ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ
  Пета глава О БРАКУ

Хришћанима који су у браку биће занимљиво да се упознају са ставовима ст. Пајсија о разним проблемима супружничког живота. Тема односа међу супружницима веома је обимна и довољно испитана, али то не значи да су разнолики брачни проблеми већ решени. У овој глави наведено је пажње достојно старчево писмо које ми је упутио на моју посебну молбу. У наставку се налази и моје писмо о браку, које сам објавио у свесци бр. 45 часописа „Синакси“ (јануар – март 1993) надајући се да ће оно помоћи хришћанима који свој брак сматрају за препреку животу у Христу. Они врло често доспевају у мучно стање, што се страшно одражава на све чланове породице.
  1. Писмо старца Пајсија
 
Часни Крст, 1. јануара 1974. Поздрављам те, љубљени брате Дионисије,
Нека Свесвети витлејемски Младенац благослови наступајућу годину! Добио сам твоје писмо.
Постављаш ми питање о супружничким односима ожењених свештеника а такође и мирјана. Зашто Свети Оци не дају потпуно прецизна одређења? То значи да постоји и нешто неодређено, јер не могу сви људи живети по истом калупу. Свети Оци су много тога препустили нашем расуђивању, старању, духовном осећању и могућностима свакога од нас.
Да би ти ово било разумљивије, навешћу примере из живота ожењених свештеника и мирјана, који су и данас живи и које познајем. Међу њима постоје и такви који су, склопивши брачни савез, родили једно, двоје или троје деце, а затим наставили да живе чисто. Други ступају у супружничку присност само привремено, ради рађања деце, док све остало време живе као брат и сестра. Неки се пак уздржавају само у време поста, а затим имају присне односе. Неки чак ни то не могу да испуне. Постоје и они који одржавају односе средином недеље, како би били чисти три дана пре и три дана после божанственог Причешћа. Неки се и ту спотичу, јер је Христос, јавивши се апостолима након Васкрсења, одмах рекао: „Као што је Отац послао Мене и Ја шаљем вас… Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се, и којима задржите, задржани су“ (Јн.20;21-23).
Циљ је да се свако подвизава с расуђивањем и брижљивошћу, у складу са својим духовним снагама.
У почетку, наравно, смета младост, али током времена тело слаби а дух се укрепљује, тако да чак и ожењени почињу помало да окушају божанску насладу. Тад се људи природним путем удаљују од телесне насладе, која у њиховим очима постаје ништавна. Тако се подвизавају ожењени и долазе у рај мирним путем са кривинама, док монаси тамо стижу успињући се по стенама и верући се по врховима.
Мораш имати у виду да проблем односа није само твој и да немаш права да све уређујеш сам, него искључиво уз узајамну сагласност, како заповеда и апостол Павле. Кад се то догоди уз узајамну сагласност, опет је потребна молитва. Снажан мора да се постави у положај слабог. Често се дешава следеће: једна страна пристане (на уздржање) да не би ражалостила другу, али зато изнутра страда. То се најчешће дешава женама које имају мало страха Божијег и живахно тело.
Често се дешава да благочестиви мужеви, након што од жене чују речи сагласности, неразумно продужавају период уздржања, и тада страдају жене: постају нервозне и сл. Мужеви сматрају да су се њихове жене утврдиле у врлини и желе да живе чистије, одржавајући односе након дужих периода. Жена због тога пада у искушење и жели да ступи у везу с пријатељима. Кад дође до пада, мучи их грижа савести. Мужеви настоје да живе чистије, иако виде да жене нису томе наклоњене. На тај начин мужеви претпостављају да су жене оствариле духовни напредак и да не желе телесно. Овде, међутим, постоји физички узрок и женски егоизам има оправдање, као и љубомора коју осећају они слабији. Увидевши да муж жели да живи духовним животом, жена се присиљава јер хоће да га надмаши.
Опрости ми што сам зашао у туђи виноград, будући да су монашки посао бројанице а не тема о којој ти пишем. Међутим, да те не бих ражалостио, написаћу ти нешто од онога што издалека знам, због чега страдају многа наша браћа у свету и што непријатељу даје могућност да делује.
Од великог је значаја да су супружници слични по телесном саставу. Кад је једно слабо и кротко а друго веома живахно, потребно је да се снажније жртвује због болешљивијег. Болесно ће уз његову помоћ постепено оздравити, а кад је обоје здраво, могу да крену напред.
Као то сам рекао у почетку, за освећење ожењеног потребни су подвиг, брижљивост и расуђивање. Према томе, ако овој теми не приступимо на духован начин, могли бисмо да помислимо да ожењенима није потребно да се много подвизавају. Сматрам да је неисправно женити се само зато да би човек јео, спавао и имао телесну насладу, јер је све то телесно, а човек није само тело него и дух. Тело треба да помаже освећењу душе, а не њеном уништењу.
Бог познаје свачији подвиг и снагу коју му је дао, па ће сагласно томе тражити и одговор. Ја све њих подједнако волим и радујем се усрдним подвижницима. Само да не врше злочиначке абортусе и остало.
Молим те да ми опростиш због рукописа, јер журим. Треба да извршим још једно духовно дело а затим ме очекује мноштво писама. Пишем ти брзо да бих брзо приступио извршењу својих намера. Нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе. С љубављу Христовом, монах Пајсије.
  2. Писмо ожењеном брату
„Желео бих, драги брате, да ти изложим сопствене погледе на тему која те интересује, односно на различите проблеме породичног живота. Обојица имамо исто искуство, с тим што се мени посрећило да имам породицу, и то велику. Због тога верујем да моје речи нећеш прихватити као неосновану и суву проповед, него као речи љубави и саосећања, чија је намера да укажу на извесне путеве решавања проблема које ствара брак.
Познато је да и верујући људи имају несрећне бракове. Млади, који су од раног детињства похађали часове веронауке, који се никад нису удаљавали од Цркве, ступају у брак и суочавају се с проблемима, нарочито после две – три године заједничког живота. Важан је и проблем супружничких односа и рађања деце. Тај проблем је веома изражен услед различитих погледа на њега, који су понекад дијаметрално супротни, као и услед сукобљавања две категорије богословских расуђивања. Постоје међу њима они који су строги и неумољиви, који подвлаче да је циљ брака искључиво рађање деце и при том забрањују супружничку присност. Постоје и они попустљивији, који имају лично искуство породичног живота или су пак достигли извесну духовну зрелост као резултат подвижничког живота у манастиру, где ожењене прихватају с љубављу и разумевањем.
Веруј ми, брате, да у наше време не оскудевамо у теоријама. Написано је много, чак исувише. Ту тему су анализирали надарени богослови – свештеници и мирјани. Међутим, у погледу праксе, по тим питањима не постоји сагласност. То мноштво различитих мишљења не само да не пружа суштинску помоћ него, напротив, силно компликује ствар и трује живот оних који су у браку. Стога је нарочито потребно ослушкивати утешитељски глас Цркве који углавном говори кроз духовнике. Исто тако, потребно је читати чланке и књиге које нуде одговарајуће решење за сваки поједини случај. Треба приметити да један исти проблем за различите брачне парове не допушта једно исто решење или, боље речено, постоји много начина да се он реши.
Следећа размишљања, брате, неће решити оно што је нерешиво али, исто тако, неће ни долити уље на ватру. Она ће само дотаћи неке проблеме који су ти, можда, искрсли услед других, непромишљених и неопрезних ставова. Напомињем ти да су ово чисто лична размишљања и ти их мирно можеш одбацити уколико сматраш да су неоснована или да противрече твом духовном устројству. Ја, пре свега, не желим да пред тебе поставим нове проблеме. Опрости ми што ти пишем на брзину. Не заборави да у дому оца, који има много деце, због мноштва послова никад нема тишине и да је време којим располажем веома ограничено. Пишем ти с љубављу и надам се да ће ми твоја љубав опростити.
 
