24. Мај - Срећан празник СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ! Срећна слава свима који славе, на многаја љета!

  

Захваљући Светим Ћирилу и Методију створен је Косовски завет

Свим верницима честитам велики хришћански празник Светих Ћирила и Методија!

Шта су нама данас ова Света браћа? У контексту разних аутохтонистичких прича, по којима су Срби и Словени имали цивилизацију, културу, писменост и пре Свете браће Ћирила и Методија, по којима Словени нису дошли ниоткуда него овде, на својим просторима, обитавају од вајкада, савремени Срби добијају идеју да им је православно Хришћанство силом наметнуто и да оно није саставни део њиховог идентитета.

Аутохтонистичко схватање историје није ни сасвим погрешно, нити сасвим тачно. Сеобе народа трају од како је света. Словени јесу имали своје сеобе, а вероватно јесу и настањивали ове садашње просторе. И данас смо сведоци великих сеоба, па и нас самих, словенских народа, како унутар својих подручја тако и ван њих.

Проблем код интерпретатора аутохтонистичког погледа на историју јесте одрицање од континуитета развоја словенских народа, па и Срба. Управо они који се позивају на историјски континуитет, највише се труде да одсеку више од хиљаду година словенске историје, и то историје која је дала савремени идентитет Србима и другим Словенима, а то је хришћанска историја.

Хришћанска историја Словена је саставни део како европске историје тако и понаособ словенске историје.

Критика која је потекла од аутохтониста о смислу и значају Св. Ћирила и Методија за Србе и Словене је сасвим оправдана. Јер до прошлог века у нашем површном памћењу значаја ово двоје великих људи, искључиво се вртела мантра о писмености. Сада пак многи доказују да је практично писменост потекла са ових простора, из винчанске цивилизације. Стога смисао који се до сада приписивао светој браћи губи на значају. Јер ако нам они не донесоше писменост, него смо је већ и пре њих имали, који је онда њихов прави значај за Србе и Словене уопште?

Значај је пре свега идентитетски. Света браћа јесу донели Словенима један облик грчког алфабета, као и глагољицу, јесу превели свете књиге на то писмо, на словенски језик. Но сама суштина њиховог рада није у писмености, било да су је Словени имали пре њих, или да нису. Суштина је у заветној заједници!

То је смисао деловања Свете браће – укључивање Словена у заветну литургијску заједницу, у континуитет хришћански, укључивање у свети народ-сабор.

По речима скоро упокојеног великог српског мислиоца Жарка Видовића, од кога савремени Срби имају доста тога да науче: Западу је врхунац направити државу. А православном истоку је смисао продужити и сачувати заветну заједницу, док је држава само нус-појава. Зато су све силе западне цивилизације усмерене на стварање и уређење државе. А све силе источног православног, и од Ћирила и Методија словенског духа, јесу усмерене на стварање и очување заветне заједнице.

Захваљујући Св. Ћирилу и Методију Срби су створили Косовски Завет, који је наш непревазиђени идентитет, а који је заправо ништа друго до заветна заједница коју су нам предали Св. Ћирило и Методије, обновљена и потврђена Косовом и Метохијом.

Јер државе долазе и пролазе а завет је вечан, и они који су унутар тог завета самим тим су вечни!

Срећан вам велики хришћански празник Светих Ћирила и Методија!

 Ненад Поповић

Кириловско-методијевска традиција и наше време

   

Часни оци, поштовани господине градоначелниче, драги гости, поштоване колеге професори, драги ученици, радујем се што данас, када празнујемо Силазак Светога Духа на апостоле и када се молитвено сећамо наших покровитеља, свете браће Кирила и Методија, имам част да Вашој пажњи и Вашој љубави понудим нека размишљања на која овај јубилеј побуђује. Част је тиме већа што то могу да урадим у овоме здању које је верни изданак кириловско-методијевске просвете, не само по имену већ и по Духу који од давнина надахњује апостоле и равноапостолне , свештенике и духовнике, пастире и учитеље, и који нас увек изнова учи да просветитељ може бити само онај ко је истински светитељ.

