Dragutin Matić (1888—1970) ZAPLANJAC - OKO SOKOLOVO

Dragutin Matić - Zaplanjac na položaju foto: Wikipedia

  

DRAGUTIN MATIĆ

(Kaletinac, 10.01.1888 — Kaletinac, 01.01.1970)

Dragutin Matić, srpski vojni izviđač, poznat i kao "Oko sokolovo", rođen je 10. januara 1888. godine u Kaletincu na obroncima Suve Planine. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Poznat je po ratnoj fotografiji koja je obišla svet.

* * *

Citati iz knjige "Moj otac, Oko Sokolovo":

"Dragutin Matić... dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momakovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pčelbar. Pa — vojnik i ratovanja, ratovanja... Dve godine vojnik, konjanik, sedam godina ratnik".

"Rano je ostao bez majke, ubrzo i bez oca. Kakve mogu da budu snaje, supruge starije braće — to je narod lepo znao. A Dragutin na sebi osetio".

Sa albanske golgote:
"Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred ni nazad... " 

SLIKA SA NASLOVNE STRANE


... Dragutin Matić, seljak iz Kaletinca, ispod Suve planine, čovek sa najslavnije ratne fotografije, objavljene u mnogim novinskim izveštajima sa bojišta, kasnije u hronikama i albumima ratova vođenih na ovom tlu ...

... Ta slika je na naslovnoj strani ove knjige ...

... Slika je poznata. Ime čoveka na njoj pogrešno je objavljivano. Ponekad je, umesto imena, ispod fotografije stajao natpis: "Oko sokolovo", ili "Srpski vojnik-izviđač na Drini ..." Slika je obišla svet, stigla je do dalekog Japana. Otuda je doprla vest da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda Dragutima Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

... Dragutin Matić, konjanik i pešak, nije mario za nauku i studije, nije znao šta je to psihologija, on je jedino znao da se neopažen privuče neprijatelju, da ga prebroji, vidi kako je naoružan, da se zatim neopažen vrati na položaj i o tome obavesti svoje starešine ...

... Svaki njegov izveštaj bio je pouzdan. I dragocen. I nije čudo što su mu starešine, komandir čete poručnik Aleksandar Mijalković, komandant bataljona kapetan Vladimir Pešić i komandant puka Milić Milićević, poveravali samo one zadatke u kojima se ispoljavaju snalažljivost, mudrost, lukavstvo, srčanost ...

... Ratna slika Dragutina Matića je obilazila svet, ali do njega nije doprla. Sve do pre nekoliko godina, upravo do pojave gramofonske ploče "Marš na Drinu". Na omotu ploče bila je čuvena fotografija. Stari ratnici su odmah prepoznali Dragutina Matića. Kostadinka Savić, koja živi u Nišu, poznavala je Dragutina Matića. Kad je videla omot na ploči, uzviknula je: "Pazi, Dragutin Matić ..." Kupila je ploču i poslala je u Kaletince, na Matićevu adresu. Tako se Dragutin Matić ponovo setio vojevanja, Cera i Kolubare, Mačkovog kamena i albanskih i crnogorskih gudura. Prisećao se da su se neki ljudi sa fotografskim aparatom kretali oko njega, da su ga slikali ...

... Matićevo vojnikovanje trajalo je punih devet godina. U kadru se našao 1910. godine. Dvanaeste je ratovao s Turcima, trinaeste sa Bugarima, četrnaeste sa Švabama. Bio je među onima koji su na Krfu, oporavljeni, pevušili: "Ko ne zna šta su muke teške neka preće Albaniju peške..." Odatle, sa Krfa, noseći u srcu mučne uspomene na svoje mrtve drugove, koje su najpre sahranjivali na malom groblju a potom bacili u more, otišao je na Solunski front ...

... Posle vojnikovanja i ratovanja Dragutim Matić je bio ono što i pre toga: pečalbar. Odlazio je u Semberiju, Mačvu, Šumadiju, pravio ciglu, crep, ćeramidu. Zime je provodio sa porodicom u rolnom Kalstimcu, ispod Suve planine ...

... Retko je govorio o ratu. Nije pominjao ni svoja odlikovanja. U stvari od početka drugog svetskog rata nije ih više ni imao. Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara spakovala je odlikovanja i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava ...

... Tako su zauvek nestala znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata. Ponešto je, kasnije, i on sam želeo da sačuva od zaborava, pa je svojim sinovima pričao po koji uzbudljiv i dramatičan događaj. Njegov otac Peša i deda Mata bili su poznati odgajivači konja. Tako se Dragutin još kao dečak navikao na sedlo. Najsigurniji je bio na konju. Kad je stasao, uzeli su ga u konjicu. Bio je rođeni izviđač ...

... Rat mu, govorio je svojim sinovima, nije bio težak, uprkos nestašici municije, hrane, uprkos dugim marševima i jahanju. Najteže mu je bilo preko vrletnih albanskih staza, po ciči zimi, gladan, pun vašiju. Vaške niko nije mogao da savlada, množile su se. Tri meseca bez presvlačenja. Sedam dana bez ijednog zalogaja ...

... U Valoni smo dobili veš, na Krfu odelo, novo. Od Francuza. Staro je skupljeno na gomilu i spaljeno. Sa Krfa u Solun, potom na front ...

... Krenuli smo sa Kajmakčalana. Nemci i Bugari su u početku dali snažan otpor, ali smo ih razbili i oni su se zaustavili u Banatu i na bugarskoj granici ...

... U Lokošnici je jedan stari seljak još u početku rata zakopao dva velika bureta vina. To nisu otkrili ni Nemci ni Bugari. Kad je naišla srpska i francuska vojska, seljak je otkopao burad i vino i podelio vojnicima. Plakao je od radosti. Pričao je kako su Bugari žarili i palili po selima oko Niša ...

... Iz Lokošnice idemo do sela Grkinja i Barbeša do Nišave. Sa mnom su narednik Voja Dinić, Mihailo Bakarelac iz Sopotnice, Ranđel iz sela Nelije, Milutin Stamenković, komšija iz Kaletinca i komandir voda potporučnik Dragićević, iz Donje Trnave ...

... Bio sam samo jednom ranjen i to na Gruništu, ali sam ranu brzo zacelio. Svog teško ranjenog druga Ljuba Milenkovića nosio sam ranjenog sa Cera nekoliko kilometara. On me je molio da ga ostavim, ali nisam to mogao da učinim po cenu svog života. Lečen je u niškoj bolnici. Posle smo se često viđali ...


Dragutin Matić je umro 1. januara 1970. godine u rodnom selu. Živeo je 82 godine. Iza sebe je ostavio sinove Ranđela, zemljoradnika, Blagoja, dugogodišnjeg novinara "Politike", kćer Kristinu, koja živi u Ovsinjincu, dvadeset tri unuka i praunuka.

Bio je, prema Blagojevim rečima, čovek neobične skromnosti. Kad god je započinjao priču o ratnim događajima, prekidao je onog časa kad je trebalo da pomene svoju ličnost. Bojao se da ne liči na hvaljenje. Osim toga, smatrao je da tu nema šta da se govori. To je za njega bila bitka za otadžbinu. A otadžbini se daje sve. Bez roptanja i bez hvaljenja.

Kad se, krajem decembra 1969. godine razboleo, trebalo je da se prebaci do bolnice. Ali, kako? Sneg je zavejao puteve ispod litica Suve planine. Kad bi lekar mogao da se probije do sela! Za nevolju starog ratnika saznalo se u niškom garnizonu, pa je hitno upućen vojni helikomter sa lekarom. Ali, kad su se spustili u Kaletinnu, lekar je zaključio da Dragutin Matić ne bi mogao da podnese taj let. Umro je dva dana kasnije.

