Starac Pajsije Svetogorac: U čoveku postoji sakrivena sila za slučaj potrebe!

Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vera u Boga je velika stvar. Kad čovek veruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i otadžbinu. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu – ne voli ništa, jer, i otadžbina je jedna velika porodica…

Hoću da kažem da sve otuda polazi. Ako čovek ne veruje u Boga neće imati obzira ni prema porodici, ni prema svom zavičaju, ni prema svojoj otadžbini. I to je ono što neki žele da unište, zato i stvaraju duh nemara…
Gledaj u uzrok. Možda ćemo morati da preživimo mnogo od onoga o čemu se govori u Apokalipsi. Nastupilo je otpadništvo (apostasija) i preostalo je još samo da dođe ”sin pogibli„ (2.Sol.2,3). Svet će se pretvoriti u ludnicu… Videćemo kako se zbivaju najneverovatniji, najbezumniji događaji, ali je dobro samo to što će oni veoma brzo smenjivati jedan drugoga. Ekumenizam, zajedničko tržište, jedna velika država, jedna svetska vlada, jedna religija, skrojena prema njihovoj meri – takvi su planovi mračnih sila.
Mene uznemirava vladajući spokoj. Nešto se sprema. Mi još nismo shvatili kako treba, ni to u kakvom vremenu živimo, ni to da ćemo umreti. Šta će iz toga proizaći, ne znam, stanje je jako teško. Sudbina sveta zavisi od nekoliko ljudi, ali Bog još uvek drži kočnicu. Treba se mnogo i sa bolom moliti, da bi se Bog umešao u ono što se dešava…Vreme je jako teško.
Nakupilo se mnogo pepela, đubreta, ravnodušnosti – i za to da bi sve to odletelo, treba jako da dune… Strašno! Nastupila je vavilonska pometnja! Potrebno je da se Bog umeša… Postoji veliki nemir. Sve se pomešalo! Narodu je glava potpuno pomračena.
Pa ipak, bez obzira na to vrenje, ja osećam u sebi neku utehu, neku uverenost. Ipak ima hrišćana u kojima počiva Bog. Ima još Božijih ljudi, ljudi molitve i sveblagi Bog nas trpi i ponovo će sve dovesti u red.
Ne bojte se! Mi smo preživeli toliko nevolja i nismo nestali. Zar ćemo se uplašiti bure koja treba da se raziđe? Nećemo umreti ni sada! Bog nas voli. U čoveku postoji sakrivena sila za slučaj potrebe. Teških godina će biti malo. Samo jedna oluja…
Ne uznemiravajte se nimalo, jer je nad svime Bog, Koji upravlja svime i postaviće svakog na klupu za optužene da bi dao odgovor za učinjeno, u skladu sa čime će svako i dobiti nagradu od njega. Biće nagrađeni oni koji su na neki način pomogli dobro a biće kažnjen onaj koji čini zlo. Bog će na kraju krajeva sve postaviti na svoje mesto, ali će svako od nas dati odgovor za ono što je uradio u te teške godine molitvom, dobrotom…
Danas se trude da razruše veru i za to da bi se zdanje vere srušilo, vade pomalo, po kamičak. Ali svejedno su za to rušenje odgovorni svi: ne samo oni koji ruše već i mi koji vidimo kako se ruši vera i ne trudimo se da je ukrepimo. Zatim će ti kvaritelji smišljeno da nam zadaju još više teškoća, da se ozlobe na Crkvu, monaštvo.
Sadašnjoj situaciji je moguće suprotstaviti se samo duhovno a ne po svetski. Oluja će da se pojača još malo, da izbaci na obalu svo đubre, sve nepotrebno, a zatim će situacija da se razbistri. I jedni će dobiti čistu nagradu a drugi će da plate dugove.
Danas je mnogo takvih, koji se trude da iskvare sve: porodicu, omladinu, Crkvu. U naše vreme raditi za narod je – ispovedništvo, jer država vojuje protiv božanskog zakona. Zakoni koje ona donosi su protiv zakona Božijeg. Ali mi smo odgovorni za to da ne damo neprijateljima Crkve da sve unište.
Čak sam bio u prilici da slušam i kako sveštenici govore: “Nemojte se vi time baviti, to nije vaša stvar!“ Kada bi oni molitvom dolazili do takvog stanja da se ni oko čega ne bi brinuli, ja bih im celivao noge. Ali ne, oni su nezainteresovani zato što žele da budu svima dobri i da žive pevajući. Ravnodušnost nije dozvoljena čak ni mirjanima a tim pre sveštenstvuIskren, duhovan čovek ne treba ništa da radi nezainteresovano. “Proklet svaki koji nemarno radi delo Gospodnje“, govori prorok Jeremija (Ier. 48,10)… Sada je rat, duhovni rat. Ja treba da budem napred. Koliko marksista, koliko masona, koliko satanista i svih drugih! Koliko besomučnih, anarhista, prelešćenih… Ja vidim šta nas očekuje i to me boli. U grlu mi je gorčina od ljudske boli…
Vlada duh mlakosti, junaštva uopšte nema! Sasvim smo se iskvarili! Kako nas Bog još trpi? Današnje pokolenje – to je pokolenje ravnodušnosti. Ne rata. Većina i može samo za paradu. Bezbožnicima, huliteljima daju da nastupaju na televiziji. I Crkva ćuti i ne odlučuje te bogohulnike.
A trebalo bi odlučivati takve. Žao im je da ih odluče, šta li? Hajde da ne čekamo da neko drugi da izvadi zmiju iz rupe, da bismo mi bili spokojni. Ćute zbog ravnodušnosti. Loše je to što su čak i ljudi koji imaju nešto u sebi, počeli da se hlade i govore: “Zar ja mogu da izmenim situaciju?“
Mi smo dužni da hrabro ispovedamo našu veru zato što ako budemo ćutali, snosićemo odgovornost. U ovim teških godinama svako od nas treba da radi ono što može. A ono što ne može, treba ostavljati na volju Božiju. Tako će nam savest biti mirna. Ako se mi ne budemo suprotstavili, ustaće iz grobova naši preci.
Oni su toliko stradali za Otadžbinu, a šta mi radimo za nju? Ako hrišćani ne postanu ispovednici, ako se ne suprotstave zlu, rušitelji će biti još bestidniji. Ali današnji hrišćani nisu borci. Ako Crkva ćuti da se ne bi sukobljavala sa državom, ako mitropoliti ćute, ako ćute monasi, pa ko će govoriti?
Blagodarite Bogu za sve. Potrudite se da budete mužestveni (hrabri). Podignite se malo. Znate šta podnose hrišćani u drugim zemljama?… A kod nas su mnogi tako ravnodušni… Nedostaje dobrog raspoloženja, podviga.

Izvor  Starac Pajsije Svetogorac: U čoveku postoji sakrivena sila za slučaj potrebe!