1. Изабравши породични живот, прихватили смо мноштво обавеза. Оне ти различитим кривинама ометају пут ка рају док се, напротив, неожењени веру по планинским стазицама. Супружници су повезани љубављу. Овде би, вероватно, требало да кажем да се хришћани обично упознају захваљујући нечијем посредовању. Због тога њихова узајамна осећања не успевају да се развију пре брака. То значи да би сам брак морао да одгаја љубав уместо да је хлади.
 
2. У браку се и од једног и од другог супружника захтева расуђивање. На жалост, веома се често дешава да брак чини живот супружника мрачним, јер су добили васпитање које је изопачило њихову свест и савест. Такви парови се брзо разводе.
 
3. Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром. Њихово понашање изазива страшне потресе у души породичног човека, који је дужан да носи и тај крст духовног мучеништва. У браку је недопуштено да се лакомислено говори о забрани телесних наслада. Не желим тиме да кажем да су породични људи неуздржани и незасити. Они поседују духовну кочницу и уздржавају се. Међутим, њима није лако да говоре о додатном уздржавању, које би могло да потраје годинама. У таквом случају почећемо да тражимо нешто са стране, изван брака. То схвата и испод тога би могла да се потпише већина породичних људи, који су често изложени снажнијим искушењима него монаси. Сматрам да ће разборит хришћанин поставити добар почетак уколико се буде придржавао уздржања током поста. То ће му много помоћи у духовном животу.
 
4. Награда брака је рађање деце. Међутим, постоје и парови код којих је то немогуће. Ко може да разреши мучно питање које се појављује код тих људи: могу ли они имати брачне односе или не могу? Зар не би требало да се у браку понашају као безбрачни? Мени је веома тешко да прихватим тако екстремне ставове. На крају крајева, увиђам да то не може да испуни огромна већина ожењених.
 
5. Немогуће је да танчине брачног живота уређује неко трећи. Обавештавање пријатеља допушта да се избегну трагичне или комичне ситуације. Међутим, недопустива је тежња неких да дају савете онда кад их нико од њих не тражи. Овде долази до једне уобичајене грешке: свима се даје један исти савет и при том се заборавља да у свету не постоје два истоветна човека са истоветним карактерима и истоветним потребама.
 
6. Хришћански брак мора бити стабилан. Плашим се да нас неки (неверујући) мирјани превазилазе у љубави, односно да су међусобно чвршће везани него ми, хришћани, који смо често незаинтересовани и равнодушни.
 