Antonije Đurić




Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE
osmo izdanje
NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE"
BEOGRAD, 1989.

 

UZ SLIKU KOJA JE OBIŠLA SVET


ZAPLANJE I ZAPLANJCI

Srpski vojnik izviđač na Drini u Prvom svetskom ratu dugo se nije znalo da je na čuvenoj fotografiji Dragutin Matić. Ova fotografija nalazi se u mnogim ratnim albumima, vojnim enciklopedijama, muzejima, udžbenicima istorije itd. Na njoj je srpski ratnik iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.


Pričaću vam o njemu...

Ime mu je Dragutin Matić. Rođen je 10. januara 1888. kao najmlađe čedo oca Peše i majke Nevene. U porodici je bilo petoro dece. Rano je ostao bez oca, pa ga je negovao i podizao najstariji brat Đorđe (Đore). Zbog toga su ga u selu zvali "Dragutin Đorin".

Matići su ugledna i relativno brojna srpska familija u selu Kletincu. "Po predanju, vode poreklo iz okoline Prizrena u Metohiji, a u ove krajeve doseljeni su posle Kosovske bitke, sklanjajući se ispred Turaka. Kao dokaz za ovu tvrdnju uzima se mikrotoponim Kruša, koji se u Kaletincu javlja u više oblika Mala, Blaga, Gusta Kruša."¹

Dragutin u školu nije išao, ali je znao da čita i piše. Opismenio se u vojsci i ratu, kao i mnogi njegovi ratni drugovi.

U ranoj mladosti oženio se Krunom Ranđelović iz obližnjeg sela Sopotnice. Do odlaska u vojsku sa njom je izrodio četvoro dece. Najstarija je kći Kristina, a potom slede sin Ranđel i dve kćeri.

Početkom 1910. odlazi na odsluženje vojnog roka, u Beograd, u kasarnu "negde prema Senjaku". Regrutovan je kao konjanik, a kasnije je prekomandovan u pešadiju.

Dolazak u vojsku, bio je ujedno i njegov prvi dolazak u Beograd. Za vreme služenja vojnog roka često je dolazio u kontakt sa princom Đorđem Karađorđevićem za koga je govorio da je bio "šašavo hrabar".


Tri puta ratnik

U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, u kome i on učestvuje. Bio je aktivni učesnik i Drugog balkanskog rata. U oba ova rata vojnik Matić pokazao je veliku hrabrost.

Izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. Dragutin Matić po treći put odlazi na front. Zbog pokazane hrabrosti i odvažnosti, tokom Cerske i Kolubarske bitke, vojne vlasti su mu poverile zadatak izviđača.

Na priloženoj fotografiji, Dragutin Matić je snimljen kao vojnik izviđač. Nije pouzdano utvrđeno kada i gde je ona nastala. Smatra se da je snimljena "negde na Drini pre povlačenja srpske vojske preko Albanije". Ne zna se ni njen autor. "Sliku je napravio neki ratni reporter, koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog njegovog ruskog imena ili prezimena.²

"Dugo se nije znalo ni ime vojnika sa fotografije. Zbog toga je, umesto imena, ispod fotografije stajao potpis Oko sokolovo ili Srpski vojnik izviđač na Drini. Slika je obišla svet, stigla je do dalekog Japana. Otuda je došla vest da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda Dragutina Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Na priloženoj fotografiji vojnik Matić na glavi ima srpsku šajkaču, a obučen je u vojnički šinjel. Naoružan je puškom sa bajonetom. Osim toga, na sebi ima i neke odevne predmete koje su nosile druge vojske. Oficir stare jugoslovenske vojske Predrag Ječmenica ističe "da vojnik Matić na sebi ima i deo vojničke opreme koju je nosila turska vojska. To je jedna vrsta vojničkog ogrtača tzv. bešli, koji su nosili turski vojnici. Izrađivan je od kamilje dlake i služio je za zaštitu od hladnoće, kiše i vetra". Po svoj prilici, to je deo ratnog plena srpske vojske iz Prvog balkanskog rata.


Izgubljene medalje

U svoj zavičaj vratio se "negde oko Božića 1919. godine". Ratovao je punih šest godina, a dve godine je proveo na odsluženju vojnog roka. Za pokazano junaštvo i hrabrost, odlikovan je sa više ratnih odlikovanja. Po povratku u rodno selo, vratio se svojim svakodnevnim poslovima. Bavio se zemljoradnjom, a išao je i u pečalbu radeći kao ciglar i ćeramidžija. Jedno vreme bio je čuvar gradilišta svojih rođaka Matića u Beogradu. Svoje ratne zasluge nikada nije isticao, niti je od države tražio bilo kakvu privilegiju i beneficiju. Naprotiv, skromno je isticao "da je to bila samo njegova obaveza prema svome narodu i otadžbini".

Godinu dana posle dolaska sa Soluna, rodilo mu se i peto dete sin Blagoje. Osim na vojničkom polju, Dragutin Matić dostojno se odužio srpstvu i svojim brojnim potomstvom. Iza njega je ostalo više od dvadesetoro unučadi i praunučadi. Najmlađi Dragutinov sin, Blagoje Matić dugo godina bio je dopisnik lista "Politika" iz Niša. Sada kao penzioner živi u Beogradu.

Između dva svetska rata bio je kmet u svom rodnom selu. Uživao je veliko poštovanje naroda svoga kraja i biran je za opštinskog odbornika. Njegovim zauzimanjem izgrađen je (tridesetih godina) u Kaletincu, seoski vodovod koji i danas služi.

Ordenje i medalje ovog hrabrog srpskog ratnika, na žalost nisu sačuvani. "Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara, spakovla je odlikovanja i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u Prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava. Tako su zauvek nestala, znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata."³

Ceo svoj radni i životni vek proveo je u rodnom Kaletincu. Iz njega je odlazio u vojsku, rat i pečalbu, ali mu se uvek vraćao, jer ga je neizmerno voleo. U njemu je i umro, dvanaest dana pre svog 83. rođendana.


Ratnici s kolena na koleno

Osim Dragutina, u oslobodilačkim ratovima Srbije bilo je još ratnika iz njegove familije, Kaletinca i celog Zaplanja. Zajedno sa njim, iz Kaletinca je na Solunski front otišlo oko stotinu njegovih meštana. U borbama za slobodu srpskog naroda, pokazali su veliku hrabrost i vojničku sposobnost. O tome svedoče njihova brojna odlikovanja, medalje i stečeni vojnički činovi. Mnogi od njih dali su i svoje živote za oslobođenje svoje otadžbine.

Obrad, Dragutinov sinovac, krenuo je u oslobodilačke ratove kao rezervni oficir. U njima je pokazao veliko junaštvo, zbog čega je bio odlikovan Karađorćevom zvezdom i Ordenom Belog orla. Posebno je pokazao veliku umešnost i vojničku sposobnost prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije. Zato je bio pismeno pohvaljen lično od regenta Aleksandra. Posle oslobođenja bio je "sekretar kancelarije kraljevih ordena". Pavle i Čedomir, Dragutinova braća od stričeva, takoće su bili solunski borci. Obojica su preživela rat i posle oslobođenja radili kao vinarski trgovci u Beogradu. "Iz Prvog svetskog rata je kao poručnik izašao i Jovan Jovanović iz Kaletinca".

