Sedam znakova da ste sreli "svog čovjeka"

  
Na nivou instinkta "svog čovjeka" prepoznajemo ne u sekundu, već u djeliću sekunde. 

U stara vremena, ljudi nijesu imali vremena da postavljaju pitanja novom čovjeku, upoznaju njegove sklonosti i navike, čak ni da ga omirišu, nije im uvijek uspijevalo. I "uređaj za prepoznavanje" se uključivao momentalno; program svoj-tuđi pomogao im je da prežive. 

​Taj misteriozni uređaj za prepoznavanje "svojih" i danas radi. A potom razmišljanja i sumnje ovladaju nama. Mi u savremenom svijetu ne vjerujemo previše osjećanjima. Uzalud, što na nivou osjećanja možemo da odredimo svoje - čak i po fotografijama.
Znaci "svog čovjeka" su jednostavni 
Prvi osjećaj to je prepoznavanje. Doslovno srećemo nekoga sa kim smo nekada bili veoma bliski. Poznat nam je taj lik! Nije važno da li je lijep ili ne baš - slično kao kako smo prepoznavali roditelja u djetinjstvu u masi ljudi. I on nam se činio najlepšim, najboljim, jer je on naš!
Javlja se beskrajna radost. Rastu osjećanja, emocionalni odgovor. Drago nam je što smo se sreli! Osjećamo se kao da je naš voz stigao u nepoznat grad - a na peronu nas sreće naš bliski čovjek. A mi se neshvatljivo osmjehujemo od radosti, gledajući ga kroz mutno staklo vagona. To je on! On nas čeka!
Nestaju zabrinutost i napetost. Svi problemi ne izgledaju toliko važni kada smo blizu "svog čovjeka". Naše snaga raste, energija dolazi, osjećamo da nevolja nije problem, da ćemo uspjeti da se nosimo sa životom. Dobijamo moćnu podršku od same činjenice prisustva "svog čovjeka" u životu. Dovoljno je samo da se sjetimo njega.
Da, i ne treba ga se sjećati - mi ne zaboravimo ni na trenutak "svog čovjeka". Kao što ne zaboravljamo na svoje dijete ili majku u djetinjstvu - "naši ljudi" jednostavno žive u našoj svijesti. Ne treba se truditi da ih se sjetimo - oni su tu, unutar nas!
Sa "svojim čovjekom" čak i ćuteći se razumijemo. Mislimo o jednom te istom. Iste šale nas zasmijavaju. Koristimo iste riječi markere. Ista muzika nas privlači, isti umjetnici; naš stav prema određenim događajima je isti. I nemamo razloge za sporove, dokaze, mučne dijaloge - sve je i tako jasno. 

 

Svađe mogu postojati - a kako bez njih? Jer, sa najbližima se najčešće svađamo. Ali tokom svađe, doživljavamo takvo strašno stanje, kao da smo se svađali sami sa sobom ili sa majkom u djetinjstvu. Jednostavno kao da smo slomljeni, spremni smo na sve samo da se pomirimo što prije - ista osjećanja doživljava i "naš čovjek".
Ne pokušavamo da budemo bolji nego što jesmo. Da se naprežemo se i nosimo masku. Sa " svojim čovjekom" smo onakvi kakvi smo. Ne osjećamo strah da ćemo izgledati nelijepi, nepametni - nas prihvata i mi prihvatamo njega. I nema smisla da se pretvaramo ili krijemo nešto ...

Naći "svog čovjeka" je velika sreća. Taj susret nam daje dodatnu snagu i zaštitu. Jedan konj može vući tri tone, a dva konja - petnaest tona, to je takav paradoks. 
"Svoj čovjek" to nije samo ljubav. To može biti i prijateljstvo. Takvu vezu treba čuvati i paziti. "Svog čovjeka" može sresti svako - ali često racionalnost i mišljenje okruženja sprečavaju nas da vjerujemo osjećanjima. A njima treba vjerovati!
Anna Kirjanova
​
Prevod teksta: http://www.transurfing-real.ru/2018/10/blog-post_114.html
Prevod: Beba Muratović - Bebamur.com
​

Letnji Sveti Nikola: Ceo dan treba da bude posvećen praznovanju svetitelja

Pravoslavni vernici 22. maja proslavljaju praznik posvećen prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja mirlikijskog čudotvorca. Ovaj praznik poznat je kao letnji Sveti Nikola.