То што се ове године свете браће Кирила и Методија сећамо на Други дан Духова савршено је природно. Јер свештена мисија равноапостолне браће представља истински продужетак Педесетнице. Када се у догађају Педесетнице Дух Свети излио на ученике Гоподње, они су се прихватили апостолског задатка свеопштега преображавања свега у Христу. Тај задатак, ношени тим истим Духом Светим, наставили су и равноапостолни Свети Кирило и Методије. Дух Свети, од Кога се у божанској икономији спасења оваплоћује Христос, отварао је врата пред Светом Браћом, чинећи тиме да се Христос и даље оваплоћује и да се историја и даље охристовљује. Заиста, дело мисије јесте и наставак Христовог Оваплоћења, природно разрастање живог организма тела Христовог – Цркве.

Синергија Свете Браће са Духом Светим у чину оваплоћења Логоса Божјег, Речи Божје, вишеструко је и на посебан начин символички обележена стварањем словенскога писма, словенскога слова, словенске речи. Бог је постао човек, Превечно Слово је постало тело да би човек постао бог по благодати Духа Светога и да би људско слово могло постати Реч Божја. Човек је у Христу васпостављен, а људска реч задобила је своју праву моћ – да слови о Богу. Свештено слово је са људске стране, у својој повезаности са времепросторним структурама нашега света, везано за историју, али је са стране Бога широм отворено неисцрпној 
словесности божанскога живота. Када је Господ на дан Педесетнице делио огњене језике призвао је све народе у јединство. Када је равноапостолима послао Духа Светога и када је и њих показао премудрим ловцима, задобио је и уловио словенски свет, дарујући и њему његов језик и учвршћујући све словенске народе у православљу и једномислију.

Са светим Кирилом и Методијем Словени су добили можда више него други народи. Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци прозелити, Крићани и Арапи, сву су они чули апостоле како о величанственим делима Божјим говоре на њиховим језицима. Са Словенима је ствар унеколико другачија. Јер ваљало је да ови најпре добију свој језик да би потом на њему могли чути проповед о Галилејцу и да би се и сами задивили и зачудили. Изазов сваке мисије јесте христијанизација нехришћанске културе, уливање хришћанског садржаја у форме које већ постоје. Изазов кириловско-методијевске мисије био је двострук – упоредо са христијанизацијом требало је још и постављати темеље култури која се христијанизује. Но резултат је био више него добар. Ново вино хришћанства уливено је у нове мехове, који су вешто израђени управо за ту сврху и који баш због тога обећавају да се неће продрети и да ће трајати довека.

Словени су од Кирила и Методија добили не само садржај већ и форму хришћанства. Словени не памте себе као нехришћане, јер је њихов историјски идентитет обликован хришћанском вером и са њом је нераскидиво повезан. Бесомучни из Гадаре, који је ноћ и дан боравио по гробовима и горама, вичући и бијући себе камењем, након што је од Господа ослобођен од легеона демонскога, сео је крај ногу Исусових, обучен и паметан. Он вероватно не памти себе какав је био пре него што је и духовно и телесно исцељен. Вероватно је његова захвалност за учињену милост била већа од захвалности оних који су и пре свог духовног исцељења имали некакву, макар и нехришћанску словесност. Зато и захвалност Словена мора бити већа од захвалности других народа. Јер су лутали по горама не знајући за себе, били су луди и некрштени, али им је Господ кроз богомудру браћу подарио мир и привео их к ногама Исусовим, где и дан данас седе, обучени и паметни.

Ваља пак знати да форма у којој се истина хришћанства предаје није нешто спољашње и случајно у односу на садржај вере, она није пуки додатак и историјска одора чисте истине. Хришћанска истина увек мора бити утеловљена у конкретној култури. Логос Божји није могао у историју ући као некакав „човек уопште“, као апстрактна индивидуа, већ као сасвим конкретна и жива историјска личност, као „човек од крви и меса“ који живи и дела унутар стварних историјских и просторних координата, у амбијенту конкретне културе и цивилизације. То исто важи и за богочовечанско Тело Христово – Цркву, која се и сама непрестано оваплоћује, уводећи различите културе у претопионицу стваралачке божанске љубави. Притом, Црква се ни у једној култури не јавља као страно тело, већ се суштински са њима поистовећује уздижући их до новог начина постојања, до „нове твари“.