Kaletinac, rodno selo Dragutina Matića "nalazi se u srednjem delu Zaplanja, u podnožju Suve planine. Sa zapadne i jugozapadne strane nalazi se brdo zvano Mandra. Sa jugoistočne strane selo je potpuno otvoreno i odatle ima širok pogled prema Gornjem Zaplanju. U ataru ovog sela nalazi se Trem, najviši vrh Suve planine. Ime je dobilo, očigledno, po reči kale. Zapravo, na južnoj strani sela ima ostataka male tvrđave koju seljani zovu grad, a ovu stranu sela zovu gradska strana. Ne zna se ko je sagradio tu tvrđavu, ali kota na kojoj je sagrađena dominira Gornjim Zaplanjem."^*5


Čuveni i u miru

Iz Zaplanja, zavičaja legendarnog Dragutina Matića, potiču i mnoge ugledne ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije.

Prerano preminuli pesnik Branko Miljković (po očevoj liniji) poreklom je iz Gadžinog Hana. U njegovu čast, dom kulture u ovoj varošici nosi ime "Branko Miljković". Nekadašnji prvak Beogradske opere Nikola Mitić rodom je iz sela Jagličja, a književni kritičar Radivoje Mikić iz Gornjeg Dragovlja. Zaplanjci su i čuveni zdravstveni stručnjaci Vojislav Stojanović i Ljubomir Đorđević. Obojica "su rodom iz Gornjeg Dušnika. Doktor Stojanović je poznati hirurg; koji je ispred jugoslovenske delegacije dočekao doktora Debejkija prilikom njegove prve posete Jugoslaviji. Po majčinoj liniji, u bliskom je srodstvu sa Dragutinom Matićem. Doktor Đorđević je poznati psihijatar, nekadašnji šef klinike na VMA. Poznati beogradski advokat Sava Anđelković, potiče iz Velikog Vrtopa u Gornjem Zaplanju. Iz Zaplanja su i mnogi poznati sportisti: Sava Grozdanović, savezni kapiten u odbojci potiče iz Sopotnice. Zoran Čolaković i Miroslav Vojnović, dugogodišnji igrači i treneri "Radničkog" iz Niša, braća Ilija i Blagoje Mitić iz beogradskog "Partizana" i niškog "Radničkog", itd.

Kazivanje Dragutinovog sina Blagoja Matića

_____________

¹ Kazivanje Dragutinovog sina Blagoja Matića
² Isto
³ "Ovako je bilo", Antonije Đurnć str. Gornji Milanovac, 1978. str. 235 i 237
⁴ Isto
⁵ Dr Dragoljub Simonović, "Zaplanje", Niš 1992. str. 588.

* IZA PLANINE Zaplanje je jedna manja oblast u južnom delu Srbije (jugoistočno od Niša a severoistočno od Leskovca). Omeđeno je planinama, Selićevicom, sa severa, Babičkom gorom sa zapada i Suvom planinom sa istoka. Po tome je i dobilo ime Zaplanje (za, iza planina). Svojim južnim delom otvoreno je prema Lužnici i Vlasini. Administrativni centar je Gadžin Han, dok geografski centar i "srce Zaplanja" predstavlja Donji Dušnik. Ono je ušlo i u mikrotoponimiju našeg glavnog grada, s obzirom da se i jedna beogradska ulica zove Zaplanjska. Po svom rodnom kraju, Dragutin Matić je među svojim ratnim drugovima, bio poznat i po nadimku "Zaplanjac". / I svetski rat

Izvor  Riznicasrpska.net

 

Dragutin Matic - Oko Sokolovo - „Zaplanjac".

Dragutin Matić, srpski vojnik, čija je ratna fotografija postala planetarno poznata, a da to vojnik nije ni znao...  

 

UZ SLIKU KOJA JE OBIŠLA SVET ZAPLANJE I ZAPLANJCI

Anonimni ratnici i čuveni stručnjaci
Srpski vojnik izviđač na Drini u Prvom svetskom ratu dugo se nije znalo da je na čuvenoj fotografiji Dragutin Matić

