Јеванђеље. Недеља пред Уздизање Часног Крста.
Део тога читамо и на свакој литургији.
Најлепши део, најзначајнији, да га понављамо кад год се сетимо:
"Јер Бог тако заволи свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега".
А толики повици на Цркву, Христово Тело на земљи. Што Црква не уради ово, што не осуди оно.
Да, Јован Крститељ нам је оставио обавезу да се и супротстављамо свету. И да због тога и страдамо, ако мора. Али Црква не може и не треба да буде судија.
Црква је ту да се кроз њу спасавамо од потонућа у подљудско и да грабимо Божију руку која нас води у надљудско, надприродно, Божије, Царство Небеско.
Наказна злоупотреба хришћанства на Западу довела је до огромне отпадије од вере. Та отпадија заразила је делимично и Исток. А злоупотреба се састојала пре свега у коришћењу Бога за управљање светом, али управљање страхом, а не љубављу. Грех, страх, Страшни суд. Ко год добије прилику, ако му добаци наука или техника конопац, избавиће се из те мрачне рупе која усисава сву љубав, сву боголикост човека.
И тако је и било.
Бол у души изазива злоупотреба и код нас Православних у градовима улоге "духовништва" и монашке литературе, литературе намење професионалцима уметности над уметностима. Страх који мучи осетљиве душе које су кренуле ка Богу као ка последњој нади у овом палом свету, није од Бога и није по Богу.
Недостаје и верске литературе градских хришћана, недостаје здравог односа према црквеној заједници и Светом Причешћу око које је она оформљена. Јављају се лажни духовници застрашитељи. Тону људи у несигурну психологију и страхове које не могу да савладају.
Немамо ми православни никаквог разлога за самозадовољство. Много је тога пред нама неурађеног за љубав према људима и свету који нам је Бог дао.
Али једно је сигурно. Чак и кад упаднемо у замке лажне претеране побожности и осуђујемо преко мере и друге и саме себе, ми ипак знамо да "не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега".
И осећамо топлину и љубав, ма колико се копрцали, свађали се са Богом и Црквом, а онда, никоме споља објашњиво па ни самима себи, будемо увек спремни да за највишу истину дамо живот.
Живот се даје само за љубав. Јер само онда је највећа жртва смислена
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.