Од метафоре одеће и тела, однос Цркве и културе, то јест садржаја и форме у хришћанству, много боље осликава метафора чаше и воде. Вода жива је наша насушна потреба. Али богожедна душа Воду живота може пити само из чаше конкретне културе која води даје конкретан историјски облик. Контекст у коме се наше спасење одвија и у коме је и наша одговорност не сме се никада занемарити. Црква се у својој мисији обраћа конкретним људима у њиховим радостима и надама, жалостима и проблемима. Због тога је озбиљно схватање историјских и културолошких чињеница сваке епохе претпоставка сваке успешне мисије. Штавише, оно је такође и претпоставка сваког хришћанског идентитета. Култура једног народа или једног поднебља конститутивни је елеменат Цркве тога народа и тога простора. Зато један византијски, грчки, сиријски, руски или српски хришћанин, ма колико био укорењен у јединственом православном предању, увек носи и печат верског генија свога народа, будући обликован духовношћу своје националне Цркве.

Контекст и форма се, дакле, никако не смеју занемаривати. Међутим, ми се данас често сусрећемо са супротним искушењем, са пренаглашавањем значаја, чак са неком врстом апсолутизације литургијске, језичке и обичајне форме. У жучним сукобима око начина служења Литургије, у општем метежу који настаје због отимања око чаше, понекад не приметимо да из чаше просипамо Воду живу, која је једино право бесцен благо. Форма није дата једном за свагда. Она је променљива и има конвенционални карактер, на неки начин јесте ствар договора. Око форме се можемо договорити на разне начине, али се свакако морамо договорити некако, како бисмо показали да смо у историјском смислу заиста једно тело.
Није пак довољно рећи да се историјска форма хришћанства може мењати. Потребно је још и нагласити да је у природи Цркве као живога организма да стално мења облике у којима се појављује, да се увек изнова обнавља животворним Духом и да увек расте обухватајући у себе нове културе и стваралачки их преображавајући. Тај динамизам у погледу литургијских и језичких форми, гипкост Цркве и способност да расте, да се развија и да се прилагођава знак је присуства Светога Духа у Цркви, који је одржава вечно живом и вечно младом. И супротно, када облици црквенога живота окоштају, када се Црква објективизује и замрзне у калупе тада она постаје стара навика обичајне културе, сведочанство о једном идеалу који је давно изгубио животну снагу. Тада Црква постаје анахрони музејски амбијент. Мртва форма, форма без садржаја, постаје непроменљива, претвара се у камен и железо, подиже ограде и товари тешка бремена, застрашује, а понекад и убија, као што и слово без Духа убија.

У том смислу, наше настојање да чувамо кириловско-методијевску и светосавску традицију може бити упитно. Понекад се чини да превише чувамо, али да недовољно стварамо. Јер чувањем се може назвати и оно што је зли и лењи слуга учинио са повереним му талантом – закопавање, конзервирање и ревновање да се одржи status quo. Али јеванђељска нас прича учи да ћемо, ако оно што смо добили не умножимо, изгубити и оно што смо имали. Будемо ли својој традицију верни једино као некаквој стратегији у такозваном рату култура, ми ћемо се уствари и мимо своје воље наћи у рату идеологија и тај ћемо рат изгубити.

Можда се више него игде отклон нашег времена у односу на традицију Светих Кирила и Методија види у недостатку управо онога због чега њих славимо – у недостатку мисије. У време Свете браће Кирила и Методија као и у време Светога Саве Црква је у сваком погледу била предводница васељене. Данас у много чему заостајемо. Чини се да смо далеко од оне снаге коју је Црква некада имала када је утемељивала нове и преображавала старе културе. Свет око нас се изгледа мења сувише брзо тако да нам је тешко да са њим ухватимо корак. У настојању да наш говор учинимо релевантним за човека нашег времена, наш крајњи домет најчешће су наша упозоравања на опасности које нове појаве у овом техничко-технолошком свету носе. Врло пак ретко успевамо да на делу покажемо како се те исте новине могу искористити на спасење и добробит човека. Као да смо изгубили дар разликовања духова и као да смо лишени благодатног чула које га чини прозирним и схватљивим, свет нам изгледа непознатији и даљи него икад. Недостаје нам апостолска снага вере, без које нема равноапостолске храбрости. Када од других чувамо оно у шта ни сами довољно снажно не верујемо, дубоко у себи стварамо неизлечиви страх и параноју. Наша ревност у одбрани вере може ићи до екстремног псеудо-зилотизма али ни тада нећемо моћи доказати другима, а нарочито не себи, да смо истински браниоци вере.