7. Сасвим је безначајно мишљење према којем је рађање деце нужно због решавања демографског проблема државе. Ниједан родитељ не размишља на тај начин, односно, не одгаја децу зато да би се увећао број становника у држави или зато да би служила у војсци и осигуравала безбедност Отаџбине. Тако могу да говоре само неожењени а не породични људи који верују да брак за свој циљ има и рађање деце јер је то како воља Божија, тако и њихова сопствена. Они се моле да њихова деца постану добри хришћани, долични свештеници, побожни монаси или светитељи. Други узроци брака не постоје.
 
8. Многе ствари које су написане о браку нису биле успешне јер је њихова аргументација неоснована и лако се може одбацити. Цитати које њихови аутори наводе из Светог Писма и светоотачких дела не одговарају теми. Њихово искуство је теоретско и они само покушавају да се позову на свештене текстове. Навешћу један пример. Извесни аутор је закључио да ће сваки хришћанин, који својом кривицом нема много деце, бити осуђен на вечну казну, јер се у ад упућују неправедни и грешни. Разуме се да ће, сагласно Светом Писму, тамо отићи неправедни и аутор наводи многобројне цитате из познатих текстова. Тешкоћа се састоји једино у налажењу места која осуђују оне без много деце или забрањују супружничке односе у браку.
 
9. Заинтересованост Цркве за рађање великог броја деце је чисто теоретска и стога не захтева од брачних парова да обавезно имају много деце. Сматрам да циркулари такође неће решити проблем. Они остављају утисак на саме своје састављаче да саосећају са брачним паровима. Резултат је ништаван. Нама су потребна дела а не теорије.
 
10. Кад свештеника позову у породицу да би размотрио проблем рађања деце, он мора бити веома разборит. Он не може захтевати од супружника једно или двоје деце и да се након тога зауставе. Међутим, подједнако је непромишљено и ако их саветује да имају десеторо деце, тврдећи да је то воља Божија. Уопштено говорећи, проблем се решава сам од себе. Код мене се формирало мишљење да су супружници превасходно дужни да реше питање рађања деце. На тај начин ће заједно дочекати и радости и патње које затим уследе. Кад један брачни друг приморава другога, ту не постоји љубав, па чак ни у породицама са много деце. Напротив, кад дете долази на свет на основу топле молитве и жеље својих родитеља, све се мења. То је идеалан случај.
 
11. Што се тиче случајева где се верујући родитељи плаше да имају много деце страхујући од нарастајућих економских тешкоћа, мислим да се такве тешкоће разрешавају сразмерно духовном узрастању супружника, и да се њихово поверење у Бога умножава рађањем другог, трећег, итд. детета.
 
12. Постоји много верујућих парова који долазе у неописиво тешке ситуације јер још нису нашли човека-духовника који би их разумео и подржао. Они се дословно исцрпљују и често падају у потпуно очајање.
Завршавајући ово писмо у којем су изложени само појединачни погледи на брак и рађање деце, помислио сам да би их неко могао погрешно протумачити. Претпостављам да ће се са мном сагласити они који проблеме брачног живота посматрају с пастирске тачке гледишта. Мислим да оно што је речено у појединачном случају мора, у своје време, постати далеко познатије. Лако би било „решавати“ брачне проблеме по једном истом рецепту. У стварности, ми их чинимо само још сложенијима. Као што се ни све телесне болести не могу лечити аспирином, тако се ни брачни проблеми не могу решавати по једном рецепту.
Сад, кад завршавам ово писмо, из суседне собе допире певање једног од мојих синова, кијање другог који због грипа лежи у постељи, у некој другој соби у хору певају моје три кћери, док у радној соби клопара шиваћа машина. Можда ће ти се овај призор допасти, а можда ће те и потрести. Све су то перипетије породичног живота. Буди ми здрав! С љубављу Христовом,
 
презвитер Дионисије Тацис, Коница, октобра 1992.

 

Zašto usamljenost bira najsnažnije ljude

  
Životno zapažanje o tome zašto usamljenost bira najsnažnije ljude, ili oni biraju usamljenost.  

"Svakodnevno, komunicirjući sa različitim ljudima, čudimo se da su najdostojniji od njih - sami. Njih odlikuje harizma, dobar izgled, živ analitički um, dobro vaspitanje i maniri, iza kojih je uvijek sakriven snažan pogled, u kom se jedva uočava mala tuga.
​Oni traže "svoje" ljude: za komunikaciju, za društvo i prijatan odmor, za ljubav, za odnose i porodice.
Oni prave više grešaka, više stradaju, ređe kontaktiraju, teže preživljavju neuspjehe. Ali svaki put, izgorevši u odnosima, oni se ponovo rađaju iz pepela i bivaju još savršeniji i jači.
I opet, i opet počinju sve ispočetka ...
Njima su strani stereotipi savremenog društva, nemoguće im je nametnuti tuđe mišljenje. Bez obzira da li je to muškarac ili žena, oni traže takvog čovjeka pored koga će im biti toplo i spokojno.
A to "spokojno" se ne zasniva na odsustvu svađa, adrenalina ili krajnjih granica emocija. To "spokojno" znači da je pored čovjek koji neće izdati. Čovjek kome bezgranično vjeruješ, u koga imaš povjerenje, i u koga si siguran 200%.
Čak i najjači ljudi beskrajno teže da steknu uvjerenje, da ih vole... "

Prevod teksta:  econet.ru 
Prevela: Beba Muratović
  Bebamur.com

Nijedna situacija se ne dešava slučajno

  

Jedne noći kralj šetajući sa svojom ministrom po parku dvorca, sa zanimanjem je posmatrao svoj novi mač. U trenutku neopreznog rukovanja, mač mu se iskliznuo i on je porezao svoj desni palac. 