Ova fotografija nalazi se u mnogim ratnim albumima, vojnim enciklopedijama, muzejima, unbenicima istorije itd. Na njoj je srpski ratnik iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.
Pričaću vam o njemu…
Ime mu je Dragutin Matić. Rođen je 10. januara 1888. kao najmlađe čedo oca Peše i majke Nevene. U porodici je bilo petoro dece. Rano je ostao bez oca, pa ga je negovao i podizao najstariji brat Đorđe (Đore). Zbog toga su ga u selu zvali „Dragutin Đorin".
Matići su ugledna i relativno brojna srpska familija u selu Kletincu. „Po predanju, vode poreklo iz okoline Prizrena u Metohiji, a u ove krajeve doseljeni su posle Kosovske bitke, sklanjajući se ispred Turaka. Kao dokaz za ovu tvrdnju uzima se mikrotoponim Kruša, koji se u Kaletincu javlja u više oblika Mala, Blaga, Gusta Kruša." 1
Dragutin u školu nije išao, ali je znao da čita i piše. Opismenio se u vojsci i ratu, kao i mnogi njegovi ratni drugovi.
U ranoj mladosti oženio se Krunom Ranđelović iz obližnjeg sela Sopotnice. Do odlaska u vojsku sa njom je izrodio četvoro dece. Najstarija je kći Kristina, a potom slede sin Ranđel i dve kćeri.
Početkom 1910. odlazi na odsluženje vojnog roka, u Beograd, u kasarnu „negde prema Senjaku". Regrutovan je kao konjanik, a kasnije je prekomandovan u pešadiju.
Dolazak u vojsku, bio je ujedno i njegov prvi dolazak u Beograd. Za vreme služenja vojnog roka često je dolazio u kontakt sa princom Đorđem Karađorđevićem za koga je govorio da je bib „šašavo hrabar".
Tri puta ratnik
U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, u kome i on učestvuje. Bio je aktivni učesnik i Drugog balkanskog rata. U oba ova rata vojnik Matić pokazao je veliku hrabrost.
Izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. Dragutin Matić po treći put odlazi na front. Zbog pokazane hrabrosti i odvažnosti, tokom Cerske i Kolubarske bitke, vojne vlasti su mu poverile zadatak izviđača.
Na priloženoj fotografiji, Dragutin Matić je snimljen kao vojnikizviđač. Nije pouzdano utvrđeno kada i gde je ona nastala. Smatra se da je snimljena „negde na Drini pre povlačenja srpske vojske preko Albanije". Ne zna se ni njen autor. „Sliku je napravio neki ratni reporter, koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog njegovog ruskog imena ili prezimena. 2
„Dugo se nije znalo ni ime vojnika sa fotografije. Zbog toga je, umesto imena, ispod fotografije stajao potpis Oko sokolovo ili Srpski vojnik izviđač na Drini. Slika je obišla svet, stigla je do dalekog Japana. Otuda je došla vest da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda Dragutina Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.
Na priloženoj fotografiji vojnik Matić na glavi ima srpsku šajkaču, a obučen je u vojnički šinjel. Naoružan je puškom sa bajonetom. Osim toga, na sebi ima i neke odevne predmete koje su nosile druge vojske. Oficir stare jugoslovenske vojske Predrag Ječmenica ističe „da vojnik Matić na sebi ima i deo vojničke opreme koju je nosila turska vojska. To je jedna vrsta vojničkog ogrtača tzv. bešli, koji su nosili turski vojnici. Izrađivan je od kamilje dlake i služio je za zaštitu od hladnoće, kiše i vetra". Po svoj prilici, to je deo ratnog plena srpske vojske iz Prvog balkanskog rata.
Izgubljvne medalje
U svoj zavičaj vratio se „negde oko Božića 1919. godine". Ratovao je punih šest godina, a dve godine je proveo na odslu" ženju vojnog roka. Za pokazano junaštvo i hrabrost, odlikovan je sa više ratnih odlikovak>a. Po povratku u rodno selo, vratio se svojim svakodnevnim poslovima. Bavio se zemljoradnjom, a išao je i u pečalbu radeći kao ciglar i ćeramidžija. Jedno vreme bio je čuvar gradilišta svojih rođaka Matića u Beogradu. Svoje ratne zasluge nikada nije isticao, niti je od države tražio bilo kakvu privilegiju i beneficiju. Naprotiv, skromno je isticao „da je to bila samo njegova obaveza prema svome narodu i otadžbini".
Godinu dana posle dolaska sa Soluna, rodilo mu se i peto dete sin Blagoje. Osim na vojničkom polju, Dragutin Matić dostojno se odužio srpstvu i svojim brojnim potomstvom. Iza njega je ostalo više od dvadesetoro unučadi i praunučadi. Najmlađi Dragutinov sin, Blagoje Matić dugo godina bio je dopisnik lista „Politika" iz Niša. Sada kao penzioner živi u Beogradu.
Između dva svetska rata bio je kmet u svom rodnom selu. Uživaoje veliko poštovanje naroda svoga kraja i biran je za opštinskog odbornika. Njegovim zauzimanjem izgrađen je (tridesetih godina) u Kaletincu, seoski vodovod koji i danas služi.
Ordenje i medalje ovog hrabrog srpskog ratnika, na žalost nisu sačuvani. „Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara, spakovla je odlikovanja i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u Prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava. Tako su zauvek nestala, znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata." 3
Ceo svoj radni i životni vek proveo je u rodnom Kaletincu. Iz njega je odlazio u vojsku, rat i pečalbu, ali mu se uvek vraćao, jer ga je neizmerno voleo. U njemu je i umro, dvanaest dana pre svog 83. rođendana.
Ratnici s kolena na koleno
Osim Dragutina, u oslobodilačkim ratovima Srbije bilo je još ratnika iz njegove familije, Kaletinca i celog Zaplanja. Zajedno sa njim, iz Kaletinca je na Solunski front otišlo oko stotinu njegovih meštana. U borbama za slobodu srpskog naroda, pokazali su veliku hrabrost i vojničku sposobnost. O tome svedoče njihova brojna odlikovanja, medalje i stečeni vojnički činovi. Mnogi od njih dali su i svoje živote za oslobođenje svoje otadžbine.
Obrad, Dragutinov sinovac, krenuo je u oslobodilačke ratove kao rezervni oficir. U njima je pokazao veliko junaštvo, zbog čega je bio odlikovan Karađbrćevom zvezdom i Ordenom Belog orla. Posebno je pokazao veliku umešnost i vojničku sposobnost prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije. Zato je bio pismeno pohvaljen lično od regenta Aleksandra. Posle oslobođenja bio je „sekretar kancelarije kraljevih ordena". Pavle i Čedomir, Dragutinova braća od stričeva, takoće su bili solunski borci. Obojica su preživela rat i posle oslobođenja radili kao vinarski trgovci u Beogradu. „Iz Prvog svetskog rata je kao poručnik izašao i Jovan Jovanović iz Kaletinca".
Kaletinac, rodno selo Dragutina Matića „nalazi se u srednjem delu Zaplanja, u podnožju Suve planine. Sa zapadne i jugozapadne strane nalazi se brdo zvano Mandra. Sa jugoistočne strane selo je potpuno otvoreno i odatle ima širok pogled prema Gornjem Zaplanju. U ataru ovog sela nalazi se Trem, najviši vrh Suve planine. Ime je dobilo, očigledno, po reči kale. Zapravo, na južnoj strani sela ima ostataka male tvrđave koju seljani zovu grad, a ovu stranu sela zovu gradska strana. Ne zna se ko je sagradio tu tvrđavu, ali kota na kojoj je sagrađena dominira Gornjim Zaplanjem."*5
Čuveni i u miru
Iz Zaplanja, zavičaja legendarnog Dragutina Matića, po tiču i mnoge ugledne ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije.
Prerano preminuli pesnik Branko Miljković (po očevoj liniji) poreklom je iz Gadžinog Hana. U njegovu čast, dom kulture u ovoj varošici nosi ime „Branko Miljković". Nekadašnji prvak Beogradske opere Nikola Mitić rodom je iz sela Jagličja, a književni kritičar Radivoje Mikić iz Gornjeg Dragovlja. Zaplanjci su i čuveni zdravstveni stručnjaci Vojislav Stojanović i Ljubomir Đorđević. Obojica „su rodom iz Gornjeg Dušnika. Doktor Stojanović je poznati hirurr; koji je ispred jugoslovenske delegacije dočekao doktora Debejkija prilikom njegove prve posete Jugoslaviji. Po majčinoj liniji, u bliskom je srodstvu sa Dragutinom Matićem. Doktor Đorđević je poznati psihijatar, nekadašnji šef klinike na VMA. Poznati beogradski advokat Sava Anđelković, potiče iz Velikog Vrtopa u Gornjem Zaplanju. Iz Zaplanja su i mnogi poznati sportisti: Sava Grozdanović, savezni kapiten u odbojci potiče iz Sopotnice. Zoran Čolaković i Miroslav Vojnović, dugogodišnji igrači i treneri „Radničkog" iz Niša, braća Ilija i Blagoje Mitić iz beogradskog „Partizana" i niškog „Radničkog", itd. Trifun Pavlović
I n 2 Kazivanje Dragutinovog sina Blagoja Matića
3 n 4 str. 235 n 237, Antonije Đurnć „Ovako je bilo", Gornji Milanovac 1978.
5 str. 588. Dr Dragoljub Simonović, „Zaplanje", Niš
1992.
Iza planine
Zaplanje je jedna manja oblast u južnom delu Srbije (jugoistočno od Niša a severoistočno od Leskovca). Omeđeno je planinama, Selićevicom, sa severa, Babičkom gorom sa zapada i Suvom planinom sa istoka. Po tome je i dobilo ime Zaplanje (za, iza planina). Svojim južnim delom otvoreno je prema Lužnici i Vlasini. Administrativni centar je Gadžin Han, dok geografski centar i „srce Zaplanja" predstavlja Donji Dušnik. Ono je ušlo i u mikrotoponimiju našeg glavnog grada, s obzirom da se i jedna beogradska ulica zove Zaplanjska. Po svom rodnom kraju, Dragutin Matić je među svojim ratnim drugovima, bio poznat i po nadimku „Zaplanjac".

                     Spomenik na trgu ispred opštine Gadžin Han.

 

Срећан празник - Свети великомученик Димитрије - Митровдан! Срећна слава, на многаја љета! Свети Великомученик Димитрије Солунски, мироточиви

    

Рођен у Солуну. Овај славни чудотворни светитељ био је дете добрих и благородних, али бездетних родитеља. Измољен од Бога , као једини и дуго очекивани, с великом пажњом је негован и васпитаван. Отац му је био војвода, а када је он умро, христоборни Максимијан поставио је Димитрија, уместо оца, за солунског војводу.Посебно царево наређење односило се на прогон хришћана, али Димитрије је супротно наредби, чак јавно исповедао своју веру у Господа Христа. Кад је цар то сазнао, Димитрије је, знајући шта га чека, разделио сав свој иметак и мирно ступио у тамницу спреман на страдање које му предстоји. После неколико дана војници су га нашли на молитви. Ту, у Солуну, хришћани су крадом сахранили његово тело и на том гробу су се многи исцељивали. Над тим гробом подигнута је мала црква, а некакав велможа Леонтије, након што се излечио од тешке болести, подигао је над светитељивим моштима много већу цркву. Свети Димитрије сматра се заштитником Солуна, а Руси га сматрају и покровитељем Сибира.