Међутим, нема разлога да будемо престроги према себи. Разлог за то што Црква данас нема више тако ауторитативну позицију на историјској сцени да може човеку дати све знање које му је потребно није само у тромости и лењости нас хришћана. Томе су допринеле и одређене историјске околности. Пре свега, многе крупне идеје и многе велике приче су толико пута разорачарале и изневериле човека, да је он постао неповерљив према свим великим идеалима. Такође, свеукупни раст човековог научног и технолошког сазнања довео је дотле да лекар и биолог, научник и учитељ сваки за себе знају толико пуно да никако не могу сви заједно стати у личност једнога пастира. Данас Црква не може породити тако целовиту и свестрану личност која би могла бити светски лидер не само на плану духовности већ и на плану световног образовања, науке и културе, из простог разлога што је данас због свеопштег раста знања и специјализације науке немогуће да једно људско биће добро познаје више од једне дисциплине. Црква више никада неће моћи да дâ свету пастира који ће, попут Светога Саве из народне приче, научити људе како да из својих кућа истерају мрак. Свету такав мудрац више није ни потребан, јер свет има своје научнике који светлост стварају цепајући атоме и који из светлости која допире из дубина времепростора ишчитавају поруке о васиони из првих минута њенога постојања.

Па какав онда пастир и просветитељ треба савременом човеку? Ако кормило световног образовања и писмености, науке и технологије више није у нашим рукама, можемо ли онда ишта учинити да свет приближимо Христу и да постанемо достојни наследници Светих Кирила и Методија? Засигурно можемо. Јер савремени човек није мање човек од оног из прошлих времена. И он жуди за људскошћу и топлином, за љубављу и за животом. И колико год му савремена технологија пружала материјални комфор, савремени човек стрепи пред милитаризованом науком која је бацила мрежу на целокупно историјско и природно живљење и уздише под теретом потрошачке културе у којој је двоструко инструментализован: најпре се као и сваки други ресурс бездушно екплоатише у технолошком процесу, а онда се оно што је од њега остало и што се назива потрошачем укључује као статистички чинилац у маркетиншке стратегије чудовишних компанија. Том и таквом човеку пре свега је потребна делатна љубав, потребно му је да чује проповедника чије ће речи бити у сагласју са његовим делима. Потребно му је нешто што можда неће моћи да отклони све његове патње, али ће им макар дати некакав смисао. Хришћанска вера може обухватити философију и науку савременога човека и дати им егзистенцијалну перспективу целине људскога живота. Она може осмислити савремену науку стављајући је у контекст хуманистичке просвете, у којој свако знање увећава људско достојанство уместо да га унижава, а која се потом може узвести и до теохуманистичког, богочовечанског образовања по лику Божјем.

Свакако, да бисмо то постигли, морамо пре свега имати апостолску веру и поуздање у Бога. Морамо бити снажно привржени кириловско-методијевском наслеђу у свој његовој динамичности и пуноћи. То ће нас учинити храбрима пред изазовом сусрета са савременим човеком и његовим културним и практичним навикама. Верујући Светоме Кирилу и Методију вероваћемо и у савременог човека, у његову могућност да буде боголик, слично ономе како су Кирило и Методије веровали да наши преци, пагански Словени, могу постати хришћани. И парадоксално, истинска верност Светом Кирилу и Методију ће нас од носталгичне окренутости ка прошлим временима упутити на савремени историјски, културни и друштвени контекст, у коме ћемо преузети конкретну одоговорност за будућност Цркве и за будућност света.

Колико ће наша мисија у будућности бити успешна, тешко је рећи. Знамо само да ћемо много учинити. То нам обећавају и Свети Кирило и Методије који предстоје престолу Свевишњега и који се као заштитници овога училишта топло заузимају да из њега, из генерације у генерацију, увек излазе неки нови посленици на њиви Господњој, који ће у складу са својим моћима наставити дело равноапостолне браће. У којој ће мери наша будућа мисија бити успешна – не морамо да знамо. Јер истинске мисионаре никада не интересују проценти и статистика. Важно је само да истина коју проповедамо буде непомућена. Важно је да ми будемо отворени према свету, чак и онда када свет није отворен према нама, када је негостољубив и туђ.
Немојмо се бојати шта ћемо рећи, јер ће нас Дух Свети поучити шта треба да кажемо, онако како је и Свету Браћу поучио. Будемо ли ходили стопама Светога Кирила и Методија, наш мисионарски задатак неће бити претежак. Јарам је благ и бреме је лако. Верност њиховоме завештању основ је за наду да ћемо добити благослов свете браће Кирила и Методија, живих и прослављених у вечној заједници љубави са Господом и са свима светима. Амин!