Vidjevši da je kralj pobijesnio, ministar je tiho rekao: "Ništa strašno, Vaše Veličanstvo. To je milost Gospoda. ". Iznerviran zbog okrutne primedbe ministra, kralj je naredio da ga zatvore.
Ubrzo je kralj otišao u šumu u lov. Bez vještog vođstva svog ministra, našao se u dijelu gdje su živjela plemena.   Vođa plemena, radujući se pri pomisli ljudske žrtve, pregledao je njegovo tijelo da li ima rane. Primetivši njegov porezan prst, vođa ga je proglasio nepodobnim za žrtvovanje. Kralj je oslobođen.

Isčupavši se iz kandži smrti, kralj se uputio u tamnicu i lično pustio ministra, pričajući mu  o tome kako je za dlaku izbjegao smrt. "Sada vidim milost Gospoda u mom ranjenom prst. Ali, mogu li da te pitam: da li je nepravedno  lišavaje tvoje slobode isto milost?"- cinično je rekao kralj.
Sa osmjehom na usnama ministar je odgovorio: "Da nijesam bio u zatvoru, ja bih vas pratio u šumu. Odustavši od vas, pleme bi mene žrtvovalo! "
Život ponekad izgleda surov. Najčešće, kada užasne situacije kucaju na naša vrata, to nas dovodi do zabrinutosti i konfuzije. Iznenadni gubitak voljenih, neočekivani krah vašeg biznisa, razrušen brak, raskid sa najpouzdanijim partnerom, nesrećan slučaj - sve to nas primorava do postavimo pitanja kao što su: "Zašto je život tako nepravedan?" Ili "Ima li Boga?" I tako dalje. 
​Ali je poznato da je u svakoj situaciji, događaju ili slučaju, božanski rok i božanski poredak, i oni se dešavaju u skladu sa Božanskim planom.
Ni jedna situacija se ne dešava slučajno. Ona se kreira i dolazi u vaš život sa određenim ciljem. Cilj može da ne bude očigledan u trenutku kada se desi događaj. I može ti se otkriti za šest mjeseci, dvije godine, deset godina, dvadeset godina, ili možda u sledećem životu. Ali ipak, sve to je - ljubav Božija. 

Prevod teksta:  cluber.com.ua  
Prevela: Beba Muratović
Bebamur.com

Sveta majka Paraskeva! Holy mother Paraskeva!

  

   

Saint Sava Monastery

Какав значај имају свеће и кандила?

Бог је светлост. Он живи у светлости неприступачној. Христос је "Сунце правде". Он је и "тиха светлост", и "незалазна светлост".

    О тој Божанској светлости говорећи, Псалмопевац и цар Давид вели да она беше "светлост ногама мојим, и светиљка стазама мојим" (Пс. 118,105). Та иста светлост у Новом Завету "обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9). Отуда еванђелске девојке држе увек у рукама упаљене своје светиљке (Мт. 25,1 -13), а сам Господ заповеда својим Апостолима "Тако да се светли светлост ваша пред људима..." (Мт. 7.5,16), и итд.

 

    Из реченога је јасно само по себи  да светлост у храму и при молитви (храмовној или домаћој), јесте пре свега символ самог Божанства. Отуда, и у Старом и у Новом Завету, од самог почетка, на свим богослужењима употребљавала се светлост, не толико из практичних колико из символичких разлога.

 

    И данас у православним храмовима, по прописима Цркве, не може се обавити ни једно богослужење, ни једна света тајна, чин или треба, без "живога пламена". И у Старом, као и у Новом Завету, светиљке на богослужењима су биле свеће од чистога воска, или кандила са маслиновим уљем. Данас практичну потребу за светлошћу у пуној мери задовољава електрично осветлење, али ону символичку страну оно не може да изрази. Отуда и поред скупоцених и раскошних електричних "полијелеја", на богослужењима су и данас обавезне свеће и кандила са живим пламеном.

 

    Но питање се свакако односи на употребу свећа и кандила у приватном животу самих хришћана.

 

   

 

 

Поред наведене символике, светлост коју даје свећа или упаљено кандило означава и светлост новозаветног, еванђелског учења, која нам осветљава животне путеве и стазе у овоме животу. Са светлошћу, упаљена свећа одаје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за онога за кога свећу палимо. 

 

    Уз то, паљење свећа и кандила јесте и материјална жртва (кошта то) која удружена са искреном и топлом молитвом има велики значај пред Богом.

 

    Но, коме и када треба да се пале свеће и кандила? Немогуће је набројати све случајеве када то православни хришћанин чини, као што беше и у вези крснога знака. Па ипак, свеће се углавном пале у храмовима, када лично присуствујемо црквеним богослужењима, особито за време свете Литургије. Могу се свеће у цркви палити и ван богослужења, ако за то осетимо нарочиту потребу. Палимо их и у својим домовима за време Крсне славе, или заједничке домаће молитве. Ретко, када се сами у дому молимо. Кандило пак у црквама пали обично црквењак, а ми у својим домовима, испред славске иконе, углавном уочи недеље и празника. Ретко и свакодневно.