Nikoljdan, najčeščća slava kod Srba proslavlja se 19. decembra, a 22. maja slavi se dan kada su mošti ovog svetitelja prenete iz Mire u Bari. Za razliku od zimskog Nikoljdana, današnji praznik poznat je i kao letnji Nikoljdan.
Ovaj svetitelj rodio se u Patari, u Likiji, kao sin jedinac bogatih roditelja. Kad su mu roditelji umrli, svoje bogato nasledstvo razdelio je sirotinji i posvetio se svešteničkom pozivu. Bio je borac za istinu i pravdu, pomagao je bolesnim, sirotim, nemoćnim. Još za života smatrali su ga svetiteljem.
Verovalo se da snagom svoje molitve može da stišava ili izaziva morske bure, spasava nasukane lađe i brodove zbog čega je smatran kao „najveća sila na moru“.
Svetitelj koji je do duboke starosti upravljao crkvom kao arhiepiskop i pomagao narodu umro je 19. decembra 345. godine. Njegovo telo je sahranjeno u sabornoj crkvi mirlikijske mitropolije. Na njegov grob dovođeni su bolesni, koji bi se potom izlečili. U 11. veku, kada su Turci osvojili Malu Aziju i grad Mir, prenete su i njegove mošti, a i tom prilikom desila su se mnoga čudesa.
Prilikom prenosa svetih moštiju, desila su se mnoga čudesa. Isceliše se bolesni, hromi i slepi, gluvi i besomučni. Ta čudesa i čudesna isceljenja dešavaju se i dan danas, a vernici širom sveta mole se ovom svetitelju kada se nađu u nevolji ili bolesti. Mnogi hrišćanski hodočasnici pohode grad Bari, gde je vremenom sagrađena i crkva u znak zahvalnosti i čast njegovu, i dolaze tu iz raznih krajeva sveta na poklonjenje čudesnim moštima i kivotu svetitelja Nikolaja.
Pri prenosu svetiteljskih moštiju dogode se mnoga čudesa, kako od dodira moštiju, tako i od mira, koje se izobilno točilo iz moštiju. Još se u ovaj dan spominje čudo svetog Nikolaja nad Stefanom Dečanskim, kraljem srpskim; naime, kako je svetitelj Nikolaj povratio vid slepome kralju Stefanu.
Na ovaj dan ne valja raditi fizičke poslove kao što su pranje veša, čišćenje, kuće... Ceo dan treba da bude posvećen praznovanju svetitelja. 

Izvor  

Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију светог Николаја Чудотворца, свечарима срећна и Богом благословена слава!

Помаже Бог, верна браћо и сестре!

Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију светог Николаја Чудотворца, свечарима срећна и Богом благословена слава! 

У вријеме цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тијело овога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православан и под православним патријархом. При пријеносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слијепоме краљу Стефану.

ПОВИЈЕСТ О ПРЕНЕСЕЊУ ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА, АРХИЕПИСКОПА МИРЛИКИЈСКОГ

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и дијеце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због гријехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грјешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отјерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког свјетила свијета, чија света душа живи у неисказаној свјетлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.
То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живио у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избјегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно смјестише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоцјеном робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11. априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и цјелокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и дјеца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, пјевајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцјељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бјесомучни и разни други болесници; у уторак се исцјелише двадесет и два болесника; у сриједу – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцјели глувонијемог човјека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцјелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцјелења, а и сада се дају свима који му с вјером прибјегавају. Видећи гдје се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцјено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренијеше они и стари кивот светитељев, у коме он бјеше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега дио руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и цјелива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцјелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све вијекове, амин.

Извор: светиникола.орг

  

ДАНАС ЈЕ СВЕТИ НИКОЛА ЛЕТЊИ: На данашњи дан деца се радују, а болесни проналазе спас

  

Српска православна црква (СПЦ) и њени верници обележавају данас празник посвећен преносу моштију Светог оца Николаја - Мирликијског чудотворца.

Истовремено, у календару СПЦ данас се слави и Пећка икона Пресвете Богородице. Данашњи празник спомен је на догађај када су мошти Светог Николе пренете из Мире у Бари, где и данас почивају. Никољдан је празник посвећен Светом Николи који се прославља 19. децембра.

Сви они који славе Никољадан, пренос моштију обележавају као преславу, и обрнуто. Иако календарски не припада лету, због најчешће лепог времена када "пада" данашњи празник, у народу се назива и летњи Свети Никола.

На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. 

Хришћани верују да својим чудесним моћима Свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.

