МЕЂУДНЕВИЦЕ

 По православном календару Међудневице су период између 28. гумника (августа) и 21. гроздобера (септембра), односно време између Велике и Мале госпојине. Међутим, ради се вероватно о неком много старијем обичају, односно старијем називу одређеног временског периода, чије је име касније изгубило првобитно значење. Верујемо да Међудевице воде порекло из претхришћанског периода и да су некада почињале и завршавале се родноверним празницима. Ако Међудневицe ускладимо са Миланковићевим календаром добићемо другачији датум обележавања од црквеног. Међудневице почињу на последњи дан Преображења природе, а завршавају се на дан Усуда и суђаја.

Оно што обележава Међудневице је обичај брања разног биља које има лековита својства. То биље називано је „међудневичке траве“ и између осталог то су:

кичица, крља (рицинус), хајдучка трава, царичица, папрачица, угаслица, коњски босиљак, обичан босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, трна итд.

Царичица се узимала против великих богиња; кичица као лек од обичних богиња; плод шипка, дрена и оскоруше користили су се као лек од срдобоље (дезентерије); страшник се давао деци која се ноћу плаше итд.

О обичају брања међудневичких трава у 19. веку оставио је запис Милош С.Милојевић:

„Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде, те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо ономе који нађе траве које тражи које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице животом. У те дане кад нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида“.

Такође, постоји веровање да међудневичка јаја могу остати свежа током целе године па се зато остављају за насад, а пилићи који се излегну у овом периоду биће добре носиље.

„Међудневичка јаја жене скупљају и чувају за зиму и верују да она могу трајати годину дана а да се не укваре.“ - Саватије М.Грбић, Српски народни обичаји среза бољевачког.

Исто тако риба ухваћена на Међудневице има посебне и лековите моћи. О томе сведочи С.М.Грбић:

„А кад је стока болесна онда јој додају суву рибу пастрмку, која је ухваћена уз Међудневицу. Та се трава и риба добро ситне и помешају са трицама, па се тиме крми стока.“

Битно је било завршити све „женске послове“ који су започети на Међудневице:

„Сваки женски рад који се ових дана почне мора се и свршити. Не ваља после Међудневице да остане несвршен рад. Зато свако женско чељаде кад почиње уз Међудневицу какав рад, гледа и удешава како ће га за то време и свршити.“

Цео овај период, окружен велом магије, био је посебан и веома значајан нашим прецима.

По црквеном календару, Међудневице почињу хришћанским празником Велика госпојина. Народни обичаји које смо описали немају никакве везе са црквеним празником ни са животом светице чији је празник тога дана. Успеније пресвете богородице или Велика госпојина је хришћански празник који је почео да се обележава 528. године по жељи источноримског цара Маврикија.

Међудневице се завршавају 21. гроздобера (септембра) на хришћански празник Велика госпојина. По Миланковићевом календару завршавају се 8. гроздобера - на дан Усуда и суђаја.

Можемо претпоставити да је некада, пре примања хришћанства, постојао период интезивног и селективног брања биљака познат као Међудневице. Биљке су коришћене као лековита средства али и у магијске сврхе. Обичај је остао делимично сачуван до данашњих дана. Такође, верујемо да су почетак и крај овог периода били повезани са старим словенским празницима, а да су касније везани за новонастале хришћанске празнике.

Аутор текста УРС "Старославци"