Sigurno ste barem jednom u životu imali tu neku posebnu osobu, koja baš i nije mnogo marila za vas. Uprkos tome, vi ste kao omađijani jurili samo njoj u zagrljaj i vraćali joj se iznova u nadi da će “ovoga puta sve biti okej”…

Njima se ne treba vraćati. Evo i zašto.

Već ste se bezbroj puta spotakli sa ovom osobom. Budite sigurni da ćete pasti ponovo.

Vi se raznežite i razveselite kada vidite da vas ta osoba zove. Jedva čekate da se nađete sa njom ili njim. Međutim, znajte da je vi gledate jednim očima, a ona će vas zauvek gledati drugim.

Imate utisak da ta osoba nije sasvim prisutna kada sedi sa vama.
Nije prisna sa vama, koliko biste vi želeli. Ona to nikada neće ni biti.
Može vam reći da ste lepi, dobri, pametni i vi ćete verovati u to, ali… Nikada joj nećete biti dovoljni. Vi jednostavno niste ono što ona želi.
Deo vaše ličnosti “pati” čak i za bolom koji vam je ta osoba nanosila. Vrtite se u začaranom krugu.
“Možda će ovog puta biti drugačije” – i sami znate da neće, ali lakše vam je da živite sa samim sobom, ako verujete u tu rečenicu.

I sami ste svesni razlike između onoga ko vas smatra “prilikom” i onoga ko vas smatra “opcijom”. Ovde ste opcija.

Uglavnom, na kraju ovakvih priča, razum bi trebao da pobedi. Ali dok dođe do toga, treba vremena… A za to vreme vi ćete hiljadu puta biti povređeni, omalovaženi, poniženi. Koliko će vam trebati da shvatite da za tu ljubav nema nade?

Zašto to radimo sebi? Zašto se stalno vraćamo takvim ljudima? Kao da ništa ne uspevamo da naučimo iz sopstvenog iskustva. Kao da je sve to jače od nas…

Možda nam samo treba više vremena da emotivno sazrimo i konačno dignemo glavu, pogledamo toj osobi u oči i glasno izgovorimo: “Ne, ovde za mene više nema ničega”.

superzena.b92.net / besnopile.rs