VAVEDENJE PRESVETE BOGORODICE

21. novembar/4. decembar

Car Solomon je 950 godina pre Hristovog rodjenja sazidao u Jerusalimu hram, koji je bio pravo graditeljsko cudo, po velicini, bogatstvu i lepoti. Tokom vekova je rusen, pa opet podizan. Do naseg vremena se sacuvao samo jedan zid, koji Jevreji zovu "Zid placa", i koji svedoci o neverovatnoj monumentalnosti hrama. U vreme rodjenja Djeve Marije, hram je bio obnovljen, mada nikada nije dostigao prvobitnu velicinu slavu i bogatstvo. Hram je bio podeljen na tri dela:

Trem ili dvoriste (Ulam), mesto gde se narod okupljao i gde su prinosene, po ondasnjem obicaju, izabrane zivotinje na zrtvu.

Sredisnji deo hrama, brod ili "Svetinja" (Hekal) bila je velika dvorana u kojoj su se vernici molili. Treci deo, mnogo visi od ostalih delova hrama, "Svetinja nad Svetinjama", odnosno svetiliste (Debir) bilo je zaklonjeno zavesom, jer se tamo nalazio Zavetni Kovceg gde boravi sam Svevisnji.

U "Svetinju nad Svetinjama" niko nije smeo da udje, sem prvosvestenika i to jednom u godini. Hram je okruzivalo bezbroj prostorija razlicitih namena. Sastavni deo hrama bio je i deo u kojem su zivele i vaspitavale se devojcice, gde su ucene molitvi, radu i vrlinskom zivotu.

U taj veliki hram najvece svetiliste jevrejskog naroda, roditelji Presvete Bogorodice, Joakim i Ana spremali su se da odvedu svoju kcerkicu, kako bi ispunili svoj zavet. Kad je trebalo da podju, pozvali su svu rodbinu, prijatelje i Marijine drugarice, pa su u svecanoj povorci, krenuli u svetiliste. Marija nije bila obicno dete, vec dar od Boga, koji su dobili posle pedeset godina bezdetnog braka. Svecana povorka je krenula prema Jerusalimu, napred su isle devojcice sa zapaljenim svecama, za njima Joakim i Ana, drzeci za ruke svoje cedo, a potom svi ostali pratioci. Tri dana su putovali od Nazareta do Jerusalima, ali nikome taj put nije bio tezak.

Kad su stigli nadomak hrama, pred njih su izasli svestenici. Svi zajedno su usli u trem, prosli sredisnjim delom crkve i kad su stigli do stepenica, roditelji su maloj Mariji pomogli da se popne na prvu stepenicu, a onda se ona sama, bez icije pomoci uspela do vrha. Tamo je cekao prvosvestenik Zaharija, (otac Jovana Pretece), koji je uzeo za ruku i uveo, ne samo u hram, nego u Svetinju nad Svetinjama, gde niko nije smeo da ulazi. Uvodjenje Presvete Bogorodice u hram se zove vavedenje, otuda i naziv praznika. Zaharija je posvetio dete na sluzenje Bogu. Posle cina posvecenja, Joakim i Ana su prineli zrtvu i vratili se kuci, a mala Marija je ostala u hramu, gde je provela sledecih devet godina. Roditelji su je cesto posecivali, a narocito majka Ana.

Kako su bili veoma stari, preminuli su pre nego sto je doslo vreme da Marija izadje iz hrama. Posle smrti roditelja, ona nije htela da napusta hram i stupi u brak, nego je zelela da citav svoj zivot posveti Bogu. Kako je to bilo suprotno zakonima i obicajima u Izraelu, svestenici su odlucili da je daju Josifu, njenom daljem rodjaku, koji je bio osamdesetogodisnji udovac i imao odraslu decu. Verili su je sa njim, kako bi mogla da zivi u njegovoj kuci, a Josif je obecao da ce je cuvati kao svoju kcer i postovati njen zavet. Ispunjena je Marijina zelja, a u isto vreme zadovoljeni su strogi zakonski propisi, kojima nije bilo dozvoljeno da devojka ostane devica do kraja zivota, vec je svaka morala da se uda. Marija je zivela u Josifovoj kuci isto kao sto je zivela u hramu. Tako je Djeva Marija ustvari prva monahinja, ona koja je zivot zavestala Bogu.

Vavedenje je slava Hilandara i svih hramova koji su ovom prazniku posveceni, kao i mnogih srpskih porodica.