LILIAN - Momo Kapor

Eto, uzmite, na primer, moga sina: zubar u Cirihu. Kakav zubar, budaletina! Mogao je i ovde da živi kao gospodin čovek. Žena mu, inače, Švajcarkinja. Nema dece. Dođi, te dođi! Moja stara išla četiri puta, ja nijednom. Šta ću tamo? Da mu šetam kučiće? Opet, sin je sin! Odem da ga obiđem. Ponesem sto pedeset sarmica u vinovoj lozi i dvaest kila kora za gibanicu. Sir, kajmak, sve. A oko vrata venac ljutih papričica. Znam da ne sme da se unosi, ali dete se uželelo. Pita me njihov carinik: šta vam je to? Havaji, kažem, Honolulu! Kao, mi Srbi nosimo feferone umesto cveća. Otkinem jednu papričicu i pojedem je pred njim. Ponudim i njega. Danke, kaže i zagrize. Mila majko, kad se zagrcnu! Suze mu na oči udariše. Samo mi mahnu rukom da prođem; one sarme i kore za gibanice nije ni pogledao. Svaka čast tom Cirihu, mali me svuda vodio, sve smo obišli. Kupio mi je i sat. Elektronik! Jednog dana kaže on meni, hajde ćale, kaže, da te vodim na ručak! Hajde, de! Nek sam i to dočekao. Odvede me na Banhofštrase, to im je kao glavna ulica, u neki skup restoran gde se služe samo salate. Trista salata sam nabrojao. Uzimaš sam od čega hoćeš i koliko ti duša ište, samo piće služe kelnerice. Jedna lepša od druge! Prilazi nam za sto neka crnomanjasta, oči evo ovolike - zelene; sa takvim očima pre rata nisu puštali u pristojne kuće. Nema joj više od dvaset dve, tri. Pita me na nemačkom šta ćemo da pijemo. Naruči nam neko belo, kažem malom, samo nemoj mi tu neke vaše švajcarske karafeke, razumeš, da slučajno bude slatko, nego da rezi ko naše i da bude malo presečeno! Objasni curi, kažem, a ona će meni: Razumem ja, veli, srpski, čiko; ne treba ništa da objašnjava, doneću...
- Ma, jesi li stvarno naša?
- Naša sam - kaže.
- Pa odakle si dete?
- Iz Gruže.
- Hej, devojke iz Gruže, lepe su ko ruže!
Samo što zapevuših, kad ona briznu u plač! Onako, iz čista mira. Suza suzu stiže, sve mi suze kaplju u salatu. Nisam je, valjda, nešto uvredio?
- Šta ti je - pitam - zašto plačeš?
- Ništa - kaže - sve mi se skupilo! A i vi, kao da sam mog tatu videla. On isto pije belo. Ništa, sad ću ja da prestanem.
Ali, vraga! Ne prestaje. A moj sin, budaletina, sve je nešto okreće i zaklanja. Šta je okrećeš, pitam, pusti dete nek se isplače, biće joj lakše!
- Sad ću ja odmah da prestanem - kaže ona i razmazuje šminku oko očiju. - Oprostite, molim vas, ne znam šta mi je!
Ljiljana se zvala, imala je i tablicu na grudima, piše: Lilian.
- Ako je gazdarica vidi da plače na radnom mestu - kaže moj mali - smesta će je otpustiti. Zato je okrećem!
Oni, Švajcarci, izgleda, niti se smeju, niti plaču. Ali, umalo i ja ne zaplakah. Presede mi ručak. Na časnu reč, teo sam odma da je uvatim za ruku i vodim kući, pa šta košta da košta! Pitam je koliko je dugo tamo? Kaže, sedam godina.
- Pa, bre, što se ne vratiš - kažem...
- Ne mogu - veli - ne mogu ni da se vratim, ni da ostanem. Ne znate vi kako je meni ovde...
Jedva se nekako smiri.
Posle moj sin kaže kako je Švajcarska sređena zemlja, a ja ćutim i mislim u sebi: bem ti sređene zemlje u kojima kelnerice ne smeju ni da plaču!

(OFF priče)