По гласу у ноћи

У зборник И. С. Шмељова „Глас у ноћи“ ушле су приче и повести које је написао у емиграцији, „после Русије”, после снажног унутрашњег потреса и губитка свега што је претходно сачињавало његов живот: родног дома, сина јединца, Отаџбине – оне земље која је освећена Оцем Небеским, која даје крв и радост. Према најпознатијим делима Шмељова – „Ходочашће” и „Лето Господње” – ми добро схватамо лик оне старе, поклоничке, трговачке Москве, коју је упознао још као дете. 

    

Породица Шмељових, доспевши после револуције најпре у Берлин, потом у Париз, била је лишена своје отаџбине, као што су је били лишени и они који су остали у Русији – сада већ сасвим другачијој земљи, али заборавити, избрисати је из свог сећања нису могли ни јунаци Шмељова ни сâм писац, који каже: „Корисно је освртати се на прошлост...” Јер је чување сећања, тај „осврт на прошлост” тако мучан и захтева храбрости, рађа покајање и очишћење душе.

Покајање је један од мотива који током целог периода емиграције непрестано одјекује у животу и уметничком свету Шмељова. Оно је изазвано дубоким размишљањем о томе зашто су се срушили пређашњи темељи руског света. 

 

Ђакон из приче „Светлост Разума” налази узрок овог рушења у томе што су људи издали глас свога срца, заборавили на душу: Треба ли чувати Светлост Разума? Макар на сметлишту и у разврату живели, тим пре Га треба чувати... Највиши Разум је Господ у срцима човечијим. И не у једном, него заједно у свима”. Често код Шмељова између редова чујемо признање: „и ми смо криви”. Заједно с овим покајањем настаје лик освећене Отаџбине и може се чути „глас у ноћи”, који изводи из таме. У причи „Светлост Разума” писац у тами разрушеног храма посматра просто, „грубо” лице ђакона, међутим, он је способан да буде осетљив на туђу невољу, „на осушену сузицу, исплакану у муклој тами”. У овом делу Шмељов описује Крим из периода Грађанског рата, где је у то време живео са женом и – веома кратко – са сином јединцем, учесником Првог светског рата, који је касније био стрељан од стране бољшевика као официр царске армије. Шмељови су га дуго чекали на Криму, не знајући ништа о његовој судбини. И, у тој тешкој ноћи, писцу је било дато да кроз глас простог ђакона чује „глас у ноћи”. Чуо га је и у емиграцији, далеко од Русије. У причи „Свеноћна” руски дечаци-емигранти, који су остали без дома, у заклону поред пута очекују познати квартет Кедров, који ће извести за њих свеноћну. Тамо, у ноћи, у беспућу, ка овим напуштеним малишанима у туђој земљи крећу се приповедач и чувени артисти – и тама се обасјава Светлошћу.

Сећање очишћене душе помаже Шмељову да васкрсне и свој изгубљени дом у Русији. Овде су, на поклопцима шкриња, слике из Тројице-Сергијеве Лавре, на зидовима иконе, радници који у јеку летње косидбе остављају све како би отишли код Преподобног. Овде се спремају ручкови са пирогом од зечетине и уситњене јаребице, на градским трговима галами гомила, а на московском небу сија златна купола (приче „Царски златник” и „Нечувени ручак”).

Шмељов је приказао и страшну таму у руском човеку (приче „Крст”, „Крвави грех”) и то како су маловерни људи, измрцварени животом, успели да угледају Господа, Који се склонио из овог јецајућег, окрвављеног, опустошеног руског простора, и, премда нису веровали у Христа, ти људи су ипак пружали руке према Њему.

У причи „Блажени” бивши учитељ, „анархиста и индивидуалиста”, код ког се изнад постеље појавила „иконица у венчићу од незаборавка и кандило”, говори аутору: „Док су једни постали подли, други показују задивљујућу душевну лепоту. Та правда у народу, коју смо тражили, којој смо се слепо клањали, сада нам се открила обновљеном...” А неко од пролазника саопштава: „Памтите ли бравара Коључија, пазио је на имовину црпне станице? Преобратио се. Исти онај, пијаница. Зими поче бос да хода и проповеда.. Какав је раније лопов био, похлепан, па завидан, а сада толики народ њему одлази – многе је утешио”.

Прича „Милост преподобног Серафима” је историја чудесног исцељења самог писца и јачања његове вере. Ово исцељење постало је преломни моменат у судбини Шмељова, после којег је успоставио своју душевну хармонију, унутрашњи спокој и, истовремено, прерађивао своја главна дела, васкрсавајући у њима лик старе Русије, свог Дома. Поставши свестан да је примио помоћ одозго, Шмељов овако описује своје стање у том моменту: „Као да сам знао да ће сада, шта год да се деси, све бити добро... И тако, у мене се уселило неодређено осећање некакве спокојне сигурности: он је са мном, ја сам под његовом заштитом, под његовим туторством и ништа ми није страшно. Осећање је такво, као да већ знам да се мени пружа могућност за коју нема познатих нам земаљских знакова живота: сада све може бити! Све... па и чудо. У мени се учврстила вера у свет другачији, нама непознат, тек наслућиван, али који изворно постоји. За маловерне је необично ово осећање раздраганости!”

Личном сусрету с Богом, Светлошћу, Домом Небеским посвећена је и повест „Куликово поље”. Један од главних задатака стваралаштва Шмељова јесте да покаже самом човеку, простом „маловернику”, да је његов живот испуњен смислом и топлином. Чујеш ли „глас у ноћи”, смекшаће отежало срце, окамењено апсурдним, опустошеним животом без љубави. Управо такав је живот „маловерника”, оца Олењке, из повести „Куликово поље”. Шмељов приказује сложени, тегобни живот постреволуционарног Сергијевог Посада и чудо које се дешава јунацима и помаже им да пронађу веру. 

    

Очишћење себе од греха јесте смисао живота многих јунака-праведника Шмељова. У „Неисцрпној Чаши” аутор приповеда о недопустивој љубави иконописца Иље и младе поседнице (баронове жене), у којој Иља види не само прелепу младу жену, него и лик са „очима-звездама”, „очима далеког мора”. „Насликаћу те, каква никад ниси била! А бићеш!”, узвикује Иља. Жели људима да покаже на платну ону чистоту коју је угледао у Анастасији (у преводу са грчког Анастасија значи „васкрсавајућа”) и која „се таји”, остајући скривена у свакодневном животу. Но при томе Иљино срце још није спремно на такав корак, зато што је запаљено страшћу према Анастасији. Шмељов приказује Иљину унутрашњу борбу, када овај „утискује у запаљено срце жељени лик великомученице Анастасије”. Према молби власнице имања Иља ствара њен портрет, а затим, затворивши се у своју собу и одолевајући страстима, слика икону са ликом Анастасије, која ће касније постати чудотворна икона „Неисцрпна Чаша”.

Светлост Христова се показала снажнијом од забрањене љубави, пруживши снаге за стваралаштво и „вечно сећање” – и иконописцу и његовој љубави. И све је то било тако давно... И тако вечно. Шмељов нам је, као и његов јунак, иконописац Иља, описао своју „скривену” Русију, свој Дом. Пошто је Дом место за сваког човека клонулог од буке и сујете живота, краткотрајних и разузданих људских односа, толико клонулог да, можда, и без сопствене свести, са усана исповеда: „Господе!” Шмељов уверева нас, садашње људе, да ће овај „глас у ноћи” бити услишен, ако се не бојите себе самих и својих сећања.

Татјана Радомскаја

02 / 10 / 2017  Pravoslavie.ru