Беседа ђакона Дејана Николића одржана у оквиру свечане академије поводом прославе Светих Кирила и Методија, славе Нишке богословије, 24.05.2010. године.

Iyvor Pouke.org

Свечев лек

Безимени летописац Горњег манастира острошког и чувар Светога Ћивота Свечевога, кадар да истину Божију "по укусу" духовноме препознаје, у архивску збирку чуда Светога Василија уврстио је и приповетку Симе Матавуља, "Свечев лек", ценећи, јамачно, да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од сведока или као месно предање, које је он само уметнички обрадио, не додајући и не одузимајући ништа његовим кључним истинама.

У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: "Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!..."

Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио.

Али је срећа човјекова ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква - одједном га остави, а њу замијени њезина сестра - несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу!

Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт. И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести - зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: "Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!"

А свештеник говораше Јовану: "Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!"

Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: "Де, Јоване, сине, послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!..."

Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци.

Једном, предвече, бијаше претпосљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд.

Сусрет са непознатим свештеником

Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника! Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: "Ево Божијег дара!"

"Јест", потврди свештеник, "прољетна је кишица - Божији дар!" Шибраку се учини да глас непознатог човјека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја - сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.

"Путник ли си?", запита Шибрак мало у страху.

"Путник сам", одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.

"У Митровицу?", упита опет.

"У Митровицу", потврди онај.

"Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде".

"Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!"

Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато узе говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: "Био је силан свијет, јер као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда..."

Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану: "Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени - дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?"

"Дијелим, заиста колико могу", одговори Шибрак.

"Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка", пита даље свештеник. "Право да кажем, дајем од сувишка", рече Јован.

"То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља", настави свештеник, као из још веће даљине, "од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!"

"Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори", убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:

"Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: "Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!" Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, од непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати".

"Хоћу, учинићу тако!", рече скрушено Јован.

"Па онда", настави већ невидљиви и нечујни човјек, "таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага."

"Хоћу, све ћу тако урадити!"

"Још нешто. Твој младић лежи у кући?"

"У кући!"

"Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!"

И чудни путник - ишчезну.

"Приступи синко!..."

Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним, а о којој не говори.

Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече: "Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!"

Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима. То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи. И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.

Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље. Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.

Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне. Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају. Али, не дође нико.

Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости. Утвара рече Шибраку благо:

"Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!"

И ишчезну, као и првога пута.

Симо Матавуљ

Извор Саборна црква

Moja "idealna" ljubav

  

 U mladosti, sam bila sigurna da je ljubav - ogromno, sveprožimajuće osjećanje, da samo sa njom život ima smisla, tačnije, samo zbog nje i treba živjeti. Tada mi se ljubav činila da je sadržaj i najveći cilj u životu.  

Činilo mi se da je ljubav  to da se u potpunosti spoji sa čovjekom, postane jedno sa njim, da bi se disalo sa njim u ritmu, gledao svijet istim očima i isto osjećalo. Čak sam se zaljubila u takva očekivanja. I onda, naravno, razočarala. Jer se ispostavilo da je čovjek živ i nesavršen. 

​Više od toga, tokom vremena, primijetila sam da nijesam uspijevala ni da pogledam bolje muškarca prije nego me zahvati vihor hormona.

Kada sam prošla kroz krizu srednjih godina, počela sam bolje da razumijem sebe, svoja osjećanja i osjećanja drugih, osjetila sam da je ljubav - nešto potpuno drugačije od onoga što smo navikli da mislimo o njoj.
Sada sam uvjerena da se ljubav najbolje opisuje sa tačke gledišta božanskog smisla. Saosjećanje, strpljenje i oprost, podrška, empatija, podjela odgovornosti. Mnogo je čestice "sa" - zajedno, dvoje. Sa-radošću, sa entuzijazmom, sa osjećanjem života. I da, naravno, fizičko s' - jedinjenje, ljudi, kako bez toga?
"Voljeti, da bi postali jedna cjelina." Sada ne želim ni sa kim da postanem jedno. Dovoljno sam sama cjelovita. Nijesam pola čovjeka, već cjelovit čovjek. Drugi, drugačiji od muškaraca, ali završen. Svako od nas ima i muško i žensko načelo. Ali kod žene ima malo više ženske energije, a kod muškarca - muške, i zajedno smo u apsolutnoj harmoniji. Ja ću pružati nježnost i nadahnuće njegovim naporima, a on  sigurnost i podršku - mojim.