 

Тропар Светом Димитрију

 

глас 3. У невољама нађе Васељена великог заштитника, Тебе великомучениче који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост.

 

Света Петка Ђунис

 

Срећан празник Свети великомученик Димитрије!

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. вел. муч. Димитрије. Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

  


Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДAЊЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ СЛАВНОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА СОЛУНСКОГ, МИРОТОЧИВОГ
СВЕТИ великомученик Димитрије роди се од високородних и побожних родитеља у граду Солуну. Његов отац беше војвода Солунски, и потајно вероваше у Господа нашег Исуса Христа и служаше My; но не усуђиваше се да јавно исповеда пресвето име Његово због великог гоњења хришћана у то време од стране незнабожних царева. Унутар палата својих он имађаше скупоцени бисер вере Христове: у тајној молитвеници држаше две свете иконе, украшене златом и драгим камењем: на једној од њих беше изображен Господ наш Исус Христос, а на другој Пресвета Богомати. Пред овим светим иконама свагда прислужујући кандила и кадећи тамјаном, он се са једноверном супругом својом мољаше истинитоме Богу, живећем на висинама, и Јединородном Сину Његовом, и Свебеспрекорној Владичици. А беху они и веома милостиви према сиротињи, и чињаху велика добра невољнима. Али због једне ствари веома туговаху: они не имађаху деце. И усрдно се мољаху Богу да им подари наследника. И после дуго времена њихова жеља би испуњена: Свевишњи услиши њихове молитве и подари им сина, овог светог Димитрија. Овај дар Божји силно обрадова родитеље, и они узнесоше велику благодарност Богу. У тој њиховој радости узе учешћа и сав Солун. И благодарни родитељи приредише велике гозбе убогима.
Када дете толико одрасте, да је могло познати и схватити истину, родитељи га уведоше у своју домаћу молитвеницу, и показујући му свете иконе рекоше: Ево иконе Јединог Истинитог Бога, који је створио небо и земљу, а ово је икона Пресвете Богородице. - И родитељи научише Димитрија светој вери, казујући му све чиме човек може познати Господа нашег Исуса Христа, и излажући му све што показује ништавост поганих богова незнабожачких и бездахних идола њихових. И Димитрије, умудрен речима родитеља својих и особито благодаћу Божјом која поче дејствовати у њему, познаде истину, и свом душом поверова у Господа, и поклонивши се светим иконама он их целива од свег срца. Тада родитељи кришом дозваше свештеника и неке од познатих им хришћана, и у својој тајној молитвеници крстише Димитрија У име Оца и Сина и Светога Духа.
Примивши свето крштење, Димитрије изучаваше закон Божји, и растијаше телом и разумом, пењући се лествицом врлина из силе у силу, и благодат Божја беше на њему просвећујући га и умудрујући га. А када Димитрије постаде пунолетан, његови се родитељи преселише из овог временог живота, оставивши своме сину не само своја имања него и пример богоугодног живота. Цар пак Максимијан, дознавши за смрт војводе Солунског, позва к себи његовог сина Димитрија. Приметивши да је паметан и храбар, цар га постави за царског намесника целе Солунске области. И поверавајући му такву дужност, он му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога.
Примивши од цара чин, Димитрије се врати у Солун, с почастима дочекан од грађана. И одмах поче пред свима јавно исповедати и прослављати Господа нашег Исуса Христа, и све учити светој вери; и постаде за Солуњане други апостол Павле, приводећи многобошце к познању истинитога Бога и искорењујући безбожно многобоштво. Но глас о томе брзо дође и до самог цара Максимијана. И сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе обратио у своју веру, цар се силно разгњеви. И баш у то време, враћајући се из рата са Сарматима,[1] цар се задржа у Солуну. Но још пре доласка Максимијана у град, Димитрије предаде своме верном слузи Лупу све своје имање, и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине, што му беху остали после родитеља, да их брзо разда убогима и невољнима. Притом рече: Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско. - А сам стаде молити се и постити се, припремајући се за мученички венац.
Цар пак одмах стаде проверавати, да ли је истина што је чуо о Димитрију. А Димитрије ступивши пред цара, неустрашиво исповеди да је хришћанин, и наружи незнабожачко многобоштво. Цар нареди да исповедника посаде у тамницу. Улазећи у тамницу, светитељ се мољаше речима пророка Давида: Господе, похитај да ме избавиш! Јер си ти трпљење моје, Господе! Господе, ти си поуздање моје од младости моје. Тебе се држим од рођења; од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја коју си избавио. И језик мој сваки дан казује правду твоју (Пс. 69, 2; 70, 5.6.23.24).
И сеђаше свети Димитрије у тамници као у светој палати, хвалећи и славећи Бога. А ђаво, желећи да га уплаши, претвори се у шкорпију и хтеде да светитеља угризе за ногу. Прекрстивши се, светитељ без икаквог страха згази шкорпију ногама, изговарајући Давидове речи: На аспиду и на гују наступаћеш и газићеш лава и змаја (Пс. 90, 13). И док светитељ тако сеђаше у тамници, њега посети анђео Божји, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем, и рече му: Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се! - Светитељ одговори: Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме! - Ово виђење још више распали у срцу светитељевом љубав к Богу, и он све јаче и јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.
У то време цар приређиваше игре и представе: јер имађаше једног истакнутог мегданџију, пореклом Вандалина,[2] по имену Лије. За Лијеве мегдане цар направи нарочито позориште, са бином , на стубовима. Доле испод те бине беху пободена копља са оштрицама увис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са те бине на читаву шуму усправљених копља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Међу гледаоцима бејаше један младић хришћанин, поимену Нестор. Њега светој вери беше научио сам свети Димитрије. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко, Нестору се срце параше од бола. Запаљен ревношћу, он се реши да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу светоме Димитрију, исприча му све што ради Лије, и замоли од светог Димитрија благослов и молитве да би могао на мегдану победити тог немилосрдног човекоубицу. Свети Димитрије га благослови, осени га крсним знаком, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.
Дошавши хитно до позоришта, Нестор громогласно ускликну: Боже Димитријев, помози ми! - Затим изађе на мегдан Лију, ступи у борбу са њим, и с Божјом помоћи савлада Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Погибија Лијева силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем.[3] Али то не утеши цара, и он сав дан тај и сву ноћ туговаше због Лија. Дознавши пак да је Нестор изашао на мегдан Лију са благословом Димитрија, цар нареди да и Димитрија убију копљима. Јер свирепи мучитељ расуђиваше овако: Лије умре ринут руком Нестора на оштра копља, тако и Димитрије нека копљима буде прободен; с истом смрћу нека он умре какву он приреди нашем љубимцу Лију.
Но безумни мучитељ обмањиваше себе, сматрајући да је смрт праведника и грешника подједнака; јер смрт грешника је љута, а смрт праведника скупоцена је пред Господом. И чим стаде свитати двадесет шести октобар војници уђоше у тамницу, и затекоше светог Димитрија где стоји на молитви, и избодоше га копљима. Тако исповедник Христов предаде чесну и свету душу своју у руке Господа овог Христа.[4] А тело његово, бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и сахранише чесно.
Када војници копљима пробадаху у тамници светога Димитрија, ту се налажаше верни слуга његов, гореспоменути Луп. Он узе ризу господара свог, оквашену чесном крвљу његовом, a а и прстен његов умочи У крв. Том ризом и тим прстеном он чињаше многа чудеса, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове. Глас о тим чудесима пронесе се по целом Солуну, те се сви болесници стадоше стицати к Лупу. Када за то сазнаде Максимијан, он нареди да ухвате блаженога Лупа и да му одсеку главу. И тако, добри слуга оде за господаром својим светим Димитријем ка Господу, у небеске обитељи.