 

    Паљење свећа (и кандила) обично прати молитва Богу за здравље, спасење и напредак у духовном животу било нас самих или наших живих сродника и пријатеља, било молитва за упокојење душа наших драгих покојника. Ако се има могућности и средстава, онда се за сваку особу упали по једна (омања) свећа, ако се то не може, онда се уз једну свећу могу поменути многа имена било живих, било упокојених.

 

    Свеће (и кандила) се пале и у спомен појединих Светитеља и Угодника Божјих, којима ми уз свећу упућујемо наше молитве, просећи њихово молитвено заступништво пред Творцем нашим и Богом, или пак њихову помоћ и заштиту у искушењима и невољама којима смо изложени.

 

    Но паљење свећа у храмовима не треба вршити нападно и у појединим моментима када се обављају најсветије радње (за време читања Еванђеља, Великог Входа, Канона Евхаристије, Причешћа). Нека нас наша ревност доведе у храм пре почетка богослужења, па мирно и спокојно обавимо своје духовне потребе паљења свећа и личне молитве, а за време богослужења будимо пажљиви и не ометајмо друге у молитви нашим кретањем по храму и гурањем напред да бисмо свеће упалили. 

 

    Али нека нико не помисли да је паљење свећа (и то у великим количинама) нека обавеза или принуда, те ако нисмо у стању да купимо свеће и упалимо их онда избегавамо и у цркву да идемо. То је већ замка нечастивога, да нас преко нашег сиромаштва и немаштине удаљи од богослужења. Ако немамо новац за свећу, принесимо Богу наше чисто срце као најмиомирнију воштаницу, и наше топле молитве, које ће Богу бити угодне и без свећа. Свеће нису суштина, оне су само символ онога што се у нама догађа. Али ако наше унутрашње стање не изразимо путем символа, оно се тиме не умањује.

 

Из књиге

Практична веронаука

извор

 

Duhovno značenje crkvene sveće – naše žrtve Bogu

Sveće, koje vernici kupuju u crkvi, kako bi ih stavili na svećnjak pored ikona, imaju nekoliko duhovnih značenja: pošto se sveća kupuje, ona je znak dobrovoljne čovekove žrtve Bogu i Njegovoj crkvi, ispoljavanja čovekove spremnosti na poslušanje Bogu (mekoća voska), njegovog stremljenja ka oboženju, pretvaranja u novu tvar (gorenje sveće). Sveća je takodje svedočanstvo vere, čovekovog prisajedinjenja Božanskoj svetlosti. Sveća predstavlja toplinu i plamen čovekove ljubavi prema Gospodu, Majci Božijoj, Angelu ili Svetitelju, pored čijih ikona vernik postavlja svoju sveću.

Upaljena sveća je simbol, vidljivi znak, koji izražava našu plamenu ljubav i blagonaklonot prema onome za koga se ta sveća pali. I ukoliko nema te ljubavi i blagonaklonosti, onda sveća nema nikakvo značenje, i naša žrtva je uzaludna. Nažalost, to se veoma često dešava. Mnogi koji pale sveće “za zdravlje” i “pokoj duša”, za uspeh nekog dela, ne samo da ne vole one za koje pale sveće, već čak ne znaju kome ih pale.

Prihvaćeno je da se pale sveće svome Angelu, to jest Svetitelju, čije ime nosimo (1). A da li mnogi znaju žitije tog Svetitelja? A ako ga ne znaju mogu li da ga vole?

Neki od nas se sete Boga, Majke Božije, i Svetitelja samo onda kada udju u crkvu, i to na nekoliko minuta, i misle da je dovoljno da postave sveću pred ikonom, i da će se njihova molitva ispuniti – kao da su Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetiteljima potrebne sveće!

Često živeći kao neverujući, kao pagani, ili još i gore, ne znajući Zakon Božiji, mislimo da smo postavivši sveću ispunili svoju obavezu, postali čisti i pravedni - kao da sveća može da umoli i umilostivi Boga za nas! Biva nekad i gore. Neki ne samo da ne smatraju da je greh obmanuti nekoga, opljačkati, već se još i raduju kada im to podje za rukom. I zatim misle da ukoliko su na praznik uplaili sveću u crkvi ili kandilo u kući pred ikonom, da se Bog neće ljutiti na njih zbog laži, prevara, uvreda ljudi.

U kakvoj su strašnoj zabludi ti ljudi! Bez ljubavi prema Bogu i bližnjemu, kao prema samom sebi, bez ispunjavanja Zapovesti Gospodnjih – nisu potrebne ni naše sveće. Niko ih ne zahteva od nas. Bog želi da Ga ljubimo svim svojim srcem, poštujemo svom dušom, revnosno ispunjavamo Njegove svete zapovesti i celim svojim životom Ga proslavljamo. Njegovim svetim Ugodnicima je ugodno da im podražavamo, kao što su i oni podražavali Hristu (2), kako bismo bili slični njima i sa svim trudom i brižnošću sledili one koji žive kao oni koji su ugodili Bogu, a nisu sledili neprijatelje Hristovog Krsta, čiji je kraj pogibija. Ako živimo tako da je u našoj duši Božija svetlost, a u srcu oganj ljubavi prema Njemu i onima koji su Mu ugodili i revnosno im podražavamo, - u tom slučaju ćemo postaviti sveće i upaliti kandila ispred njihovih ikona: to i drugo, kao vidljivo ispoljavanje naše unutrašnje svetlosti i ognja, će im biti ugodno.

