Иво Андрић је у Београду у континуитету провео четири године током којих је живео у хотелу Ексцелзиор, интензивно пишући први део триптиха “Јелена, жена које нема”. Ово дело је годинама стварало мистериозно питање ко је она које нема
Многи сматрају да је Андрић пишући причу о жени Јелени на уму имао баш супругу Милицу Бабић, прву школовану костимографкињу, удату Јовановић, на коју је чекао пуних 30 година да напокон постане слободна.
Међутим, једна Јелена заиста је постојала у Андрићевом животу. Била је Пољакиња заносне лепоте…
“Тек јесен је показала како су плитког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба.”
За време студија у Пољској, Андрић је уочи Првог светског рата 1914. године, упознао 16огодишњу Јелену Иржиковску, девојку заносне лепоте, која му неће узвратити љубав, али ће оставити дубок траг у његовом стваралаштву. Историчар књижевности Драгољуб Влатковић је својевремено доказао да чувена Андрићева “Јелена,жена које нема” није само плод пишћеве маште.
Ево како се Андрић борио за своју љубав и како је Јелена реаговала на вест да је наш писац добио Нобелову награду:
„Биографија једног писца највише говори о његовом делу” написао је својевремено Франсис Скот Фицџералд. Руководећи се овом мишљу историчар књижевности Драгољуб Влатковић у заоставштини Иве Андрића открио је да је Јелена, за коју се веровало да је жена из маште, заиста постојала!
Била је Андрићева велика неостварена љубав, описана кроз многе ликове у његовим делима. Звала се Јелена Иржиковска, била је Пољакиња из Кракова и имала је само шеснаест година када је Андрић угледао и заљубио се.
„Када је отворио врата Андрић је угледао више девојчицу него праву девојку ‘неодређених година’. А она је – одмах је то приметио – и у изгледу имала нечег божанског, нечег анђеоског. И као да је била послата однекуд, од неког и са неком поруком. Прво што му је привукло пажњу и пало у очи биле су њене – очи. Боље рећи тамноплава језерца – лепа, паметна, насмејана!”. Овако је Влатковић описао први сусрет Иве и Јелене у књизи „Јелена у животу и делу Иве Андрића” коју су објавиле „Књижевне новине – Енциклопедија”.
На основу Андрићевих дела Влатковић је реконструисао како је Јелена изгледала:
– Тело јој је било „чудан букет састављен од воћа и цвећа”: танак струк, савршено вајана рамена, невелике груди, а прелепе као у Афродите (у подоста деколтованој одећи), лице са лаким руменилом и са мало златног сјаја који трепери као осмејак. А очи? Оне су збуњивале и заустављале сваког ко је у њих погледао. И зборила је треперавим гласом. Уошпте, њено лице и њено биће заносили су сваког!” О Јелениној лепоти, међутим, сведочи и њена комшиница којој наш истраживач није открио име. За Андрићеву драгану она каже да је била „веома лепа” и „многи момци су јој се дивили”, „дивно је свирала на клавиру” и „касно се удала”.
Као необорив доказ Јелениног постојања читаоцима поменуте књиге Влатковић нуди на увид факсимил њеног писма упућеног Андрићу 15. новембра 1961. године. После четири деценије ћутања Пољакиња се јавила Андрићу да му честита на Нобеловој награди.
Трагове Јелениног постојања Влатковић је нашао и у преписци нашег нобеловца и његовим разговорима са пријатељима. У Писму Зденки Марковић, Андрић каже да је у „овом граду”, мислећи на Краков, „једну годину на свој начин био срећан” и да „га неће заборавити никада”! Андрићу је та срећа толико била велика и значајна да он свој боравак од неколико месеци продужава на годину дана. А у писму које је послао Зденки Марковић из Београда 2. априла 1923. пише: „Кад год дође пролеће, ја мислим на Пољску”.
Иво Андрић је из Беча прешао да студира у Краков где је стигао априла 1914. године и настанио се, по мишљењу Драгољуба Влатковића, у кући Јелениних родитеља.
У два писма из Кракова драгој пријатељици Евгенији Гојмерац, Андрић од ње тражи да му пошаље ноте за неке нове познанике. О томе Влатковић пише: „Евгенија је, очито учинила онако како ју је замолио изабраник њеног срца. Десетак дана касније он се обраћа новом поруком за ноте наводећи назив сваке композиције. За нас, пак, посебно је интересантна она под насловом „Кад ја виђех очи твоје”! У овом другом писму морао је рећи да су ноте за једну „мамселку”!