Према предању, управо је Свети Никола повратио вид слепом српском краљу Стефану Дечанском. Током векова, Свети Никола је постао један од најомиљенијих светаца и за њега се везују многи обичаји опстали из давнина.

Данас, према традицији, никако не ваља прати веш, чистити кућу и радити било какве кућне послове. У неким крајевима одржао се и обичај даривања деце на данашњи празник јер је Свети Никола и њихов заштитник.

Православни верници светог Николу сматрају борцем за Христову веру, победником зла за цео свет, а његово име значи народни победник.

После смрти родитеља, Никола је имање разделио сиромашнима не задржавајући ништа за себе.
Године 1087. посмртни остаци Светог Николе пренети су у тада православни Бари, који се налази у јужној Италији, у цркву Светог Јована Претече. И данас мошти светог Николе почивају у Барију, сада у истоименој цркви Светог Николе, коју су у његову славу подигли грађани, верујући и поштујући овог чудотворца и исцелитеља.

Слава Свети Никола је по броју оних који је славе, без премца међу Србима. Како се верује у нашем народу, половина Срба слави Светог Николу, док друга половина иде у госте. Светом Николи посвећено је више од 600 цркава под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Извор Курир. рс 

Danas je dan Svetog Jovana Bogoslova – veruje se da isceljuje duševne i telesne bolesti

 

Danas se obeležava dan posvećen Svetom apostolu i jevanđelisti Jovanu Bogoslovu, svetom Hristovom učeniku koji se rodio u ribarskoj porodici. Sin je ribara Zavedeja i majke Salomije. Zajedno sa svojim bratom Jakovom, krenuo je za Hristom i nikada Ga nije napuštao.

Za njega se kaže da je bio omiljen Hristov učenik. Jedini je on, sa Svetom Bogomajkom ostao pod Krstom raspetog Gospoda, ne napuštajući Ga, obećavši da će on čuvati Presvetu Bogorodicu i služiti je sve do Njenog uspenija.

Kasnije odlazi u Efes, jer silaskom Svetog Duha na apostole, dobi zadatak da tamo širi Božansko Jevanđelje i pođe mu za rukom da preobrati mnogo naroda u hrišćanstvo. Bio je proganjan, ponižavan i mučen. Za vreme koje je proveo u progonstvu na ostrvu Patmos, napisao je čuveno Jevanđelje i Otkrovenje, a po dolasku na presto cara Nerve, bio je oslobođen i vratio se u Efes.

Tu je nastavio da prevodi neznabožce u hrišćanstvo. Poživeo je ovaj ugodnik Božji više od 100 godina. Crkva dva puta u godini proslavlja ovog svetitelja i to: 9. oktobra kada se sećamo njegova upokojenja i 21. maja, jer na taj dan iz njegovog groba se širi neki čudesni prah, koji leči bolesne, koji je mirisan i lekovit.

Naime, kad je sveti Jovan imao već više od sto godina, izašao je sa svojih 7 učenika iz Efesa i naredio im da iskopaju grob u obliku krsta. Potom je starac legao u grob i njegovi učenici su ga sahranili. Vernici su kasnije otvorili Jovanov grob, ali telo nije bilo u njemu. Jedino se, svake godine 21. maja, od njegovog groba dizao neki sitni prah, mirisan i lekovit. Tim prahom narod je lečio mnoge bolesti.

I zato neka pod dejstvom njegove molitve i mi dobijemo isceljenje naših duševnih i telesnih bolesti i neka nas udostoji ljubavi Hrista Boga našeg.

Kako je Jovan spasavao duše

Za sv. Jovana apostola priča sv. Kliment Aleksandrijski, kako u nekom mestu u Maloj Aziji beše krstio jednog neznabožačkog mladića, i poverio ga brizi mesnog episkopa, a on otišao dalje na propoved jevanđelja. U odsustvu sv. Jovana onaj se mladić pokvari i počne se opijati, i krasti, a najzad stupi u neku razbojničku družinu, koja je iz šume napadala ljude i harala. Posle izvesnog vremena vrati se sv. Jovan u to mesto, i ču od episkopa, šta se dogodilo sa onim mladićem.

Tada sv. Jovan, ne časeći časa, potraži konja i sprovodnika i odjuri ka onoj šumi, gde se razbojnička družina nahođaše. Tražeći po šumi svetitelj nađe hajduke i izađe pred starešinu hajdučkog. A onaj mladić čim ga ugleda i pozna, nadade se u begstvo. Starac Jovan pojuri za njim, te i pored starosti svoje sustiže ga. Videći da je sustignut mladić pade pred noge apostola, i od stida ne smede mu u oči pogledati. Jovan ga zagrli i poče ljubiti, kao pastir kad nađe izgubljenu ovcu. I povrati ga Jovan u grad, i utvrdi ponovo u veri i dobrodeteljnom životu. I ugodivši Bogu upokoji se mladić taj u svoje vreme.