A ako je u našoj duši nepregledna tama i ako je naš život – greh i bezzakonje, šta su onda naše sveće i kandila? Ništa! A bilo bi dobro da su zaista samo ništavilo. Ne, one rastužuju Gospoda Boga i Njegove Svetitelje i ne izazivaju kod njih ljubav i milost, već gnev i kaznu. Zamislite samo: ko je prevarom i bezzakonito skupio milione rubalja i potom misli da će sa debelom svećom ne samo pokriti sva svoja bezzakonita dela, već da će još zaslužiti i milost od Boga – šta on želi da uradi i čemu se nada? Da li on želi da obmane Gospoda Boga i da potkupi Njegov sveti sud? Da, strašno je pomisliti i reći, ali to je tako. Dakle, zbog čega takav čovek drži sveće? Da li su one svedočanstvo toga da on ljubi Boga? Da on ljubi Boga, on bi živeo po Božijem Zakonu, a pošto ne živi po Božijim zapovestima, znači da Ga ne ljubi i ne poznaje. Šta onda predstavljaju njegove sveće? Laž i obmanu – kao što su laž i obmana sve njegove reči; kao što su laž i obmana sve njegove kletve; kao što su laž i obmana sva njegova dela. Ali reči, kletve i dela se odnose na ljude; a sveće se prinose Bogu i Njegovim Ugodnicima… I eto čime misle da ugode Gospodu Bogu, Koji vidi svako naše delo, svaku našu reč i svaku misao! I čudno je kako čovek može da bude zaslepljen. Kako častan čovek može da primi nešto od kradljivca i pljačkaša? Ne samo da ne prima, već smatra uvredom ukoliko se takav čovek drzne da mu se javi. I onda se sveće postavljaju na osnovu onoga što je dobijeno prevarom i svakakvim nepravdama. Za koga oni smatraju Boga? Ili oni u stvari misle da je Bogu ugodno i prijatno to što bi uvredilo svakog časnog čoveka? Pogibeljna zabluda! I ona je još više pogibeljna jer se oni potpuno umiruju sa svojim svećama i uvereni su da postavivši ih mogu i dalje da bez straha i kazne nastave da čine bezzakonje.

Ne, to nije tako. Poslušajte, šta je Gospod govorio još Jevrejima, koji su vodili nečasni i bezzakoniti život, i mislili da ukoliko prinose neke žrtve Bogu, da su Mu one ugodne i čiste pred Njim. “Šta će Meni veliki broj vaših žrtava? Vi dolazite pred lice Moje: ali kome treba to od ruku vaših, da biste gazili dvor Moj. Donosite Mi prazne darove. Pušenje vaše Mi je odvratno. Vaše postove u vreme mladog meseca i praznična okupljanja nenavidi duša Moja. Oni su mi breme, i ne trpim više bezzakonja vaša. Kada podignete ka Meni ruke vaše – Ja ću odvratiti od vas oči Moje. I koliko god da se molite neću vas poslušati”. Eto kakav je prigovor Samog Gospoda Boga za sve žrtve koje Mu se prinose, - znači za sveće, - kada ih prinose oni koji se ne brinu za ono najvažnije – o ugadjanju Njemu svojim životom! A ako bi se i danas pojavio Božiji prorok medju nama, mnogima bi u Ime Gospoda Boga rekao: vaše sveće su Mi mrzost; postove i praznike vaše nenavidi duša Moja. I ko je to tražio od vas? Očistite se najpre od svog nepoštenja; odbacite lukavstvo od duša vaših pred očima Mojima, prestanite sa vašim lukavstvima, naučite se da činite dobro, budite pravedni i časni i onda dodjite ovde sa svojim svećama. Inače, kada podignete ruke vaše k Meni, - odvratiću oči Moje od vas; i ako i umnožite molitve – neću vas uslišiti.

Čisto srce je najbolja žrtva Bogu. Ako čista srca postavite sveću pred ikonom, i upalite kandilo, oni će onda biti ugodni Njemu i Njegovim Svetima. I neka je tvoja sveća najmanja od svih sveća u crkvi, ona će biti ugodnija Gospodu od onih debelih sveća, o kojima je gore rečeno. Ali, ponavljamo, sveće i kandila, sami po sebi, bez naše vere i usrdnosti ne znače ništa; to nikada ne zaboravljajte. Ne polažite onda na njih nikakvu nadu: one vas neće spasti ukoliko se sami ne pobrinete i ne postarate za to; one neće umilostiviti Boga, ukoliko Ga vi ne ljubite svom svojom dušom. Ne zaboravite takodje da će Gospod Bog odbaciti sve vaše molitve i sve vaše žrtve, ukoliko u svom srcu imate zlo protiv nekoga ili ste u neprijateljstvu sa bližnjima. Evo šta je rekao naš Spasitelj: ako prineseš dar tvoj k žrtveniku, i setiš se da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi dar tvoj pred žrtvenikom i podji i prvo se pomiri sa bratom tvojim, i tada prinesi dar tvoj (3). Tako treba uraditi. Vi dolazite u crkvu da posvedočite Gospodu Bogu svoju ljubav, svoje strahopoštovanje; ali da li je moguće istinski ljubiti Gospoda Boga, ne ljubeći svoje bližnje? Ne. Ako neko kaže da ljubi Boga, a mrzi brata svojega – laža je; jer ako ne ljubiš brata svoga koga vidiš, kako možeš ljubiti Boga Koga ne vidiš? I ovu zapovest imamo od Njega, da ljubeći Boga, ljubimo i brata svoga.