"Potpuno spajanje sa čovjekom." Ja ne želim ni sa kim da se spojim, želim da vidim čovjeka. A da bih ga vidjela, potrebna je distanca. Neka i nije velika, ali neka je distanca. 

Želim da ga poštujem, cijenim sva njegova dostignuća i slavim njegove uspjehe. On  je čovjek, i nije samo duh, već čovjek koji je shvatio svoj najvažniji zadatak i ostvaruje se ovdje do maksimuma. Želim da se ponosim njime i želim da on bude ponosan na mene. 

​Oboje smo prošli veliki put prije susreta, dosta smo uradili i  doživjeli. ​ A ako ne uzimamo to u obzir - znači da priznajemo da smo živjeli uzalud. Naši svjetovi se ukrštaju, ali nikada ne spajaju. Nešto radimo zajedno, a nešto   nikada nećemo raditi zajedno, i time ćemo biti interesantniji jedno drugom. Mi smo srećni zajedno i srećni odvojeno, ​​ako treba, ali uz malo tuge. Tvoj čovjek je, živ, srećan, i to je najvažnije.
  "Disati u istom ritmu, gledati svijet istim očima i isto osjećati." Ja ne želim da muškarac diše sa mnom u istom ritmu, neka diše svojim. Ali će mi biti drago ako se ta sinhronizacija nekada desi prirodnim putem. Dobro je, ako se naše viđenje svijeta bude u mnogome podudaralo, a naše delimično nepodudaranje će nam obojema donijeti razvoj. Želim da shvatim kako izgleda  svijet mog čovjeka, i želim da on poštuje moja uvjerenja.
Naši pogledi na život u mnogome su slični, ali se ne podudaraju u potpunosti. Ali mi cijenimo iste vrijednosti: savjest, čast, dostojanstvo i odgovornost. Međutim željela bih da   osjećam   da je njegovo mišljenje isto tako široko, globalno, tolerantno, nadpersonalno kao i moje. Da ima istu takvu transcendentalnu svijest, kao i ja. Da je njemu, kao i meni, neprijatno u ekstremizmu, da više gravitira ka istočnoj filozofiji koja je povezana sa životom i svim bićima.
Da bi se desila naša ko-kreacija, kod muškarca mora da postoji duša, i ona postoji kod njega. Samo osviješćenost čini muškarca velikodušnim, onim koji prašta, prihvata i zna da upravlja destruktivnom energijom, preusmjeravajući je u nešto konstruktivno. Ovi kvaliteti  treba obavezno na   neki način da se manifestuju u njegovim postupcima i tome što on stvara.
Još shvatam, da moj muškarac ne može da živi sa nevoljenom. Jer isto kao i ja, shvata da život treba da donosi radost. A ako nešto ne shvataš o sebi, tada se svjesno oslobodi toga što te brine i čini život težim i ograničenijim. 
Ljubav je za mene   još uvijek - i smisao i najveći cilj. Ali sada nije povezana sa neposrednim objektom. Ljubav - to je nešto što prožima cio život, ona je svuda.  

Sada je za mene ljubav muškaraca i žena -  slična zajedničkom letu dvije samostalne odrasle ptice, koje su jednom odlučile da budu zajedno i gledaju na svijet sa visine svoga leta. Ptice mogu da lete same, ali zajedno se osjećaju spokojnije i ispunjenije, a svijet otkriva te uglove koji im nijesu bili vidljivi ranije.
​Autor: Lilija Ahremčik
 Prevod teksta:  econet.ru
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com 

Ako zaista voliš sebe, počni da radiš ove stvari

  
Šta je ljubav prema sebi? Evo najpreciznije definicije koju sam sreo. Ljubav prema sebi je zainteresovanost za razvoj. 