 

   

Pravoslavni Srbi veruju da na današnji dan treba izgovoriti molitvu njemu posvećenu kako bi se i telo i duša izlečili od svih muka, a vi bili zdravi cele godine:

„Sveti Jovan Jevanđelist,
Sin ribara Zevedeja,
Mlad bejaše kad ga ljubav
Isusova silno zgreja.
Najverniji drug
Gospodnji S čistom dušom devojačkom,
S dušom čistom i ljubavnom,
Vidovitom i junačkom.
On objavi čudne tajne.
Sa večnosti pečat skide,
Udes sveta od početka
Pa do kraja on provide.
On je ljubav propoved’o,
Ljubavlju je i hodio,
Do prestola Višnjeg Boga Ljubavlju se uzvisio.
Ljubavlju je on porast’o K’o planina belosnežna
– Sin gromova, prorok strašni.
Ma da srca krotka, nežna.
O Jovane čudovidni,
O gromovni svetitelju:
Prinesi nam molbe male
Svome drugu, Spasitelju!
Privedi nas bliže k Njemu.
Silnom Bogu, slatkom Bogu;
Prsi smo Mu nedostojni
– No bar blizu, blizu – nogu! “
Kako je Jovan spasavao duše
Amin!

Tekst u celosti preuzet sa Tkmagazin.rs 

 

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов

  

 Српска Православна Црква 26. септембра / 9. октобра прославља чесно престављење светог апостола и еванђелиста Јована, девственика и омиљеног ученика Христова. 8. / 21. маја пак, спомиње се целебни прах који је на чудесан начин излазио из његовог гроба. У манастиру Лешје нова црква, у којој Лешјанска обитељ са својим верницима узноси усрдне молитве Богу призивајући помоћ и посредовање пред Богом светог апостола и јеванђелисте Јована, посвећена је празнику чуда пројављеног од гроба овог светог Богослова.

Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1; 3)

Еванђелиста Јован све је рекао у једној реченици, обухвативши њом и све видљиво и све оно што је изнад видљивог. Остављајући оно што је његовим слушаоцима познато, он узводи мисао ка узвишенијим стварима и обухвата васцело стварање. Уопштено, он не говори о творевини него о Творцу, Који је све то из небића призвао у биће.

 

Св. Јован Златоусти

Све кроз Њега постаде (Јн. 1; 3), будући да су кроз Њега извршена дела, према речима апостола: Све је кроз Њега било створено, јер су кроз Њега извршена дела (упор. Кол. 1; 16–17), Кроз Њега створи васцелу земљу ? и Без Њега ништа није постало (Јн. 1; 3), што је једно исто. У томе што је кроз Њега саздано беше живот, и живот беше светлост (видело) људима (Јн. 1; 4), јер су се Његовим јављањем сакриле рушилачке, претходне заблуде. И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1; 5), и као што каже: Својима дође, и своји Га не примише (Јн. 1; 11).

 

Св. Јефрем Сирин

Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са св. Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију св. Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.

 

Тропар, глас 2.

Љубљени Апостоле Христа Бога, пожури да избавиш оне који су без оправдања пред Богом, примајући их кад ти прилазе, јер си на Христове груди пао: Њега моли, богослове, да наишли облак безбожништва разагна, и да нам подари мира и велике милости.

Извор  

Мушкарац не оставља само ону за коју зна да је...

„Постоје различите врсте љубави на овом свету, али никад се не појављује иста љубав два пута.“

   

„Постоје различите врсте љубави на овом свету, али никад се не појављује иста љубав два пута.“ – Ф. Скот Фицџералд

Неће вас оставити ако зна да никада више неће наћи жену попут вас.

Без обзира што стоји на путу или колико нелогично се то чини. Уколико сте били способни да својим смешком насликате залазак сунца у различитим бојама и покажете му љубав за коју није веровао да постоји, никада неће моћи да вас остави.

Љубав долази и одлази, било да бледи или једноставно умре тихом смрћу.

Постоје моменти страсти и пожуде, али испод свега је оно што чини да мушкарац остане уз вас, пише Елепхант јоурнал. То је осећај сигурности да без обзира колико дуго тражио или колико далеко отишао, неће никада наћи другу жену попут вас.