Пошто прође доста времена и гоњење хришћана престаде, над гробом светог Димитрија би подигнут мали храм. И биваху у њему многа чудеса, и разни болесници се исцељиваху од својнх болести. Тако један знаменити велможа из Илирије, по имену Леонтије, тешко болестан од неизлечиве болести, са вером прибеже к светом великомученику Димитрију. Када га унесоше у храм и положише иа оном месту где беху погребене мошти светога великомученика, он тог часа доби исцељење и устаде потпуно здрав, благодарећи Бога и славећи његовог угодника светог Димитрија. У знак захвалности светитељу Леонтије реши да славном великомученику подигне велику и прекрасну цркву. Зато пређашњи мали храм би порушен; и када почеше копати ров за темељ, обретоше мошти светога великомученика потпуно читаве и нетљене; из њих истицаше миомирисно миро, и сав се град испуни мирисом. На то се слеже много народа. Свете мошти бише с великом радошћу извађене из земље, при чему се огромно мноштво болесника исцели помазујући се истичућим миром. Леонтије, радујући се не толико своме исцељењу колико обретењу светих моштију, убрзо заврши започето дело, и подиже на том месту предивни храм у име светога Димитрија. Ту и бише положене чесне мошти светога великомученика у ковчегу, окованом златом и сребром и украшеном драгим камењем. Усто Леонтије купи њиве и винограде и поклони их новоподигнутој цркви за издржавање њених свештенослужитеља. А када Леонтију дође време да се врати у своју постојбину, он намисли да понесе са собом један део светитељевих моштију, да би у своме отачаству подигао цркву светоме Димитрију. Но светитељ му се јави и запрети му да се не дрзне узети ни делић његових моштију. Тада Леонтије узе само плаштаницу обагрену светитељевом крвљу, положи је у златни ковчег, па крену у Илирију. Путем збише се многа чудеса од те плаштанице на молитве светог великомученика. Тако, када је Леантију ваљало прећи једну веома велику и силном буром усталасану реку,[5] њега Спопаде страх и ужас, но утом њему се јави свети Димитрије и рече: Ковчег са плаштаницом узми у руке и не бој се. - Леонтије поступи тако, те и он и сви што беху с њим срећно пређоше преко реке. А када стиже у своје отачаство Леонтије подиже велељепну цркву светом великомученику Димитрију. Призивајући са вером име овог светог великомученика Христовог, Леонтије молитвама светитељевим сатвори чудеса. Епарх Илирије Марин беше тешко болестан: цело тело његово од главе до ногу беше покривено ранама и гнојем. Њега Леонтије избави од ове болести молитвама својим светом Димитрију. Исто тако он славно исцели једног крвоточивог призивајући светог Димитрија; изагна ђавола из једног бесомучника, и многа друга чудеса учини.
Но нарочито многа чудеса биваху у Солуну, где почиваху мошти светог великомученика Димитрија. Тако, једном се у цркви светог великомученика догоди пожар. При томе особито силно би оштећен сребрни свод над моштима угодника Божјег: од огња се истопи. Тадашњи архиепископ Јевсевије веома се стараше да поново начини свод. Али он имађаше сувише мало сребра. У самој пак цркви бејаше сребрни трон, који од пожара ни најмање не би оштећен. И архиепископ намисли да тај трон претопи и начини свод над гробом светог великомученика, али ту своју намеру он још никоме не откриваше. Ho y то време једном побожном презвитеру при тој цркви Димитрију, јави се свети великомученик Димитрије и рече му: Иди и кажи епископу града: He усуђуј се претапати трон који се налази у мојој цркви. - Презвитер Димитрије одмах оде к Јевсевију и рече му да одустане од своје намере. Архиепископа најпре силно поразише презвитереве речи; али затим, сматрајући да је презвитер Димитрије могао на неки начин дознати његову намеру, престаде се чудити томе, па чак и укори презвитера. И након неколико дана архиепископ још и нареди да му дозову мајсторе. Утом к архиепископу Јевсевију по други пут дође презвитер Димитрије и рече: Свети великомученик се поново јави мени грешноме у сну и нареди ми да ти кажем: из љубави према мени не претапај трон. - Архиепископ и овога пута грубо дочека презвитера, али ипак не нареди да се трон претопи. Међутим кроз извесно време он опет хтеде да трон претопи, но свети Димитрије се јави истом презвитеру и рече: He тугујте, ја се сам бринем о моме храму и граду; препустите мени самом бригу о томе.
Чувши то, архиепископ се већ не могаде уздржати од суза, и рече присутнима: Причекајмо мало, браћо, јер нам своју помоћ обећа сам угодник Христов. - Архиепископ не стиже ни да заврши своју реч, а оно дође један Солунски грађанин по имену Мина и донесе са собом седамдесет пет фунти[6] сребра. И рече Мина: Често ме је свети Димитрије избављао од опасности, па ме је чак и од смрти спасао. Ја сам одавна хтео да дам поклон моме милостивом покровитељу и дивном заштитнику. А данас ме од самога јутра неки глас подстиче на то и говори: Иди и учини то што одавна намераваш да учиниш. - Предајући сребро, Мина изрази жељу да се то сребро употреби за свод над гробом великомученика. После тога јавише се и други солунски грађани и донеше сребра. Од тих поклона би израђен диван свод над гробницом светог великомученика Димитрија.
Много пута је свети великомученик Димитрије на чудесан начин спасавао свој град Солун од варварских најезда и опасности. Тако, за царовања Маврикијева[7] Авари[8] затражише велики данак од житеља Византије, али Маврикије одби да испуни њихово тражење. Тада Авари сабраше велику војску, састављену махом од Словена, и решише да узму Солун, чувен трговачки град огромних богатстава. Цар Маврикије посла војску у Солун, у коме је пре тога куга била поморила силан свет, те тако веома смањила број Солунских житеља; а непријатељска војска, која је ишла на Солун, износила је око сто хиљада људи. На десет дана пре но што стиже под Солун непријатељска војска, свети Димитрије се јави архиепископу Јевсевију и каза му да граду прети страховита опасност. Но Солуњани сматраху, да непријатељска војска неће тако брзо стићи до Солуна. Међутим, непријатељ се неочекивано појави недалеко од градских бедема. И могао је без сметње ући ноћу у град, да га десница Свевишњега, на молитве светога Димитрија, не задржа на необичан начин недалеко од града. Јер непријатељи сву ноћ престојаше под зидинама једног од утврђених манастира, који су се налазили изван града Солуна, сматрајући то за Солун. A кад свану, они увидеше своју погрешку и кренуше на сам град. Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на бедему градском на очиглед свију појави свети Димитрије у виду наоружаног војника, и првог непријатељског војника који се попе на бедем, он порази копљем и збаци са бедема. А падајући повуче за собом друге који наступаху; тада одједном непријатеље захвати страх, и они одмах одступише. Али опсада се не заврши; уствари она је тек почињала. На догледу тако огромне војске непријатељске, житеље града обузе очајање, и у почетку сви сматраху да је пропаст града неизбежна. Али потом, видевши бекство непријатеља и заштиту чудесног заштитника, они се охрабрише и стадоше се надати да заштитник Солуна, свети Димитрије, неће оставити свој родни град и неће га препустити непријатељима. Међутим, непријатељи почеше опсађивати град, довлачећи убојна оруђа, потресати темеље градских бедема; кише од стрела и камења, бацаних из убојних справа, као облаци замрачиваху светлост дана. Сва нада житељима града беше помоћ с неба, и силан народ испуњаваше цркву светог Димитрија. У то време бејаше у граду један богобојажљив и веома врлинаст човек по имену Илустрије. Дошавши ноћу к цркви светог великомученика Димитрија, Илустрије се у црквеном трему усрдно мољаше Богу и Његовом славном великомученику да заштите град његов од непријатеља. И одједном њему би виђење: виде он где цркви дођоше два светла младића, слични царским телохранитељима; а беху то ангели Божји. Њима се врата црквена сама отворише, и они уђоше у цркву. Уђе за њима и Илустрије, желећи да види шта ће бити потом. Ушавши, они громогласно рекоше: Где је господин што овде живи? - И гле, појави се неки други младић, сличан слузи, и упита их: Што вам он треба? - Они одговорише: Господ нас посла к њему да му нешто кажемо. - Указујући на светитељев гроб, слуга рече: Онде је. - Они рекоше слузи: Извести га о нама.