Prema rečima svetog pravednog Jovana Kronštatskog: “Dobro je postavljati sveće pred ikone. Ali bolje je ako kao žrtvu Bogu prinosiš oganj ljubavi prema Njemu i prema bližnjemu. Dobro je ukoliko se zajedno čini i jedno i drugo. A ukoliko postaviš sveće, a u srcu nemaš ljubavi prema Bogu i bližnjemu, i ne živiš mirno – onda je uzaludna tvoja žrtva Bogu”. I na kraju još: sveće treba kupovati samo u onoj crkvi u koju ste došli da se molite. Ne treba donositi sa sobom sveće, koje su kupljene čak i na blagočestivom mestu, ali van crkve, i postavljati ih pred ikonama.

Sveća, koja je kupljena u Crkvi, je za vernika – predmet poštovanja, i naznačena je da služi kao žrtva Bogu, mirisom duhovnog blagouhanja. Sveća koja je kupljena van crkve i potom donešena u Crkvu – nije žrtva.

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=278

Pravilo paljenja sveća u crkvi

Paljenje sveća u crkvi je posebno delo, koje je tesno povezano sa pojanjem pesama i sveštenodejstvima. Na svakodnevnim Bogosluženjima, kada se u svim molitvama izražava samo jedno: pokajanje, skrušenost i tuga zbog grehova, i osvetljenje je minimalno: ponegde gori usamljena sveća ili kandilo. U praznične dane – kao naprimer za Vaskrs, kada se proslavlja pobeda Hrista Spasitelja nad smrću i djavolom, ili naprimer kada se proslavljaju ljudi koji su posebno ugodili Bogu, crkva ispoljava svoje slavlje velikom svetlošću. Tada se već pale polikandila, ili kako kod nas kažu panikadila, što u prevodu sa grčkog znači veliki broj kandila. Na najveći hrišćanski praznik – svetlo Hristovo Vaskrsenje ne samo da se osvetljava cela crkva, već i svi pravoslavni stoje sa upaljenim svećama.

Dakle, što je radosnije i svečanije Bogosluženje u crkvi, to ima i više svetla. Crkveni Ustav propisuje da se pri radosnijim i svečanijim službama pali više sveća, a pri manje svečanim, ili tužnim, posnim – manje. Zbog toga na povečerju, polunoćnici, i časovima gori manje svetiljki, nego na večernji, jutrenju i Liturgiji.

Za vreme čitanja Šestopsalmija, sveće u crkvi se gase. To se radi zbog toga da bi se psalmi, koji izražavaju svest o svom grehovnom stanju, i velikom broju neprijatelja koji traže da pogube dušu i telo, slušali sa pažnjom i strahom, kako su pisali sveti Oci, kako bi svako ko stoji u mraku mogao da uzdahne i zaplače.

Mrak za vreme čitanja Šestopsalmija posebno doprinosi usredsredjenosti i obraćenosti u unutrašnjost sopstvene duše. U sredini Šestopsalmija je sveštenik, koji kao da uzima na sebe zvanje Zastupnika i Iskupitelja celog ljudskog roda, izlazi na oltar i pred Carskim Vratima, kao pred zatvorenim rajem, prinosi Bogu molitvu za sve ljude, čitajući tajno svetlosne molitve. Jedno od objašnjenja svetlosnih molitvi ukazuje na to da se one tako nazivaju zbog toga što u sebi sadrže blagodarenje Bogu za noćnu svetlost, koja nam se daruje u svećama, i molitvu da nas Gospod pod vidom materijalne svetlosti poučava i nauči da hodimo u istini. O takvom blagodarenju i molitvi piše sveti Vasilije Veliki: “Naši oci su našli za shodno da ne primaju sa ćutanjem Božiju blagodat, već da zahvaljuju čim se ona pojavi”. U proročkom stihu “Bog Gospod i javisja nam” se proslavljaju dva Hristova Dolaska: prvi, kao da je ujutru, u telu i siromaštvu, i drugi, u slavi, koji kao da će se desiti noću, kada nastupi kraj sveta.

U vreme uznošenja mirne jektenije pale se sve sveće u crkvi, simbolišući tako da ih je obasjala slava Gospodnja. Na Liturgiji se kao na najsvečanijem Bogosluženju, u toku svih dana u godini (to jest radnim danima i na praznike) pali više sveća nego na drugim službama. Prva sveća se pali na tom mestu gde počinje Bogosluženje, a to je Žrtvenik. Zatim se pale sveće na Prestolu. «Sveće koje gore na Prestolu izobražavaju nestvorenu Trojičnu Svetlost, jer Gospod živi u svetlosti nepristupnoj (1 Tim. 6), i Božanski oganj spaljuje nečastivost i grehe naše» (sv.pravedni Jovan Kronštatski). Te sveće pali djakon ili sam sveštenik. Posle toga se pale sveće pred ikonama Spasitelja, Majke Božije, Svetitelja kome je crkva posvećena i drugih Svetih.
Na početku čitanja Sv.Jevandjelja, sveće se kao i u drevna vremena, pale u celoj crkvi, simbolišući Hristovu svetlost koja prosvećuje celu zemlju.