У Кракову Андрић је боравио свега три месеца. У домовину су га изненада вратиле несрећне прилике, атентат у Сарајеву и почетак Првог светског рата. Љубав из овог града, међутим, носио је у срцу целог живота, она му је била инспирација и лајтмотив у многим његовим делима.
– Јелену срећемо у лику Анике из приповетке „Аникина времена”, затим Маре Милоснице, као и у роману „На Дрини ћуприја” у лику Јеврејке Лотике и Фате у песми опеване, Саиде, жене Омер паше Латаса у истоименом роману – додаје Влатковић. – Али осим Ћорканове Швабице, по лику и судбини најближа Јелени је Рифка из приповетке „Љубав у касаби”.
Међутим, Андрић је и своју судбину уткао у ликове многих својих јунака. Тако његове „двојнике”, како каже Влатковић, срећемо у лику Алије Ђерзелеза, у ликовима из романа „Омер паша Латас”, „Проклетој авлији”, али највише аутобиографског, по мишљењу Влатковића, има у лику Михајла из „Аникиних времена”.
Жене су у делима нашег нобеловца за већину његових јунака узрок патњи, пропадања, страдања. Неузвраћена љубав одводи их у лудило, постају чак и градске луде као поп Вујадин у „Аникиним временима” или Осман у „Омер паши Латасу”. Руке Андрићевих јунака остају празне, најчешће испружене према странкињама. Да ли је Андрићева љубав остала неузвраћена? Судећи по његовим првим песничким збиркама у прози „Екс Понту” и „Немирима”, Пољакиња му није узвратила љубав! Потврду за ову сумњу Влатковић налази и у мало познатој дијалошкој једночинки „Конац комедије”.
„Управо у разговору, тачније у љубавној расправи између једног нашег „варварина” јужњака и пијанисткиње Пољакиње дато је, више као прича него као драма, оно што се међу њима одиграло у тренутку његовог великог разочарања и њиховог дефинитивног растанка” ,написао је историчар Влатковић.
Дуго година је Андрић жудео за својом „пуцом” и надао се да ће се вратити у Пољску. У писму професору и „другом родитељу” Тугомиру Алауповићу, 1920. године Андрић из Рима пише:
„Знам пољски и познајем и волим тај народ и пада ми на памет ие би ли било какво мјесто за мене код нашег будућег посланства у њих… Чекање је наша расна врлина, али ја више не могу да чекам. И знам да и најбољи морнар зависи о ветру. А ја сам као онај славни Марко Антоније срце своје свезао за сва времена за крму једне пољске Клеопатре која такође има једно краљевско име – Јелена. Мој брод тоне и једино га ви можете спасити. Останем ли без те царице и краљице мог срца, никад више нећу пружити руке за женом!”
ЧЕСТИТКА ЗА „НОБЕЛА”
Када је Иво Андрић добио Нобелову награду после 40 година ћутања јавила му се његова велика неостварена љубав Јелена.
„Драги Иво! Не знам да ли се сјећате Кракова, ул. Бонеровске и фамилије Иржиковски. Ја сам Јелена Иржиковска (Пуца) сада стара удова Лутавска. Морам вам послати срдачне честитке за вашег „Нобела”. Много сам заборавила изразе, али ако ми хоћете отписати, пишите можда вам могу писати пољски. Читала еам све ваше књиге које су преведене на пољски, али драго би ми било да их читам у оригиналу. Нећу више писатн само вас срдачно поздрављам и чекам на одговор.
Ваша стара пријатељица Јелена. ”
Краков, 15. 11. 1961.
Премештај, међутим, Андрић никада није добио.
Више пута јављале су се гласине о Андрићевој веридби и женидби, било је трачева, али и афера, попут оне са женом Густава Крклеца, такође Пољакињом Персидом. Међутим, Андрић се оженио тек после шездесете са Милицом Бабић, костимографом у београдском Народном позоришту. За разлику од Јелене ова његова последња љубав није, по мишљењу Влатковића, била ни књижевна инспирација ни јунакиња неког његовог дела. Мада је сам Андрић тврдио да су му године проведене са Милицом биле најсрећније у животу.
– Нема података да су се Ива и Јелена икада поново срели – каже Влатковић. – Међутим, Јеленом је остао опчињен до краја живота. А у наслову „Јелена жена које нема”, Андрић је изоставио само једну реч – више – „Јелена, жена које нема (више). Та реч би заправо све открила.
Србију волимо
