti pakao. Radi ono što hoće od tebe duh koji živi u tebi: stiči smirenost, milosrđe, ljubav, i neće ti trebati nikakav raj. Raj će biti u duši tvojoj.
 
 3. Čim osetiš u sebi strast, pohotu,strah, zlobu, seti se ko si: seti se da nisi telo nego duša, i odmah će se stišati ono što te je uzbudilo.
 
4. Sve naše nevolje potiču otuda što zaboravljamo ono što živi u nama i prodajemo svoju dušu za sočivušu čorbu telesnih radosti.
 
5. Da bi ugledao istinsku svetlost, onakvu kakva jeste, treba i sam da postaneš istinskom svetlošću. (Angelus)
 
  ISTINSKO DOBRO ČOVEKOVO JE SAMO DOBRO DUHOVNO

1. Svaki čovek poznaje u sebi dva života: telesni i duhovni. Telesni život počinje da slabi čim dođe do vrhunca, i sve više slabi i približuje se smrti. A duhovni život, naprotiv, od rođenja do smrti neprestano raste i jača.
Ako čovek živi samo telesnim životom, on i sav njegov život nije ništa drugo nego život čoveka osuđenog na smrt. A ako čovek živi za dušu, onda se ono u čemu on nalazi svoje dobro svakim danom sve više uvećava, i smrt mu nije strašna.
 
2. Kad je svet počeo da postoji, razum mu je postao mati. Onaj ko zna da je osnova života duh – zna da je izvan svake opasnosti. Kad bude stisnuo usne i zatvorio vrata osećanju na kraju života, neće osetiti nikakva nespokojstva. (Lao Ce)
 
3. Za besmrtnu dušu potreban je rad isto tako besmrtan kao što je i ona sama. A taj rad – beskonačno usavršavanje sebe i sveta – njoj je i dan.

 JEDNA JE DUŠA U SVIMA

Sva živa bića odeljena su telima svojim jedno od drugog, ali ono što im daje život jedno isto je u svima.

SAZNANjE BOŽANSTVENOSTI DUŠE SJEDINjUJE LjUDE
 
1. Nauka Hristova objavljuje ljudima da u svima njima živi jedno isto duhovno načelo i da su svi ljudi braća, i time ih sjedinjuje za radosni zajednički život. (Lamene)
 
2. Sećam se da mi je neko kazao da u svakom čoveku ima mnogo veoma doborog i veoma čovekoljubivog i mnogo lošeg i neprijateljskog; i prema tome kako je čovek raspoložen, javlja se čas jedno čas drugo. To je sasvim tačno.
 Gledanje tuđih patnji izaziva ne samo u raznim ljudima, nego i u jednom istom čoveku često sasvim protivno osećanje: ponekad saučešće, a ponekad kao neko zadovoljstvo, koje se vremenom pojača do najveće zluradosti.
 Ja sam na sebi opazio da na sva stvorenja gledam katkad s iskrenim saučešćem, katkad sa najvećom ravnodušnošću, a više puta sa mržnjom i čak sa zluradošću.
 To očigledno pokazuje da u nama ima dva različita, sasvim suprotna načina poznavanja. Jedan kada priznajemo sebe za odeljena bića, kad nam sva ostala stvorenja izgledaju tuđa, kada ona sva nisu ja. I onda ne možemo prema njima da osećamo ništa drugo osim ravnodušnosti, zavisti, mržnje, zluradosti. I drugi način poznavanja, kada priznajemo naše jedinstvo sa svima. Pri tome načinu poznavanja sva stvorenja izgledaju nam isto što i naše ja, i zbog toga pobuđuju prema sebi u nama ljubav.
 Prvi način poznavanja deli nas jedne od drugih neprobojnim zidom, drugi uklanja taj zid, i mi se spajamo u jedno. Prvi način uči nas da priznajemo da ostala stvorenja nisu ja, a drugi da su sva stvorenja to isto ja kakvo ja saznajem u sebi. (Šopenhauer)
 
3. Reka nije slična ribnjaku, i ribnjak nije sličan buretu, i bure nije slično kovi za vodu. A i u ribnjaku, i u reci, i u buretu, i u kovi je jedna ista voda. Isto tako su i svi ljudi različiti, ali duh koji u njima živi u svima je jedan isti.
 