 Skrećem pažnju - na razvoj, a ne na komfor i umirenje svojih osjećanja. Zato što oni dovode do degradacije. Jer, zadovoljstvo se formira iz dvije riječi - zadovoljan, volja. Dakle, ako zaista voliš sebe, počni da radiš ove stvari. Počni da rješavaš svoje probleme
Napiši sve probleme na papir i stavi koliko vremena već ih nosiš u sebi. A mnogi su odavno mogli biti uništeni. Zašto mrziš sebe? Zašto više voliš da kriješ glavu u pijesak i vučeš tu balast godinama? Razmisli i odgovori sebi.
Prestani da žališ sebe
Ako shvataš da će ti to pomoći da postaneš bolji - uradi to. Hladan tuš je neprijatan. Jutarnji džoging dovodi te u zonu nelagodnosti. Ali samo tako ćeš rasti i razvijati se.
Stavi svoju sreću u prvi plan
Ne možeš voljeti druge ako ne voliš sebe. Tvoji bliski će dobiti mnogo više od tebe ako si snažniji i jači. A ako se žrtvuješ za druge, možeš dati samo par procenata svog istinskog potencijala.
Počni da primjećuješ svoje pobjede
Prvo, napiši sve što si već postigao. Stvori od toga dnevnik ličnih dostignuća. Zatim svakog dana na kraju dana, zapiši svoje pobjede u dnevnik dostignuća. Za godinu dana ćeš postati odličan Pregalac.
Prestani spavati na javi
Postavljaj ovo pitanje sebi ujutru, popodne i uveče. I davaj jasne, svjesne odgovore. Život na autopilotu će te dovesti do toga da u starosti shvatiš da si ga proživio uzaludno. Razbuđuj sebe što je moguće češće i mijenjaj svoje postupke ako te odgovori po tom pitanju ne zadovoljavaju.
Prestani kontrolisati ono što je van tvoje kontrole

 Oko tebe je mnogo informacija. A 99% njih nema nikakav odnos na tvoj život. Jer ne možeš uticati na to. Razmisli o tome na šta možeš uticati i počni da utičeš. A na ostale zaboravi.
Završi sa fokusiranjem na crno
U prirodi je sve dualno. Čak i ako imaš problem, uvijek nešto bijelo i pozitivno postoji u njemu. Barem mogućnost da prevaziđeš te teškoće i postaneš jači. Tako uvijek i svuda, traži pluseve - razmišljaj o njima, razvijaj ih. I oni će te izdići na vrh.
Zaboravite na svoje nedostatke
Shvati, nedostatak je odsustvo prirodnih sklonosti. Znači, koliko god da ih razvijaš, ipak ćeš izgubiti od onih, koji imaju te sklonosti. Čak i ako oni malo treniraju. Počni da razvijaš ono u čemu si moćan.
​ 

 

Prestani da radiš ono što ti se ne sviđa
Nađi varijante koje su ti na duši. Ne sviđa ti se posao - promijeni ga. Ne voliš da trčiš - kupu rolere, počni da plivaš ili penjanje na stijene. Zapamti, ako radiš ono što ti se ne sviđa, u tom trenutku jednostavno mrziš sebe.
Ne radi to što te ne razvija
Napiši sve što radiš i izbaci ono što ti ne pomaže da budeš bolji. Zatim dodaj šta te može još razviti. I počni upravo to da radiš.

Prevod teksta: http://www.transurfing-real.ru/2018/02/blog-post_867.html
Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

Пренос моштију Светог оца Николаја

    

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја.   



                     

                             

А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

 

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

 

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

 

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

 

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

 

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

 

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

Срећан празник драга браћо и сестре! Срећна слава!

Тропар Николају, глас 4. 

Дошао је дан великог славља, град Бари се радује и с њим се сва васељена весели, песмама и појањем духовним. Данас је светло славље, пренос часних и многоисцелитељних моштију, светитеља и чудотворца Николаја, који као сунце које не залази сија својим светлим зракама разгони таму искушења и напасти онима који га са вером призивају: Спаси нас, као заштитник наш, велики Николаје.

Кондак Николају, глас 3. 

Изађоше као звезда од истока до запада, твоје мошти, светитељу Николаје, море се осветило путовањем твојим и град Бари је добио тобом благодат: Због нас си се показао, као изабрани, предивни и милостиви чудотворац.

 

МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛИ

Молитва Светом Николи чита се за заштиту деце, морепловаца, рибара, у борби против јереси, као и за исцељење од болести телесних и душевних.


МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛИ - ПРВА

О, свехвални и свечесни архијереју, велики чудотворче, светитељу Христов оче Николаје, Божји човече и верни слуго, жељено биће, сасуде изабрани, чврсти стубе Цркве, пресјајни светилниче, звездо која обасјаваш и осветљаваш сву васељену. ти си праведник, узрастао си као палма посађена у дворима Господа свог, живео си у граду Миру, миром си замирисао и изливаш непресушно миро благодати Божје. Својим путовањем, пресвети оче, море си осветио, када многочудотворне мошти твоје путоваху у град Бари, да од истока до запада славе име господње. О, прекрасни и предивни чудотворче, брзи помоћниче, усрдни заштитниче, предобри пастиру који духовно стадо спасаваш од разноврсних опасности, тебе прослављамо и тебе величамо као наду свих хришћана, извор чудеса, покровитеља верних, премудрог учитеља, хранитеља гладних, радост уплаканих, одећу нагих, лекара болесних, крманоша морепловцима, ослободитеља сужњима, старатеља и заштитника удовица и сиротих, чувара целомудрија, кротког васпитача деце, окрепљење стараца, наставника постника, одмор трудбеника, изобилно богатство ништих и убогих. Услиши нас који ти се молимо и под окриље твоје прибегавамо, заузми се за нас пред Вишњим, и својим богопријатним молитвама измоли нам све што је корисно по спасење душа и тела наших. Помоћу твојом сачувај од сваке невоље свету обитељ ову, сваки град и село, и сваку хришћанску земљу, и људе што у њима живе, јер знамо, знамо да молитва праведнога може много помоћи на добро, а после преблагословене Дјеве Марије ми тебе праведника имамо као заступника пред свемилостивим Богом, и твоме усрдном посредништву и заступништву смирено прибегавамо .
Преблаги оче, ти нас, као будни и добри пастир, сачувај од свих непријатеља, погибије, земљотреса, града, глади, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца. И у свим нашим опасностима и невољама пружај нам руку помоћи, и отвори нам врата милосрђа Божјег, јер смо због мноштва неправди наших недостојни гледати висину небеску, оковани смо оковима греха, те никада не сатворисмо вољу Створитеља нашег, нити одржасмо заповести Његове. Тога ради преклањамо пред Творцем нашим колена скрушеног и смиреног срца нашег, и просимо твоје очинско посредовање пред Њим, помози нам, угодниче Божји, да не изгинемо са безакоњима нашим, избави нас од сваког зла и од сваке напасти, упути ум наш, и укрепи срце наше у правој вери, да бисмо твојим посредовањем и заузимањем остали непотамањени ни ранама, ни опасностима, ни помором, нити икаквим гневом Саздатеља нашег. И да тако у миру проживимо овдашњи живот, и удостојимо се видети добра на земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног и обожаваног Бога, сада и увек и кроза све векове, Амин. 

МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛИ - ДРУГА 

О, свесвети Николаје, прекрасни угодниче Господњи, наш усрдни заступниче, и свуда у невољама брзи помоћниче, помози мени грешном и утученом у овом садашњем животу, умоли Господа Бога да ми опрости све грехе моје које од младости своје починих у целом животу мом, делом, речју, мишљу и свим чулима својим, и при исходу душе моје помози мени кукавном, умоли Господа Бога, Саздатеља свих твари, да ме избави ваздушних митарстава и вечних мука, како бих свагда прослављао Оца и Сина и Светога Духа, и твоје милостиво посредовање, сада и увек и кроза све векове. Амин. 

МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛИ - ТРЕЋА 

О, свеблаги оче Николаје, пастиру и учитељу свих који са вером прибегавају твоме заступништву, и усрдном те молитвом призивају, брзо похитај, и избави стадо Христово од вукова који га растржу, и светим молитвама својим огради и сачувај сваку хришћанску земљу од побуна, земљотреса, најезде туђинаца и међусобног рата, од глади, поплаве, пожара, покоља и изненадне смрти, и као што си се смиловао на три човека што су били у тамници, и избавио их од царева гнева и посечења мачем, тако се смилуј и на мене који сам у тами грехова умом, речју и делом, и избави ме од гнева Божјег и вечне казне, да би ми, због твог посредовања и помоћи, и због Свога милосрђа и помоћи, Христос Бог подарио да тих и безгрешан живот проживим у овом свету, и да ме избави стајања с леве стране, а удостоји са свима светима стајања с десне стране. Амин.


  


Света Петка Ђунис