Тада слуга трже завесу, и свети Димитрије им изиђе у сусрет онакав какав се виђа на иконама; а блисташе као сунце, тако да Илустрије од страха и ослепљујућег блеска не беше у стању гледати у светитеља. Дошавши младићи поздравише светог Димитрија; а он им одговори: Благодат нека буде с вама! Чега ради дођосте к мени? - Они му рекоше: Господ нас посла твојој светости, наређујући ти да оставиш град и одеш к Њему, јер Он хоће да град преда непријатељима. - Чувши то, свети великомученик обори главу и ћуташе лијући сузе. А слуга рече дошавшима: Да сам знао да ће ваш долазак ожалостити мога господара, ја га не бих обавестио о вама. - Тада и свети великомученик поче говорити: Тако ли је угодно Господу моме? тако ли хоће Владика свих и свега, да град, искупљен Његовом скупоценом крвљу, буде предат у руке непријатељима, који не знају Њега, и не верују у Њега, нити поштују свето име Његово? - На то дошавши одговорише: Да тако није угодно Владици нашем, Он нас не би послао к светости твојој. - Тада свети Димитрије рече: Браћо, идите и реците Владици моме, да слуга Његов Димитрије говори овако: Човекољубиви Владико Господе, знам милосрђе Твоје; оно превазилази грехе наше; чак ни безакоња целога света не могу надвисити милосрђе Твоје; Ти си ради грешника пролио свету крв Своју, и душу Своју положио за нас; стога покажи сада милост Своју и на овоме граду, и не наређуј ми да га оставим. Ти си ме сам поставио за стражара овога града; дозволи ми да се угледам на Тебе, Владику Moга: дај ми да душу своју положим за житеље овога града; и ако они погину, нека погинем и ја с њима. Господе, не погубљуј град у коме се призива свето име Твоје; јер, ако људи ови и сагрешише, они од Тебе ипак не одступише. О, Ти си Бог оних који се кају. - Дошавши младићи упиташе светог Димитрија: Тако ли одговарати Господу који нас је послао? - Светитељ рече: Да, тако одговарајте, браћо, јер знам да се Господ не гњеви једнако, нити се срди довека (Пс. 102, 9). - Рекавши то, свети великомученик уђе у гробницу и свештени ковчег се затвори; а ангели што бесеђаху с њим постадоше невидљиви.
Све то Илустрије виде и чу у чудесном и страшном виђењу. А кад се заврши виђење он дође себи, и веома се чуђаше; па павши на земљу он узнесе благодарност светом великомученику што се стара о граду и моли Господа да житељи Солуна не буду предани у руке непријатеља. А кад свану дан Илустрије обавести своје суграђане о своме вићењу, и храбраше их да се јуначки боре против непријатеља. Чувши казивање Илустријево, сви са сузама вапијаху к Богу иштући милост од Њега, и призиваху у помоћ светог Димитрија. И светитељевом помоћи и заузимањем град остаде читав: јер непријатељ убрзо са стидом одступи од градских бедема, пошто не беше у стању заузети град, чуван великим угодником Божјим. У седми дан опсаде непријатељ се без икаквог видљивог разлога даде у панично бекство, побацавши своје шаторе и опсадна оруђа. Наредног дана се неки од побеглих непријатеља вратише и причаху ово: Од самог првог дана опсаде ми видесмо у вас такво мноштво заштитника, да су они далеко превазилазили нашу војску. Ми смо држали да се војска у вас скрива иза бедема. И јуче она одједном изврши јуриш на нас, и ми побегосмо. - Тада их зачуђени грађани упиташе:: А ко је предводио војску? - Они одговорише: Ми видесмо огњеног блистајућег мужа на белом коњу у белом као снег оделу. - Чувши то, грађани Солуна разумеше ко је отерао непријатеља у бекство. Тако свети Димитрије одбрани свој град.
После овог одступања непријатељске војске од Солуна, убрзо друга несрећа снађе овај град. Јер ова огромна непријатељска војска за време опсаде опљачка све житне резерве, те у самом граду настаде велика глад: од недостатка хране људи стадоше умирати у великом броју. Видећи да његов родни град пропада од глади свети Димитрије се неколико пута јављао на лађама по мору, обилазио пристаништа и многа острва, наређујући свуда лађама са пшеницом да плове у Солун. И на тај начин светитељ избави од глади свој град.[9]
Када благочестиви цар Јустинијан подиже у Цариграду велељегшу и величанствену цркву свете Софије = Премудрости Божје, он посла у Солун чесне људе, да отуда донесу неки делић моштију светог Димитрија ради украшења и освећења новоподигнуте цркве. Пошто стигоше у Солун, изасланици приђоше чесном ковчегу у коме почиваху мошти светог великомученика, да изврше царево наређење; но из ковчега изненада сукну огањ, засипајући све варницама, и из огња чу се страшан глас: Станите, и не дирајте! - Од страха сви присутни попадаше на земљу. Затим изасланици узеше само мало земље са тог места, па се вратише к цару и испричаше све што им се догоди. Сви који слушаху њихово казивање бише задивљени. Пола од донесене земље изасланици предадоше цару, а другу половину положише ту у црквену сасудохранилницу.
Дужност некога младића Онисифора беше да пали свеће и прислужује кандила у цркви светог Димитрија. Подстрекиван од ђавола, овај младић стаде красти свеће и тајно их продавати, и тако себи стицаше поган добитак. А свети Димитрије, не трпећи такво злодело, вршено у његовој цркви, јави се у сну Онисифору и укори га благо и човекољубиво, говорећи: Брате Онисифоре, мени је непријатно што ти крадеш свеће; тиме ти наносиш штету приложницима, а још више себи. Опомени се, да људе који тако раде очекује осуда. Зато, остави се тога и покај се.
Онисифор пробудивши се осети стид и страх. Али после неког времена он заборави на светитељев савет, и опет стаде красти свеће, као што је то раније чинио. Но казна га убрзо постиже. Једном неки побожан човек, уставши изјутра врло рано, дође у цркву светог Димитрија и донесе неколико великих свећа. Запаливши их, он их постави код гроба светог великомученика, па помоливши се отиде. Онисифор приђе свећама, пружи руку да их узме, али се у том тренутку из гроба светитељева разлеже глас: Опет ти радиш оно исто!
Поражен овим гласом као громом, Онисифор се стропошта на земљу и као мртав лежаше све док не наиђе један од клирика, и подиже Онисифора избезумљеног од ужаса. И кад једва дође к себи, Онисифор пред свима исповеди све: и свој грех, и прво јављење светитељево у сну, и друго изобличење од стране светог Димитрија. Слушајући овакву исповест сви се испунише језивог ужаеа.
Свети великомученик Димитрије ослободи многе из ропства непријатељског. Тако, једног епископа ухватише варвари = неверници непријатељи, и метнуше га у окове; њему се свети Димитрије јави, ослободи га окова, и допрати до самог Солуна. Другом приликом налетеше варвари у околину Солуна, и многе људе одведоше у ропство. Међу робљем беху и две красне девојке: оне беху изврсне везиље: умеле су на ђерђеву вести paзнe цветове, дрвеће, птице, животиње и људске ликове. Варвари их одведоше у своју земљу и поклонише своме кнезу. Сазнавши за њихову везиљску уметност, кнез им рече: Чујем да у вашој земљи постоји велики бог Димитрије, који чини велика чудеса. Хајде, извезите ми на платну његов лик, да му се и ја поклоним. - Девојке одговорише: Кнеже, Димитрије није Бог, већ само велики слуга Божји и помоћник хришћана. Ми се не усуђујемо да то урадимо, јер знамо да ти хоћеш, не да се поклониш њему него да му се наругаш. - Кнез им на то рече: У мојим је рукама ваш живот и ваша смрт; изаберите што хоћете: или урадите што вам наређујем, и остаћете живе; или, ако не извршите наређење, одмах ћете бити погубљене.
Уплашивши се смрти, робиње почеше вести на платну лик светог Димитрија. Уочи пак самог празника светог Димитрија, који се празнује 26. октобра, девојке завршише са везом, и те ноћи, наслонивши главе на извезени светитељев лик, оне стадоше плакати и говорити: He љути се на нас, мучениче Христов. Ми знамо да безакони кнез хоће да се наруга светом лику твом; но теби је познато да ми нисмо хтеле вести твој свети лик; a то учинисмо приморане претњом смрти. - Тако плачући над ликом светитељевим, оне заспаше. И гле, као некада анђео пророка Авакума, тако свети Димитрије узе ове девојке са извезеним ликом својим и на чудесан начин пренесе их у Солун на свој празник, и постави их у цркви код својих моштију у време свеноћног бденија. Људи, видевши такво чудо, сви се удивише, а девојке, пробудивши се, ускликнуше: Слава Богу. Где се ми то налазимо? - Од чуђења оне дуго не могаху доћи к себи и мишљаху да се све то збива у сну. Најзад се коначно убедише да се стварно налазе у Солуну, виде пред собом гробницу светог Димитрија, и стоје у његовој цркви са много народа који се моли. Тада оне громко узнесоше благодарност своме заштитнику светом Димитрију, и испричаше све што се догоди с њима. А житељи Солуна, обрадовани таквим дивним чудом, с великом радошћу отпразноваше тог дана празник светог Димитрија. Извезени пак лик његов поставише над олтаром, и биваху од њега многа чудеса у славу Бога, Једнога у Тројици. Слава, част, благодарење и поклоњење нека буде Њему вавек. Амин.