4. U svakom čoveku živi onaj duh iznad kojega nema ničega na svetu, i zato, ma šta bio čovek na zemlji: velmoža ili robijaš, arhijerej ili prosjak, svi su jednaki, jer u svakome živi ono što je iznad svega na svetu. Ceniti i uvažavati velmožu više nego prosjaka isto je što i ceniti i uvažavati jedan zlatnik više od drugog zato što je jedan zavijen u belu, a drugi u crnu hartiju. Treba se uvek setiti da je u svakom čoveku ista duša kao i u meni, i da se, prema tome, sa svima ljudima treba ophoditi jednako, sa pažnjom i poštovanjem.
 
5. Deca su mudrija od odraslih. Dete ne pita za zvanje čovekovo, nego svom dušom oseća da u svakom čoveku živi ono što je jedno isto i u njemu i u svim ljudima.
 
 JEDNO ISTO DUHOVNO NAČELO ŽIVI NE SAMO U SVIM LjUDIMA NEGO I U SVEMU ŽIVOM.
 
1. Samilost prema svemu živome potrebna je najviše zbog toga da bi čovek mogao da napreduje u vrlinama. Ko je milostiv taj neće ni uvrediti ni ožalostiti, i oprostiće. Dobar čovek ne može da ne bude milostiv. A ako je čovek nepravedan i zao, onda on sigurno nije ni milostiv. Bez samilosti prema svemu živome ne može da bude vrline. (Šopenhauer)
 
2. Kad bi svi oni koji jedu životinje morali sami da ih ubijaju, više od polovine ljudi odreklo bi se mesa.
 
 ŽIVOT LjUDSKI JE TIM BOLjI ŠTO LjUDI JASNIJE SAZNAJU JEDINSTVO ONOGA BOŽANSKOG NAČELA KOJE U NjIMA ŽIVI.

1. Neki ljudi misle da samo oni istinski žive, da su oni sve, a svi drugi ništa. Takvih ljudi ima mnogo. Ali, ima i takvih ljudi, razumnih i dobrih, koji shvataju da je život drugih ljudi, pa šta više i životinja, isto tako važan sam po sebi kao i njihov. Takvi ljudi ne žive samo u svome ja nego i u drugim ljudima, pa čak i u životinjama. Takvi ljudi lako žive i lako umiru. Kad umiru, u njima umre samo ono čime su živeli u sebi; a ono čime su živeli u drugima ostaje. Međutim, oni koji žive samo u sebi, ti i teško žive i mučno umiru; jer kad umiru, takvi ljudi misle da u njima umire sve ono čime su živeli. (Po Šopenhaueru)
 
2. Lako je podnostiti bedu kad ona ne dolazi od ljudi nego od bolesti, požara, poplave, zemljotresa. Najviše boli čoveka kada strada od ljudi, od braće. On zna da bi trebalo da ga ljudi vole, a oni ga, umesto toga, muče. Ljudi, svi ljudi su isto što i ja, - misli taj čovek. – „Pa zašto me muče?“ Eto, zato i jest lakše podnostiti bedu od bolesti, požara, suše, nego od ljudske zloće.
 
  POSLEDICE SAZNANjA JEDNISTVA DUŠE U SVIMA LjUDIMA.

1. Grančica odsečena od svoje grane, odvojena je tim samim od celog drveta. Isto tako i čovek, kad se zavadi sa drugim čovekom, tim samim otkida se od celog čovečanstva. Tu, granu odseca tuđa ruka, a čovek sam svojom mržnjom odvaja sebe od bližnjega i ne misli na to da time otkida sebe od celog čovečanstva. (Marko Aurelije)
 
  2. Nema takvog lošeg dela za koje bi bio kažnjen samo onaj koji ga je učinio. Mi ne možemo da se tako usamimo da ono zlo koje je u nama ne bi prelazilo i na druge. Naša dela, i dobra i zla, žive i deluju kao i naša deca, ne više po našoj volji, nego samo po sebi. (Džordž Eliot)   

Odlomak iz knjige L.N.Tolstoja "Put u život". Ja sam našla prevedenu knjigu bez potpisa prevodioca ovdje (to je manji dio izvorne knjige na ruskom)  A knjigu "Путь жизни" Лев Николаевич Толстой, ovdje:  

Tekst u celosti preuzet sa bloga Bebamur.com