Paljenje sveća u crkvi je deo službe, to je prinošenje žrtve Bogu, i kako se nedostojnim ponašanjem ne sme narušavati crkveni poredak, tako se ne sme stvarati nered, predajući svoju sveću kroz celu crkvu za vreme službe, ili što je još gore, gurati se prema svećnjaku da bi sami postavili sveću.

Ukoliko želite da upalite sveću onda dodjite pre početka službe. Tužno je videti ljude koji su zakasnivši, došli na polovinu službe, i kako oni onda u najvažnijim i najsvečanijim trenucima Bogosluženja, kada se svi pogružavaju u blagodarenje Bogu, narušavaju crkveni poredak, predajući svoje sveće i odvlačeći pažnju drugih vernika.
Ako je neko zakasnio na službu, neka sačeka kraj Bogosluženja, a zatim ako ima takvu želju ili potrebu, upali sveću, ne odvlačeći pažnju drugih i ne narušavajući crkveni poredak.

Sveće i kandila se ne pale samo u Crkvi, već i u kućama blagočestivih hrišćana. Prepodobni Serafim, veliki zastupnik pred Bogom za žive i upokojene, je ovako objasnio veliki značaj sveća i kandila: “Imam …mnogo osoba, koji se staraju o meni i čine dobro mojim siroticama. Oni mi donose ulje i sveće I mole me da se pomolim za njih. I onda ih ja kada počnem da čitam svoje pravilo pominjem pojedinačno. Ali pošto zbog velikog broja imena ne mogu da ih pominjem na svakom mestu pravila, gde treba, jer tada ne bih imao vremena da završim svoje pravilo, onda ja upalim sve te sveće za njih kao žrtvu Bogu, za svakoga po jednu sveću, a za druge neprekidno palim kandila; i na mestu u pravilu na kome treba da ih pomenem kažem: “Gospode, pomeni sve te ljude, sluge Tvoje, za čije duše sam Ti ja ubogi upalio ove sveće i kandila”. A da to nije moja, ubogog Serafima, ljudska izmišljotina, ili prosto moje staranje, ni na čem Božanskom zasnovano, navešću vam za to kao potvrdu reči iz Svetog Pisma. U Bibliji se kaže da je Mojsej čuo glas Gospodnji, koji mu je rekao: “Mojsije, Mojsije! Reci bratu tvojemu Aaronu, da upali preda Mnom kanidla u toku dana i noći: jer Mi je ta žrtva ugodna i blagoprijatna”. Eto zbog čega je Sveta Božija Crkva prihvatila kao običaj da se u svetim hramovima i kućama vernih hrišćana pale kandila, pred svetim ikonama Gospoda, Majke Božije, Svetih Angela i Svetih ljudi, koji su ugodili Bogu”.

Kao što vidimo, crkvena sveća je sveto nasledje Pravoslavlja. Ona je simbol našeg duhovnog saveza sa svetom Majkom-Crkvom.

Sveća nas podseća na naše krštenje. Tri sveće se stavljaju na samu krstionicu, u čast Svete Trojice, u ime koje se vrši krštenje. Naši kumovi, su izgovarajući u naše ime zavete odricanja od satane i sjedinjenja sa Hristom, sa svećama u rukama stajali pored te krstionice. Sveće, koje su oni držali u rukama su pokazivale veru u to, da ta Tajna daje prosvećenje duši onoga koji se krsti, da taj čovek ide od tame ka svetlosti i postaje sin svetlosti, zbog čega se i samo krštenje naziva prosvećenjem.

Sveća nas podseća na naše sklapanje braka. Sveće se daju onima koji se zaručuju i venčavaju. Upaljene sveće u rukama onih koji se sjedinjuju u Tajni braka svedoče o čistoti njihovog života. Posredstvom sveća, koje su upalili novovenčani, kao da sija čistota braka. Sa svećama se služi i Tajna jeleosvećenja. Oko kandila ili nekog drugog suda sa vinom i uljem se pali sedam sveća koje izobražavaju sedam darova Duha Svetoga, a svi vernici drže u rukama upaljene sveće u znak svoje plamene molitve.

Sa svećama se služi i obred pogrebenja, i sveća nas podseća da ćemo i mi ležati u grobu, okruženi sa četiri svećnjaka sa upaljenim svećama, koje simbolizuju krst, a naši rodjaci i bližnji će za vreme parastosa držati u rukama upaljene sveće, koje izobražavaju Božansku svetlost, kojom je hrišćanin prosvećen na krštenju.
Jedan pogled na crkvenu sveću može u duši pravoslavnog čoveka da izazove najdublje misli o životu i smrti, o grehu i pokajanju, o tuzi i radosti. Mnogo, mnogo govori crkvena sveća i osećaju i umu vernika.

 Pouke.org