Кажу да уколико желимо бити незаборавни треба да будемо контрадикторни; треба да му останемо загонетни. Не због самодопадности или задовољавања наших осећања, већ због тога што се он у себи смешка док се пита што ћете му ново приредити.

Жена доброг срца, љубазна душа која плеше у ритму Земље док заводнички њише боковима испод сјајећег месеца.

   

Осећајност која цвета преко њених образа који се преливају у бојама, док се њене топле сузе котрљају. Жена која не трпи ничије глупости. Тип жене која је лавица у спаваћој соби, али која се моли на коленима у недељу ујутро.

То је жена која не испуњава само једно подручје њених жеља – већ све њих.

Постоје милиони људи на овом свету, постоје стотине с којима можемо делити повезаност и привлачност – али постоји само једна особа која постаје незаборавна

Без обзира колико пута се увери да ће јој одолети, мушкарац који зна да је пронашао нешто што више никада неће наћи, никада од ње неће одустати.

Неће јој окренути леђа и пустити је да му склизне кроз прсте попут топлог летног песка. Неће одбацити њену магију и претварати се да је она обична попут врапца који пева песму о просечности.

Ствар с проналажењем жене коју више никада нећете изгубити је да она ретко долази упакована онако како се надате да ће љубав доћи. Она је сва наопака – или се можда ради о томе да ви нисте знали шта је заправо исправно.

Може бити замршена или повремено излуђујућа, ипак њена замршеност и интригантност је оно што се показује највећим изазовом за ваше скривене потребе.


   

Друкчија је када је с вама – и ви то знате.

То је истинито о овој врсти жене, она не показује све своје карте било коме.

Када се отвори и покаже вам шта држи у рукама, то је углавном запањујуће и инспиришуће. Сачувала је најбоље делове себе за вас и док други то могу поштовати или чак бити опчињени тиме, то није због тога што је заправо виде.

Она ствара друкчији свет унутар своје маште, онај којег не може сватко разумети, али с вама је отворила врата која су остала затворена.

Има неземаљске вртове који цветају где је некад била само сува и запуштена земља. Мушкарац неће напустити жену за коју зна да је никад неће моћи заменити.

Сваком од нас је потребно нешто друго од партнера. Љубав није један калуп који пристаје свима. Постоји милон различитих језика и укуса, боја и величина и сви они чекају и капају у својој угодној стварности. Оно што је задивљујуће за једну особу друга особа може превидети, оно што је једноме превише другоме може бити таман.

Стога је ова жена, која је незаборавна, друкчија за сваког мушкарца којег је очарала својом стварношћу.

Она може бити тиха или ће се можда препустити животу забаве. Може бити домаћица или можда преферира да наручује доставу хране. Није битно ко је она, већ што представља. Немогуће ју је дефинисати.

Не постоји такав осећај попут оног да смо нашли нешто специјално, јер без обзира какве су наше индивидуалне потребе, сви се желимо осећати као да смо пронашли благо.

Желимо знати да смо освојили лутрију у љубави и да нема никакве дилеме у нама да не постоји нико други попут онога коме смо дали своје срце.

Мушкарац никада неће одустати од жене која је љубав која се догађа једном у животу.

Не кажем да ће то бити лако, али тако је с љубавним причама – не желимо да буде лако. Нико од нас не иде у биоскоп да би гледао срећан завршетак на почетку филма. Уместо тога, волимо значајне преокрете, када се све чини изгубљеним и сва нада је минимална.

Велике љубавне приче нису велике због тога колико лако су се ствари догађале у њима, већ због потешкоћа које су њени актери пребродили како би љубав функционисала.

Искушења и невоље које су пред нама уколико имамо склоности да идемо за оним што желимо и награда која следи, говоре нам да без обзира на све, ова љубав ће увек бити вредна тога.

Ништа никада није готово и ако је заиста био у стању да вас пусти да одете, то је због тога што постоји други мушкарац који моли за то да једног дана нађе некога попут вас.

Време открива чак и најискреније боје. Уколико ове вечери заспите сами, знајте да не постоји ништа што можете учинити да уверите мушкарца у своју вредност или да га научите тајнама чаролије коју стварате.

Мушкарац који вас види и жена која заиста јесте ће знати да он никада неће пронаћи другу која је попут вас у свом животу.

И то ће бити човек који вас никада неће пустити.

„Једини мушкарац који вам треба у животу је онај који вам докаже да сте му потребни у његовом животу.“ – Непознати аутор


Aтма.хр