ВОАНЕРГЕС  

 

Свети Димитрије - Митровдан

 

Овај славни и чудотворни светитељ родио се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с посебном пажњом однегован и васпитан.

Његов отац беше војвода солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу Христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује Хришћане у Солуну.

Но Димитрије не само да не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то, цар се веома огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери.

 имитрије јавно пред царем призна да је Хришћанин, а уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: "Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!"

После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви и избодоше га копљем. Тело његово узеше Хришћани тајно и чесно сахранише. Из тела страдалца Христовог потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. 

Неки велмож илирски, Леонтије, беше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима светог Димитрија с молитвом и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије већу цркву на место старе.

Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: "Станите, и не дирајте!" И тако мошти светог Димитрија остадоше заувек у Солуну. Као заштитник Солуна свети Димитрије се много пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.

Свети Димитрије био је за живота војвода солунски и остао је то и по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он штити град, отклања невоље, одбија завојеваче и помаже свакоме ко његово име призове.
Молитвама светога великомученика Димитрија, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и спаси.

Извор Црквени календар

 

Sveti Velikomučenik Dimitrije - Mitrovdan

Srpska pravoslavna crkva 8. novmbra slavi dan Svetog Dimitrija, u narodu nazvan Mitrovdan. Praznik je posvećen antičkom komandantu Soluna koji je stradao zbog širenja hrišćanstva.

Dimitrije je rođen u Solunu u trećem veku naše ere, za vreme cara Maksimilijana. Ignosao je carevo naređenje da progoni hrišćane, i javno je propovedao hrišćanstvo. Kada je car čuo da je solunski zapovednik hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde je mučen i pogubljen. Solunski hrišćani su ga tajno sahranili, na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva, a Dimitrije je proglašen zaštitnikom grada Soluna.

Crkveni spisi navode da je potom sveti Dimitrije bdeo nad tim gradom i spasavao ga zemljotresa i drugih nesreća, a i danas se veruje da je čudotvorna snaga njegovih moštiju izlečila mnogobrojne bolesnike. Prema predanju, Dimitrijev grob je odisao bosiljkom i smirnom, pa je on zato nazvan Mirotočivi.U srednjovekovnoj Srbiji posvećeni su mu mnogobrojni hramovi, uključujući i crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani. Po broju ljudi koji slave tu slavu u Srbiji, Mitrovdan je na šestom mestu.

Način proslavljanja

Mitrovdan se proslavlja isto kao i sve druge Krsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Crkve. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna trpeza. To je nepokretni praznik

.

 Narodni običaji

Za Mitrovdan i Đurđevdan u srpskom narodu se kaže da su glave od kuće. Tih dana se mrsi ako su mrsni dani, ali ne izlazi se iz kuće i ne primaju gosti osim onih koji ovaj praznik slave kao Krsnu slavu.To su ostaci verovanja iz davnih vremena kada je Mitrovdan spadao u novogodišnje praznike.

Sa Mitrovdanom počinje zimski period. U stara vremena se hajduci iz šume razilazili kućama svojih jataka da prezime, pa je ostalo u narodu poznato: „Đurđev danak, hajdučki sastanak, Mitrov danak, hajdučki rastanak.“

Na Mitrovdan mora da bude gotova kuća koju domaćin pogodi sa dunđerima oko Đurđevdana. Do Mitrovdana se jede sveže spremljeno meso, a od Mitrovdana samo ono koje se suši u toku jeseni.

Takovci u subotu, pred Mitrovdan, postavljaju spomenike umrlima. Na ovaj dan se ne ide na put, svako treba da spava kod svoje kuće. U Šumadiji seljaci u svaki ugao sobe stave belutak da ih brani od miševa. Žene na ovaj dan ne diraju vreteno, češljeve i makaze. Ako na ovaj dan bude mraza i pada sneg, takva će biti i čitava zima.   

Святой Димитрий Солунский. Тропарь 

 

 

ЗАДУШНИЦЕ – дани усрдне молитве за упокојене - Митровданске задушнице

   

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем.

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

 

Света Петка Ђунис